Analiza slučaja 4

Na demokratizaciju slovenačkog društva tokom osamdesetih godina prošlog veka, kao i u potonjem raspadu Jugoslavije i osamostaljivanju Slovenije, unutrašnji i spoljni činioci su se međusobno preplitali i uticali jedni na druge. Bez spoljnih faktora (kraj hladnog rata, pad Berlinskog zida, kraj socijalizma) do raspada Jugoslavije ne bi ni došlo, a za sam raspad pak, unutrašnji odnosi su bili ključni: ekonomska kriza, kriza samoupravnih odnosa i kriza u međunacionalnim odnosima.

Poslednji jugoslovenski ustav iz 1974. godine uspostavio je status »nešto između« - federacije i konfederacije. Repblike su dobile veće nadležnosti u različitim oblastima, kao i svoja kolektivna predsedništva. Istovremeno, ustav je postavio temelj nefunkcionalnog ekonomskog sistema, iskazan u zakonu o udruženom radu. Uveden je komplikovan i nepregledan delegatski sistem bez neposredne odgovornosti. Nakon Titove smrti 1980. godine u strukturi i funkcionisanju jugoslovenske federacije se, do druge polovine osamdesetih ništa bitno nije promenilo. Na najvišim državnim i partijskim funkcijama su se uglavnom rotirali ljudi koji su na vlast došli posle obračuna sa takozvanim partijskim »liberalizmom«.1 Protivrečnost između zvanično proklamovanog socijalističkog patriotizma, bratstva i jedinstva (iskazanog u paroli »i posle Tita – Tito«), što je ostalo nepromenjeno u političkim programima, partijskim rezolucijama, školskim udžbenicima i na prigodnim proslavama, na jednoj strani, i realnog doživljaja Jugoslavije, na drugoj, bila je ogromna. Poslednji period Jugoslavije Slovenci su dočekali s ispražnjenim socijalističkim patriotizmom, rituali i slavlja su usahla (štafeta mladosti, 29. Novembar), generacije koje su odrastale osamdesetih godina Jugoslaviju više nisu poznavale. Čak su i ekskurzije odlazile prema zapadu, većina maloletnika nikad nije ni videla glavni grad Beograd. Kao deo zajedničkog identiteta ostali su samo još jugoslovenski rok i sport, dok su sve ostalo zasenili međunacionalni konflikti. Počele su da se pojavljuju teze po kojima Slovenci ne spadaju u balkanski civilizacijski krug. Kako je, međutim, država još postojala, njen opstanak je uživao snažnu međunarodnu podršku, a i bipolarnost je do 1989, bila realnost, pa su počela različita traganja za nekim novim identitetom koji bi probudio homogenizaciju na nacionalnoj osnovi. Neka su posegnula za prošlošću, s takozvanim autohtonističkim teorijama, po kojima bi Slovenci bili starosedeoci (Etrurci, Kelti i sl), a ne Sloveni koji su se tu doselili. Slovenački intelektualci su, slično kao i između dva rata, tražili srednjeevropski identitet, što je austrijski pisac slovenačkog porekla Peter Handke ironično komentarisao rečenicom da je, Srednja Evropa samo meteorološki pojam.

Nakon Titove smrti cenzura je postepeno slabila, a osim zahteva za demokratizaciju zemlje i ukidanje komunizma, u javnosti su se počela pojavljivaiti literarna, flmska, televizijska, pozorišna i publicistička dela o do tada tabuiziranim temama iz Drugog svetskog rata i periodu nakon njega, pogotovo o građanskom ratu, o raznim međunacionalnim i klasnim sukobima i ubistvima, o komunističkom nasilju, o logorima u koje su zatvarani, kako stvarni tako i pretpostavljeni Titovi protivnici u vreme sukoba sa Staljinom. Savez komunista Jugoslavije (SKJ) se tome bezuspešno pokušao odupreti administrativnim zabranama i organizovanjem ideoloških plenuma. Količina umetičkih dela u svim republikama, uključujući nove filozofske, sociološke i istorijske studije, koje su često zloupotrebljavne je, zahvaljujući raspravama o njima u medijima, postala podloga za kreiranje javnog mnjenja. Mediji, zatvoreni u republičke granice su, u kombinaciji s pojedinim republičkim rukovodiocima koji su u drugoj polovini osamdesetih političku harizmu počeli graditi na nacionalizmu, kreirali su zapaljivu nacionalističku podlogu za rat. Svaki narod se u Jugoslaviji osećao nacionalno i ekonomski ugroženim i iskorišćenim.2 Obnovljen je predratni i međuratni konflikt između Srba i Albanaca, kao i između Srba i Hrvata.

Već je 1980. godine počela ekonmska kriza, inflacija, devalvacija dinara, nestašica nafte i različitih artikala, uvedeni su bonovi. Inflacija je 1988. godine premašila 350 odsto i još je dalje rasla prema superinflaciji, Jugoslavija više nije mogla da otplaćuje dugove. Već je 1983. godine dugovala više od dvadeset i po milijardi dolara. Početkom 1989. godine, kad je vladu preuzeo Ante Marković, započet je prvi ozbiljniji pokušaj ekonomske reforme, ali je propao. U drugoj polovini osamdesetih godina standard je već bio pao na nivo iz šezdesetih.3

Kako je sistem tokom osamdesetih godina još uvek bio postavljen tako da je o svemu odlučivao vrh partije, a odluke su potom samo puštane kroz megalomansku delegatsku i samoupravnu strukturu, svi glavni politički konflikti su se, do kraja osamdesetih, odvijali u vrhu SKJ. Slovenija je istina, zbog stalnog prigovaranja i opiranja jugoslovenskom uprosečivanju u federaciji važila za najtežu republiku. O tome, kakva bi Jugoslavija trebalo da bude, imala je takođe, jasno određenu predstavu. »Verovatno sam prvi srpski komunist koji je shvatio da vi Slovenci niste za jugslovenstvo, da ste za svoju samostalnu nacionalnu državu u okviru Jugoslavije, pod tačno određenim političkim uslovima«, zapisao je u pismu Spomenki Hribar, 1986. godine, srpski književnik Dobrica Ćosić, duhovni otac Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti, dokumenta koji je krajem osamdesetih godina postao programski akt za razbijanje Jugoslavije.4 Ćosić se sa slovenačkim intelektualcima sastao 1984. godine, ali su se razišli. Njegov odnos prema Slovencima je dosad najanalitičnije prikazala dr Latina Perović. Ćosić je, između ostalog, bio ubeđen, kako je zapisao u »Piščevim zapisima (1981-1991)« da je Srbija napravila Sloveniju u današnjem okviru, a ova joj je to vratila s ubijanjem srpskih vojnika, da je Slovenija bila osovina i udarna pesnica antisrpske koalicije, da su Slovenci grobari Jugoslavije i sl.5

Nakon godinu dana je u vezi sa sastankom, u pismu pesniku i uredniku Nove revije Niku Grafenaueru izrazio svoje divljenje jasnoći i čvrstini slovenačkih stavova, ali i čuđenje nad njihovim „podcenjivanjem i nerazumevanje objektivnih prepreka i uslovnosti ostvarivanje optimalne autonomije Slovenije“. Slovenačka nastojanja smatrao je rizičnim i neostvarivim ciljem. Istovremeno priznao je da Srbi stav o »nacionalnom jugoslovenskom pitanju« i razumevanju »demokratskog socijalizma u savremenoj civilizaciji« još uvek nemaju i da će proći još dosta vremena dok ga ne steknu.6 Ćosić je u pismu bio neiskren i prikrivao je činjenicu da je predsedništvo SANU još pola godine ranije, 23. maja 1985, osnovalo šestočlanu komisiju čiji je zadatak bio da pripremi Memorandum o društvenim odnosima u zemlji, posebno u Srbiji.7 Srpsko-slovenački konflikt je tako, u nizu međunacionalnih konflikata u Jugoslaviji postao centralan. Po više osnova bio je specifičan, jer nije bila reč o narodima koji su jedan prema drugom bili neprijateljski (tokom Drugog svetskog rata su, na primer, srpski seljani širokogrudo primili izbeglice koje su u Srbiju poslali nemački nacistički okupatori). Konflikt je bio razvojne prirode (demokratska, prema Evropi i svetu otvorena Jugoslavija, ili pak komunistička Srboslavija). Memorandum je potencirao već postojeće, politički, iz nužde nekako obuzdavane polemike među narodima, kako u odnosu na prošlost, tako i na aktuelne odnose. Kad je vlast preuzeo Milošević, promenjena srpska politika je vremenom, ispotiha Memorandumu priznala status srpskog nacionalnog programa. U Srbiji je tako došlo do neprirodne, a snažne i efikasne koalicije sastavljene od ekstremnih nacionalističkih snaga, Srpske pravoslavne crkve (SPC) i srpske inteligencije, na jednoj strani i, partijskog aparata, vojske i milicije koji su nacionalizam koristili radi očuvanja vlasti, na drugoj. Uz pomoć masovnih skupova – mitinzima u obe pokrajine, u Crnoj Gori i Srbiji, Milošević je odstranio svoje političke protivnike i postepeno počeo stvarati uslove za ostvarenje planova o Velikoj Srbiji. Mitinzi su takođe, predstavljali pritisak na druge republike i njihova rukovodstva.

Srpsko-slovenački konflikt se intenzivno razvijao na više nivoa: nakon što su se slovenački i srpski opozicioni ntelektualci razišli, intenzivirale su se polemike u novinama, a najsilovitiji sukobi odvijali su se u partijskim i državnim forumima, jer je Srbija federalne organe zlouotrebljavala za sprovođenje svoje politike, a uspostavila je savezništvo i sa vrhom Jugoslovenske narodne armije (JNA). Do neslaganja je istina, povremeno dolazilo i ranije, na primer, povodom zajedničkih programskih osnova u školstvu, 1983, ili u Savezu književnika Jugoslavije na čelu sa Miodragom Bulatovićem, ali su se mnogo ozbiljniji konflikti počeli pojavljivati 1988. godine. Najznačajniji su bili: sednica Vojnog saveta 25. marta u Beogradu, na kojoj je političkoj liberalizaciji u Sloveniji pripisan kontrarevolucionarni karakter, i slovenačka reakcija na tu ocenu; vojni proces protiv četvorice, krajem jula i počtkom avgusta 1988; skup, 24. februara 1989, u Cankarevom domu u Ljubljani u znak podrške štrajku rudara na Kosovu, koga su zajednički organizovali slovenačka vlast i opozicija; usvajanje amandmana na slovenački ustav 27. septembra 1989; sprečavanje najavljenog srpskog »mitinga istine« 1. decembra 1989, u Ljubljani; 14. Vanredni kongres SKJ od 20. do 24. januara 1990, koga je slovenačka delegacija napustila pre kraja i tako dovela do raspada SKJ; višestranački izbori u Sloveniji u aprilu 1990; pokušaj razoružavanja slovenačke teritorijalne odbranee (TO) u maju 1990; usvajanje Deklaracije o suverenosti u slovenačkom parlamentu 2. jula 1990; referendum o samostalnosti i nezavisnosti republike Slovenije 23. decembra 1990.

Konflikt Slovenije s federacijom, Srbijom i JNA odvijao se postepeno. U prvoj polovini osamdesetih godina vodila se tiha i uporna, ali uglavnom jalova bitka s rastućom centralizacijom. Slovenački političari su dilemu videli prvenstveno povodom pitanja, da li treba jačati samoupravljanje (udruženi rad) ili državu, a ne u tome - da je sistem pogrešan. Istovremeno, slovenačkom rukovodstvu otvarao se i unutrašnji front s pojavom neformalne opozicije. Studentski pokret je istina, u Sloveniji usahnuo već u drugoj polovini sedamdesetih. Međutim, nedugo zatim vlast je snažno uznemirio pank, koji se u Sloveniji pojavio prilično brzo, već 1977. godine.8 Sledile su i druge alternativne grupe, najuticajnija je bila trbovljanska grupa Laibach, 1980. Pankerske grupe su 1981. godine našle su se na meti kritike zbog navodnog propagiranja nacizma, iako su se one u suštini zalagale za širenje javnog prostora, slobodnije delovanje i izražavanje drugosti u odnosu na zvanične institucije. Sve to pratili su različiti mirovni, ekološki, feministički i drugi pokreti, koji su sredinom osamdesetih oformili snažni civilni pokret u Sloveniji. Uglavnom je proizašao iz omladinskih aletrnativnih klubova i organizacija. U tom okviru je 1984, nastala i lezbijska sekcija Lilith i homoseksualna sekcija Magnus (prva društva te vrste u socijalističkim zemljama). Do 1983. godine pokreti nisu bili organizovani. Kongres omladine u Novom Mestu 1982, je pokrete koji su nastajali, podržao. Tokom 1986. godine popularnost alternativnih pokreta približavala se zenitu, više od 75 posto anketiranih u ispitivanjima javnog mnjenja je znalo za njih, a više od 45 odsto je bilo spremno da u njima i sudeluje.9 Pokreti civilnog društva su tako postali prvi puzzlei političke slike Slovenije koja se menjala. Pogonsko gorivo im je davala rastuća krivulja kritičnosti prema nosiocima vlasti i delimično, sistemu, što je među Slovencima bila protivrečno: s jedne strane, izražavali su nezadovoljstvo prema SK i Socijalističkom savezu radnog naroda (SSRN), pojedinim funkcionerima i institucijama sistema koji nisu nalazili izlaz iz krize, a na drugoj, je još 1986, 60 odsto anketiranih imalo poverenje u sistem socijalističkog samoupravljanja.

Kao »najčistija« opoziciona pojava tokom prve polovine osamdesetih, prepoznat je početak izlaženja Nove revije, koja je počela da izlazi 1982, na inicijativu slovenačkih intelektualaca i nakon prethodnih dugotrajnih rasprava i protivljenja vlasti. Sredinom osamdesetih godina počela su i napuštanja sindikata i pokušaji osnivanja paralelnih sindikalnih i omladinskih organizacija. Ti pojedinačni pokušaji dosegli su vrhunac kad je France Tomšič, 15. decembra 1987, osnovao prvi nezavisni sindikat. Do druge polovine osamdesetih odnosi između vlasti i neformalne opozicije vrteli su se uglavnom oko pitanja, koliko joj slobode dozvoliti u novinskim, publicističkim, kulturnim aktivnostima. To je postajalo utoliko važnije i zbog toga što su sve uticajniji postajali omladinski i drugi mediji: Katedra, Tribuna, Radio Študent i, posebno Mladina koja je naročito izazivala JNA. Savez socijalističke omladine Slovenije (SSOS) se, uz podršku alternativnih pokreta i kritike (često označavane kao »mangupske«) postepeno udaljavao od uloge partijskog »podmlatka«, neke vrste »kovačnice« partijskih kadrova. Omladinskim funkcionerima nije više bila garantovana blistava politička budućnost, bez obzira na to što je organizacija čuvala institucionalne veze (članstvo u SSRN, raznim odborima i komisijama) i finansijsku zavisnost od države.10

S Katoličkom crkvom država je već tokom šezdesetih godina počela da traga za nekom vrstom modusa vivendi, a i sama je Crkva, naročito nakon dolaska novog nadbiskupa Alojza Šuštara krajem sedamdesetih godina znatno promenila način ponašanja prema vlasti. Nabiskup Šuštar je vlastima, na kulturan i nenametljiv način, ali jasno i odlučno rekao šta su osnovne tačke njegovog »političkog« programa, U potonjim godinama išlo se prvenstveno za tim, koliko od tih zahteva i na koji način ostvariti, kako stvari ne bi izazvale previše konflikata. Crkva je s državom u datim okolnostima ostvarila partnerski odnos, zbog toga je dijalog s vlastima stavljala na prvo mesto, makar to bilo i na račun odlučnije podrške nastajajućoj opoziciji, što su joj, iz opoziconih redova (posebno iz kruga oko Nove revije) u drugoj polovini osamdesetih godina u više navrata neki intelektualci prigovorili.11

Jedna od prvih zvaničnih institucija koja je u prvoj plovini osamdesetih postepeno počela izlaziti izvan okvira isključivo kulturnog delovanja, bilo je Društvo slovenačkih pisaca (DSP), koje je okupljalo ljude različitih nazora, kako članova SKS, tako i njegovih kritičara. Primetan je kritičan odnos prema situaciji u Savezu književnika Jugoslavije (SKJ),12 odbrana umetničkih sloboda, javna odbrana umetnika, osuđenih u drugim delovima Jugoslavije. Najmasovnije i delovanje DSP koje je imalo najviše odjeka sredinom osamdesetih godina, bila je organizacija javne trbine pod naslovom Slovenački narod i slovenačka kultura, 9. i 10. januara 1985, u Ljubljani. Tribina je otvorila sva ključna pitanja demokratizacije i nacionalnog programa, koja su, dve godine kasnije sintetizovana u 57. broju Nove revije, što je bio jasan pokazatelj da je inicijativu za oblikovanje nacionalnog programa preuzela intelektualna opozicija.

Ti su procesi uticali i na delovanje društvenopolitičkih organizacija. Najmasovnija, SSRN je (i posredstvom kontrole medija) obavljala funkciju takozvane »društvene kritike« neželjenih teza i pojava. Protiv njih se borila takozvanim administrativnim merama, znači, zaplenom pojedinih brojeva časopisa, smenom urednika i uredništava, zabranom štampanja knjiga ili pojedinih tekstova uz pomoć veta izdavačkih saveta, ili pak, tako što im ne bi odobravali subvencije. Istovremeno je SSRN unutar sebe širio prostor pluralizmu i 1988, je u pravnom smislu, pod pritiskom izvana omogućio nastajanje prvih saveza (prethodnica stranaka), polazeći od teorije o takozvanom »nestranačkom pluralizmu«, u kome bi SSRN bio neka vrsta »kišobrana« za ideološki i politički različite grupe, ali, ipak takve koje u osnovi prate samoupravni socijalizam.

Unutrašnja zbivanja u Sloveniji nije moguće analizirati izolovano, izvan jugoslovenskog okvira, što sada, naročito deo politike, često radi. Komplikovana i povremeno protivrečna bitka između opozicije i vlasti u Sloveniji je, istina, bila posledica specifične situacije, kao i male teritorije, međusobne isprepletenosti, srodničkih veza i drugih slovenačkih specifičnosti, ali se odvijala u ključnoj međuzavisnosti sa zbivanjima drugde u Jugoslaviji, gde je »partijska država« funkcionisala na nepromenjen način. U Sloveniji su, nakon 10. Kongresa SKS, 1986, kad je rukovodstvo preuzeo Milan Kučan počeli reformski procesi s nepredividivim ishodom. Unutrašnja opozicija u partiji im se suprotstavljala, posebno se suprotstavljajući popuštanju opoziciji. France Popit je Kučanu, tri godine kasnije, u februaru 1989, uoči konačnog razlaza »starijih drugova« s reformistima, nedvosmisleno rekao da se vlast ne drži »pridikovanjem«, već partijskom kontrolom nad sudovima, sekretarijatom za unutrašnje poslove i vojskom.13

Situaciju u Slovenijie savezni funkcioneri i funkcioneri u drugim republikama nisu razumeli i ocenjivali su da se slovenačko rukovodstvo ne želi obračunati s opozicijom, kao i da je štiti, posebno onu koja je bila antijugoslovenski orijentisana, jer ona izražava njegove (rukovodstva) stavove. Za Sloveniju je ključan postao spor s Jugoslovenskom narodnom armijom. Ona je, nakon Titove smrti, ubrajana u jedinog čuvara federalne Jugoslavije, bratstva i jedinstva i komunističke Jugoslavije. U poslednjem jugoslovenskom ustavu iz 1974, koji je šest jugoslovenskih republika stavio u status država (s izuzetkom spoljne politike, odbrane, jedinstvenog tržišta i valute), je, slično kao i srpsko rukovodstvo, videla uzrok za raspadanje Jugoslavije. Armija je u jugoslovenskom društvu uživala poseban položaj. Bila je podređena jedino Titu, ne i parlamentarnom i civilnom nadzoru. Nakon Titove smrti nije priznavala autoritet raspolućenog jugoslovenskog Predsedništva, koje je formalno bilo vrhovni komandant vojske. I ministri odbrane su, bez izuzetka bili generali. Imala je sopstvenu ekonomiju, koja je obuhvatala sve, od svinjskih farmi do izrade lovaca (aviona) i drugog oružja – koje je obilato prodavala zemljama trećeg sveta, uključujući i one upletene u ratove. Kad je u Sloveniji polovinom osamdesetih, najpre omladinski funkcioneri i nedeljnik Mladina, a potom i političari, njen položaj počeo da se stavlja pod znak pitanja, Slovenija je za armiju postala glavna pretnja sopstvenoj nepromenjenoj ulozi i opstanku Jugoslavije kao komunističke zemlje. Protiv Slovenije je, od 1987, vojni vrh, po uzoru na Kosovo, pripremio više scenarija državnog udara, ali ih se, zbog različitih razloga, prvenstveno zbog držanja do legalnosti i bojazni od posledica, nije usudio izvesti.

Zbog delovanja Armije, masovni pokret u Sloveniji, nazvan »slovenačko proleće« dostigao je vrhunac i to povodom suđenja takozavnoj četvorici, u proleće i leto 1988. Događaji su počeli početkom marta 1988, kad su u javnost procurile vesti o pooštrenim merama koje Armija priprema u Sloveniji. Armijski savet, savetodavni organ Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu je 25. marta usvojio zaključak da u Sloveniji divlja specijalni rat i kontrarevolucija uz pristanak slovenačkih vlasti, a na osnovu tog zaključka Armija je počela sa pripremom mera u Sloveniji, o čemu je slovenački vrh obavestio komandant Vojne oblasti Svetozar Višnjić. Na tajnoj predsedništva sednici CK SKJ oštro je reagovao Milan Kučan, tražeći odgovornost za takve zaključke. Kako je stenogram s njegovom raspravom počeo da kruži, na osnovu njega je publicist Vlado Miheljak napisao članak za Mladinu, »Noć dugih noževa« (broj je zbog toga zabranjen), a Slovenačka služba bezbednosti (SSB) je počela istragu, kako je stenogram dospeo u javnost. Pri tom je, u preduzeću Mikorada, gde je radio Janez Janša, publicist Mladine i omadinski funkcioner, otkrila poverljiv dokument iz januara 1988, u kome je komandant 9. Armije u Ljubljani, zbog situacije u Sloveniji i predviđanja da bi vojska mogla obaviti hapšenja svojih protivnika, pooštrio mere borbene gotovosti u svojim jedinicama. Krajem jula i početkom avgusta 1988, JNA je pred Vojnim sudom u Ljubljani organizovala sudski proces protiv četvorice (Janez Janša; David Tasić i Franci Zavrl, novinari Mladine i Ivan Borštner, zastavnik JNA). Formalna optužba se odnosila na odavanje vojne tajne. Nakon Janšinog hapšenja (po tada važećem zakonu, uhapsila ga je slovenačka SB i izručila ga vojsci), 3. jula je na inicijativu Igora Bavčara osnovan Odbor za zaštitu ljudskih prava. Odbor je postao najmoćnija organizacija civilnog društva tokom takozvanog »slovenačkog proleća«. Odboru je pristupilo više od sto hiljada individualnih članova i više od hiljadu organizacija. Organizovao je različite oblike protesta, koji su dostigli vrhunac skupom desetak hiljada ljudi, 21. jula 1988, na Trgu oslobođenja u Ljubljani. Tokom suđenja masovni protesti su neprestano trajali pred Vojnim sudom na Roškoj ulici. Nakon procesa, Odbor je nastavio sa zalaganjem za zaštitu ljudskih prava, a unutar njega su se počeli pomaljati heterogeni stavovi, naročito povodom pitanja, da li ustrajati samo na zaštiti ljudskih prava, ili aktivnije početi i sa političkim delovanjem. Rukovodstvo odbora se potom, tokom rađanja političkog pluralizma razvrstalo u različite stranke i Odbor je prestao s radom, iako je neformalno opstao do aprila 1990.14 A i vrh JNA se, nakon procesa zasitio konflikata sa slovenačkom opozicijom, jer nisu vodili nikamo. Na poverljivom sastanku na Brionima, ministar odbrane Veljko Kadijević je bio jasan, između ostalog je direktno rekao da ne vidi smisao u političkom sukobu s »pionima«, smisla ima samo sukob s pravim protivnicima – to će reći, slovenačkim rukovodstvom.15

Jugoslovenska situacija je 27. februar 1989, dovela opoziciju koja je tek nastajala, i vlast, do zajedničkog nastupa na skupu u Cankarevom domu, u znak podrške štrajku rudara na Kosovu. Od tada nadalje, primetan je konsenzus u traganju za zajedničkim nacionalnim programom, čemu je bio posvećen niz sastanaka u proleće 1989. Razlike između opozicije i vlasti postojale su, kako što se tiče odnosa prema Jugoslaviji, tako i političkog sistema, vidljive na osnovu dva dokumenta: Majske deklaracije koja je zagovarala politički pluralizam i samostalnost i Osnovne povelje. Osnovna povelja je bila manje radikalna od Majske deklaracije, rešenje je tražila u okviru jugoslovenske federacije i još uvek je podržavala samoupravljanje, ma da u redefinisanoj formi. Takmičenje između privreženika jednog ili drugog dokumenta ogledalo se u potpisivanju, a ilustrativno za tadašnju situaciju je i to, da su mnogi potpisali obe.

Uprkos razlikama povodom dva dokumenta, stavovi opozicije i vlasti na važnim tačkama, koje su se ticale položaja Slovenije, počeli su da se približavaju. Tokom 1987, neformalna opozicija je formulisala ustavnu alternativu koja je počela sa pripremom novog slovenačkog ustava.16 Istovremeno je skupštinska komisija pripremila amandmane na slovenački ustav, koji su u svim organima saveznog rukovodstva, kao i u rukovodstvu SKJ naišli na izuzetno oštro suprotstavljanje, s namerom da se na svaki način spreči njihovo usvajanje, ponovo su počele i pretnje o uvođenju vanrednog stanja. Kroz to je Slovenija prolazila od 1987, nadalje, a najintenzivnije 1988. Kritikovani, ili potpuno odbacivani su bili naročito oni amandmani koji govore o pravu na samoopredeljenje, otcepljenje i udruživanje, kao i amandmani o ekonomskoj suverenosti i ograničavanju nadležnosti federacije na teritoriji Slovenije. Suštinski slovenački argumenti i pozivanje na to da je Srbija još u februaru promenila jugoslovenski ustavni poredak, zahtevajući tada da se druge republike ne mešaju u njene »unutrašnje« odnose, nisu bili dovoljni. Protiv amandmana izjasnili su se svi federalni organi, a bili su najavljivani i vozovi demonstranata iz drugih delova Jugoslavije, za dolazak u Sloveniju. Na drugoj strani su, sve slovenačke društvenopolitičke organizacije i svi ugledniji slovenački političari, amandmane javno podžali. Amandmani su 27. septembra 1989, u slovenačkom parlamentu usvojeni uprkos svim pritiscima. Kako vojska, nakon dužeg kolebanje nije htela da rizikuje da u Sloveniji, nakon usvajanja ustavnih amandmana zavede vanredno stanje, kako je najpre planirala, u akciju su stupili Slobodan Milošević i srbijanski vrh koji su hteli da slovenačko rukovodstvo sruše na mitingu u Ljubljani 1. decembra 1989. U slovenačkom rukovodstvu nije bilo previše iluzija o mogućem raspletu, jer je situaciju dobro poznavalo (nova vlast, nakon izbora 1990, nije raspolagala tim znanjem i bila je utoliko spremnija na juriš). Tadašnji izveštaji slovenačke Službe državne bezbednosti dosta precizno pokazuju najkritičnije tačke u Jugoslaviji, moguć (krvav) razvoj događaja, do čega je godinu i po kasnije i došlo. Vlast je zbog toga procenjivala da joj je za prelazak u višestranački sistem i sprovođenje izbora potrebna veoma odgovorna opozicija, jer, u protivnom može doći do nekontrolisanog razvoja događaja. Sekretar unutrašnjih poslove Tomaž Ertl je tad procenjivao: »Nalazimo se pred time da će Slovenac i dalje da živi po meri komunista, jer nećemo moći da dobijemo, odnosno nećemo dobiti adekvatnog partnera za ozbiljan dijalog. Ali, ako pogledamo u drugu krajnost, to znači, da s mere komunista pređemo na meru nekog drugog, koji u ovom trenutku, koliko mi je poznato, ne nudi nikakav program koji bi bio vredan ozbiljnog dijaloga. Može se dogoditi da sutra na cesti imamo mase koje neće imati nikog kome bi se mogle obratiti i voditi dijalog o svojim problemima. Takvih se situacija, mi u unutrašnjim poslovima, najviše pribojavamo, najgore je onda kad pred sobom imaš masu nezadovoljnih ljudi, a nemaš s kim da razgovaraš«.17 Ertl je takođe, rekao da Slovenija u Jugoslaviji nema saveznike da, takozvana »zapadna podela«, odnosno teza o vizantijskom jugoistočnom delu Jugoslavije i o naprednem, zapadnom, ne stoji. Hrvati će se povodom konkretnih slučajeva ponašati onako, kako su se povodom usvajanja ustavnih amandmana i drugih agresivnih poteza prema Sloveniji, ponašali. U Hrvatskoj je takozvano hrvatsko proleće utišano, ali je ta ideja i dalje snažno prisutna, u pohodu je klerikalni nacionalizam u najlošijem značenju te reči, sve se više pevaju ustaške pesme, jer Hrvatima to predstavlja simbol nezavisne države Hrvatske. Hrvatsko političko rukovodstvo je opterećeno procesima protiv drugačije mislećih, nezadovoljni su zbog toga što se slovenački mediji (Mladina) bave hrvatskim prolećem i njegovim predstavnicima, kao i s hrvatskom emigracijom. Hrvatska alternativa tvrdi, da je Hrvatskoj "izrezan trbuh" s Bosnom i Hercegovinom (BiH). BiH je izuzetno opasna tempirana bomba. Tamo se konflikti između Hrvatia i Srba i Muslimana obnavljaju. U odnosu na Kosovo, situacija će biti potpuno drugačija, jer se Albanci sukobljavaju s državom koju ne priznaju. U Bosni će država stalno biti na udaru, jer se nikad neće uspostaviti na pravi način. Predstavnici BiH u saveznim organima nastupaju kao nejedinstvena grupa. Bosna je karakteristična po još nečemu. Pre nekoliko godina su veliku podršku uživala podbadanja nekih arapskih država da bi se Muslimani u Bosni morali zalagati sa samostalnu autonomiju, koju bi potom proširili na republiku, malo na račun Crne Gore i Kosova, kako bi postala, po mišljenju ekscentričnih vođa, poput Homeinija i Gadafija, odskočna daska za prodor islama u Evropu. Zapadna Evropa nije spremna da prizna bilo kakvo razbijanje Jugoslavije, što je takođe, posledica bojazni od prodora islama. Možda to nije najvažniji, ali sigurno jeste jedan od argumenata da Jugoslavija ostane takva kakva je, da ovde sutra ne bi bilo pet država pa bi se morala baviti sa svakom posebno… Naši stanovnici iz drugih republika su u većini u strahu i neopredeljeni. Ipak, ako bi sutra ti koji bi iz uverenja da je to njihova građanska dužnost, u Sloveniji pokušali da s nekim agresivnim potezom pokažu da se ne slažu sa slovenačkim ustavom, slovenačkom politikom itd, ne bi im bilo teško da ih dobiju na svoju stranu«. Ertl je još upozorio, da savezni organi delovanje slovenačke SDB, kao i njegovo lično, smatraju nezakonitim, jer navodno, nije više deo jedinstvene bezbednosne službe, ne poštuje savezna pravila, na šta ga upozorava savezni sekretar, s obzirom da poštuje samo republičke stavove i pokorava se slovenačkoj skupštini, što je i dužan po zakonu.18

Prilikom pokušaja organizovanja mitinga istine u Ljubljani je, s odobrenjem političkog vrha, u odbrani Slovenije prvi put bila angažovana milicija, koje je mitingaše sačekivala kako na granici, tako i unutrašnjosti i onemogućila da slovenačko rukovodstvo smene nahuškane mase iz drugih republika, prvenstveno iz Srbije. Time je Slovenija pokazala da u republici vladaju red i zakon i da se demokratija razvija organizovano, dogovorno, s postepenom promenom zakonodavstva i njegovim poštovanjem, kao i s poštovanjem legalnih institucija. Nažalost, tu poruku ni jugoslovenske, ni srpske vlasti, kao ni vrh JNA nisu bili u stanju da shvate.19

Pojava nacionalne homogenizacije Slovenaca tokom osemdesetih godina, što je dovelo do razlaza s Jugoslavijom, imala je još jednu veoma važnu (možda čak najvažniju) dimeniziju, koja naoko nije bila politička. Počelo je s neobičnom akcijom prikupljanja sredstava za jugoslovensku smučarsku reprezentaciju (u kojoj su bili samo Slovenci). Tokom 1984. godine prvi put je organizovana akcija »Poklonim – dobijem«, preko koje su se, preko posebnog lutrijskog sistema počela prikupljati sredstva za alpinističku reprezentaciju. Akcija je trajala do 1997. Tokom 13 sezona prodano je oko 18 miliona kartica, a početak akcije omogućili su uspesi Toneta Vogrinca, koji je, najpre s Bojanom Križajem, a kasnije s nizom drugih odličnih smučara doveo do masovnog oduševljenja Slovenaca. Tad su se takmičili pod jugoslovenskom zastavom, ali su u svim, reprezentativnim sekcijama bili zastupljeni samo slovenački sportisti, koji su potom na kacigama počeli da nose i slovenačke zastave. U godinama najveće potražnje, tik pred osamostaljenjem, prodavano je godišnje gotovo do tri miliona, što je s osobađanjem od poreza, besplatnih poštanskih usluga i besplatnog oglašavanje donelo – preračunato u eure, oko 1,3 miliona, što je približno toliko koliko sada dobijaju i od sponzora i od države. U emisijama i spotovima nastupali su smučari i smučarke, njihovi treneri i direktori. Glavna ličnost akcije je, s velikim šarmom i šarenim šalom i kapom, koji su postali njegov prepoznatljiv znak, postao igrač Janez Hočevar – Rifle. Posledica akcije je, između ostalog, bilo i to da je vodeći slovenački (jugoslovenski) smučar Bojan Križaj, nakon oštrih političkih rasprava na Zimskoj olimpijadi u Sarajevu, u ime sportista zakletvu položio na slovenačkom, a ne na srpskohrvatskom jeziku.

Druga akcija je bila turistička, »Slovenija, moja zemlja« (»Slovenija moja dežela«). Sproveo ju je Studio marketing (prva moderna marketinška agencija u Jugoslaviji, koja se mogla porediti sa agencijama na Zapadu, osnovana 1973. godine u okviru preduzeća Delo). Studio marketing je poslovao na celom jugoslovenskom prostoru, a poznate su njegove reklame za Zastavu 101, »Lepoti i kompletnosti se ne može odoleti«, ili »Radenska nas spaja«. Tokom 1987. godine izradio je projekat za »jugoistočni region tržišta«, koju je vodio jedan od najpoznatijih jugoslovenskih i evropskih marketiških stručnjaka, Dragan Sakan. Reklama je bila za fabriku alata »Unior« Žreče. U istraživanjima koja su tome prethodila, Studio marketing došao je do problema »radne i tehničke kulture«. Ustanovio je da u Sloveniji alat kupuju ljudi kako bi sami obavljali kućne popravke, dok su u drugim delovima Jugoslavije kupci uglavnom bili zanatlije. Taj zaključak je doveo do uznemirenja u političkim krugovima, pa su zbog toga marketinšku akciju u kojoj je glavnu ulogu imao glumac Mija Aleksić, koncipirali tako da je reč bila o problemu potrošača: sve više imam problema s popravkama u kući, majstori su za mene preskupi, a moram dugo i da čekam na njih. U drugoj fazi Aleksić se javno žali, kako ima problem sa ženom koja mu sve više prigovara da ne zna da reši probelm: »Ne znam kakve su vaše bolje polovine, ali moja stalno gunđa, 'kakav si ti to muškarac, kad ne znaš da zavrneš česmu, zategneš roletnu, popraviš struju i vodovod?!' Sta da uradim da dokažem da nisam nesposoban?« Tu se pojavljuje alat »Unior«. A u trećoj fazi išlo bi se na podizanje radne i tehničke kulture, ali se Jugoslavija već bila raspala. Studio marketing se i turističkog projekta poduhvatio ambiciozno, pa je analizirao situaciju u sovenačkom i u jugoslovenskom turizmu. Akcija se odvijala u vreme kad su poznati slovenački pesnici Ciril Zlobec i Janez Menart izašli s kritikom takozvanih zajedničkih programskih osnova, protiv izjednačavanja vaspitavanja i obrazovanja u zemlji, a bile su osnovane alternativne kulturne grupe mladih: Pozorište Sester Scipon Našice kao deo Neue slowenische Kunst (NSK), s objedinjenim različitim umetničkim područjima, uz pozorišne i rokerska grupa Laibach (Trbovlje, 1980) i likovna grupa Irwin. Takođe, u isto vreme je Ivo Boscarol iz Ajdovščine izradio bedž s natpisom »Kad porastem biću carinik na Kupi«. Studio marketing je došao do zaključka da turisti Sloveniju ne doživljavaju kao jedinstven i specifičan turistički prizvod unutar Jugoslaviji, mnogi je uopšte i ne poznaju. Zbog toga Slovenija mora svoje prednosti da predstavi sama. Takođe, neophodno je podignuti turističku svest samih Slovenaca u smislu odgovornosti za prirodno okruženje. Akcija je trebalo da doprinese povećanju devizng priliva, kao da se što više slovenačkih proizvoda »izvozi« kod kuće u okviru turističke ponude. Osnovni cilje je bio: domaćinski, kod kuće primati strane turiste, koji bi uživali u neotkrivenoj raznolikosti čiste i prisne slovenačke zemlje. Naglasak je trebalo staviti na prirodne lepote i ljubaznost ljudi, jer je to bilo jedino što se, s obzirom na tadašnju krizu moglo gostima ponuditi. U opštoj apatiji i sivilu svakodnevice bi se, na taj način, planskom komunikacijom u domaćoj javnosti stvorio pozitivan odnos prema turizmu. Pod vođstvom Jerneja Repovša smišljen je slogan »Slovenija moja zemlja«, a Dušan Velkaver je napisao pesmu koja je postala kultna: Moja zemlja/ to je njena lepota/ moja zemlja mi smo njen narod/ lepota zemlje je njoj na slavu/ njen narod/ je njeno ime, ponosno ime«. Reklamni film je za tili čas postao nacionalan. Uz slogan Studio marketing ja analitički tražio i likovni simbol koji bi simbolisao Sloveniju i bio povezan s prirodom. Prema istraživanju, obavljenom 1984, je između izabranih i predloženih simbola: karanfil, klas, suncokret i lipov list, 75 odsto anketiranih kao »jedini potpuno slovenački simbol« prepoznalo lipov list. Bedževi, majice, kišobrani i drugi suveniri, plakati, posteri i filmovi na temu »Slovenija, moja zemlja«, kao i smibol lipov list podigli su za nekoliko meseci samosvest Slovenaca, dok su za Jugoslaviju reč »zemlja« i lipov list postali simboli slovenačkog nacionalizma. Akcija je istina, pobudila polemike i unutar slovenačkog rukovodstva i u javnosti. Na sednici Predsedništva CK SKS o nacionalizmu, u novembru 1985, je među slabostima u odnosu na nacionalizam navedena i akcija »Slovenija, moja zemlja«, a kad su je na kraju političari podržali, splasnule su i polemike i kritike po novinama, a akcija je u Sloveniji počela sticati masovnu podršku. Ljudi su, u trenutku kad se jugoslovenstvo naglo topilo, slogan »Slovenija moja zemlja« preuzeli kao izraz jačanja nacionalnog identiteta, još pre nego što su se artikulisali nacionalni programi, a lipov list kao simbol slovenstva.20 Slogan »Slovenija, moja zemlja«, slovenačka je politika povodom referenduma 1990, promenila u slogan »Moja zemlja je naša država. Slovenija«. Pre više godina, slogan »Slovenija, moja zemlja« je Studio marketing prodao trgovinskom lancu Špar i u njegovim trgovinama s njim su sada označeni slovenački proizvodi.

Tokom pozne jeseni 1989, politički prostor u Sloveniji se profilisao. Osnovani su prvi savezi koji su, zbog ustavnih odredbi, najpre bili u okviru Socijalističkog saveza radnog naroda, ali su s usvajanjem novog izbornog zakonodavstva u decembru 1989, dobili mogućnost da se samostalno registruju kao stranke. I nekadašnje društvenopolitičke organizacije su se preoblikovale u stanke, SKS koji je potom i na izborima kao pojedinačna stranka dobio najviše glasova, postao je Stranka demokratske obnove (kasnije socialdemokratska stranka), Savez socijalističke omladine Slovenije, Liberalna stranka, a SSRN, Socijalistička.21 Između već profilisane opozicije i vlasti došlo je do razgovora za okruglim stolom u okviru SSRN, takozvanog Smoleovog stola (po Joži Smoleu, predsedniku RK SSRN).22 Opozicija je bila ubeđena da vlast, s Okruglim stolom hoće da je izgra, pa je deo opozicije svoje poglede na izbore sabrao u izjavi »Kakve izbore hoćemo«,23 a sumnju u dobronamernost vlasti izrazila u tekstu »Zbog čega na takvom okruglom stolu ne želimo više da učestvujemo«. Reakcija na propali okrugli sto je bilo osnivanje koalicije DEMOS, koju su osnovale opozicione stranke. Osnovana je 27. decembra 1989, a njen predsednik je postao Jože Pučnik. Osnovne tačke izbornog programa DEMOS su bili suverena Slovenija i parlamentarna demokratija, a znatni deo izborne strategije temeljio se na antikomunizmu. Slovenački komunisti su 20. januara 1990, napustili 14 (vanredni) Kongres SKJ, jer su svi njihovi predlozi za demokratizaciju Jugoslavije i Saveza komunista odbačeni, a SKJ se potom raspao.

Nakon dogovora o prelasku na višestranački sistem, u Sloveniji su 8. aprila 1990, održani prvi posleratni višestranački izbori. Istovremeno sa parlamentarnim, održani su i predsednički izbori. S obzirom da je na snazi još uvek delimično bio stari pravni sistem, izbori su organizovani za veća: društvenopolitičko, veće opština i veće udruženog rada, a još uvek je postojalo i predsedništvo republike. Za mesto predsednika takmičilo se četvoro kandidata, a za četiri mesta u predsedništvu, 12. Na kraju je, u drugom krugu pobeio Milan Kučan, kao kandidat za predsednika, a članovi Predsedništva postali su Ciril Zlobec, dr Matjaž Kmecl, dr Dušan Plut i Ivan Oman. Na parlamentarnim izborima je, s približno 55 odsto pobedio DEMOS, koji je dobio većinu u društvenopolitičkom veću (47 mesta od 80) i u veću opština (50 mesta od 80), dok su u veću udruženog rada većinu imali prethodni Savez komunista, omladinska organizacija (novoimenovana kao Liberalna stranka) i socijalisti, proizašli iz Socijalističkog saveza (Demos je dobio približno 30 mesta, jer se mesta naime, nisu mogla baš precizno raspodeliti). Predsednik novog parlamenta postao je dr France Bučar, a vladu je sastavio Lojze Peterle, s obzirom da su hrišćanski demokrati unutar DEMOS dobili najviše glasova. Proces pluralizacije slovenačkog društva okončao se konstituisanjem višestranačke skupštine. Pred masovnom grobnicom u Kočevskom Rogu je 8. jula 1990, odžana masovna komemoracija pomirenja, i postavljen spomenik žrtvama posleratnih ubistava. Svečanom komemoracijom, na kojoj su govorili predsednik Predsedništva Milan Kučan i ljubljanski mitropolit dr Alojz Šuštar želelo se da se, na simboličnom nivou okonča međuslovenački ideološki sukob.

Reformisana Jugoslavija je kao politička opcija počela naglo da gubi podršku, a stavovi su se, pod uticajem događaja i uspona opozicije radikalizovali. U martu 1989, Ante Marković je postao jugoslovenski premijer, koga je Slovenija podržavala, ali istovremeno bila i nepoverljiva zbog toga što je želeo za saveznu vladu prevelika ovlašćenja. Podržavale su ga i nerazvijene republike, jer se zalagao za teoriju po kojoj je, jugoslovenski konvoj trebalo da plovi toliko brzo koliko plovi najsporija lađa, što je značilo solidarnost u vraćanju dugova i veća ulaganja za nerazvijene. Srbija ga nije podržavala, jer je tvrdila da su reforme na njenu štetu i u korist razvijenih republika, dok bi tržišna privreda i veća Markovićeva ovlašćenja ograničile Miloševićevu moć. Koncept Markovićevih reformi je pao. Iz različitih razloga, na kraju je izgubio podršku svih, osim zapadnih zemalja. Nije bio u stanju da ograniči Miloševićevu samovolju (ekonomski rat protiv Slovenije na samom početku reformi, upad u jugoslovenski finansijski sistem s kojim je Srbija iz savezne blagajne, početkom 1991. godine »pozajmila« 1,4 milijardu dolara). Isto tako, Marković nije mogao da ukroti ideološki zadrte, ili nacionalizmom opsednute nomenklature drugih republika. U političkoj sferi savezna vlada – osim na kraju, kad se odlučila na intervenciju Jugoslovenske armije u Sloveniji – uprkos Markovićevim naporima, nije imala nikakvog većeg uticaja. Njegov pokušaj da, s programom Saveznog izvršnog veća (SIV) u 11 tačaka obezbedi funkcionisanje federacije i sprovede savezne izbore, kao i da osnivanjem sopstvene stranke i jugoslovenske televizije (JUTEL) utiče na javno mnjenje, nije uspeo. Izbori, zbog srpskog nastojanja da poništi dvodomnost jugoslovenske skupštine, time i federativnost sistema, odnosno izvrši centralizaciju države po načelu »jedan čovek – jedan glas«, na saveznom nivou nisu bili mogući. O sudbini Jugoslavije su tako na kraju odlučivala republička rukovodstva, na prvom mestu rukovodstvo Srbije, kao i ponašanje JNA.

Odnos prema budućnosti Jugoslavije u republikama se formirao krajem 1990, i početkom 1991. godine. Slovenija i Hrvatska su već u leto 1990, pripremile predlog za konfederaciju. Slovenija se, 23. decembra 1990, na referendumu odlučila za samostalnu i nezavisnu državu. Odluka je, iako je i u zemlji i u inostranstvu napadana, bila neutralna, nije eksplicitno govorila o otcepljenju i dozvoljavala je pretvaranje Jugoslavije u konfederaciju. Nakon referenduma, slovenačko rukovodstvo je počelo pregovore s republičkim rukovodstvima o slovenačko-hrtvatskom konfederalnom modelu. Završili su se u februaru 1991. Bili su neuspešni i tek je tada slovenačko rukovodstvo donelo konačnu odluku, da, s obzirom na situaciju odluke referenduma treba realizovati u smislu osamostaljivanja od Jugoslavije. Međutim, još uvek je postojala dilema: da li sporazumno razdruživanje na osnovu dogovora, ili otcepljenje? Za osamostaljenje Slovenija je počela sistematske pripreme na svim područjima. Slično stajalište je deklarativno imala i Hrvatska, ali za potpuno osamostaljivanje nije uopšte bila spremna. Uzimajući u obzir snažnu srpsku manjinu koja je počela da pruža otpor, Tuđmanu je tada i konfederacija izgledala kao rešenje iz snova. Ostale republike, kao i savezni organi su (s nijansama u odnosu na moguće uređenje) istrajavali na federaciji. Srbija se, osim formalnog zalaganja za federaciju, istovremeno sistematski pripremala za ostvarenje koncepta Velike Srbije. Još od proleća 1990, su se – inicirani iz Srbije – održavali »referendumi« o autonomiji, uspostavljale samostalne srpske vlasti i pružali otpori u Hrvatskoj, a potom i u Bosni. Stanje u Jugoslaviji, početkom proleća 1991, prikazuje ova skica:24

Nakon bezuspešnih međurepubličkih pregovora, tokom marta i aprila veću ulogu u rešavanju krize ponovo su pokušali da preuzmu savezno organi. Razgovori predsednika republika sa predsednikom savezne vlade i ministrom odbrane pod okriljem saveznog predsedništva tokom marta i aprila 1991, bili su neuspešni. Bosna i Makedonija (Alija Izetbegović i Kiro Gligorov) su na kraju ponudile nekakav međukoncept, između federacije i konfederacije, što više nije imalo nikakvog efekta. Nacionalni nemiri i sukobi u Hrvatskoj su išli svojim tokom i postajali sve ozbiljniji.

Nakon pobede DEMOS, odnosi između Armije i Slovenije su se zaoštrili. Armija je 15. maja 1990, kad je poslove počela preuzimati nova slovenačka vlada, počela da prazni skladišta slovenačke Teritorijalne odbrane, a isto je postupila i na Kosovu i u Hrvatskoj (jedinice teritorijalne odbrane su bile republičke vojne jedinice, osnovane nakon napada snaga Varšavskog pakta na Čehoslovačku, 1968. godine, iz uverenja da bi mogla biti napadnuta i okupirana i Jugoslavija, što bi podrazumevalo partizanski način ratovanja, a komande su bile podređene Jugoslovenskog narodnoj armiji). Oduzimanje oružja uspelo je tek delimično, jer su mu se slovenačke vlasti oduprele. U septembru je Predsedništvo Republike Slovenije preuzelo komandovanje Teritorijalnom odbranom, koje je do tada bilo pod okriljem Armije, a još tokom leta počele su i tajne pripreme na oružani otpor i, nešto kasnije i tajna nabavka oružja u inostranstvu, organizovana je uspešna obaveštajna služba koja je dosezala do samog armijskog vrha. U oktobru je Armija zaposela prethodno ispražnjen štab teritorijalne odbrane, a Slovenija je pripremala dva centra za obuku i trening (počela su s radom polovinom maja). U decembru se, na referendumu većina stanovništva Slovenije izjasnila za samostalnost koja bi se proglasila nakon šest meseci. Nekoliko dana uoči referenduma, Predsedništvo SFRJ je naredilo rasformiranje svih oružanih formacija koje nisu u sastavu jedinstvenih oružanih snaga (znači, Armije), što je trebalo da važi i za teritorijalnu odbranu. Armija je uvela najviši stepen pripravnosti. Skupština Slovenije je 7. marta 1991, donela zakon po kome, za slovenačke državljane, služenje vojnog roka u JNA više nije bilo obavezno, a slovenački organi po opštinama su od Armije krili regrutne spiskove. Nekoliko dana kasnije, 12. marta, polovina članova Predsedništva SFRJ je odbacila zahtev za uvođenje vanrednog stanja u Jugoslaviji. Tajno traženje pomoći jugoslovenskog ministra odbrane Veljka Kadijevića za taj potez od sovjetskog ministra odbrane Jazova, bilo je bez uspeha. U aprilu je u javnost dopro tajni armijski dokument o njenom postupanju (intervenicji) u Sloveniji. U maju su, u sklopu predpriprema za vojnu intervenciju počele provokacije: između ostalog, jedinica JNA je opkolila jedog od centara za obuku u blizini Maribora i tražila njegovu predaju, a tokom pregovora u prostorijama lokalne opštine je potom kidnapovala komandanta teritorijalne odbrane, dok je tokom protesta građana pod točkovima transportera došlo do prve žrtve, a iz vojne fabrike su pripadnici teritorijalne odbrane za uzvrat, oduzeli četiri vojna transportera.

Zeleno svetlo za neskrivenu intervenciju, nakon proglašenja slovenačke nezavisnosti 25. juna 1991, Armija je dobila od Ante Markovića, 26. juna je savezna vlada donela odluku, na osnovu koje je trebalo zaštiti granice na teritoriji Republike Slovenije, a za to je zadužila saveznu policiju i vojsku. Zakonitost odluke je bila upitna, jer vlada nije bila ovlašćena za komandovanje oružanim snagama, ali se vojska na to nije obazirala. Uistinu, dočekala je upravo ono političko pokriće, koje je prethodno i želela.

Rat u Sloveniji koji je bio definisan kao ograničena intervencija, vojska je počela izvoditi 27. juna (u Primorskoj, već 26. juna), a jedinice su stizale s teritorije Hrvatske i iz nekih kasarni na teritoriji Slovenije. U početku su vojne jedinice bez teškoća zauzele granične prelaze u Sloveniji i aerodrome. A onda su slovenačka teritorijalna odbrana i policija počele da odgovaraju: postavljene su barikade na putevima, opkoljene su kasarne kojima su presečeni dovodi vode i struje i onemogućeno snabdevanje, i ponovo preuzeli većinu graničnih prelaza. Takođe, u blokadi su držali vojne jedinice na terenu. Armija je odgovorila vazdušnim napadima i raketiranjem odabranih objekata, uključujući civilne, kao i televizijske i radio predajnike. Još uvek nacionalno mešovita, sa zbunjenim vojnicima svih jugoslovenskih nacionalnosti, uključujući i slovenačke, na terenu je počelo masovno osipanje (od 25.000 vojnika u Sloveniji, dezertiralo je 8000, a slovenačke vlasti su ih nahranile, kupile im vozne karte i poslalo kući). U velikoj su se dilemi našli jugoslovenski oficiri koji su do tada živeli u Sloveniji i tu zasnovali porodice. I na slovenačkoj strani je među vojnicima bilo dosta psiholoških dilema, sami nisu imali iskustva s ubijanjem, a na drugoj strani su bili vršnjaci iz zajedničke države. U zbivanja se 28. i 29. juna uključila Evropska zajednica, takozvana trojka je u Zagrebu dogovorila primirje i tromesečni moratorij na slovenačko osamostaljenje, ali ga se vojska nije pridržavala, sukobi su nastavljeni, pa je do primirja došlo tek 3. jula. Predstavnici Slovenije, Hrvatske, saveznih vlasti i »trojke« su 7. jula, na poznatim Titovim ostrvima Brioni dogovorili da nadzor slovenačkih granica vrši slovenačka milicija, a da carina ostane prihod federacije, da se stanje na granicama vrati na ono od 25. juna (nije bilo jasno, kako), da slovenačke jedinice deblokiraju kasarne u koje će se povući vojne jedinice koje prestaju s napadima, da se teritorijalna odbrana demobiliše, svi zarobljenici oslobode, a slovenačke mere u cilju osamostaljenja da se zamrznu na tri meseca. Takozvanu Brionsku deklaraciju je (istina, s dvojbama i emocionalnim raspravama) prihvatila slovenačka skupština. Već na marginama pregovora su se Janez Drnovšek, član saveznog Predsedništva iz Slovenije i Borisav Jović, srpski član dogovorili o povlačenju jugoslovenske vojske iz Slovenije, što se realizovalo do 26. oktobra, a još tokom leta iz Armije su otpušteni poslednji slovenački vojnici. Pojedini visoki armijski oficiri su pokušali da iznude revanšističke mere protiv Slovenije (ponovni napadi specijalnih jedinica), ali je za tako nešto već bilo prekasno. Milošević je shvatio da je Slovenija izgubljena, a time je propao i koncept centralizovane Jugoslavije pod srpskom kontrolom, a jedinici JNA, koje su se sve više pretvarale u srpsku vojsku (Milošević je do prve polovine 1992, penzionisao 135 generala od njih 200, koliko ih je ostalo u JNA), a iz Slovenije su se povukle predviđene granice Velike Srbije, na Hrvatsku i na Bosnu i Hrcegovinu.

Pregovori na Brionima, 7. 8. jula bili su poslednji na kojima su težinu imali predstavnici federacije. Marković je tek delimično uspeo sa svojim konceptom povratka na stanje od pre 25. juna (datum proglašenja nezavisnosti Slovenije). Brionska deklaracija koja je usvojena, davala je mogućnost različitih interpretacija u smislu, šta bi povratak na to stanje značio. U najtvrđoj varijanti značio bi opoziv osamostaljenja Slovenije i Hrvatske. Međutim, zbivanja u Jugoslaviji tokom leta i jeseni 1991, takvu su interpretaciju onemogućili. Srbija je nakon bezuspešnih pokušaja disciplinovanja Slovenije procenila da zadržavanje Slovenije u Jugoslaviji samo opterećuje realizaciju opcije Velike Srbije, zbog čega je tihi slovenačko-srpski dogovor o povlačenju vojske iz Slovenije, koga je 18. jula 1991, formalizovalo revitalizovano Predsedništvo SFRJ, uspeo. S nastavkom vojne akcije u Hrvatskoj, nadama o opstanku Jugoslavije u bilo kom obliku, došao je kraj.

Možda poslednju mogućnost da se jugoslovenski predstavnici, uz pomoć međunarodne zajednice dogovore, predstavljala je Haška konferencija koja je počela u septembru 1991. Na njoj je Bosna zagovarala konfederaciju, Makedoncci nisu bili načisto šta bi, Hrvatska, tada već u ratu, dozvoljavala je mogućnost saveza suverenih država, Slovenija, tada već izvan sukoba i uz povlačenje JNA, bila je voljna pregovarati samo o međunarodnom priznanju i sukcesiji. Milošević je branio »očuvanje Jugoslavije«, a Marković reformisanu federaciju s određenim nadležnostima za saveznu vladu. Karingtonovu kompromisnu formulaciju, prema kojoj bi republike uživale međunarodni subjektivitet, a sačuvale ekonomsko zajedništvo i carinsku uniju, Milošević je 5. novembra odbacio, što je značilo kraj za mogućnost dogovora. U decembru 1991, Marković je dao ostavku. Savezno Predsedništvo, obnovljeno na osnovu Brionske deklaracije više nije bilo celovito, jer slovenački predstavnik, po isteku tromesečnog moratorija, koga je tražila Brionska deklaracija, više u njemu nije učestvovao, a uskoro za njim to je bio slučaj i sa hrvatskim članom. I dalje je u okrnjenom sastavu pokušavao da deluje srpski blok, međutim, međunarodni organi mu nisu priznavali legitimitet. Badenterova komisija je početkom decembra 1991, definisala konačno mišljenje da se Jugoslavija raspala i da treba, one republike koje to žele i ispunjavaju uslove, priznati. Nakon oštrih zakulisnih borbi – naročito na pritisak Nemačke – u decembru se za priznavanje odlučila i Evropska unija. Slovenija i Hrvatska su početkom 1992. godine dobile međunarodno priznanje, uskoro potom i Bosna i Hercegovina, koja je, praktično već bila u ratu (sve tri države primljene su u OUN u maju 1992). Ostatak Jugoslavije su, pod imenom Savezna Republika Jugoslavija predstavljale samo još Srbija i Crna Gora.

Tokom desetodnevnog rata u Sloveniji poginulo je pet pripadnika teritorijalne odbrane i šest pripadnika policije. Od drugih uzroka umrlo je 11 pripadnika teritorijalne odbrane. Kao pripadnici JNA ubijena su dva Slovenca. Među građanima Republike Slovenije bilo je šest žrtava, deset među stranim državljanima (uglavnom je reč o vozačima teretnjaka koji su se zatekli u blokadi na putevima), a među pripadnicima JNA su bile 43 (ukupno znači, 83 žrtve). U odnosu na broj žrtava u kasnijim ratovima to je relativno mali broj, što je povezano s kratkim trajanjem sukoba, još uvek nacionalno mešovitom strukturom pripadnika JNA, ograničenošću oružanih sukoba (želja za »disciplinovanjem« Slovenije, kako bi ostala u Jugoslaviji), uspešnom slovenačkom kombinacijom vojnih i diplomatskih sredstava i, s tim povezanim brzim diplomatskim posredovanjem Evropske unije (prvi oružani sukob na evropskom tlu nakon Drugog svetskog rata), a prvenstveno sa činjenicom da Slovenija nije bila cilj velikosrpskih planova. Važnu ulogu je imao i psihološki faktor, uverenje armijskog vrha da su Slovenci loši vojnici i da će za 24 sata pasti. Zbog toga vojne jedinice nisu raspolagale s dovoljnom količinom municije, niti hrane i pića za više od jednog dana. Do većih kršenja ljudskih prava tokom sukoba nije došlo, što je prvenstveno posledica kratkotrajnosti sukoba. Uprkos svemu, ostaje nešto tamnih mrlja. Slovenačka teritorijalna odbrana je iz propagandnih razloga (da bi dokazala, da može) oborila helikopter JNA, kojim je pilotirao slovenački pilot Anton Mrlak.25 Jugoslovenska narodna armija je slovenačkoj strani prigovarala da je ružno postupala sa zarobljenicima, o čemu je objavljeno propagandno saopštenje. Istraga je pokazala da su oficiri bili zatvoreni u redovne zatvore i da se s njima postupalo kao sa zatvorenicima, odnosno da im je tek nekoliko sati kasnije dodeljen status vojnih zarobljenika. Takođe, bilo je i kritika da je na graničnom prelazu s Austrijom, Holmec u tri vojnika pucano, kojom su prilikom i ubijeni, u trenutku dok su se predavali, što su kasnije istrage demantovale (u sukobima su zaista ubijena tri vojnika, u različito vreme, ali nije bila reč o trojici vojnika koji su se predavali, a od te trojice – dvojica su Slovenci, koji su još uvek živi). Nakon Brionske deklaracije ministri vojske i policije protivili su se tome da odmah oslobode vojne zarobljenike, to su učinili tek pod pritiskom predsednika Predsedništva Republike Slovenije Milana Kučana, jer bi to moglo da ugrozi i inače teško usvojen dogovor, a nije bilo neposredno povezano s kršenjem ljudskih prava. Nakon osamostaljenja su se u teškom položaju našli brojni bivši oficiri JNA, jer su ih bez pravog zakonskog osnova proveravali bezbednosni organi vojske i policije, po tom osnovu im nisu dozvoljavalji ulazak, ili su ih proterivali, iako su u Sloveniji imali porodice i stalni boravak, nisu mogli da regulišu penzije i reše druga egzistencijalna pitanja. Najveći problem, sa stajališta ljudskih prava su bili (i još uvek jesu) takozvani „izbrisani“. Unatoč tome što je Slovenija, prilikom sprovođenja referenduma o samostalnosti, u decembru 1990, stanovnicima iz ostalih jugoslovenskih republika sa stalnim boravkom u Sloveniji, garantovala sva prava, uoči prvih predsedničkih izbora, 26. februara 1992, ministarstvo unutrašnjih poslova kojim su tada rukovodili Igor Bavčar i državni sekretar Slavko Debelak, izbrisalo je sve osobe iz drugih republika bivše Jugoslavije koji nisu zatražili slovenačko državljanstvo, ili ga, iz različitih razloga nisu dobili. Takoreći, preko noći je na taj način proglasilo strancima 25.671 stanovnika i njihove dece iz drugih republika. Izbrisanima je Slovenija napravila strašne lične probleme: dokumenti su im bili uništeni, nisu se mogli ni školovati ni zaposliti, ostali su bez zdravstvenog osiguranja i drugih socijalnih prava… Sedam godina kasnije, u februaru 1999, Ustavni sud je brisanje proglasio nezakonitim, a u aprilu 2003, dodatno je presudio da izbrisanima, koji su dobili dozvolu stalnog boravka u Sloveniji – mogli su ga srediti u skladu s izmenama Zakona o državljanstvu RS iz 2002 – s dopunjenim odredbama Ministarstva unutrašnjih poslova, treba priznati da im dozvola boravka važi retroaktivno, od dana brisanja. Međutim, ta odluka nije srovedena dugih sedam godina. Ministarstvo unutrašnjih poslova je pripremilo više spornih zakonskih predloga, koji nisu usvojeni, protivnici su podneli više zahteva za održavanje referenduma kako bi se onemogućilo sprovođenje tih odredbi, ali ih je Ustavni sud odbacio. Prava izbrisanih trebalo je potom urediti takozvanim tehničkim zakonom o izbrisanima, koga je Državno veće s 45 glasova za i 19 protiv usvojio u oktobru 2003. Politička desnica koja je tad bila u opoziciji i u javnosti zagovarala ideološku interpretaciju, po kojoj su izbrisani bili protiv osamostaljenja Slovenije, da su „kalkulisali“, da su među njima i priadnici JNA koja je izvršila agresiju na Sloveniju i slično, uspela je da dovede do raspisivanja naknadnog zakonodavnog referenduma i birači su – uz učešće od 31,54 odsto – 4. aprila 2004, zakon odbacili. Protiv sprovođenja odluke Ustavnog suda glasalo je svih 94,59 odsto. Izbrisanima tako nije preostalo ništa drugo, nego da se obrate Sudu za ljudska prava u Strazburu.26

Dogovori između nekadašnjih republika Jugoslavije su nakon raspada države postali stvar međudržavnih odnosa i međunarodnog prava, istovremenu su nastavljeni balkanski ratovi, već četvrti po redu nakon Balkanskih ratova 1912-1913, Prvog i Drugog svetskog rata, među kojima je najkrvaviji bio onaj u Bosni i Hercegovini. Iza sebe su ostavil više od sto hiljada mrtvih, milione izbeglica i na desetine razrušenih gradova i sela. Bili su kombinacija kulturnog, verskog i međnacionalnog sukoba, čiji su koreni sezali duboko u istoriju. Nacionalne države koje su nastale na prostoru nekadašnje Jugoslavije su više ili manje uspešno etnički »očistile« svoju teritoriju. Stanje u njima je različito, a neke od njih su se uspele stabilizovati i uključiti u Evropsku uniju (Slovenija i Hrvatska). Cenu i posledice rata plaćaće još mnoge generacije. Region u celini je, nakon 45-godišnjeg razdoblja mira u socijalističkoj Jugoslaviji i nakon poslednjih ratova još uvek »bure baruta«, kako je nazivan početkom XX veka.

U kontekstu ratova često se pojavljuje teza, prema kojoj je za raspad Jugoslavije krivo osamostaljenje Slovenije i još, prerano međunarodno priznanje nekadašnjih republika. Ta teza zanemaruje činjenicu da se rat u Jugoslaviji pripremao dugo i sistematično i da su se još pre osamostaljenja Slovenije u Hrvatskoj već odvijali međunacionalni sukobi, a u BiH su bili u pripremi. Slovenija to nije mogla da spreči ni na koji način, čak i da je ostala u Jugoslaviji. Tokom posleratnih (Drugi svetski rat) decenija verovala je u Jugoslaviju, slovenačke političke i intelektualne elite su (s izuzetkom dela političke emigracije) videle rešenje za nacionalno pitanje. U njeno reformisanje uložila je mnogo energije i sredstava. Do kasnih osamdesetih vladalo je uverenje da je (kon)federalna i demokratska Jugoslavija moguća i da će Slovenija, kao njen deo ući u Evropsku (ekonomsku) zajednicu. Kad je došlo do otvorenih pritisaka da se, po uzoru na predratnu kraljevinu ponovo uspostavi unitarna i dogmatska Jugoslavija, koja se, umesto da se približava, udaljava od evropskih integracija, Slovenija u tome nije videla budućnost. Prisiljavanje slovenačkog naroda da ostane u takvoj Jugoslaviji, uistinu je predstavljalo zahtev da jedan narod žrtvuje svoj opstanak i budućnost zbog iluzije da bi se time sprečio sukob između drugih naroda.

Rezime

Za Sloveniju je, od sredine osamdesetih bila karakteristična pluralna atmosfera sa snažnim civilnim društvom, alternativnom kulturom, postepenim nastajanjem organizovane opozicije u obliku saveza, prethodnika stranaka (od 1988) i sa reformskim vlastima koje je simbolisao predsednik Predsedništva CK SKS Milan Kučan. Prelazak u višestranačje i sprovođenje izbora su bili konsenzualno i brižljivo pravno planirarani i sprovedeni, odnosno bili su posledica odluke SKS da odstupi s vlasti i da pregovara s opozicijom. Odnos prema Jugoslaviji je bio protivrečniji: kretao se od želje za reformom, do traženja mirnog puta za samostalnost. U kontekstu ratova tokom raspada Jugoslavije, pojavljuje se teza da je za raspad krivo osamostaljenje Slovenije i posledično, prerano međunarodno priznanje nekadašnjih republika. Ta teza previđa činjenicu da se rat u Jugoslaviji pripremao dugo i sistematično i da su se još pre osamostaljenja Slovenije, u Hrvatskoj odvijali međunacionalni sukobi, a u BiH su se već pripremali. To Slovenija nije mogla da spreči ni na koji način, čak i da je ostala u Jugoslaviji. Slovenija je tokom posleratnih decenija verovala u Jugoslaviju, slovenačke intelektualne i političke elite (s izuzetkom dela političke emigracije) su u Jugoslaviji videle rešenje nacionalnog pitanja. U njeno reformisanje su uložile mnogo energije i sredstava. Do kasnih osamdesetih postojalo je uverenje da je (kon)federalna i demokratska Jugoslavija moguća i da će Slovenija kao njen deo ući u Evropsku (ekonomsku) zajednicu. Kad je došlo do otvorenih pritisaka da se, po uzoru na predratnu kraljevinu ponovo uspostavi unitarna i dogmatska Jugoslavija koja se, umesto da se približava, udaljavala od evropskih integracija, Slovenije u tome nije videla budućnost. Prisiljavanje slovenačkog naroda da ostane u takvoj Jugoslaviji, uistinu je predstavljalo zahtev da jedan narod žrtvuje svoj opstanak i budućnost zbog iluzije da će se na taj način sprečiti sukob između drugih naroda.