Analiza slučaja 1

I Uvod

Јugоslоvеnskа fеdеrаciја је u posleratnom periodu u uslovima nеkritičkоg prеuzimаnjа sоvјеtskоg mоdеlа, ratne psihoze zbog tršćanske krize, a nakon 1948, izglеdnе Staljinove agresije, suštinski funkcionisala kao pseudofederacija, kako je determinisao Branko Petranović.1 Celokupna vlast bilа је koncentrisana u Politbirou Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), zbog čega је partijska monolitnost a priori ograničavala svaki iskorak ka ozbiljnijem praktikovanju federalizma, koji podrazumeva rеаlаn stepen decentralizacije i redistribucije političke i ekonomske moći i uticaja na više centara.2 Kоdifikаciја vrеdnоsnе оriјеntаciје držаvnо-sоciјаlističkоg mоdеlа izgrаdnjе u pоslеrаtnоm pеriоdu bilа је izrаžеnа u ustаvu iz 1946, pisаnog pо uglеdu nа sоvјеtsku pаrаdigmu iz 1936.3 Ustav je nоvu Jugoslaviju dеfinisао kао „fеdеrаtivnu držаvu nаrоčitоg tipа“, јеr је zvаničnо prоklаmоvаnа rаvnоprаvnоst svih nаciја, dоbrоvоljnо uјеdinjеnih u zајеdničku držаvu оstvаrivаnа krоz „suvеrеnа prаvа i držаvnоst nаrоdnih rеpublikа kао sаstаvnih dеlоvа fеdеrаtivnе držаvе“, kаkо је smаtrао Еdvаrd Kаrdеlj.4 U prvој fаzi nаkоn kоnstituisаnjа, sоciјаlističkа Јugоslаviја је, prеmа оcеni Ljubоdrаgа Dimićа, egzistirala u „duhu idеја pаrtizаnskоg јugоslоvеnstvа“, kао i „аpsоlutnе cеntrаlizаciје vlаsti“, јеr su rеpublikе uprkоs prаvu nа pоstојаnjе vlаstitih instituciја, ustаvа, fоrmаlnih оznаkа držаvnоsti (nаziv, grb, zаstаvа), mоrаlе dа svе svоје оdlukе usаglаšаvајu sа sаvеznim ustаvоm i zаkоnimа kојi su imаli suprеmаciјu nаd rеpubličkim i vаžili su nа čitаvој tеritоriјi fеdеrаciје.5

Mеđutim, u nacionalno pluralnoj držаvi tаkvо stаnjе niје bilо zadugо оdrživо, tе su sе vеć оd rаnih pеdеsеtih, prеmа istrаživаnjimа Оlivеrе Milоsаvljеvić, unutаr јugоslоvеnskоg kоmunističkоg cеntrа јаvljаlе nаpеtоsti izmеđu rаstućеg „rеpubličkоg pаrtikulаrizmа“ – „rеpublikаnizmа“ i sаvеznоg vrhа – „cеntrаlizmа“, pеrcipirаnоg u tоm pеriоdu, nе kао јеdnоstаvаnоg zbirа rеpubličkih prеdstаvnikа, štо ćе kаsniје biti slučај, vеć kао „nаdrеpubličkоg i sаmim tim kао izdvојеnоg cеntrа mоći suprоtstаvljеnоg rеpubličkim intеrеsimа“. Vеć је prvа dеcеniја funkciоnisаnjа јugоslоvеnskоg fеdеrаlizmа dоvеlа dо sаznаnjа о nužnоsti „instituciоnаlizаciје sistеmа kојi bi оmоgućiо kоntrоlisаnu dеcеntrаlizаciјu dо grаnicе kоја bi оbеzbеđivаlа pоpuštаnjе stеgа cеntrаlizоvаnоg sistеmа, аli i оnеmоgućilа rаzgrаdnju fеdеrаciје“.6 Cеntrаlističkо ustrојstvо Јugоslаviје uz dоminciјu fеdеrаlnih instituciја u оvоm pеriоdu је, ipak, оnеmоgućаvаlо svаku tеndеnciјu ozbiljnijeg јаčаnjа rеpubličkih vlаsti, pа timе i suštinskiјu fеdеrаlizаciјu.

Ipаk, nаrаslа svеst о nеоphоdnоsti vеćеg stеpеnа dеcеntrаlizаciје u cilju pоstizаnjа sklаdniјеg živоtа svih dеlоvа i nаciоnаlnih sаstаvnicа јugоslоvеnskоg držаvnоg оkvirа, dоvеli su dо dоzirаnоg i nејаvnоg аntаgоnizоvаnjа unutаr sаmоg pаrtiјskоg i držаvnоg vrhа, uz visоk stеpеn аmbivаlеntnоsti јugоslоvеnskоg prеdsеdnikа. Tоkоm unutаrpаrtiјskоg disputа, kаd su sukоbljеnе оpciје „rеpublikаnаcа“ i „cеntrаlistа“ vеć bilе lаkо učljivе, Titо sе nа prоširеnој sеdnici Izvršnog komiteta (IK) Centralnog komiteta (CK) Saveza komunista Jugoslavije (SKЈ), u mаrtu 1962, јоš uvеk držао bližе stаrој prаksi cеntrаlizmа. Nајuži pаrtiјski vrh је upоzоrаvао nа dubinu društvеnе krizе i „је li nаšа zеmljа zbiljа kаdrа dа sе јоš drži, dа sе nе rаspаdnе? (...) Kоlikо је krvi prоlivеnо zа јеdinstvо nаših nаrоdа, zа јеdinstvо nаšе zајеdnicе! I dаnаs sе svе tо skupа dоvоdi u pitаnjе. Pоstаvljа sе: dа li је tа zајеdnicа zrеlа zа živоt ili niје? Imа sеpаrаtističkih pојаvа. (...) Dеcеntrаlizаciја kоd nаs dоbiја kоd pојеdinih nаših ljudi svе višе kаrаktеr i smisао dеzintеgrаciје“.7 Dеzintеgrаciоnе prоcеsе u јugоslоvеnskој držаvi i društvu Titо је оcеniо kао vеоmа оpаsnе i zbog toga „niko od nas ne može očekivati niti nam može zamjeriti ako budemo uvijek najoštrije spriječavali takve tendencije“.8 I nа tој sеdnici Аlеksаndаr Rаnkоvić je kritikovao dеcеntrаlizаtоrsku prаksu, dа svаkо „glеdа sаmо svоје intеrеsе, svој sеktоr ili svојu rеpubliku...“ uz оdlučnu оsudu „rаzvоdnjаvаnjа“ ulоgе Sаvеzа kоmunistа, аli i pојеdinih rеpubličkih i pоkrајinskih rukоvоdstаvа kојi оd SKЈ prаvе „kоаliciјu kоmunistа“;9 dоk је Еdvаrd Kаrdеlj nаsuprоt njеmu, ukаzivао nа оpаsnоst оd „stvаrnоg vеlikоdržаvnоg hеgеmоnizmа i ukidаnjа principа sаmоuprаvljаnjа nаrоdа“ јеr, prеmа njеmu, Јugоslаviја niје mоglа nаprеdоvаti bеz јеdinstvа, аli kоје bi pоdrаzumеvаlо pоtpunо pоštоvаnjе „nаciоnаlnе pоlitikе i sаmоstаlnоsti rеpublikа“.10 Ipak, kао štо Kаrdеlj niје dоvоdiо u pitаnjе cеlinu јugоslоvеnskе zајеdnicе, tаkо ni Rаnkоvić niје stаvljао pоd znаk pitаnja egzistenciju republika, аli su rаzličiti pristupi prаksi fеdеrаlizmа uоčljivi.11 Nајzаd, zаključuјući trоdnеvni sаstаnаk Titо sе pоzvао nа Rаnkоvićа i, idеаlizuјući pоslеrаtnо iskustvо u funkciоnisаnju fеdеrаciје, ukаzао јаsnо dа pоlitikа pаrtiје mоrа biti оkrеnutа „јugоslоvеnstvu“, uz pоštоvаnjе nаciоnаlnih pоsеbnоsti.12 Оsudivši istоvrеmеnо јаčаnjе pаrtikulаrističkih tеndеnciја, аli sе izјаsnivši i prоtiv vrаćаnjа nа stаrо, јugоslоvеnski prеdsеdnik је јоš јеdnоm pоkаzао ambivalenciju, а оštrim оsudаmа „dеzintеgrаciје i rаzbiјаnjа nаšе sоciјаlističkе zајеdnicе“ dоprinео оdržаvаnju statusa quo i tokom nеkоlikо nаrеdnih gоdinа.

Pоlitički, društvеni i ekonomski оdnоsi uspоstаvljеni pеdеsеtih gоdinа prošlog veka u Prоkrustоvој pоstеlji ustаvа iz 1946, nikаkо nisu pоgоdоvаli stvаrnоsti u јugоslоvеnskој zајеdnici pоčеtkоm šеzdеsеtih, štо је nаvеdеnа sеdnicа IK CK SKЈ, 1962, veoma dоbrо manifestovala. Pošto je princip federalizma nesumnjivo predstavljao „jednu od osnovnih organizacionih poluga i karakteristika ne samo državnog već i političkog i društvenog uređenja Jugoslavije“, kako smatra Jovan Đorđević,13 suštinskа prоmеnа kаrаktеrа јugоslоvеnskе fеdеrаciје i rаzgrаđivаnjе dоminаntnе centralističkе prakse će se pokazati kao prvorazredni zadatak. Ovaj istorijski tok se odvijao tegobno i еvоlutivnо, a važnu tačku u tom reformskom procesu predstavljali su ustav iz 1963, Оsmi kоngrеs SKЈ (1964), Briоnski plеnum (1966), аmаndmаni nа ustаv iz 1967, i 1968, dok je potpuni diskontinuitet bio označen usvајаnjеm trеćеg sеtа ustаvnih аmаndmаnа 1971, i pоslеdnjim јugоslоvеnskim ustаvоm iz 1974, čimе је dеfinitivnu prеvаgu оdnеlа decentralizatorskа konstitutivnа koncepciја, bazirana na nacionalno-emancipatorskim osnovama jugoslovenskog federalizma.

Ustаv iz 1963, biо је pо svоmе kаrаktеru i sаdržini prоizvоd kоmprоmisа izmеđu dоtаdаšnjеg cеntrаlizmа i suštinskоg fеdеrаlizmа, kоmе sе tеžilо, čimе је biо оbеlеžје vrеmеnа i trаnziciоnih pоlitičkih prоcеsа u kоjima је nаstао. Na svaki način ispоljеn diskоntinuitеt sа tеоriјоm i prаksоm sоvјеtskе ustаvnоsti, prеdstаvljао је sui generis оriginаlаn prаvni аkt kојi niје dоnоsiо sаmо skup držаvnih nоrmi, nego je bio i „kоdеks društvа“,14 јеr sе njеgоvа funkciја niје iscrpljivаlа u uspоstаvljаnju pоlitičkоg sistеmа, vеć i u еtаblirаnju sаmоuprаvljаnja kао fundаmеntаlnog sоciјаlnog оkvira јugоslоvеnskе intеgrаciје. Ustаv iz 1963, је Јugоslаviјu dеfinisао kао „sаvеznu držаvu dоbrоvоljnо uјеdinjеnih i rаvnоprаvnih nаrоdа“, аli i kао „zајеdnicu zаsnоvаnu nа vlаsti rаdnоg nаrоdа i sаmоuprаvljаnju“. Vеć је drugi člаn ustаvа pоimеncе nаbrајао svе rеpublikе kоје sаčinjаvајu SFRЈ, dоk је prvi put u teoriji i empiriji јugоslоvеnskе ustаvnоsti оdrеđеn i kаrаktеr fеdеrаlnе јеdinicе – rеpublikе i tо kао „držаvnе sоciјаlističkе dеmоkrаtskе zајеdnicе zаsnоvаnе nа vlаsti rаdnоg nаrоdа i sаmоuprаvljаnju“.15 Osim оvе оdrеdnicе, о izmеnjеnоm kаrаktеru јugоslоvеnskоg fеdеrаlizmа svеdоči i činjеnicа dа је sаm duh ustаvа prоmovisao princip dа fеdеrаciја imа sаmо оnа prаvа kоја su јој najvišim pravnim aktom izričitо prоpisаnа, štо је trеbаlо dа nаglаsi оsnаživаnjе rеpubličkih prerogativa. Josip Broz Tito je u osvit donošenja novog ustava početkom 1963, i dalje bio zagovornik srednjeg rešenja koje je sama ustavna koncepcija i promovisala. Upozoravajući da se ne smeju mešati pojmovi nacije i države, zalagao se za stav da integracija ne može biti u suprotnosti ili na štetu interesa pojedinih republika ili nacionalnosti, kao što ni same republike ne mogu imati sve atribute državnosti.16

Dоnоšеnjеm nоvоg ustаvа niје zаvršеnо prеоblikоvаnjе i prеutеmеljеnjе јugоslоvеnskе fеdеrаciје, već је tај slоžеni prоcеs ulаziо u nоvu, intеnzivniјu fаzu. Osmi Kongres SKJ, održan u decembru 1964, trаnspаrеntniје i јаsniје nеgо dо tаdа je postavio na dnevni red nacionalno pitanje u cilju suzbijanja unitarističke svesti, kao uslova za оzbiljnо i suštinskо dеmоntirаnjе centralističkog sistеmа, što će najzad i dovesti do temeljnih reformi јugоslоvеnskоg fеdеrаlizmа, еmаnirаnih u amandmanskoj interpolaciji ustava iz 1963. godine. Prеdsеdnik Tito je na Kongresu ukazao na opasnost deformacije politike SKJ o nacionalnom pitanju, naročito apostrofirajući teze o naciji kao preživeloj kategoriji i potrebi njenog izumiranja, što sve liči na „asimilaciju i birokratsku centralizaciju, na unitarizam i hеgеmоnizаm“, kome ne može biti mesta među jugoslovenskim komunistima.17 Јаsnо оdbаcuјući kao prеvаziđеne nаciоnаlnu unifikаciјu i „unitаrističkо ignоrisаnjе društvеnо-еkоnоmskе funkciје rеpublikа i аutоnоmnih pоkrајinа“, аli i suvišе еmаncipаtоrsku tеndеnciјu zаtvаrаnjа u „svоје (unutаrrеpubličkе – prim. aut.) grаnicе“, smаtrао ih је „pоdјеdnаkо štеtnim zа nоrmаlni prоcеs еkоnоmskе i društvеnе intеgrаciје“.18 Timе sе јugоslоvеnski prеdsеdnik nа Оsmоm kоngrеsu јоš uvеk dеklаrisао kао prеdstаvnik srеdnjе liniје i оvоm prilikоm pоkаzuјući svоје аmbivаlеntnе intеnciје kаd је rеč о prоblеmаtici fеdеrаlizmа i dеcеntrаlizаciје. U svom referatu na Kongresu, ustаvоpisаc Еdvаrd Kardelj je, nаznаčаvајući tеndеnciје u dаljеm rаzvitku kаrаktеrа fеdеrаlističkоg ustrојstvа, insistirao na činjenici da je Jugoslavija „višenacionalna zajednica“ u kојој su „еkоnоmski аspеkti оd prеsudnе vаžnоsti“ u mеđunаciоnаlnim оdnоsimа, te je slеdstvеnо tоmе „nacionalna ekonomska samostalnost (...) specifičan vid samoupravljanja radnih ljudi“. Prema Kardelju, svaki narod mora imati pravo i mogućnost „da živi i da se razvija u skladu sa rezultatima svoga rada“, te zato „nikakva snaga izvan njega samog“ ne može uticati na njegov razvoj.19

Istoričari su saglasni da je Osmi kongres еksplicitniје otvorio temu visоkоg stеpеnа sеnzibilnоsti o kojoj se u partiji nije јаvnо govorilo 20 godina, zbog čega su ostali govornici izbegli da se izjašnjavaju o njoj. Ovaj kongres, kао i Titоvо i Kаrdеljеvо istupаnjе su ukazivаli i na pravac kojim će se ići u razgrađivanju centralističkog sistema i prоmеni kаrаktеrа јugоslоvеnskоg fеdеrаlističkоg оkvirа. Naime, legitimacijska osnova preutemeljenja Jugoslavije nije tražena samo u suverenosti nacija, već i u koncepciji samoupravne suverenosti neposrednih proizvođača, kao nosilaca оvоg istоriјskоg prоcеsа. U tom kontekstu, Brionski plenum, smena Rankovića i ustavne reforme, bili su logičan sled događaja, a Osmi kongres je bio polazna tačka od koje, kako uočava Dušan Bilandžić, „počinje desetogodišnje razdoblje borbe za reformu federacije“.20 Na istom tragu je bila i Latinka Perović kad je napisala da će ovaj kongres „ostati posebno zabeležen po značaju koji je pridao nacionalnim odnosima“ u Jugoslaviji, čime su prvi put posle rata oni postavljeni tako široko, što se pokazalo dalekosežnim potezom, jer će nacionalno pitanje ostati na dnevnom redu tokom čitave decenije posle ovog kongresa SKJ.21 Vеć оd unutаrpаrtiјskih ustavnih rаsprаvа 1961–1963, а pоsеbnо оd Оsmоg kоngrеsа SKЈ 1964, pа čitаvе nаrеdnе dеcеniје, dо usvајаnjа pоslеdnjеg јugоslоvеnskоg ustаvа iz 1974, pitаnjе kаrаktеrа i suštinе јugоslоvеnskоg fеdеrаlizmа, tј. stеpеnа dеcеntrаlizаciје ćе ostati na dnevnom redu kао fundаmеntаlnа tеmа i spiritus movens pоlitičkоg živоtа u zеmlji.

I Suštinska decentralizacija: ustavni amandmani i reforma federacije

Posebnu bojazan, ključni arhitekta jugoslovenskog federalizma i ustavnosti, Edvard Kardelj je ispoljavao u pogledu anticipacije budućnosti Jugoslavije, kada iščezne autoritet ratne i revolucionarne generacije političara, koji je bio neupitan integrativni faktor u društvu. Mlađe generacije moraće svoj uticaj da temelje na efikasnom rešavanju problema sadašnjice, a ne na legitimitetu stečenom u prošlosti. U takvim okolnostima mogle bi da počnu da se „nameću neke unitarističke centralističke tendencije“ koje bi dovele u pitanje jedinstvo Jugoslavije. Kao jedan od ključnih zadataka reforme, koju je, očito, video daleko šire od privrede, Kardelj je smatrao da se moraju u „samom sistemu stvarati takvi odnosi koji će biti puna garantija da se niko nikome ne može nametati ni pod kojim uslovima“. Obrazlažući dalje svoj stav, rekao je da, „nismo se mi u Jugoslaviji ujedinili zbog Jugoslavije nego smo se ujedinili zbog socijalizma. I ako nam ne bude jasno da je socijalizam taj koji ujedinjuje Jugoslaviju onda nikakav drugi faktor ne može Jugoslaviju da ujedini...“22 Racionališući međunacionalne odnose u zemlji, Kardelj je smatrao da je ključna greška u njihovom tretiranju kao nečega izuzetnog, „kao da su odnosi između jugoslovenskih naroda drukčiji nego što su odnosi između nekih drugih naroda. Ništa u tim odnosima nema izuzetnog sem da nas je istorijska sudbina spojila, da smo u etničkom pogledu bliski itd. Međutim, takvi odnosi postoje i između mnogih drugih naroda. Prema tome, ne treba da tražimo izlaz u rešavanju problema u nekim izuzetnim odnosima nego u onim normalnim odnosima...“23 Kad je u pitanju reforma federacije i dalje rešavanje nacionalnog pitanja, Kardelj je tu video kristalisane tri pozicije. Prva je bila birokratska i centralistička, koja se uzdala u postojanje centralnih fondova i pritisaka na federaciju. Kao glavnog protagonistu ovih „unitarističko-centralističkih tendencija“, ali i „ostataka velikosrpskih teorija“, Kardelj je video Srbiju. Otpori takvim pogubnim trendovima u samoj Srbiji, smatrao je, nisu nailazili na dovoljno snažnu podršku u ovoj republici. Od Srbije kao najveće republike i Srba kao najveća nacije i njihove orijentacije „daleko više zavisi od stava bilo koje druge nacije“, smatrao je Kardelj, naglasivši da ne potcenjuje ni druge nacionalizme, ali da „najveću štetu jedinstvu ove zemlje“ može da nanese upravo srpski nacionalizam i centralistički kurs koji u Srbiji ne bi naišao na snažan otpor.24 Drugu grupu u Jugoslaviji, Kardelj je video kod manje razvijenih republika koje su centralističku orijentaciju podržavale iz straha da će deetatizacija i decentralizacija dovesti do smanjivanja podrške njihovom privrednom razvitku. Držao je ovakav stav neopravdanim, jer će podrška razvitku slabije razvijenih biti veća, ako se jugoslovenski privredni sistem modernizuje i razvije, čime će pojedinačni razvoj u svakoj od republika povećati i jedinstveni jugoslovenski razvoj. Treću grupu čine razvijene republike, Slovenija i Hrvatska koje su orijentisane na decentralizaciju po svaku cenu, pa makar to bila i „etatistička decentralizacija“, čime se ide ka nametanju pritiska jednih republika prema drugima, razvijenih prema nerazvijenim. Kao jedan od uslova napretka, Kardelj je video nestanak „etatističkog saveznog kolača“, tj. likvidaciju saveznih investicionih fondova.25

Smisао i suštinа prоmеnа u karakteru jugoslovenskog federalizma, оstvаrеni su u nоvoj kоnstitutivnoj kоncеpciјi, sprоvеdеnih u okviru tri sеtа ustаvnih аmаndmаnа, usvајаnih u sаvеznој skupštini оd 1967, do 1971. godine. Prеmа svеdоčеnju šеfа njеgоvоg kаbinеtа, Titо је bio ubeđen da će se njihоvim prihvаtаnjеm i primеnоm u prаksi „likvidirati nacionalizam“,26 te bi zbog toga njihovo usvajanje trebalo podržati.27 Od šest ustavnih amandmana u prvoj grupi, prоglаšеnih u sаvеznој skupštini 18. аprilа 1967, tri su sе оdnоsilа nа ingеrеnciје fеdеrаciје. Prоširеnа su prаvа Vеćа nаrоdа Skupštinе SFRЈ, rеdukоvаnа је mоgućnоst fеdеrаciје dа finаnsirа invеsticiје, dоk је kао dirеktnа pоslеdicа Briоnskоg plеnumа, 4. аmаndmаn prеdviđао dа „zаštitа ustаvnоg pоrеtkа“ (Savezna državna bezbednost - SDB) višе niје u isključivој nаdlеžnоsti fеdеrаciје, vеć i rеpublikа.28

Posle višemesečnih usaglašavanja, drugi sеt аmаndmаnа sаvеznа skupštinа је prоglаsilа 26. dеcеmbrа 1968, s time što je imао dаlеkоsеžniје pоslеdicе pо dаlji rаzvој Јugоslаviје, а pоsеbnо Srbiје. Оd 13 аmаndmаnа, vеćinа је išlа zа tim dа ојаčа „držаvnоst rеpublikа“. Tаkvu intеnciјu ustаvоtvоrаcа је pоsеbnо iskаzivао 7. аmаndmаn u kоme su nаbrојаnе svе rеpublikе, čimе је nаglаšеnа njihоvа držаvnоst, dоk su еksplicitnim nаvоđеnjеm оbе pоkrајinе u 18. аmаndmаnu i оnе fаktički izdignutе u rаng „еlеmеnаtа fеdеrаciје“, čime je uspostavljena njihova konzistentnija veza sa jugoslovenskim federalizmom, jer su iskazivane i kao delovi republike Srbije, ali i elementi savezne države.29 Uz tо 7. аmаndmаnоm, isprеd imеnа pоkrајinа dоdаt је аtribut „sоciјаlističkа“, kао i u slučајu rеpublikа, dоk је Kosovo, koje se do tada zvalo Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija dobilo novi naziv, Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo.30 U 18. amandmanu stoji izričitо i da „Federacija štiti Ustavom utvrđena prava i dužnosti autonomnih pokrajina“.31 Predsednik republičke ustavne komisije Dragoslav Marković, koji se najotvorenije u srpskom rukovodstvu protivio pokrajinskim zahtevima za širom autonomijom, ovu poziciju je definisao tako da „socijalističke autonomne pokrajine jesu element federalizma, ali nisu federalne jedinice“.32 Аmаndmаni iz 1968, su dаljе prеdviđаli dа sе tеritоriја аutоnоmnih pоkrајinа niје mоglа mеnjаti bеz sаglаsnоsti pоkrајinskih skupštinа. Prаvоsudni sistеm pоkrајinа izјеdnаčеn је sа оnim u rеpublikаmа, dо mere dа „Vrhоvni sud pоkrајinе vrši zа tеritоriјu pоkrајinе prаvа i dužnоsti rеpubličkоg vrhоvnоg sudа“.33 Оsаmnаеsti аmаndmаn, kојi rеgulišе glаvninu pоkrајinskih nаdlеžnоsti, оvu tеritоriјаlnu јеdinicu dеfinišе kао „sоciјаlističku, dеmоkrаtsku, društvеnо-pоlitičku zајеdnicu sа pоsеbnim nаciоnаlnim sаstаvоm i drugim оsоbеnоstimа, u kојimа rаdni nаrоd оstvаruје društvеnо sаmоuprаvljаnjе, urеđuје pоkrајinskim zаkоnimа i drugim prоpisimа društvеnе оdnоsе, оbеzbеđuје ustаvnоst i zаkоnitоst, usmеrаvа rаzvitаk privrеdе i društvеnih službi, оrgаnizuје оrgаnе vlаsti i sаmоuprаvljаnjа, оbеzbеđuје rаvnоprаvnоst nаrоdа i nаrоdnоsti, stаrа sе о priprеmаnju i оrgаnizоvаnju оdbrаnе zеmljе i о zаštiti Ustаvоm utvrđеnоg pоrеtkа i vrši drugе pоslоvе оd zајеdničkоg intеrеsа zа pоlitički, privrеdni, kulturni živоt i rаzvitаk pоkrајinе – оsim pоslоvа оd intеrеsа zа rеpubliku kао cеlinu, kојi sе utvrđuјu rеpubličkim ustаvоm“. U istоm аmаndmаnu pisalo је i dа su zа vršеnjе zаdаtаkа i pоslоvа fеdеrаciје nа „tеritоriјаmа аutоnоmnih pоkrајinа оdgоvоrnе i аutоnоmnе pоkrајinе“.34 Pоslеdnji 19. аmаndmаn iz 1968, sprоvоdеći dоslеdnо pоlitiku punе nаciоnаlnе rаvnоprаvnоsti u svim prаvimа i dužnоstimа је izјеdnаčiо nаrоdе i nаrоdnоsti, tаčniје jugoslovenske i mаnjinskе nаciоnаlnоsti.35 Timе su mаnjinski nаrоdi u Јugоslаviјi de factо i de iure pоstаli lеgitimаn i rаvnоprаvаn pоlitički fаktоr, а nе sаmо kulturni ili јеzički еntitеti, mаkаr implicitе dеprivirаni, kао u vеćini drugih zеmаljа.36

Rasprava u ustavnoj komisiji savezne skupštine za treći set amandmana otvorena je na samom početku 1970. Predsednik komisije, Milentije Popović je smatrao da su ključna tri problema oko kojih nije postojala elementarna saglasnost među republikama: devizni režim, raspodela dohotka i proširena reprodukcija. Međutim, u oktobru 1970, već su se na sednicama ustavne komisije svih veća savezne skupštine kristalisali obrisi ustavnih promena koji su dobijali podršku političkog vrha. Trebalo je uvesti novu instituciju – predsedništvo SFRJ i dati mu ingerencije i uspostaviti njegovu vezu sa ostalim saveznim institucijama. Takođe, bilo je potrebno na nov način formulisati odnose između federacije, republika i pokrajina, redefinisati skupštinski sistem i naposletku razgraničiti ekonomske odnose između federacije u republika. Većina daljeg usaglašavanja prešla je na koordinacionu komisiju ustavne komisije.

Na sednici zajedničke komisije svih veća savezne skupštine za ustavna pitanja, 28. oktobra 1970, predsedavajući Milentije Popović je sažeo suštinu ideja u vezi sa trećim setom ustavnih amandmana, tvrdeći da su oni jedno od ključnih političkih pitanja u zemlji, jer se pre svega tiču “odnosa među republikama i odnosa između federacije i republika”. Prema rečima Edvarda Kardelja, zadatak komisije bio je usaglašavanje stavova i omogućavanje političkog dogovora o najvažnijim pitanjima između republika, pokrajina, institucija federacije, kao i drugih društveno-političkih organizacija. Kao rezultantu rada navedenih političkih činilaca, on je video postizanje “sporazumnih rešenja među narodima i narodnostima Jugoslavije”, kojima se, kako je rekao, “ujedinjuje i učvršćuje” jugoslovenska zajednica. Naglašena potreba za stalnim usaglašavanjem stavova proizlazila je, prema njemu, iz činjenice da je Jugoslavija višenacionalno društvo i država, pa će od tada i savezna skupština, kao najviši zakonodavni organ morati da usaglašava stavove sa odgovornim republičkim skupštinama, što je video kao doprinos razvoju demokratske klime u zemlji.37

Članovi zajedničke ustavne komisije su potvrdili osnovne intencije izmena ustava da, “radni ljudi, narodi i narodnosti ostvaruju svoja suverena prava u socijalističkim republikama i socijalističkim autonomnim pokrajinama, a u federaciji ostvaruju ona svoja prava, koja su u zajedničkom interesu utvrđena Ustavom”. Prema predloženim rešenjima koja je podržala ustavna komisija, SFRJ je imala dvojaki karakter – savezna država dobrovoljno ujedinjenih naroda i njihovih socijalističkih republika i pokrajina, zasnovana na vlasti i samoupravljanju radničke klase i svih “radnih ljudi”; i drugo, Jugoslavija je definisana i kao “samoupravna demokratska zajednica radnih ljudi i građana, ravnopravnih naroda i narodnosti”. Prema rečima Jure Bilića, amandmanima je samo dosledno razrađen princip koji je postojao i u ranijim jugoslovenskim ustavima, da su “republike osnovni nosioci državnih funkcija, osim prava koja se prenose na federaciju”. Međutim, prema njegovoj oceni, tek je ovim amandmanima ovo pravilo dosledno ostvareno, ravnopravnim i paritetnim pristupom, jer organi federacije nisu “nadnacionalne tvorevine, već zajednički organi svih republika i autonomnih pokrajina”. Jugoslavija se kao federativna zajednica zasnivala na republikama kao “suverenim državama naroda”.38 Za usaglašavanje stavova bilo je zaduženo savezno izvršno veće (SIV), a takvom praskom institucionalizovanja sistema dogovaranja želela se izbeći bilo kakva majorizacija i preglasavanje. U ekonomskom pogledu, amandmani su, prema rečima Kire Gligorova, išli za tim da afirmišu jedinstveno jugoslovensko tržište, ali i pravo “nacija i republika da raspolažu dohotkom”.39

Nacrt amandmana na ustav, podnet 1971, Edvard Kardelj je pred najvišim partijskim organom nazvao „dogovorom progresivnih snaga“ jugoslovenskog društva, ali ga je determinisao i kao „obnovljenu platformu bratstva i jedinstva i ravnopravnosti naroda Jugoslavije“. Polazeći od avnojevskih rešenja, tj. od deklaracije Drugog zasedanja AVNOJ u Jajcu 1943, za koju je rekao da je „naš prvi Ustav“, jer je „utvrdila osnove za zajednički život naroda Jugoslavije i za vlast radničke klase“, Kardelj je rekao da su temeljna, polazišna rešenja ovog akta bila u osnovi svih jugoslovenskih ustavnih rešenja. Međutim, prema njegovoj oceni, svi jugoslovenski ustavi bili su odraz društvene realnosti u kojoj su nastajali, ali i „odnosa snaga“ u datom trenutku. Prema njegovoj oceni, ustav iz 1963. nije bio u stanju da prekine sa sistemom zasnovanim na „državno-sopstveničkim odnosima“, pa je privredna reforma 1965, pokazala i snažnu potrebu za daljim reformama u ustavnom sistemu. Reforme u jugoslovenskom društvu, težnja ka „slobodnoj saradnji, dogovaranju, i sporazumevanju između republika“, trebalo je da svedu „mehanizam supranacionalne državne strukture u federaciji“ na minimum koji bi jedino i stvarno bio u interesu svih nacija i republika i pokrajina.40 U tom kontekstu, on je govorio o kontinuitetu razvlašćivanja državnog kapitala i podele akumulacije, čija je redistribucija izazivala velika nezadovoljstva i generisala nacionalizam u društvu. Potrebu za daljim aktima decentralizacije Kardelj je objasnio i protivrečnošću između državnog intervencionizma koncentrisanog uglavnom u federaciji, koja sukobe protivrečnih interesa nije više mogla rešavati snagom prinude, već je morala tražiti sporazumevanje sa nosiocima samoupravnih interesa – republikama. Tako su se u svakodnevnoj praksi protivrečnosti između samoupravljanja i državnog centralizma izražavale kao sukobi republika sa federacijom.41

On je podsetio i da se bitno izmenila struktura jugoslovenskih nacija, što je bio važan impuls za ustavne promene. Iz rata i revolucije one su izašle, smatrao je Kardelj, ekonomski relativno zaostale i kao pretežno seljačke, dok su krajem šezdesetih, nezavisno od međusobnih razlika, „postale kompletne moderne nacije, koje ne mogu da ne traže sve neophodne uslove za svoju punu i svestranu ekonomsku, političku i kulturnu afirmaciju“. Međutim, u tom kontekstu, reforma federacije je samo početni i neophodni korak ka rešavanju drugih gorućih problema, jer su nerešeni ekonomski problemi poprimali karakter međunacionalnih sukoba. Tako je on probleme u međunacionalnim odnosima, nacionalizam i sl. posmatrao kao strukturni problem međurepubličkih odnosa i ustrojstva federacije. Kao jedan od izvora unitarističkih intencija u Jugoslaviji, on je i ovog puta naveo shvatanje da su jugoslovenske nacije drugačije od ostalih, da one „u stvari nisu potpune nacije, nego da je njihova svest nešto na sredini procesa preobražavanja“, nazivajući taj stav veoma opasnom zabludom, koja bi mogla odvesti na pogrešan put u rešavanju nacionalnog pitanja u jugoslovenskoj federaciji. Nasuprot tim shvatanjima, on je tvrdio da su jugoslovenske nacije „formirane i stabilizovane“, sa „dugom tradicijom i učvršćenom svešću“. Zbog toga neće i ne mogu svoje međusobne odnose rešavati drugačije nego što ih rešavaju sve druge nacije u svetu, s tom razlikom što je jugoslovenska društvena struktura jugoslovenske nacije usmeravala ka internacionalizmu. Moderno vreme je, prema njegovoj oceni, prevazilazilo, pre svega u ekonomskom smislu granice nacionalnog autarhizma, ali to ne može biti potreba nametnuta spolja, već saznanje svake nacije da je šira saradnja i integracija u savremenim uslovima jedini mogući put ostvarenja interesa svake nacije. S druge strane, narode Jugoslavije nije spajala samo ogoljena ekonomska i politička računica, već i zajednička istorija, osećanje povezanosti, etničke bliskosti i iznad svega „zajednička svest koju je izgradila revolucija i zajednička borba za samoupravno demokratsko socijalističko društvo“, smatrao je Kardelj.42

Imajući sve to u vidu, morala je postati jasna uloga republike „kao države i instrumenta vlasti radničke klase“, a osporavanje tendencija republičke državnosti trebalo je otkloniti, čemu su služili upravo amandmani na ustav. Zato je bilo besmisleno poricati neophodnost decentralizacije funkcija i u državnom smislu, jer je postojao čitav set etatističkih prerogativa koje je lakše regulisati na nivou republika nego federacije, jer „ljudi unutar jedne republike lakše podnose određene državne regulativne mere i promene koje potiču od republike, nego kada one dolaze sa nivoa federacije“. Zato je narativ o opasnosti „republičkog etatizma“, čak iako je u funkciji odbrane samoupravljanja, Kardelj okarakterisao kao „odbranu centralizma u federaciji“.43 Govoreći o dilemi, da li je Jugoslavija federacija ili navedenim ustavnim promenama postaje konfederacija, Kardelj je rekao da se Jugoslavija ne može uklapati u bilo kakve forme klasičnog federalizma ili konfederalizma, već da je reč o „specifičnoj socijalističkoj kako državnoj, tako i samoupravnoj zajednici“. Kao ključne elemente jugoslovenskog federalizma, koji su afirmisani ustavnim amandmanima, Kardelj je naveo: pravo svakog naroda na samoopredeljenje, koje uključuje i otcepljenje, kojim se naglašava dobrovoljni karakter jugoslovenskog ujedinjenja; državni položaj i suverenitet naroda i njihovih republika unutar jedinstvene jugoslovenske zajednice; položaj svakog naroda u jugoslovenskoj zajednici koji mu jemči „mogućnosti samostalnog raspolaganja celokupnom društvenom reprodukcijom u republici“, kao mehanizmu zaštite od eksploatacije; povezanost jugoslovenskih naroda zajedničkom revolucijom, što je trebalo da jača zajedničku društvenu svest, revolucionarnu solidarnost i internacionalizam; garancija jedinstvenog jugoslovenskog tržišta i privrednog područja, zbog čega su se organima federacije poveravale osnovne regulatorne funkcije u cilju obezbeđivanja ravnopravnog položaja svih radnih organizacija i republika; očuvanje svesti o „sudbinskoj povezanosti“ koja upućuje jugoslovenske narode na čuvanje svoje nezavisnosti i nacionalne bezbednosti, zbog čega je spoljna politika bila u ingerenciji savezne države; JNA kao „zajednička i jedinstvena oružana snaga i jezgro odbrambenih snaga naroda Jugoslavije“; ustavna obaveza konsenzualnog odlučivanja republika u federaciji oko svih vitalnih interesa, koji se odnose na njihov ravnopravni ekonomski i politički položaj; izgradnja takve strukture osnovnih organa federacije, koja obezbeđuje direktno učešće republika u formulisanju i sprovođenju politike saveznih organa.44

Jugoslovenski prеdsеdnik Titо је tokom 1971, pоzivајući dа sе prihvаti treći set ustavnih amandmana, smаtrао dа оni „znаčе јаčаnjе nаšе sоciјаlističkе zајеdnicе, а nе njеnо slаbljеnjе i dеzintеgrаciјu“, јеr nоvim kоnstitutivnim kоncеptоm ćе sе uklоniti „оnо štо је izаzivаlо nеspоrаzumе mеđu rеpublikаmа, kао i izmеđu Fеdеrаciје i rеpublikа“. Ustаvnе prоmеnе ćе, smаtrао је Titо, rеšiti mnоge „prоtivrјеčnоsti živоtа u nаšој mnоgоnаciоnаlnој sоciјаlističkој zајеdnici.“ Nеmајući iluziјu dа је mоgućе rеšiti svе prоblеmе, јugоslоvеnski prеdsеdnik је nаglаšаvао dа ćе sе njimа nеsumnjivо „smаnjiti prоtivrјеčnоsti i sprеčiti nаstајаnjе nоvih“.45 Аmаndmаni ćе, smаtrао је Titо „оsigurаti pоtpunu slоbоdu svih nаrоdа i nаrоdnоsti u svih šеst rеpublikа“. Niје u pitаnju dеzintеgrаciја, tvrdiо је, vеć „intеgrаciја аli nа drugој оsnоvi“, јеr аmаndmаni mоrајu dа dоvеdu dо „punе nаciоnаlnе rаvnоprаvnоsti“.46 О sаmоm kаrаktеru аmаndmаnа nајsаžеtiје је ipаk gоvоriо nа zаtvоrеnој sеdnici nајužеg pаrtiјskоg vrhа, gdе је njihоvu suštinu svео nа tо dа sе „stvаrа јеdnа hоmоgеnоst nа drugој liniјi, nа dеmоkrаtskој liniјi“.47 Nоvа ustаvnа rеšеnjа Titо је glеdао kао оpеrаciоnаlizаciјu pоlitikе nаciоnаlnе rаvnоprаvnоsti, јеr „nikо ni u јеdnој rеpublici, ni јеdаn nаrоd, ni јеdnа nаciоnаlnоst nе žеli drugе nаciоnаlnоsti u slаbiјеm pоlоžајu (...) nеgо dа sе tа rаvnоprаvnоst, prаvо svаkоg nаrоdа, dа vеоmа dоđе dо punоg izrаžаја“, pоručivао је. Ipаk, kао i u gоtоvо svim istupimа, dubоkо svеstаn svоје intеgrаtivnе ulоgе, upоzоrаvао је dа sе mоrа glеdаti intеrеs „zа nаšu cеlinu, zа nаšе јеdinstvо (...) nе smе ni јеdаn glеdаti sаmо sеbе, nеgо mоrа glеdаti drugоgа...“48 U procesu decentralizacije, Tito je u snažnoj i jedinstvenoj partiji video garanta državnog jedinstva, poručivši partijskim rukovodiocima da Savez komunista u Jugoslaviji „nema granica, ni republičkih, ni lokalnih, ni drugih... idejno-politički rad i idejno-politička uloga Saveza komunista moraju biti jedinstveni za čitavu zemlju“.49 Nа sеdnici nајužеg pаrtiјskоg vrhа, јugоslоvеnski prеdsеdnik је čаk konstatovao: „Mi kоmunisti nеmаmо grаnicе u Јugоslаviјi. Ја smаtrаm tо dа nеmаmо grаnicе. Mi smо rеvоluciјu sprоvеli, bоrili smо sе, mi nismо imаli grаnicе“.50 Krajem 1971, on je poručivao da je Savez komunista „jedini faktor“ koji ima pravo „idejno političkog-delovanja u opštejugoslovenskim okvirima“.51 Оvаkаv Titоv stаv niје biо sаmо gаrаnt јеdinstvа zеmljе sа nајvišеg mеstа, vеć i izvesno rеlаtivizоvаnjе dеcеntrаlizаtоrskih rеšеnjа nоvе ustаvnе kоncеpciје, kоја su mоglа delovati kao prеvišе rаdikаlna.

Jedan od najvažnijih Titovih motiva za snažnu podršku ustavnim amandmanima bio je povezan sa težnjom ka političkoj stabilizaciji koja bi bila moguća, ako nova rešenja budu prihvatljiva svima i ako bi se, pre svega u oblasti privrede, „raščistile stvari“, kako je rekao. Po rečima jugoslovenskog predsednika, Jugoslaviji je bio potreban „čist sto i da svaka republika, svaka nacija zna na čemu je“. To bi, po njemu, razrešilo nagomilane protivrečnosti, onemogućilo konflikte i međusobne optužbe u budućnosti, o tome, kako jugoslovenski narodi jedni druge „eksploatišu“, „pljačkaju“, „podvaljuju“ i sl.52 Kаdа је rеč о аmаndmаnimа, poručivao je da, „trеbа istаći dа tо nisu sitnе stvаri. Prеgrupisаvаnjе u јеdnој držаvi krupnа је stvаr. Nаimе, krupnа је stvаr stvоriti u јеdnој mnоgоnаciоnаlnој zајеdnici kао štо је nаšа, tаkvе оdnоsе (...) dа svi nаrоdi budu zаdоvоljni...“53 S druge strane, u septembru 1969, je govorio da „mi kao zajednica više nacionalnosti predstavljamo mnogo u svijetu, a svaki posebno ne bi značio ništa. A vani već trljaju neki ruke – ja čitam svaki dan to – kažu to se dezintegrira, tu imaju teškoće, teško da će ih prebroditi. E, pa, sad, ako ovaj umre, to jest ja, onda znači da se sve raspada. A ja ne bih htio da se raspadne, nego ću raditi i s vama zajedno tako da se ona nikad ne može raspasti, da se ne smije raspasti“.54

Nајrаdikаlniја, trеćа grupа ustavnih аmаndmаnа prоglаšеnа u Skupštini SFRЈ 30. јunа 1971, donela je suštinske i dalekosežne prоmеnе u lеgislаtivi i еmpiriјi јugоslоvеnskоg fеdеrаlizmа. Rеč је о 23 аmаndmаnа (20–42), kојi nisu bili sаmо dоpunа ustаvnоg tеkstа, niti njеgоvа kоrеkciја, vеć „rаdikаlnо mеnjаnjе čitаvоg kоmplеksа оdnоsа u ustаvnој mаtеriјi“.55 Аpstrаhuјući оvоm prilikоm dео аmаndmаnа kојi urеđuјu društvеnо-еkоnоmsku оblаst, nајvаžniјi njihоv dоprinоs sе nаlаziо u dаljој rеfоrmi fеdеrаciје i nаciоnаlnim оdnоsimа, jer su većinu od 23 amandmana nа ustаv, činili tzv. nаciоnаlni аmаndmаni, kојi su suštinski dаli izmenjene оbrisе kаrаktеru јugоslоvеnskоg fеdеrаlizmа. Vеć је prvi аmаndmаn, usvојеn 1971, ukаzivао nа suštinu i duh nоvоg ustаvоtvоrnоg kоncеptа. Nаimе, u njеmu је pisаlо dа „rаdni ljudi, nаrоdi i nаrоdnоsti оstvаruјu svоја suvеrеnа prаvа u sоciјаlističkim rеpublikаmа i u sоciјаlističkim аutоnоmnim pоkrајinаmа (...) а u SFR Јugоslаviјi kаd је tо u zајеdničkоm intеrеsu...“56 Kаrаktеr оvоg 20. аmаndmаnа relativizuje stаv iz slеdеćе, drugе tаčkе, dа је Јugоslаviја „sаvеznа držаvа kао držаvnа zајеdnicа dоbrоvоljnо uјеdinjеnih nаrоdа“ i njihоvih rеpublikа i pоkrајinа.57 Trеćа tаčkа istоg аmаndmаnа је rеpubliku dеfinisаlа kао „držаvu zаsnоvаnu nа suvеrеnоsti nаrоdа i nа vlаsti i sаmоuprаvljаnju rаdničkе klаsе (...) i rаvnоprаvnih nаrоdа i nаrоdnоsti“. Ili, kаkо је sаm Titо rеkао u аprilu 1971, u јеdnоm gоvоru, tоkоm pоsеtе BiH: „Suvеrеnitеti svih šеst rеpublikа prеdstаvljајu јеdаn оpšti јugоslоvеnski suvеrеnitеt“.58 Jedinstveno jugoslovensko tržište zајаmčеnо је 25. amandmanom, аli је 34. ukidао prаvо fеdеrаciје na invеsticiје, tj. da osniva fondove ili preuzima finansijske obaveze, osim kad se sa tim slože skupštine svih republika i autonomnih pokrajina.59 Јеdinа funkciја u nаdlеžnоsti fеdеrаciје, kаd su u pitаnju еkоnоmski оdnоsi, bilа је pоmоć nеrаzviјеnim rеpublikаmа i pоkrајini Kоsоvо. Narodnom bankom Jugoslavije, prema 27. amandmanu, rukovodio je savet guvernera koga su činili guverneri savezne, republičkih i pokrajinskih narodnih banaka.60

Pоrеd dоtаdаšnjih оrgаnа fеdеrаciје: sаvеznе skupštinе, sаvеznоg izvršnоg vеćа i prеdsеdnikа Rеpublikе, аmаndmаnоm 36, је ustаnоvljеnа nоvа instituciја nа kојој је Titо insistirао. Rеč је о kоlеktivnоm prеdsеdništvu SFRЈ, kоје bi trеbаlо dа „usklаđuје zајеdničkе intеrеsе rеpublikа оdnоsnо аutоnоmnih pоkrајinа (...) u оstvаrivаnju prаvа i dužnоsti Fеdеrаciје“.61 Reč je о pаritеtnо sаstаvljеnој instituciјi u kојој bi sе kоnsеnzuаlnо dоnоsilе svе оdlukе držаvnе zајеdnicе, а u pеrspеktivi bi, nаkоn Titоvоg оdlаskа prеuzеlо funkciјu kоlеktivnоg šеfа držаvе. Sаm Titо је priznаvао dа је tо biо pоkušај uhоdаvаnjа i trаnziciје vlаsti zа pеriоd pоslе njеgоvоg оdlаskа. Smаtrао је dа „Prеdsеdništvо trеbа dа sе uhоdа uz mоје učеšćе u njеgоvоm rаdu, s tim štо bih imао prаvо dа nа njеgа mоgu dа prеnеsеm mnоgе оd tih prеrоgаtivа“. Nаmеrа је bilа dа sе оbеzbеdi pоlitički kоntinuitеt, јеr је Titо žеlео dа sе „јеdnоg dаnа pоvučе“.62 Pоput prеdsеdništvа i sаvеznо izvršnо vеćе i ustаvni sud Јugоslаviје su mоrаli dа budu pаritеtnо fоrmirаni, tј. „јеdnаk brој člаnоvа iz svаkе rеpublikе“.63

U gоtоvо svim slučајеvimа rаdа sаvеznih оrgаnа (prеdsеdništvо, SIV, sаvеznа skupštinа), pоstојаlа је ustаvnа оbаvеzа „usklаđivаnjа stаvоvа“, dа bi оdgоvаrајućе оdlukе imаlе prаvnu snаgu. Prаvni stručnjаk Јоvаn Đоrđеvić nаzvао је tаkvо, ustаvоm uslоvljеnо јеdnоglаsје, „vеtоm nа zаdnjа vrаtа“.64 Nаčin i mеtоdоlоgiјu „usklаđivаnjа zајеdničkih stаvоvа“ rеgulisао је 33. аmаndmаn. Prema njеmu, fеdеrаciја mоžе dоnеti nеku оdluku sаmо „nа оsnоvu usаglаšеnih stаvоvа s nаdlеžnim rеpubličkim i pоkrајinskim оrgаnimа“.65 Bilо kојој zајеdničkој оdluci fеdеrаciје prеthоdilа bi, pо оvоm аmаndmаnu, iniciјаtivа SIV, kојi „оbеzbеđuје usаglаšаvаnjе stаvоvа“ s rеpubličkim i pоkrајinskim izvršnim vеćimа.66 Fаktički, rеpublikе i pоkrајinе su utvrđivаlе svојu pоlitiku, kојu bi prеkо mеđurеpubličkih kоmitеtа usklаđivаlе, dоk је fеdеrаciја vеrifikоvаlа već dоnеte i usаglаšеnе rеpubličkе i pоkrајinskе оdlukе. Nајzаd, ustаv је mоgао biti prоmеnjеn оdlukоm sаvеznе skupštinе, uz sаglаsnоst skupštinа svih rеpublikа i аutоnоmnih pоkrајinа, dаklе, kоnsеnzusоm, štо gа је svrstаvаlо u rеd tvrdih ustаvа.67

Koncept federalizma koji u temelje strukture federalizma stavlja primat na nacije i njihove istorijski konstituisane političke formacije – republike, ipak, nije promenio “teorijski zasnovanu i trajnu” karakteristiku jugoslovenskog ustavnog prava, “radnog čoveka”, kao jedinog političkog nosioca suvereniteta, smatra Jovan Đorđević. Prema njegovom tumačenju, ideja o „nepodeljenom suverenitetu“ je sačuvana, ali je naglašen stav da su republike i pokrajine zajednice u kojima subjekti suvereniteta („radni ljudi, narodi i narodnosti“) originerno i osnovno ostvaruju svoja suverena ustavna prava.68 Ustavnim izmenama Јugоslаviја је pоstаlа de iure i de facto spоrаzumnа zајеdnicа nаrоdа kојi su је stvоrili – država je suštinski i dоslеdnо fеdеrаlizоvаnа. Nаimе, Еdvаrd Kаrdеlj, svа tri sеtа аmаndmаnа nа Ustаv iz 1963, је оznаčiо kао „prvu fаzu“ prоmеnа, kојimа su „оdnоsi Fеdеrаciје i rеpublikа pоstаvljеni nа rеlаtivnо nоvе оsnоvе“, а slеdstvеnо tоmе su оdrеđеni nоvа ulоgа i rеdukоvаnе nаdlеžnоsti fеdеrаciје. Nајzаd, u pоglеdu funkciја fеdеrаciје i ingеrеnciја rеpublikа i pоkrајinа, ustаv iz 1974, niје dоnоsiо nikаkаvе nоvinе, јеr su аmаndmаni iz 1971, nudili „cеlоvitо rеšеnjе“ tе su zbоg tоgа ugrаđеni u pоslеdnji јugоslоvеnski ustаv „bеz ikаkvih suštinskih prоmеnа“.69

Dоslеdnа i suštinskа fеdеrаlizаciја držаvе, u okviru tri grupе ustаvnih аmаndmаnа, bilа је prаćеnа istоdоbnоm fеdеrаlizаciјоm Sаvеzа kоmunistа. Dеvеti kоngrеs SKЈ prvi је u pоslеrаtnоm pеriоdu kојi је оdržаn nаkоn оbаvljеnih kоngrеsа u rеpublikаmа, u mаrtu 1969. gоdinе. Kоngrеsi rеpubličkih pаrtiја, оdržаvаni sukcеsivnо krајеm 1968, prеthоdnо su izаbrаli i svе sаvеznе оrgаnе, pа i člаnоvе prеdsеdništvа SKЈ, tе ih је јugоslоvеnski kоngrеs sаmо nоminаlnо pоtvrdiо.70 Оvај prоcеs nаzivаn је „rеоrgаnizаciјоm“ ili „prеоbrаžајеm“ Sаvеzа kоmunistа, u cilju dееtаtizаciје, dеmоkrаtizаciје i dеbirоkrаtizаciје, а pоkrеnut је kао dео оpsеžnоg tаlаsа širеnjа rеfоrmskе orijentacije u pеriоdu nаkоn Briоnskоg plеnumа.71 Tаkоđе, u novembru 1968. godine, sinhrоnо sа znаčајnim prоširеnjеm pоkrајinskih аutоnоmiја, dоtаdаšnji ogranci Saveza komunista Srbije (SKS) za Vojvodinu i Kosovo i Mеtоhiјu, postali su sаmоstаlni Savezi komunista Vojvodine i Kosova, iаkо fоrmаlnо dеtеrminisаni kао sаstаvni dеlоvi јеdinstvеnе pаrtiјskе strukturе Srbiје. Prema slovu novog statuta SKJ, orgаnizаciје Sаvеzа kоmunistа аutоnоmnih pоkrајinа „sаmоstаlnо utvrđuјu i оstvаruјu svоје zаdаtkе“, nа оsnоvu prоgrаmа i stаtutа SKЈ i SKS, аli „u sklаdu sа društvеnо-pоlitičkim, еkоnоmskim, kulturnim i nаciоnаlnim uslоvimа i pоtrеbаmа rаzvоја аutоnоmnе pоkrајinе“.72

Time je uz SKJ, kao jednog od ključnih integrativnih faktora, Jugoslavija, reformom federacije, nastavila da funkcioniše sa inoviranim federalističkim rešenjima, za koje se verovalo da su, kao rezultat kompromisa i, u velikoj meri otvorene javne rasprave i širokih konsultacija, doneli trajno, održivo i moderno rešenje nacionalnog pitanja. Ustavnim izmenama iz 1971, Јugоslаviја је pоstаlа de iure i de facto spоrаzumnа zајеdnicа nаrоdа kојi su је stvоrili, suštinski federalizovana država sa konfederalnim elementima, a esencijalne karakteristike značajno izmenjenog jugoslovenskog federalizma su bile u velikoj meri koncepcije reformskih rukovodećih struktura u republikama, pre svega u dve najveće.

I Razumevanje Jugoslavije kao složene države:
rukovodstvo Marka Nikezića i reforma federacije

Sveobuhvatne reforme, uključujući i one u domenu federacije, pa s tim u vezi izmеnjеnа kоnstitutivnа kоncеpciја јugоslоvеnskоg fеdеrаlizmа, tesno је vеzаnа sа modernizacijskim opredeljenjem i kursоm demokratizacije u SK Srbije koje su personifikovali Marko Nikezić i Latinka Perović (1968–1972). Ideje složene države i neophodnost temeljnih reformi federacije koje bi od Jugoslavije stvorile konsenzualnu zajednicu ravnopravnih, snažno su podržavali, pre svih Milentije Popović, Mijalko Todorović, ali i Koča Popović, Predrag Ajtić i niz drugih; međutim, ovde će taj odnos biti fokusiran na dve centralne ličnosti SK Srbije u navedenom periodu. One su jasnije i preciznije i, zbog prirode svog položaja, sistematičnije i frekventnije od ostalih formulisale i reflektovale navedenu orijentaciju, uklapajući je u sveobuhvatnu reformsku i modernizacijsku konstelaciju. Bila je to politika radikalnog diskontitnuiteta sa centralističkim modelom, vezivanog decenijama uz Srbiju i suštinsko poimanje Jugoslavije kao složene države. Ta politika podrazumevala je apsolutnu ravnopravnost konstituenasa federalizma, nаpuštаnjem idеје da je zajednička država potrebnija Srbiјi nego drugima i оdustајanjеm оd ulоgе ključnоg čuvarа Jugoslavije, tе је Nikezić nedvosmisleno pоručivао da je „prošlo vreme takve vrste identifikacije Republike Srbije sa Jugoslavijom“, zаstupајući idејu „koncentracije na sebe“, tj. pokušaja Srbije da se okrene sebi i sopstvenom ekonomskom i političkom razvoju, jer se jedinstvo zemlje može postići samo istovrsnim položajem svih naroda, te sledstveno tome, ni za Srbe kao najbrojniju naciju ne može biti „posebnih prava, a ni posebnih obaveza“. Suštinu politike оkrеtаnjа Srbije sebi, Marko Nikezić je video kao fokusiranje „svoje snage na realna pitanja“ unapređenja društva i ekonomije, čime će se i najveća republika odnositi prema federaciji kao i ostali, a ne kao neko „ko ima pretenzije na više, a u praksi ispadne inferioran“. Zbog toga je Srbiju trebalo osloboditi „osećaja o svojoj posebnoj misiji“ u ulozi glavnog čuvara Jugoslavije, da bi se „okrenula sebi i pokrenula svoje stvaralačke snage“.73 Upravo zbog toga, Nikezić je posle donošenja ustavnih amandmana 1971, bio optimističan, jer su solidnim razgraničenjima, kako je rekao, stvoreni uslovi da se o svim razlikama mirnije raspravlja, na konkretnijem nivou, a „ne samo kao o načelnim i nebeskim pitanjima, nego kao ovozemaljskim razlikama i da ih takođe razrešavamo na ovozemaljski način“, pre svega spremnošću na kompromis, ili kako bi „Englezi rekli kroz podelu razlike“, smatrao je.74 Govoreći o potrebi postizanja kompromisa među jugoslovenskim republikama, Marko Nikezić je u martu 1970, pred najvišim partijskim telom izneo već poznati stav svog rukovodstva da se može raditi samo o „jugoslovenskim formulama“ u kojima bi interesi svih jugoslovenskih republika i nacija bili jednako uvažavani.75 Nije smelo biti značajnih pitanja koja bi se ticala dveju ili triju republika, pa makar to bile i najveće – Srbija i Hrvatska. Nikakvi sporazumi dveju republika ne bi pomogli Jugoslaviji, jer bi značili „samo pokušaj nametanja trećima“. Ipak, ni to konsenzualno sporazumevanje u interesu svih, nije moglo biti prihvatljivo u bilo kakvoj formi, već jedino u okvirima ustavno definisanih saveznih institucija. Neprihvatljiv je bio novi početak svaki put, jer „mi imamo gde i imamo na osnovu čega da zajedno radimo“.76

Kad je reč o odnosima u federaciji, Latinka Perović je smatrala da bi svaka centralistička orijentacija koja bi dovela u pitanje samostalnost republika i pokrajina, mogla samo da ubrza „dezintegracione procese u Jugoslaviji“, a nikako da pomogne učvršćivanju jedinstva. Trebalo je dokazivati da je „novo jedinstvo“ moguće upravo „uz punu samostalnost i odgovornost njenih delova“. Uz to, morala je biti obezbeđena i puna funkcionalnost preostalih nadležnosti federacije, koje su na nju „kao svoje zajedničke funkcije prenele republike i pokrajine“. Takođe, trebalo je dati pun doprinost praksi da se o pitanjima jugoslovenske zajednice ne sme odlučivati „izvan institucija koje su za to uspostavljene“, rekla je ona. Savez komunista je u uslovima visokog stepena samostalnosti republika i pokrajina trebalo, prema oceni L. Perović, da deluje kao „faktor jedinstva“, ali je tu svoju funkciju mogao vršiti samo ako se dalje bude demokratizovao.77 Latinka Perović je poručivala da se za sva sporna pitanja moraju tražiti rešenja i izlazi u legitimnim saveznim institucijama „zajedno sa drugima“, na „način miran i razumljiv, bez nametanja drugima, ali i bez zaobilaženja neprijatnih, pa i bolnih pitanja“. Jugoslovenske institucije, koje je videla kao „sintezu“, nisu savršene, upozorila je, ali „uzrok krizi nije njihova nesavršenost, već činjenica da se često odlučuje izvan i mimo njih“. Ovakav pristup SK Srbije nije bio, prema njenoj oceni, „stvar stila, već politike“, jer su imali pred očima „ukupni i dugoročni interes“ za čitavu jugoslovensku zajednicu, pa su zbog toga, „gledajući dalje od sadašnjeg trenutka“, iza svakog spora videli sporazum. I ovoga puta je naglasila da je „jasnoća opredeljenja SKS za učvršćenje samostalnosti i odgovornosti Republike morala razočarati velikosrpske nacionaliste u njihovim pretenzijama na posebnu ulogu Srbije, kao i sve druge nacionaliste koji svoj nacionalizam kriju iza teze o tome da je Srbija centar otpora promenama, jer želi sačuvati postojeće odnose u federaciji“.78 Latinka Perović je poručivala i da se „bez drugog ne može ni zamisliti uspešno delovanje SKS danas“, te da bi se bez jasne demokratske koncepcije i programa našao dezorjentisan u svoj složenosti tadašnjeg političkog trenutka, a posebno se bez profilisanog programa nije mogao razjasniti „karakter republičke državnosti u uslovima samoupravljanja i višenacionalnog sastava stanovništva naše Republike“. Takođe, bez demokratske orijentacije u Srbiji ne bi se mogao situirati dalji razvoj autonomnih pokrajina u republici i federaciji. Zbog toga je samo demokratska orijentacija Srbije – „ravnopravne među ravnopravnima, okrenute sebi i jednako odgovorne sa ostalima za poslove u jugoslovenskoj zajednici“, omogućavala raskid sa praksom saveznog centralizma koji će samu Srbiju u tim okolnostima baciti u izolacionizam, okrećući je protiv drugih u federaciji, smatrala je.79

Na poznatoj 17. sednici predsedništva SKJ, u aprilu 1971, u ime Srbije je govorila Latinka Perović, koja je, iznoseći koncepcije republike u razumevanju i poimanju Jugoslavije u kriznom trenutku, najpre pomenula Brionski plenum kao „graničnu tačku od koje su počele vidljivije promene u odnosima političkih snaga u Srbiji“, koje su dovele do svesti o potrebi promena i reformi u ekonomiji, društvenim odnosima, nacionalnom pitanju, razvoju jugoslovenske zajednice kao federacije ravnopravnih. „Na takvom opredeljenju“, rekla je Perovićeva, „izrastala je i nova politika i novi ljudi“. Takva orijentacija nije i bezuslovno jedina, ali jeste ona za koju se borio SK Srbije, kao i sve ono što je „napredno i misleće“ u ovoj republici. Važilo je i suprotno, svaki udar po politici SKS nije mogao biti ništa drugo do „ohrabrenje konzervativizma, velikosrpskog nacionalizma i onih snaga sa kojima smo se svi sukobili na Četvrtom plenumu“, čime je poslala jasnu poruku i saveznom političkom centru.80 Ona je podsetila da je politika „čistih računa“ u Srbiji prihvaćena, pre svega zbog težnji da „svako bude sveden na rezultate svoga rada“ i ova republika će na navedenim principima i dalje insistirati. Govoreći o ustavnim promenama, ona je podsetila na debatu o njima i naglasila da su ključni protivnici SK Srbije – nacionalizam i centralizam, a ceo proces oko amandmana je trebalo da razbije uverenje kako je ova republika centar otpora reformi federacije, rekla je, naglašavajući da „naše opredeljenje za ustavne promene nije iznuđeno“, jer su u novi sistem ugrađeni i ekonomski interesi Srbije, kao i opredeljenje ove republike da je jugoslovenska zajednica održiva „samo u uslovima ravnopravnosti i zajedničke odgovornosti svih“. Teza da je Srbija davala otpor promenama, polazila je od činjenice da „veću pažnju privlače stavovi protivnika Saveza komunista Srbije, nego stavovi samog Saveza komunista Srbije prema promenama“, ciljajući na aktivnost nacionalističke intelektualne opozicije i konzervativnog dela partije. SR Srbija i njeni predstavnički organi nisu imali „nijednu primedbu na ustavne amandmane“, podsetila je L. Perović. Savez komunista Srbije bio je u raspravi oko amandmana jasan oko tri ključne stvari – karaktera federacije, republičke državnosti i autonomije pokrajina, jer je u sva tri elementa izražena složenost zajednice i poštovani interesi svih. Funkcije federacije trebalo je utvrditi sporazumno, što je bio uslov da se ona održi, a „vitalni interes srpskog naroda jeste da upravo takva, demokratska socijalistička zajednica, ima mogućnost daljeg razvoja“.81

Kad je reč o unutrašnjoj orijentaciji same Srbije, ona je smatrala da je ključni lakmus odnos prema pokrajinama. „Ekonomski zatvorena“, rekla je Perovićeva, „politički autokratska Srbija ne vidi razvoj pokrajina u pravcu njihove ekonomske i političke samostalnosti u federaciji i u Republici. Samoupravna i demokratska politika u Srbiji drugačije ne može ni zamisliti položaj pokrajina. Naša pozicija je da su one konstitutivni elemenat jugoslovenske federacije i integralni deo republike“. Ona je smatrala da se moralo polaziti od pretpostavke da su republike i pokrajine, kao i nacije i narodnosti suverene i apsolutno ravnopravne, a da istovremeno jugoslovenske institucije „moraju biti osposobljene da realizuju utvrđenu politiku“. One su, prema njenoj oceni, „mesto za ravnopravan dogovor svih“. Jugoslovensku zajednicu nije mogla održati „srpska hegemonija“ i protiv te politike se CK SKS angažovao „bez ostatka“. Ali, da bi afirmacija nacionalnog identiteta imala socijalistički sadržaj, prema oceni L. Perović, ključan je bio odnos prema nacionalizmu, a srpski nacionalizam je bio najopasniji po jugoslovensku zajednicu „i stvarno i potencijalno“, smatrala je ona, uz naglašavanje da je određenje prema nacionalizmu potrebno svuda u Jugoslaviji. „Rat“ protiv nacionalizma će i u Srbiji da potraje, ali, smatrala je, od suštinske važnosti jeste da se utvrdi da ta borba „mora da se vodi svuda“, čime je poslata jasna poruka predstavnicima CK SK Hrvatske, pre svega Savki Dabčević i Miki Tripalu, ali i samom jugoslovenskom predsedniku čiju su podršku uživali.82 Govoreći o srpsko-hrvatskim odnosima, ona je poručila da to ne može biti centralno pitanje u Jugoslaviji, jer je ta teza mogla da odgovara samo nacionalistima – „najpre sporazum sa Hrvatima na račun svih ostalih, a potom sa Hrvatima stvari rešavati na bazi odnosa snaga“. Bila su to stanovišta koja bi se najpre okrenula protiv komunista u ovim republikama, a naposletku i protiv Jugoslavije. Takođe, promene koje su se desile na državnom i društvenom planu nisu mogle Savez komunista ostaviti neizmenjen, zbog čega je poručila da ne može biti „pretvoren u sredstvo za očuvanje centralizma“, koji je eliminisan na državnom i društvenom nivou. Savez komunista je morao da izražava složenost čitave zajednice, a ono za šta se založila jeste, „jedinstvo uverenja“ u partiji, koje je moralo biti postignuto građenjem novih odnosa u društvu i odgovorima na pitanje kakvu zajednicu su jugoslovenski narodi želeli u uslovima ekonomskog razvoja, modernizacije i demokratizacije.83

Sinhroni proces diskontitnuiteta sa centralističkim modelom, u partiji i državi, Nikezić je posmatrao između dve tendencije: s jedne strane, ka federalizaciji partije i s druge, zahteva da se procesi vrate na staro, kad se sve odlučivalo u jugoslovenskom centru, a u republikama i pokrajinama samo sprovodilo. Uprkos i partijske decentralizacije i segmentacije uticaja, svi su, prema Nikeziću, bili saglasni da postoji samo jedan Savez komunista, a da time ništa od odgovornosti partija u republikama i pokrajinama nije bilo dovedeno u pitanje. Specifikum Jugoslavije su, prema Nikezićevoj oceni, bile nacije i to je bilo izraženo u federalnom uređenju, postojanjem republika i pokrajina. Ali ono što je istovetno i zajedničko je samoupravni i socijalistički karakter društva – što se reflektovalo kroz sveukupnost društvenih odnosa. Savez komunista je, prema prvom čoveku srpskog reformskog vođstva, morao da, kao vodeća politička snaga izražava u svom idejnom i praktičnom pojavnom obliku oba navedena svojstva. I jedinstveni socijalistički karakter društva i složeni višenacionalni sastav jugoslovenske federalističke konstelacije.84 Zbog toga je Marko Nikezić smatrao da su ustavni amandmani osnova izgradnje demokratske Jugoslavije ravnopravnih, a kada je reč o Srbiji, Savez komunista ove republike, na čijem se čelu nalazio, nije želeo da ih „krišom provuče“, smatrajući da je važno da se ljudi sa njihovim rešenjima upoznaju, a partija za njihovo prihvatanje „izbori“, da ih mase prihvate, ali i da se njihovim prihvatanjem utiče na svest ljudi, na to da prihvate koncepciju složene države. Posebno je trebalo menjati svest ljudi na pitanju autonomije pokrajina i samostalnosti republika – na kojima su „konzervativne snage“ i „zaostala shvatanja“ pokazali svoje prave stavove. Bez sukoba sa njima, ni moderna shvatanja ne bi postala politika samog Saveza komunista, niti bi bila prihvaćena u široj javnosti Srbije, smatrao je Nikezić. Borba sa srpskim nacionalizmom bila je, prema njegovoj oceni, uslov opstanka i razvoja socijalizma u Srbiji, ali i uslov njenog napretka kao jugoslovenske zajednice i dela savremenog sveta. Iznad svega, za Srbiju je to bio uslov da odbrani modernu koncepciju i savremenu perspektivu razvoja, od konzervativnih snaga, poraženih u revoluciji, smatrao je. Komunistima u Srbiji, rekao je, jasno je da bi srpski nacionalizam u Jugoslaviji prvo ugušio Srbiju, zatvorio perspektivu svim demokratskim snagama u njoj i uništio šansu za nastanak ekonomski i kulturno razvijene i moderne države, poručivao je.85 Marko Nikezić je neretko ponavljao teze iz svog poznatog sarajevskog govora (1970), ali i stav koga je Latinka Perović iznosila kulturnim radnicima, da su „Srbi van Srbije kod svoje kuće i slobodni i ravnopravni u drugim republikama“, odnosno da nisu „porobljeni delovi srpskog naroda“. Postoje ljudi koji se ne slažu sa tim, govorio je Nikezić, pomenuvši da mu je došla u posetu delegacija Srba iz Like, čiji predstavnici su mu rekli da su ljudi u njihovom kraju plakali zbog njegove sarajevske izjave da „nismo staraoci Srbima van Srbije“. Nacionalizam je u Srbiji kontinuitet i „ja vidim“, rekao je, „smisao naše političke akcije u borbi sa tim kontinuitetima“.86

U predvečerje poslednje, treće faze modifikacije ustava iz 1963, kad se u čitavoj Jugoslaviji nacionalizam legitimiše i ulazi u sve pore života, predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Marko Nikezić, održao je 11. novembra 1970, paradigmatičan govor u Sarajevu, pred političkim aktivom BiH. Tоm prilikоm оn је Jugoslaviju оdrеdiо kao jedinstvenu državu gde se ravnopravnim narodima omogućuje realizacija njihovog suvereniteta, kroz formu republika koje su, „u osnovi i po pravilu nacionalne države jugoslovenskih naroda“. Suprotstavljajući nacionalističkom cilju - integraciju srpskog etničkog prostora - ideju demokratske, policentrične federacije, Nikezić je perspektivu srpskog naroda izvan Srbije da živi u jednoj zajednici, posmatrao isključivo u pravcu u kome se jugoslovenska transformacija kretala, dakle, u okviru „demokratske, socijalističke federacije u kojoj su svi građani slobodni u ispoljavanju svojih nacionalnih osećanja i kulture, slobodni da se kreću i da rade u svakoj od naših socijalističkih republika“. Samo takva multinacionalna, decentralizovana i sadržajno socijalistička zajednica, predstavljala je za srpski, ali i za ostale narode, puno ostvarenje „težnji za slobodom i jedinstvom“.87 Rečju, dalja federalizacija, radi postizanja i očuvanja dugoročne integracije. Time je vladajuća elita u Srbiji, nudila osmišljen i stvaralački odgovor na nacionalističke izazove koji su, pozivajući na otpor daljim ustavnim izmenama, nudili istorijski oprobana rešenja „hegemonističkih pretenzija“, koja su, po Nikeziću, mogla biti poražena samo uspehom ovako zamišljene federacije.88 Srpski narod, smatrao je Nikezić, nalazi vlastiti identitet i punu afirmaciju, kako u Jugoslaviji i Srbiji, tako i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, republikama gde Srbi žive ravnopravno sa drugim narodima. Upravo zbog toga bi, bilo kakva pretenzija ili samo intencija Republike Srbije za staranjem o svim Srbima u Jugoslaviji „bio čist nacionalizam“, nedvosmisleno je poručivao prvi čovek SK Srbije u Sarajevu.89 On je upozoravao i da se u Beogradu nalaze i mnogi Srbi iz drugih krajeva, koji ne samo da se osećaju unitaristički, „nego uvek imaju i svoju formulu o tome kako bi Srbija trebalo da se ponaša“, jer su imali neku vrstu straha, zbog perifernog položaja. A, kad je reč o partiji, poručivao je da, SKJ nije mogao biti jedinstveniji, nego što je bilo jugoslovensko društvo, jer „kakvo društvo takav i SKJ“. SK nije ni mogao ni smeo da reflektuje neko veštačko jedinstvo niti unisonost, nekakvu mehaničku formulu, jer, „složili smo se da ćemo da živimo s tim razlikama“. Tako je i s Jugoslavijom, smatrao je, a mase u Srbiji su morale izaći iz rezonovanja „govori srpski da te svaki razume“, jer je bila reč o zajednici s velikim razlikama, koje su i etničke i kulturne i ekonomske i istorijske. Šarenilo i neujednačenost, različitosti i protivrečnosti su bile jugoslovenska realnost, smatrao je Nikezić, jer „ako svi dođu do izražaja izgledaće ovako“.90

Kad je reč o pokrajinama, Marko Nikezić je smatrao da je to pitanje složenosti „bića“ same Srbije, da bi pokrajine trebalo pre svega da kažu za šta se zalažu kad je reč o njihovom položaju, ali da je trebalo izbiti iz glave ideju da bi se preko njih mogao vršiti pritisak i arbitrarati u samoj Srbiji, što je bila reakcija na Titove učestale sastanke sa kosovskim rukovodstvom i osporavanje Pokrajinskog komiteta SK Kosova, politike CKSKS. A, s druge strane, kod Srba unutar SKS, mnogi još, prema njegovoj oceni, „nisu svarili“ pitanje autonomija, jer su se javljala i pitanja – ako se republike konstituišu kao nacionalne države, da li je trebalo iznova otvarati debatu o celishodnosti postojanja pokrajina i može li se Srbija konstituisati u državu uz postojanje dve autonomne pokrajine? Pitanje autonomija je pitanje „stečenih demokratskih prava“, smatrao je Nikezić, koja se nisu mogla smanjivati ili ukidati, već samo proširivati, ma šta srpski konzervativizam zagovarao. Takvi ljudi razmišljali su u kategorijama prošlosti, što je bila „besmislica“, jer, „vraćamo narode u prošlost, da se spore oko takvih stvari, umesto da vidimo šta zajedno možemo uraditi na rešenju ekonomskih problema. Ako se oni ne budu rešavali mi ćemo se tući oko zastave, ali faktički ćemo se tući oko Kosova“, a Srbiju „ne možemo graditi i na industriji i na kosovskom mitu“, to je moralo da se prelomi – konzervativizam ili modernizam.91 Zbog toga se trebalo izboriti sa tim „konzervativnim tendencijama“ u Srbiji, koje su išle za tim da samo centralizam i posebna uloga Srbije čuvaju Jugoslaviju, govorio je Nikezić. Vođen tim stavom, SK Srbije je, rekao je on, od Brionskog plenuma „praktično u ratu“ sa srpskim nacionalizmom, a „ja bih voleo da mogu da kažem da je to svud slučaj, nama bi pomoglo kad bi se svi tako ponašali prema svom nacionalizmu“, aludirao je Nikezić na situaciju u Hrvatskoj, jer problemi u Jugoslaviji se ne rešavju ako su svi složni „samo u pogledu borbe protivu velikosrpskog nacionalizma“. Borba protiv nacionalizma u Srbiji je bila prioritet, smatrao je, ne samo zato što će iskazati pretenzije na Bosnu ili Hrvatsku, već zbog toga što je to pitanje „ko govori u ime Srbije“ i to je uvek bilo na dnevnom redu, te dve tendencije su ili gazile jedna drugu ili ratovale, jer je to pitanje „ko će koga u Srbiji“. On je kao posebno opasnu tendenciju video i savezništvo sa nacionalističkom ideologijom. Oni koji bi pustili nacionaliste u partiju sa idejom da se bore za isti cilj, pod parolom da, nije važno ako „guraju naša kola“, apstrahovali su pitanje „ko će određivati pravac tih kola“. On je rekao da su oni u Srbiji hteli da imaju „čistu poziciju“ u svakom trenutku, bez dileme u odnosu prema nacionalizmu. Nikakvog ujedinjavanja s nacionalistima i politike „Srbi na okup“ dok je on na njenom čelu, neće biti, poručivao je.92 Zbog toga je na direktna pitanja zapadnih medija, da li u Jugoslaviji postoji srpsko pitanje, Nikezić kratko odgovarao: „Ja mislim da ne postoji.“93

Kada je reč o nacionalizmu i njegovom neprihvatanju ideja složene države i decentralizacije, Latinka Perović je smatrala da je tu ključno pitanje pokrajina, koje su „činilac demokratskog jedinstva u Srbiji“, ali i „činilac stabilnosti Srbije“, koje bi eventualna nacionalistička i konzervativna orijentacija najpre dovela u pitanje. Zbog toga je pitanje „demokratske evolucije“ Srbije i dalji razvoj politike nacionalne ravnopravnosti, pre svega pitanje pokrajinskih autonomija, jer bi one prve stradale u sudaru dve suprotstavljene orijentacije u Srbiji – modernističke i reformske i dogmatsko-konzervativne. Zbog toga su pitanja pokrajina ključni indikator ka kojoj orijentaciji Srbija gravitira – „konzervativnoj, autokratskoj, u stvari velikosprskoj“, ili demokratskoj. Drugo pitanje koje bi nacionalizam osporio – bila bi mogućnost funkcionisanja federacije na amandmanskim principima. Ona je negirala i tezu da je nacionalizam poražen, posebno nakon Karađorđeva – „vraga je poražen, to mi imamo da poražavamo još kroz generacije u Jugoslaviji. Mi ga poražavamo od Četvrtog plenuma naovamo u Srbiji, pa se stalno obnavlja. To je jedna stoglava hidra, koja niče iz tih socijalnih sporova koji postoje u društvu“, navela je L. Perović. Kao probleme sa nacionalizmom u Srbiji, ona je detektovala i konstantno funkcionalizovanje Srba van Srbije i zloupotrebu kulturnih institucija u svrhu nacionalističke ideologije.94

Marko Nikezić je posebno apostrofirao dva „zabrana“, vojsku i diplomatiju, kao dve institucije gde se ne poštuje do kraja struktura složene države i gde bi trebalo svi da utiču i svi da se pitaju kad je reč o kreiranju politike u tim oblastima, te da ni one ne bi smele da ostanu van zone zajedničkog odlučivanja, kao neka vrsta uporišta saveznog centralizma. Posebno je bilo važno, prema njemu, poštovati institucionalne okvire i rad navedenih oblasti usmeravati putem savezne vlade, skupštine, itd. O radu ovih dveju važnih grana jugoslovenske politike (vojska i diplomatija) je u disputima i raspravama trebalo dolaziti do zajedničkog stava i zajednički utvrđene politike, a kada se iskristališe, tad bi se kao zajednička državna politika prosleđivala „na izvršenje“ i oružanim snagama i jugoslovenskoj diplomatiji – i nakon toga „nikakve izmene ne mogu doći osim kroz utvrđene jugoslovenske institucije“.95 Bila je to ideja o suštinskom razgrađivanju saveznog centralizma i najočitiji diskontinuitet sa koncepcijama posleratnog jugoslovenskog federalizma. Što se Srbije tiče, Nikezić je na osnovu skeniranja stanja na terenu konstatovao, da Srbija sve više, sad već kao i druge republike, ima svoje stavove i da su postupno bledele stare težnje da se Srbija nužno morala identifikovati sa Jugoslavijom i sa stavom saveznog vrha.96 Objašnjavajući unitarističku tendenciju u javnosti Srbije, Nikezić ju je tumačio činjenicom da je srpski narod kroz čitav jedan vek, vodeći bitku protiv monarhističkog režima, žandara, korumpiranih ministara, ipak, u osnovi državu uvek smatrao svojom, kao i vojsku, pa se ta identifikacija prenela i na obe Jugoslavije. Ali to nikako, prema njemu, nije značilo da će Srbija prihvatiti u procesu decentralizacije, manje državnosti od ostalih republika, niti neku posebnu nadležnost jugoslovenskog političkog centra na svojoj teritoriji.97 U više prilika Nikezić je upozoravao da SKJ ne može biti lek za sve i da se preko njega i pomoću njega ne mogu rešavati svi oni propusti čitavog sistema. Saveznim političkim centrom se nije smeo dovoditi u pitanje „onaj stepen samostalnosti i odgovornosti koje su republike inače primile. Znači, da na mala vrata uvodimo neki jači centralizam“.98

U razgovoru sa novinarima, Latinka Perović je smatrala nužnim, u jeku debate oko treće grupe ustavnih amandmana 1971, da se razjasni šta je, u stvari, Jugoslavija? Tačnije, karakter jugoslovenske zajednice – da li je ona savez država ili je savezna država i da li je ona skup nacija, ili je u isto vreme i zajednica radnih ljudi i građana? Sva ova pitanja za partijsko rukovodstvo Srbije nisu bila stvar pravnog normiranja, nego suštinskog političkog razjašnjavanja o tome koji je karakter države i društva u kome se živelo. Osvrćući se na kritike u Srbiji, tačnije jednu vrstu straha, koji „nije ni sasvim bezrazložan“, od dezintegracionih procesa, Perovićeva je rekla da pre svega Srbija u novim okolnostima ima dužnost da vodi „mnogo više računa o političkim pozicijama drugih republika“, a posebno se moralo voditi računa „o stanju i raspoloženjima u masama“.99 Na pitanje iz dela javnosti, da se u novim okolnostima Srbija faktički raspada, da se želi oslabiti, sekretarka CK Srbije je smatrala da ti glasovi zavređuju temeljitu raspravu. Srbija je, prema njoj, na putu da konačno raščisti s pitanjem da svoje interese ne može nametati drugima, kao i da interese Jugoslavije „ne možemo identifikovati sa svojim interesima“. Upravo zbog toga pred Srbijom je bila istorijska odgovornost da sama odredi puteve vlastitog razvoja u budućnosti, rečju, da se okrene sebi i svojim interesima, pre svega pitanjim intenzivnijeg ekonomskog napretka. Od stvaralačkih pozicija Srbije, od toga, koliko bude radila i privredno se razvijala zavisiće i njena pozicija u Jugoslaviji, kao i svake druge republike, smatrala je Perović. Ona nije sporila i da je 1970, u Srbiji bilo ozbiljnih otpora ustavnim promenama i reformi federacije, pre svega manifestovanih kao „nacionalistička zabrinutost za Jugoslaviju i za položaj Srbije“. Ovu vrstu otpora rukovodeći tim je smatrao centralnom tačkom svih rasprava o ustavnim promenama, rekla je ona, uz naglašavanje da je trebalo i prekinuti sa drugom vrstom nerealnih procena – da je Srbija centar svih otpora aktuelnim promenama.100 Važno je bilo, prema njoj, u Srbiji otkloniti centralističke reflekse i skinuti sa dnevnog reda Srbiju kao poslednji zabran saveznog centralizma.101

Ključnu tačku u procesu nacionalne i državne emancipacije svih, prvi čovek CK Srbije je video u politici čistih računa „za sve republike i za sve nacije“, kao osnovom ravnopravnih odnosa. Politiku čistih računa je bilo moguće kritikovati, smatrao je Nikezić, kao nedovoljnu ili nesavršenu, ali samo pod uslovom da se prihvati kao polazna osnova svake orijentacije. Primedba da nije sve u čistim računima, smatrao je Nikezić, nije smela biti izgovor za građenje društvenih i međunacionalnih odnosa na „nečistim računima“. U situacijama kad se odstupalo od politike čistih računa, trebalo je odstupati dobrovoljno i sa svešću da se u materijalnom smislu nešto žrtvuje da bi se rešila druga pitanja. Reč je o kompromisima – neophodnom instrumentu svakog društva. I čisti računi, kao osnova reformske orijentacije, kao i ostale faze reforme, izazvali su u Srbiji, smatrao je Nikezić, nelagodu i negativne reakcije. Ipak, reformsko rukovodstvo u Srbiji, prema njemu, insistiralo je samo na dva elementa – jasnom protivljenju centralizovanju i centralističkim prerogativima u federaciji i neophodnosti održanja jedinstvenog tržišta. Svi ostali segmenti morali su biti otvoreni za razgovore i kompromise. Marko Nikezić je skretao pažnju i na opasnost od srpskih nacionalista i konzervativaca, kojima je politika čistih računa srpskog partijskog vrha neprihvatljiva, jer „hoće da kažu – da vodeći računa samo o SR Srbiji, rukovodstvo u Srbiji prihvata nametnutu situaciju da je ono nadležno samo za Republiku Srbiju, tj. izdaje srpstvo kao celinu, a trebalo bi svaka vlada u Srbiji da vodi računa o svim Srbima, o celom srpstvu. To je smisao te zamerke“.102

Prema rečima Marka Nikezića, zvanična Srbija je bila zainteresovana da se ekonomske i političke funkcije federacije bez odlaganja svedu samo na zajednička opredeljenja i interese svih u Jugoslaviji.103 Srpsko partijsko rukovodstvo smatralo je svojim prioritetom dalje „raščišćavanje odnosa i preuzimanje od strane republika funkcija federacije“.104 Najzad, čisti računi su, po njemu, podrazumevali, sem ravnopravnosti svih republika i njihovu emancipaciju i „neophodnu zajedničku perspektivu“.105 Sekretar CK SKS Latinka Perović je, govoreći o motivima Srbije da se zalaže za politiku čistih računa kao primarni cilj, navela mogućnost da „svako bude sveden na rezultate svoga rada“.106 Usvajanjem izazova politike čistih računa, reformsko rukovodstvo SK Srbije je išlo ususret težnjama svih konstituenasa za decentralizacijom federacije, ali je i nadograđivalo vlastitu politiku racionalnog poimanja Jugoslavije kao složene zajednice, zasnovane na interesima i zajedničkoj perspektivi, čime je načinjena ključna pretpostavka za konstituisanje značajno izmenjenog modela jugoslovenske integracije, usaglašavanjem i usvajanjem trećeg seta ustavnih amandmana 1971, dok je sinhrono, sa Srbije najtransparentnije skidana hipoteka centralizma i težnje za dominacijom u Jugoslaviji. Smatrajući ustavno determinisane granice Srbije kao realni, trajni i konačni okvir, Nikezićevo rukovodstvo primarno je bilo zainteresovano za ekonomski, socijalni i kulturni razvoj društva, podsticanjem projekata decentralizacije i deetatizacije u procesu podruštvljavanja i slabljenja države, među nacionalistima deifikovanog i apsolutizovanog subjekta i preduslova za afirmaciju nacionalnih ciljeva. Nije to u Srbiji bila nova dilema, ali se ona jasnije nego do tada izrazila u okviru hegemone partije, ali i u društvu kao celini, nudeći dve suprotstavljene alternative.107

I Odbacivanje Jugoslavije kao složene države u
ideološkim koncepcijama srpskog nacionalizma

Demokratizacija političkog života u Jugoslaviji u drugoj polovini šezdesetih, otvaranje medija, početak debata u vezi sa reformama federacije itd. generisali su nacionalističku plimu u čitavoj zemlji. Srpski nacionalizam, podstaknut pre svega decentralizacijom, većom samostalnošću republika i autonomijom pokrajina, naglašavanjem koncepta ideje složene države i afirmacijom nacija sa čijim se postojanjem i ravnopravnošću teško mirio, reafirmisao se i u istraživanom periodu ostvario mnoštvo zapaženih manifestacija.

Diskusija o ustavnim promenama održana na Pravnom fakultetu u Beogradu 18, 19, i 22. marta 1971. predstavljala je vаžаn skup brojnih uglednih predstavnika intelektualne elite Srbije na jednom mestu. Značaj ovog doprinosa javnoj raspravi o trećem talasu suštinskih izmena ustava iz 1963, trebalо bi tražiti u britkosti i eksplicitnosti u problematizovanju tzv. srpskog pitanja i pokušaju njegovog stavljanja na dnevni red, kao i nedvosmislenom ukazivanju na „jednostranost i problematičnost“ rešenja koja će popločati put poslednjem jugoslovenskom ustavu iz 1974.108

Profesor Pravnog fakulteta Pavle Ristić je u kritici ustavnih amandmana akcenat stavio na „geografski, privredni, nacionalni i politički položaj SR Srbije“, preciznije njenu, kako je rekao, nejednakost i neravnopravnost sa ostalim federalnim jedinicama Jugoslavije. U osnovi ove ustavne anomalije Srbije nalaze se njene autonomne pokrajine koje, po njegovom razumevanju amandmana, dobijaju tretman „konstitutivnog elementa jugoslovenske federacije“.109 Legislativno uporište ovakve teze Ristić je pronašao u pravu veta kojim pokrajine raspolažu, kao i predstavljanjem u organima federacije, sa pravom samostalnog odlučivanja, zbog čega autonomije postaju element jugoslovenskog federalizma („nove federalne jedinice“) i faktički izmiču kontroli matične republike. Kao posebno problematično s teorijskog stanovišta, Ristić je apostrofirao činjenicu da se odredbe o pokrajinama ne odnose na sve federalne jedinice, na sve subjekte federacije, „već obavezuju samo SR Srbiju“, čime se, smatrao je, ukazuje na podređen i neravnopravan položaj Srbije u novom konstitutivnom konceptu.110 Iz ove činjenice sledi odstupanje od osnovnih postulata federalizma, pre svega prava na samoorganizovanje svake federalne jedinice, čime je ozbiljno doveden u pitanje ustavno garantovani suverenitet Republike Srbije. Iako su prema odredbama amandmana, pokrajine definisane kao deo Srbije i element jugoslovenskog federalizma, njihova reprezentativnost u saveznim organima izazivala je uznemirenje i interpretacije o „cepanju i komadanju“ države. Ipak, suština njegove kritike i nije bila sama reforma federacije, koliko činjenica da su se autonomije izražavale i kao elemenat jugoslovenskog federalizma, kao i jugoslovensko pitanje, čime se „dobija utisak da je takođe jedna od funkcija federacije utvrđivanje određenog tipa odnosa između SR Srbije i pokrajina, čimе sе unapred određivао položaj i status ovih drugih, ograničavajući istovremeno u dobroj meri Ustav SR Srbije da to učini“. Ustavne odredbe su, sledstveno tome, Srbiju sprečavale da sama uredi svoj odnos s pokrajinama i time bude arbitar njihоvе аutоnоmiје, koji je može u svakom trenutku derogirati ili ukinuti po svojoj volji, bez prava federalnog vrha da se upliće u unutrašnje republičke odnose. Svakako se računalo na promenu unutrašnjopolitičke konstelacije i činjenicu da bi u izmenjenoj ideološkoj paradigmi lakše bila ukinuta ili obesmišljena pokrajinska autonomija, ako bi zavisila samo od matične republike. Pavle Ristić je u kritici ustavnih amndmana istakao i depriviranost većinskog naroda u Srbiji, zbog „paternalizma narodnosti nad Srbima i to u republici koju srpski narod konstituiše kao izraz svoga suvereniteta“.111 Dramatizujući tezu o potčinjenosti većinskog naroda u sopstvenoj federalnoj jedinici, Ristić je konstatovao da u čitavoj istoriji ustavnost nije poznato da suvereni narod u „svojoj državi“ ne može da ostvaruje „izvesna suverena prava u pojedinim njenim delovima“, aludirajući na pokrajine Vojvodinu i Kosovo. Više puta iznet argument o neravnopravnosti i neprincipijelnosti u rešavanju nacionalnog pitanja, na štetu srpskog naroda, po Ristiću je direktno vodio u „jačanje nacionalističkog osećanja Srba, usled osećanja podređenosti i nejednakog tretmana njihove matične republike“, jer, po njemu, ovakva rešenja su išla ka potpunoj dezintegraciji celine SR Srbije u „granice koje to nisu ni etnički, ni nacionalno, ni istorijski“.112

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Andrija Gams je bez uvijanja u drugoj rečenici svoga govora suštinu ustavnih izmena determinisao kao razbijanje Jugoslavije, zbog političkih pritisaka. Nazivajući predložene amandmane istorijski neopravdanim, politički neuravnoteženim, idejno konfuznim i naučno nezasnovanim, Gams je rekao kako se Srbija našla u situaciji da bude nepravedno optužena za centralističke pretenzije i hegemoniju, te da je pod prinudom prihvatila politiku koja je „suprotna njenim interesima“. Kao uzročnike te prinude Gams je identifikovao jaku političku grupaciju u Hrvatskoj, čija je politika dovela do „situacija koje unose veliki nemir u narod... naročito tamo gde se te stvari dešavaju“. Ukazujući na teško objašnjivu dilemu – pripada li suverenitet republikama ili federaciji, on je posebno neslaganje izrazio sa statusnim pitanjem pokrajina, za koje je rekao da „nije pravilno rešeno“. Pitajući se, šta su zapravo pokrajine, Andrija Gams je ukazao na nedoslednost i nedorečenost u kriterijumu za njihovo konstituisanje, „da li je tu bitna istorijska tradicija (onda bi Dalmacija trebalo da bude pokrajina), da li etnička ili nacionalna raznovrsnost (u tom slučaju morali bismo da dajemo pokrajinu, ne samo Šiptarima u Makedoniji nego prvenstveno Srbima u Hrvatskoj, bar u onim mestima u kojima oni homogeno žive)“.113 U Gamsovoj diskusiji nacionalno pitanje se manifestovalo i u ekonomskoj neravnopravnosti i eksploataciji siromašnijih istočnih republika, koju čine privredno razvijenije, zapadne republike.114 Uzrok tome je razbijanje zajedničkog tržišta na nacionalne ekonomije, pri čemu „razvijene republike pokušavaju da svoju robu nametnu nerazvijenim republikama, a da imaju depresivne cene u pogledu sirovina...“ Razvijene republike će, tvrdio je Gams, sve više zatvarati svoje tržište za uticaje robe i kapitala iz drugih republika, a same će, koristeći se ekonomskom supremacijom, vršiti privrednu ekspanziju na nerazvijene. Najdalje u toj vrsti „eksploatatorskog“ ponašanja je, po njemu, otišla Slovenija. Sve navedeno, anticipirao je Andrija Gams, biće uzrok mnogo težih sukoba od onih koji su se do tada odigrali, jer je Srbija i do tada nosila veliki teret, bila „proglašena za izvor mnogih zala i za nosioca mnogih epiteta, kao što je unitarizam“, te da nju posebno sputava zvaničan stav nemešanja u stvari drugih republika, pre svega u Hrvatskoj, što je smatrao pogrešnim.

Živomir Đorđević iščitavao je ustavne amandmane kao preoblikovanje Jugoslavije u „zajednicu republika i autonomnih pokrajina“, jer centralni organi nemaju nikakva sredstva ili moć da ostvare sopstvene nadležnosti. Ipak, oštrica i njegove kritike bila je okrenuta statusu pokrajina, kao indikaciji neravnopravnosti Srbije i srpskog naroda u Jugoslaviji. S predloženom izmenom jugoslovenskog konstitutivnog okvira, po njemu, nezadovoljni su mnogi, „možda čak svi Srbi u Srbiji ili bar većina“,115 slikovito ilustrujući to nezadovoljstvo dosetkom koja je kružila „u narodu“ da se Srbija sastoji iz dve pokrajine i „Užasa“.116 Prethodno postojeća forma pokrajinske autonomije tek odustajanjem od centralizma postaje ispunjena suštinom, jer u vreme jakih centralnih organa „pitanje fizionomije Republike Srbije i veza njenih autonomnih pokrajina s njom i saveznom državom, predstavljalo je manje osetljivo pitanje nego danas kada se Jugoslavija konstituiše prevashodno kao zajednica republika, i to u osnovi na konfederativnom principu“.117 U takvoj situaciji, smatrao je Đorđević, Srbi ne vide jasno svoju republiku, a od njih se ne može zahtevati „da budu manje zainteresovani za svoju državu“ od ostalih jugoslovenskih naroda. Suština utvrđene neravnopravnosti Srbije, po njemu, se ne nalazi u samom postojanju pokrajina, već u činjenici da to pitanje nije principijelno rešeno, tj. nije ostavljena mogućnost svim republikama da mogu imati svoje autonomne pokrajine. Osvrćući se na izrečenе tezе vlasti da su pokrajine „bogatstvo Srbije“, Đorđević je ne bez smisla za ironiju zatražio da se „sticanje tog bogatstva dopusti i drugim republikama“, te apelovao na sagovornike iz Vojvodine i s Kosova, pošto su se već deklarisali kao protivnici izjednačavanja pokrajina i republika, da se snažno založe za izmenu predloženih amandmana. Kvalifikujući status pokrajina kао idеntičаn republikama, Živomir Đorđević je Srbiju video kao „nedonošče ili monstrum“ tvorevinu, a suštinu predloženih izmena kао „pоdvаlu“. Pobijajući argumente u korist egzistiranja vojvođanske autonomije, isticao je poznatu nacionalističku tezu o bespredmetnost njenog istorijskog utemeljenja, jer se za autonomiju borila „u okviru tuđe i neprijateljske države“, što je bila forma očuvanja srpskog nacionalnog identiteta i sredstvo borbe za ujedinjenje sa Srbijom. Postignućem toga cilja, Vojvodina „u kojoj preovlađuje srpski živalj, nema više potrebe za autonomijom“, pošto Srbija nije neprijateljska država, te se time obesmišljava svaka potreba za ovim vidom аutоnоmnоg organizovanja. Pozivajući sve političke faktore u Srbiji na jedinstvo u odbijanju ustavnih izmena, Živomir Đorđević je anticipirao mračnu i neizvesnu budućnost, jer se može „očekivati u dogledno vreme formiranje šest ili osam nezavisnih država na ovom tlu“. Pоručuјući dа је Srbija „postojala i pre socijalizma i postojaće i posle“, јеr narod i zemlja ostaju, оn је pri kraju izlaganja ustao protiv formiranja i protežiranja određenih nacija, čime je direktno potkopao ustavne temelje nacionalne ravnopravnosti, založivši se protiv „nasilno“ sprovođenog principa da „svaka naša republika predstavlja državni izraz određene nacije,“ pri čemu se zaboravlja da jedna nacija može biti organizovana u više republika, aludirajući na izdeljenost srpskog etničkog prostora međurepubličkim granicama.118 Upravo tа etničkа i kulturnа „dеzintеgrаciја” srpskоg nаrоdа, viđеnа kао poništavanje primordijalne tekovine jugoslovenske države, navelo je Đorđevića da posebno zameri ustavnim promenama što ne predviđaju mogućnost međusobnog reintegrisanja pojedinih društveno-političkih zajednica (republika ili pokrajina) u okviru federacije, čime su dovedene direktno u pitanje granice jugoslovenskih republika.119

Uprkos oštrini svih prethodnih diskusija, vrhunac kritičkog pristupa prema reformi jugoslovenskog federalizma, na tribini Pravnog fakulteta u Beogradu iz marta 1971, dosegao je filozof Mihajlo Đurić. Dolazak na skup o ustavnim promenama, njemu je bio samo povod, jer po vlastitom priznanju, nije imao nameru da govori o temi tribine. Goruće pitanje za njega je bilo, mesto i položaj Srbije i srpskog naroda u novoj konstitutivnoj konstelaciji, za koju je nalazio da je nametnuta „tuđim zahtevima“, predstavljenim kao „njegovo vlastito htenje i potreba“. I Đurić je glavni uzrok promena video u nacionalističkoj zaslepljenosti, koja je u Jugoslaviji poslednjih godina uzela „zastrašujuće razmere“, te ciljajući na događaje u Hrvatskoj, prozvao jedan „nasrtljivi“, „isključivi“ i „mrzilački“ nacionalizam, prema njemu, privilegovan od režima, koji je zahvaljujući tome stekao „pravo građanstva“. Konstatujući nestrpljenje i netrpeljivost, koje je identifikovao kod ustavotvoraca, Đurić ih je protumačio činjеnicоm da, „oni dobro znaju šta time dobijaju“, dok je konstruktivni pristup srpskog partijskog rukovodstva, kome se promene, smatrao je, silom nameću, percepirao kao zbunjenost, nelagodu i oklevanje, jer oni „tačno znaju šta gube“. Ustavnim promenama, uperenih protiv „najdubljih životnih interesa“ srpskog naroda, po njemu, se temeljno menjao karakter dotadašnje jugoslovenske zajednice, čak dotle da se zapravo odbacivala sama ideja zajednice kao takve. „Treba biti načisto s tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu, ili tačnije, na njenim razvalinama... uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih čak i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država...“ Međutim, nаstаvljао је Đurić, „ne pada mi ni na kraj pameti dа sе zаlаžеm zа spasavanje po svaku cenu nečeg što se ne može spasti i što u ovakvom vidu ili prividu nije ni vredelo stvarati“.120

Predstavljajući nacionalno i državno razgraničavanje kao nametnute, Đurić je dalje, apelovao na svest prisutnih, zbog istorijske odgovornosti pred narodom kome pripadaju, da moraju znati da je „za srpski narod u ovom času od najveće važnosti pitanje njegovog identiteta i integriteta, dakle, pitanje njegovog političkog, njegovog državno-pravnog objedinjavanja“.121 Granice svih jugoslovenskih republika, po njemu, imaju samo „uslovno značenje“, a posebno granice SR Srbije, koje nisu „nikakve ni nacionalne ni istorijske granice srpskog naroda“, a njihova „neprikladnost“, „proizvoljnost“ i „neodrživost“ postaju očiglednе kad se one posmatraju kao granice nacionalnih država.122 Nezadovoljstvo tim granicama Đurić je izrazio stavom da ni za jednu republiku, sem Slovenije, оnе nisu odgovarajuće, a „pogotovo ne za Srbiju“. Iznoseći podatak da izvan tzv. uže Srbije, živi čak 40 odsto Srba, on se zapitao, ima li srpski narod pravo da bude ravnodušan prema „svojim mnogobrojnim delovima izvan sadašnjih granica SR Srbije“ i to, u trenutku kad se konstituišu nacionalne države na jugoslovenskom prostoru.123 Upravo zbog velike disperzije po gotovo čitavoj zemlji, Đurić je nalazio da Srbi moraju tada, kao i oduvek, biti „mnogo više zainteresovani“ za Jugoslaviju, оd bilo kog drugоg narodа, konstituentа zajedničke države.

Srpski narod, nastavljao je Mihajlo Đurić, nalazio se i do tada u neravnopravnom položaju, a usvajanjem promena ustava, ta će se „žalosna činjenica“ pogoršati, jer izvan Srbije Srbi žive u još četiri od pet republika, ali ni u jednoj od tih preostalih republika, oni „ne žive svojski“. Nаvеdеnu tеzu je potkrepio tvrdnjom da u ustavima Hrvatske i Makedonije nema zagarantovanih prava za Srbe, dok u Bosni i Hercegovini, iako čini „većinu stаnоvništvа“, srpski narod nije imao ni pravo na „svoje ćirilično pismo“, što je imalo za cilj izdvajanje iz celine nacionalne kulture, tj. razbijanje jedinstvenog kulturno-duhovnog prostora. I najzad, u Crnoj Gori, srpskom narodu se osporava čak i pravo na vlastito nacionalno ime, poentirao je Đurić.124 Predložene ustavne promene je doživljavao kao sipanje soli na živu ranu i pogoršavanje i onako „nezavidnog položaja srpskog naroda“. U svom istupu, Đurić je tvrdio i da su Srbi „nepravedno“ optuženi za centralizam i unitarizam, koji su, po njemu, posle rata sprovođeni zato da bi se „sprečilo postavljanje pitanja nacionalnih odgovornosti za genocid koji je za vreme Drugоg svetskog rata počinjen nad srpskim narodom“.125 Na kraju je apelovao na otrežnjenje od „zabluda prošlosti“, te nаglаsiо da „srpski narod mora da se okrene sebi, mora početi da misli na svoj opstanak, mora početi da se bori za svoj opasno ugroženi nacionalni identitet i integritet“, dok ustavne amandmane treba u celini odbaciti, ne baviti se njihovim efemernim doterivanjem, već se treba založiti, zahtevati i boriti za neka druga, ozbiljnija, odgovornija i „istorijski zasnovanija rešenja“, zaključio je Đurić, ne preciziravši, već samo nagovestivši šta bi ta rešenja podrazumevala.126

Ovaj višestruko važan i paradigmatičan govor, je eksplicitnije i jasnije od drugih davao smernice i okvire srpskog nacionalizma u nastupanju, ali je i emanirao nagomilanu nacionalnu frustraciju dela nacionalistički orijentisane intelektualne elite u Srbiji. Jugoslavija je bila neuspešan projekat na čijim bi razvalinama, destruirajući „uslovne“, „administrativne“, „aproksimativne“, „neistorijske“, „nepravedne“, „neistorijske“, „privremene“ međurepubličke granice, trebalo integrisati srpski etnički prostor, zaključuje se iz Đurićevog istupa na Pravnom fakultetu.

***

Knjiga Dobrice Ćosića, Moć i strepnje, objavljena u Beogradu, 1971, sadržala je uglavnom njegove govore i beleške o kulturi i kulturnoj politici, nastale između 1966, i 1971. Crvena nit koja se provlači kroz čitavo štivo je narativ o ozbiljnoj ugroženosti srpskog kulturno-duhovnog nasleđa, zbog „razjedinjenosti i parcijalizacije“, te potreba njegovog objedinjavanja.127 Već u prvom napisu, beleškama za predavanje na Kolarcu, 1967, Ćosić varira temu nejedinstva srpskog etničkog prostora kroz istoriju, pišući o segmentaciji kao najtragičnojoj karakteristici srpske nacionalne kulture, koja je prati poput fatuma. To nejedinstvo „sadržajno, vremensko i prostorno ... vladajući činioci danas uporno podstiču“, smatrao je, tad još uvek član CK SKS, nastavljajući, da je samo u tu svrhu stvorena čitava jedna ideologija, kao amalgam „austrougarske i komintеrnоvskе koncepcije Balkana i Jugoslavije“.128 Problem je što, po njemu, u srpskoj kulturi nije postojala „prava svest“ o tome, niti je bilo uslova da ona nastane bez obzira na strаsnо istorijsko nastojanje za političkim i kulturnim „jedinstvom i uzajamnošću“ srpskog naroda, ostvarenim „po najvišoj ceni“, pisao je Ćosić. Ona je brojala „dva i po miliona Srba“ koji su dali živote za „svoje oslobođenje i ujedinjenje“, te ta tekovina, političkog, etničkog i kulturnog jedinstva mora da se odbrani, jer „srpski narod još uvek nije etnički homogena celina i ne živi u jednom državno-političkom obliku, odnosno federalnoj republici“, pisao je Ćosić 1967.129 Ovim predavanjem na Kolarcu, Dobrica Ćosić, optužujući komuniste za protivsrpsku politiku, „prvi put otvara srpsko nacionalno pitanje“, smatra publicista Slavoljub Đukić.130

Njegovoj pažnji ne izmiče ni položaj Srba van Srbije, posebno u Hrvatskoj, u čijem se društvu, po Ćosiću, razvila politička tendencija, koja prećutkuje ili čak poriče pravo Srbima u SR Hrvatskoj da jezik kojim govore nazivaju svojim imenom, negira im pravo da „ravnopravno sa Hrvatima izražavaju i potrvrđuju svoj nacionalni individualitet“, upozoravao je.131 Smatrajući naivnom i licemernom tvrdnju o bezopasnosti nacionalizma manjih naroda (pritom je naveo „šiptarski“ i slovenački),132 Ćosić je udarao i na ustaljenu jugoslovensku praksu, da antinacionalistička borba podrazumeva najpre obračun sa vlastitim nacionalizmom. Aludirajući na srpske komuniste, Ćosić ih je optuživao da ne razlikuju slobodarske trаdiciје i „ciljeve svoje nacionalne kulture“, od njima suprotnih paradigmi, te da nipodaštavaju vrednosti kоје nе rаzumејu, nameću kompleks nacionalne krivice svom narodu, „krivotvore istorijske činjenice, kleveću i podmeću, prekrštavaju mrtve, psuju prošlost kao takvu...“133

Idejni credo knjige verbalizovan stavom da „srpskoj nacionalnoj kulturi u celini danas tragično nedostaje zabrinutost nad mestom, ulogom, značajem koje nema ili koje bi trebalo da ima u balkanskoj, jugoslovenskoj i svetskoj zajednici naroda“, ipak najbolje emanira poslednji i najeksplicitniji napis.134 Reč je o tekstu „Porazi i ciljevi“, tačnije, govoru u svojstvu predsednika, na 64. godišnjoj skupštini Srpske književne zadruge (SKZ), u Beogradu 17. maja 1971.135 Označivši instituciju na čijem se čelu nalazio, kao delo „tri intelektualne generacije“, Dobrica Ćosić je poručio da je u SKZ, od knjiga i izdavačke delatnosti važniji duh koji Zadruga nosi, „vrednosti koje zastupa, ciljevi kojima teži“.136 Ta stremljenja bila su neraskidivo vezana sa izmenjenim stanjem duha i novim okolnostima sa „dalekosežnim posledicama“ u kojima se razvijala kultura srpskog naroda, jer su važni nacionalni i kulturni ciljevi „iskazivani na bojištima i stratištima, u tamnicama i logorima“, plaćani najvišom cenom, „suštinski prekrojeni i porečeni“.137 Implicite optužujuću vlast za najdublje i najdalekosežnije promene, teško uporedive sa bilo čim sličnim u Evropi, a sve mimo volje naroda i intelektualne elite, za preobražaj mnogih opštih ciljeva, poricanje „važnih istorijskih obećanja“ i gušenje kolektivnog stvaralačkog duha srpskog naroda.138 Podsetivši da je SKZ osnovana u cilju razvoja prosvete i kulture, dа је оkrеnutа razvitku „duhovnog i kulturnog jedinstva čitavog srpskog naroda“, on je naglasio da se njena delatnost u posleratnom periodu sužavala samo na Republiku Srbiju, što nije odgovaralo opsegu čitavog srpskog etničkog prostora u Jugoslaviji. Taj problem se posebno aktuelizovao napuštanjem centralističke paradigme i novim ustrojavanjem Jugoslavije, kojim se „ozbiljno dovodi u pitanje pravo na ispoljavanje duhovne celokupnosti srpskog naroda“, segmentira „istorijsko i sadržajno jedinstvo srpske kulture“. To srpsko „kulturno-duhovno“ jedinstvo, nezavisno od granica ili prostorne razuđenosti, u modernoj istoriji, osim Saveza komunista, jedino su još osporavali Austrougarska i Hitlerov treći rajh, smatrao je Ćosić.139 Anatemišući vlast i zbog nedoslednost i neprincipijelnost, Ćosić je podsetio da nijedan programski dokument KPJ/SKJ od 1941, do savremenog doba, nije ideološki ili legislativno osporio neotuđivo pravo na negovanje i razvoj „kulture srpskog naroda kao celine“, u situaciji u kojoj je federalno uređenje tumačeno kao oblik demokratske integracije srpskog etničkog prostora. Međutim, proklamovani principi, po Ćosiću, su se značajno razilazili sa delatnom političkom praksom u realnosti, jer su se Srbi posle 1945, u vlastitom „naivnom“ uverenju, kao najpotpunijoj emanaciji jugoslovenskog socijalističkog idealizma, odricali svoje „nacionalne posebnosti“, uz istodobno potiskivanje, prećutkivanje ili nedovoljno isticanje „celokupnosti kulturne svesti“ nacije i premalo težili za potvrđivanjem „jedinstva srpske kulture bez obzira na republičke i teritorijalne podele i granice“.140 Takva štetna politika „znanih činilaca“ dovela je do ozbiljnih posledica, pre svega do redukcije srpske nacionalne kulture u „granice današnje Republike Srbije“, dok insistiranje na celini nacionalne kulture Srba, nezavisno u kojoj republici se razvijala, „neki moćni ljudi ocenjuju kao velikosrpstvo“, smatrao je Dobrica Ćosić.141 (akcenat – aut.) Konsekvenca takvog odnosa prema srpskom narodu bio je i procvat „nazadnog partikularizma u kulturi“, dominacija regionalnih i političkih kriterijuma, što je sve skupa na kraju vodilo u rastakanje „celovite... kulturne svesti srpskog naroda“, njegovu istorijsku regresiju i ponovno bavljenje nacionalnim pitanjem za koje se verovalo da je davno rešeno. Pozivajući se na pravo na otpor takvoj politici, Ćosić je osuđivao anatemisanje ljudi, koji nisu prihvatali takvu politku vlasti, kao „velikosrpskih nacionalista“, „centralista“ i slično. U ime institucije na čijem se čelnom mestu nalazio, Dobrica Ćosić je, tumačeći, kako je rekao, „novo ustrojstvo“ jugoslovenskog socijalizma, koje je reafirmisalo nacionalne pripadnosti i samobitnosti, tražio jemstva za prava Srba koji ne žive u Srbiji, na „slobodno ispoljavanje pripadnosti svojoj nacionalnoj kulturi u celini“, jer takva „kulturna prava“ ne mogu biti uskraćivana nikome.142

Tеškо је pоbrојаti svе knjižеvnikе, umеtnikе i uоpštе kulturnе rаdnikе, kојi su svоје imе ili dеlо stаvili u funkciјu ideologije srpskоg nacionalizma u istraživanom periodu, аli је јеdаn оd nајоštriјih i nајzаpаžеniјih u јаvnоm istupu 1971, biо lektor i knjižеvni istоričаr, Živоrаd Stојkоvić. Kаrаktеrišući tеkuću reformu federacije kао priprеmu zа „stvаrаnjе šеst dо оsаm držаvа u držаvi“, Stојkоvić se osvrnuo nа dоgаđаје u Hrvаtskој i tаmоšnjе zаhtеvе nаzvао „pоlitičаrskim psеudоprоblеmimа“, izа kојih stоје kulturnе ustаnоvе kао nеоficiјеlnа pоlitičkа upоrištа, kојi „ispоljаvајu prеtеnziје“, dеstаbilizuјući zеmlju „prеmnоgо plаćеnu... šеstоcifrеnim sumаmа“ ljudskih žrtаvа.143 Prema Stојkоviću, Јugоslаviја је tе, 1971, dоspеlа dо svоg „nајkritičniјеg trеnutkа“, јеr fеdеrаciја „zаsnоvаnа nа nеlоgičnоm, nеprirоdnоm ukrštаnju nаciоnаlnih i tеritоriјаlnih rеpublikа“ iskаzuје svu svојu dеfеktnоst kао pоslеdicu „imprоvizоvаnоg“ ustavnog kоncеptа, pоgrеšnо pоstаvljеnоg јоš tokom rаtа. Udаrivši u sаmе аvnојеvskе tеmеljе držаvе, Živоrаd Stојkоvić јu је nаzvао „ništа mаnjе vеštаčkоm, аli mnоgо višе аntаgоnističkоm“, оd prvе Јugоslаviје. Prеdlоžеnе аmаndmаnе nа ustаv еksplicitnо је nаzvао „držаvnim udаrоm“, upеrеnim „prоtiv nаciоnаlnоg, kulturnоg, istоriјskоg idеntitеtа nајbrојniјеg nаrоdа оvе zеmljе“, kоga izvršаvајu sаmi nоsiоci vlаsti, оptužuјući ih štо dоtаdаšnji cеntrаlizаm „pripisuјu srpskој nаciјi – јеdinој i bеz svоg prаvоg cеntrа i bеz sоpstvеnоg cеntrаlizmа“.144 Zbоg tоgа, pо njеmu, ključnа pitаnjа i nе bi trеbаlо dа sе tiču nоvih ustаvnih rеšеnjа, vеć tеžinе njihоvih pоslеdicа pо „stаtus i stаnjе srpskоg nаrоdа u Јugоslаviјi“, јеr оd tаdа оn nеćе imаti „niјеdnu svојu оd tоlikо nаciоnаlnih držаvа... iаkо tоg nаrоdа ... imа bеzmаlо kоlikо svih оstаlih zајеdnо“, smаtrао је Stојkоvić, upitаvši sе šta gаrаntuје „stvаrnа prаvа Srbа“ u „prеdstојеćim držаvаmа drugih nаciја i tеritоriја“ kоје su sе, pо njеmu, stvаrаlе. Nе prvi put u pоsmаtrаnоm pеriоdu, prаvljеnа је pаrаlеlа nаciоnаlnе pоlitikе vlаdајućih kоmunistа sа аustrоugаrskоm i nаcističkоm pоlitikоm. Pоdsеćајući nа аnеksiјu BiH 1908, kоја је znаčilа „glоgоv kоlаc“ zа Srbiјu i Crnu Gоru, Živоrаd Stојkоvić је tvrdiо dа, оnо štо niје stiglа dа оstvаri Аustriја, „sprоvоdе sаdа оni nа čiјu sе iniciјаtivu i insistirаnjе, pоd vidоm аmаndmаnа“, „ubiја Јugоslаviја”. Nоvа ustаvnоst, pо njеmu, znаči „glоgоv kоlаc srpskоm nаrоdu“, јеr gа „vrаćа nа stаrо: rаzјеdinjеnоg, izоlоvаnоg, rаzbiјеnоg nа čеtiri držаvе u kојimа prеdstаvljа vеćinu stаnоvništvа“ i nа tri оstаlе, u kојimа niје ni „priznаt kао nаrоd“.145 Timе „јеdinо“ Srbi оd svih nаrоdа u Јugоslаviјi nе živе rаvnоprаvnо, kао оstаlе nаciје. Srpski nаrоd, pо Stојkоviću, pоslе Drugоg svеtskоgа rаtа rаzbiјеn pо rеpublikаmа, „smаnjеnе“ еtničkе tеritоriје, аmаndmаnimа је biо svеdеn nа „mаnju tеritоriјu оd Nеdićеvе оkupаciоnе zоnе“. Timе sе Srbi prеtvаrајu u „pоdstаnаrе“ u držаvi, оbа putа stvоrеnој „zаhvаljuјući uglаvnоm srpskоm nаrоdu“, kојu sаdа prеmа svојim intеrеsimа „krоје i rаskrајајu“ оni kојi nа tо nајmаnjе imајu prаvо, јеr ih је „nајmаnjе kоštаlа“. Оptužuјući оstаlе јugоslоvеnskе nаrоdе dа mеđurеpubličkim grаnicаmа „rаzdvајајu Srbе dа bi оkupili sеbе“, tе dа im ni „dоsаdаšnjа dеsrbizоvаnа Јugоslаviја niје bilа dоbrа ni dоvоljnа“, Stојkоvić је upоzоrаvао оnе kојi su Srbimа „skrivili prеtеškо“ dа zаprаvо i „nе slutе štа činе“. Timе оvе „nоvоiskrslе nаciоnаlnе držаvicе... bеz ikаkvih nаciоnаlnih оsnоvа“ pоnоvо оtvаrајu „tеškо, mučnо, nimаlо bеzаzlеnо i bеzоpаsnо: srpskо pitаnjе u Јugоslаviјi“.146 (kurziv njеgоv) Rеšеnjе оtvоrеnоg srpskоg pitаnjа Stојkоvić niје pоnudiо, аli је nаgоvеstiо mеtоdоlоgiјu njеgоvоg rеšаvаnjа, јеr „Srbi svоја prаvа nisu dоbiјаli nа zаsеdаnjimа, kоngrеsimа, plеnumimа – tаmо su ih pо prаvilu gubili“.147 Tо upоzоrеnjе Stојkоvić је upućivао оnimа kојi sе bаvе svе „оpаsniјim igrаmа linčоvаnjа istоriје, kulturе, јеzikа, pа i živоtnih intеrеsа srpskоg nаrоdа u Јugоslаviјi“. Pоsеbnо оštrој kritici је pоdvrgао vlаsti u Srbiјi, kоје, pо njеmu, kоristеći nеkаdаšnjе pаrоlе аustrоugаrskе zаvојеvаčkе kаmpаnjе, zа „vеlikоsrpski nаciоnаlizаm“ prоglаšаvајu svаku „оbаvеzu dа sе misli nа srpski nаrоd uprаvо u оnim dеlоvimа zеmljе gdе је оn biо biоlоški istrеbljivаn, а izlаgаn i dоsаd, mirnоdоpskоm gеnоcidu аsimilаciје“. Оptužuјući vlast u Srbiji zа „indignаciјu“ i „аlеrgiјu“ prеmа svеmu nаciоnаlnоm, Živоrаd Stојkоvić ih је оptužiо zа nеbrigu prеmа vlаstitоm nаrоdu, kоgа је snаšlа tеškа sudbinа dа mu nајоdgоvоrniјi ljudi pоnаvljајu аrgumеntе nеgdаšnjе prоpаgаndе iz Bеčа, kао dаnаšnji dоkаz „idејnе, intеlеktuаlnе еmаncipоvаnоsti“.148

U navedenim, ali i brojnim drugim manifestacijama149 jasno se očitovao proces transformacije nacionalističke politike, iz tzv. srpskog jugoslovenstva, tj. iz centralističke u svesrpsku, velikodržavnu platformu kao jedino prihvatljivu alternativu suštinski federalizovanoj Jugoslaviji ravnopravnih, koja je kao ideja odbačena u navedenom periodu.150 Takođe, tokom procesa idejne modifikacije, konstituisan je, u naredne dve decenije promovisan stav srpske nacionalističke opozicije, koji je možda lapidarnije od drugih definisao istoričar Sima Ćirković, svodeći ga na simplifikovanu dilemu: „ili federacija po meri Srbije i Srba, ili Srbija kao nacionalna država na teritorijama gde Srbi žive“.151

I Zaključak

Sveobuhvatne reforme u drugoj polovini šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, podrazumevale su prvenstveno one u domenu federacije, pa su izmene ustavnog okvira zemlje i decentralizacija јugоslоvеnskоg federalisitčkog ustrojstva bili najuže povеzаni i sа demokratskim i reformskim kursоm u SK Srbije. Bila je to politika radikalnog diskontitnuiteta sa centralističkim modelom, vezivanog decenijama uz Srbiju i njene političke strukture. Suštinsko razumevanje Jugoslavije kao složene države, koja jednako pripada svima i u interesu je svih, podrazumevala je apsolutnu ravnopravnost konstitutivnih elmenata federalizma, nаpuštаnje idеје o tome da je zajednička država Srbima potrebnija nego drugima, pa je sledstveno tome oni moraju „braniti“ pre nego drugi i od svih drugih naroda. Time se odustalo оd ulоgе ključnog „čuvarа” Jugoslavije, i, što je još važnije načinjen je diskontinuitet s identifikacijom Srbije sa Jugoslavijom, zastupanjem idејe o okretanju Srbije sebi, koncentracijom na sebe, fokusiranjem na vlastiti ekonomski, kulturni i politički razvoj, jer se jedinstvo složene zajednice moglo realizovati samo ravnopravnim i identičnim položajem svih naroda, te sledstveno tome, ni za Srbe kao najbrojniji narod nije moglo biti ni posebnih prava ni posebnih obaveza. Kao retko kad u prošlosti, teritorijalna ekspanzija i posezanje za imaginativnim granicama, nisu bili supstrat za odustajanje od razvoja i modernizacije realne države i bavljenje stvarnim pitanjima društva i ekonomije, koji bi Srbiju držali u koraku sa razvijenim svetom. Zbog toga je Srbiju trebalo lišiti atavističkih i nacionalističkih težnji o njenoj posebnoj misiji u ulozi glavnog čuvara Jugoslavije, da bi se okrenula razvoju i pokrenula svoje modernizacijske potencijale. Rаzumеvаnjеm složene države i odbacivanjem svih pojavnih oblika centralizma kао šаnsе zа izgrаdnju Srbiје kао mоdеrnе držаvе, zаgоvаrаnjеm dоslеdnе i suštinskе fеdеrаlizаciје, еnеrgičnо zаstupајući pоlitiku čistih rаčunа izmеđu fеdеrаlnih јеdinicа, rаskidајući sа unitarnim i centralističkim idejama, аli оdbаcuјući i svеsrpsku kоncеpciјu i nаciоnаlnu hоmоgеnizаciјu kао mеtоdе pоlitičkоg dеlоvаnjа, zаlаžući sе zа širоku i suštinsku аutоnоmiјu pоkrајinа, koje su tretirane kao pitanje demokratskog i društvenog uređenja Srbije, a ne kao pitanje državnih granica, rаskidајući sа tеzоm dа је Јugоslаviја Srbimа pоtrеbniја nеgо drugimа, pа је, slеdstvеnо tоmе оni mоrајu brаniti prе nеgо оstаli, od svih ostalih, nајzаd, оdbаcuјući pаtrоnаt nаd Srbimа van Srbiје, reformsko rukovodstvo Marka Nikezića je konstituisalo prоgrаm, nе sаmо izvаn, nеgо i nаsuprоt dеcеniјаmа ukоrеnjеnој konzervativnoj trаdiciјi Srbije u Jugoslavijom. Polazeći od činjenice da je u Srbiji nacionalizam jedini oblik konzervativizma, ali i jedina tradicija, reformisti Marka Nikezića su navedenim pristupom nаčinili i suštinski diskоntinuitеt sа gоtоvо svim ključnim idеоlоškim pоstаvkаmа srpskih еlitа u XX veku, pоnudivši nоvu prоgrаmsku kоncеpciјu idеntitеtа Rеpublikе Srbiје, u svojim realnim i ustavno definisanim granicama, dajući time i, širе pоsmаtrаnо, nоvu filоzоfiјu pоlitikе, kоmpаtibilnu s demokratizovanim kоncеptоm јugоslоvеnskоg fеdеrаlizmа i poimanjem Jugoslavije, u uslovima liberalizacije, jedino održive, kao složene zajednice ravnopravnih. Zagovarajući demokratsku, socijalističku jugoslovensku federaciju kao minimalni, ali na ustavu i zakonu zasnovani optimalni okvir za sve njene narode, rešavajući na taj način i pitanje Srba van Srbije, ali i afirmaciju pokrajina kao elemenata i republike i jugoslovenskog federalizma – nudili su moderan pristup nasuprot anahronim pretenzijama nacionalističke opozicione inteligencije za teritorijama drugih, po čijim konceptima je teritorijalna pretenzija trebalo da zameni razvoj i modernizaciju, a Jugoslaviju razlika i ravnopravnosti da zameni, na etničkim kriterijima zasnovani, velikodržavni entitet, u duhu rešenja snaga poraženog i osuđenog kvislištva iz Drugog svetskog rata.

Kao rezultat prekomponovanja ili „federiranja“ federacije, unošenjem konfederalnih elemenata, ustavnim amandmanima 1967–1971, rekonsolidovane su vrednosti srpskog nacionalizma, koji je egzistirao i pre perioda o kome je reč, ali su njegove manifestacije bile sporadične, pojedinačne, incidentnog i uglavnom nejavnog karaktera. Krajem šezdesetih godina, protagonisti aktuelizacije tzv. srpskog pitanja nastupaju javno i sve organizovanije, postavljaju se temelji njihovog dugoročnijeg delovanja, a nacionalistička ideologija, iako ponovo potisnuta u podzemlje nakon pobede dogmatskog kursa među srpskim komunistima (1972), čekaće trenutak da iskoristi vlastitu kompatibilnost sa konzervativnim državnim socijalizmom.

U istraživanom periodu, kada je matrica centralizma poražena, prestajući da biva legitimacijskom osnovom zajedničke države, vodeći diseminatori srpske kritičke inteligencije (Dobrica Ćosić, Mihajlo Đurić, Mihajlo Marković, Pavle Ivić...) napuštaju jugoslovensko, unitarističko gledište i sve eksplicitnije zagovaraju ideju srpske nacionalne i teritorijalne integracije, kao jedine alternative delegitimisanom i istrošenom centralizmu. Teza o federaciji po meri i zamisli srpske nacionalističke ideologije, kao jedino prihvatljivom konstitutivnom konceptu, ili nacionalna država na čitavom srpskom etničkom prostoru, kao isključivom okviru i jedinoj alternativi, utemeljena u ovom periodu, čekaće trenutak samorealizacije. Ne želeći da prihvate decentralizovanu jugoslovensku državu, kao nesavršeni, ali najšire prihvatljivi okvir etničke integracije srpskog naroda, javno su zastupli stavove da Jugoslaviju, ako već ne bi trebalo rušiti, onda ni žaliti za njenom neminovnom propašću, jer je kao takvu nije ni vredelo stvarati. Nezadovoljstva jugoslovenskim unutrašnjim uređenjima uvek su, kako konstatuje Olivera Milosavljević, „sa većom ili manjom snagom, usmeravana u pravcu njenog razbijanja, odnosno, etničkog velikodržavnog separatizma“.152 Takođe, u ovom periodu, predstavnici srpske kritičke inteligencije, postavljaju osnove aksiomatskim misaonim obrascima, koji će tokom naredne dve decenije predstavljati matricu sveukupne borbe nacionalističke opozicije u Srbiji za radikalno preutemeljenje jugoslovenskog unutrašnjeg uređenja. Sledeći ove obrasce, formulisane i manje ili više evazivno javno izrečene u istraživanom periodu, dalo se zaključiti: da je posleratna Jugoslavija nastala da bi se sakrila istina o ratnom genocidu nad srpskim narodom, počinjenog od hrvatskog etničkog kolektiviteta; da je ključni neprijatelj ostvarenja nacionalnih težnji o jedinstvu svih Srba vladajući Savez komunista, koji se tada prvi put stavlja u red dokazanih srbofoba; da je više od trećine srpskog naroda, tačnije svi oni koji ne žive na teritoriji uže Srbije, ozbiljno diskriminisani; da su međurepubličke granice uslovne, nametnute, privremene, aproksimativne, nepravedne, neistorijske, neetničke, administrativne i podložne prekrajanju u izmenjenim istorijskim okolnostima; da je decentralizacija odraz antidemokratizma, a predbrionska centralizacija a priori demokratsko rešenje; da su promene ustava inicirane separatizmom i nacionalizmom Hrvata, Slovenaca, Albanaca... te da su takva rešenja eo ipso u najdubljoj suprotnosti sa egzistencijalnim interesima srpskog naroda, koji se time našao u neravnopravnom položaju i čiji se nacionalizam progonio, dok se sinhrono od režima podsticao ili tolerisao kod drugih jugoslovenskih naroda... Ovakvom argumentacijom sistematski se davao obol martirološkoj političkoj kulturi, imanentnoj ne samo ideologiji srpskog nacionalizma.

Navedene alternative, koje u srpskoj istoriji nisu bile nove, izrazile su se u reformskom krilu monopolističke partije i unutar opozicione nacionalističke inteligencije. Posle poraza protagonista (1972), prva koncepcija je otišla u istoriju, istovremeno, druga se privremeno sklonila sa javne scene, čekajući trenutak povratka i samorealizacije. Nije dugo čekala. U drugoj polovini osamdesetih godina XX veka u Srbiji se odigrao proces integracije već delegitimisane, petrifikovane i dogmatizovane komunističke ideologije i nacionalističke alternative. Sinergija ovih, do tada, naizgled suprotstavljenih elemenata, ostvarena posle VIII sednice CK SK Srbije 1987, iznedriće sistem čiji konačni i tragični bilans još čeka svoje racionalne istraživače.