Analiza slučaja 6

Uvod

Posle završetka Prvog svetskog rata i nastanka Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (SHS) vladajući slojevi novonastale države pristupili su ispunjavanju jednog od obećanja i očekivanja širokih seljačkih slojeva – izvođenju agrarne reforme. Njeni korisnici trebalo je da budu seljaci bez imalo ili oni sa malo ili nedovoljno zemlje, kao i seljaci koji su do trenutka oslobođenja bili u kmetskom ili kmetstvu sličnom odnosu. Takvih odnosa bilo je u krajevima koji su do 1913–1918. godne bili pod osmanskom, odnosno austrougarskom vlašću. Otuda se za novonastalu kraljevinu s pravom isticalo u istoriografiji da je bila “muzej agrarnih struktura”, koje je na nacionalnom nivou trebalo usaglasiti u skladu sa jednostavnim načelom da “zemlja pripada onome ko je obrađuje”. Ovo smelo i radikalno načelo u praksi je uglavnom ostalo bez stvarnog odjeka, kao puka parola, a agrarna reforma jedan od najkontroverznijih procesa međuratne Jugoslavije.1

Način na koji je agrarna reforma izvođena uglavnom je istražen u istoriografiji, ali je manje pisano o njenim ideološkim osnovama, čemu je posvećen ovaj rad koji se bavi socijalnim aspektom šireg ideološkog okvira. Socijalnim aspektom ovde se podrazumeva korpus ideoloških projekcija koje su se odnosile na sagledavanje društvenih odnosa u kontekstu opravdavanja potrebe agrarne reforme, odnosno podele zemlje onim seljacima kojima je ona bila potrebna. Socijalni aspekti ideologije kojom je opravdavana potreba agrarne reforme u Kraljevini SHS, imali su podlogu u veličanju seljaštva i afirmaciji načela socijalne pravde, naročito kao načina suprotstavljanja komunizmu. Moglo bi se reći da je antikomunizam instrumentalizovao ideologiju uzdizanja seljaštva kao brane “boljševizaciji”. U literaturi je odavno uočeno: „Oko ’seljaka’ se u Istočnoj Evropi plete legenda. Postoji romantični, delom literarni, a delom politički pristup po kojem je on apsolutna društvena vrednost, bedem protiv društvene promene... Iako sitni posed postoji širom sveta, bilo bi apsurdno da se govori o konceptu ’seljaka’. U istočnoevropskom kontekstu to nije slučaj. Ova činjenica sama po sebi je sociološki podatak; ona ukazuje na istrajavanju stavova koji potiču iz društva, koje je, opšte uzev, siromašno i tehnološki primitivno... U toku poslednjih četrdeset godina (pisano 1959. g. – prim. S. M.) agrarna struktura podvrgavana je čitavoj seriji reformi kojima su dominantne grupe nastojale da preoblikuju supstancu narodnog života blisko nekom idealu“.2

Varener tačno uočava da međuratno veličanje seljaštva inteligencije i političke elite nije bilo „sastojak“, već „rezultat seljačke društvene strukture“. Manje je izvestan stav da je veličanje seljaštva predstavljalo „iskreno verovanje u vrednosti te forme društva i iskrenu želju da se one zadrže“3. Ali, Dorin Varener propušta da načini još jedan važan korak i da uoči da se iza tog veličanja, osim socijalne dimenzije, skrivala jedna druga komponenta – nacionalizam. Oni su u suštini bili neodvojivi.

Veličanje seljaštva: jedinstvo socijalnog i nacionalnog

Analiza diskursa o agrarnom pitanju to jasno pokazuje. Tu je uvek u pitanju „srpski seljak“, „hrvatski seljak“, „naš seljak“, „čuvar rasnih vrednosti“. Tako će Tihomir Ostojić u prvom broju Nove Evrope, u septembru 1920. godine, pisati da je seljak, koji „čini 80, a u nekim krajevima i do 90 postotaka našeg društva... široka i čvrsta podina naše državne zgrade. On je, može se reći, – kao što se obično govori – prosto Narod. Ko hoće da se brine za Narod, taj ima u prvom redu da se postara za seljaka...“4 I Nikola Stojanović je uočavao da pojam „’seljak’ znači pored zanimanja i posebni kulturni pravac“, pa je i reč seljak „zgodnija za programe od reči ’zemljoradnik’“5.

U pomenutom članku Tihomira Ostojića u Novoj Evropi, autor je doneo svoje viđenje evolucije odnosa inteligencije i “viših klasa” prema seljaštvu. Isprva negativan odnos „viših klasa“ prema seljaštvu, promenio se kada „granuše događaji koji odjednom izbaciše seljaka na najviđenije mesto u našem narodu. Seljački ustanci u Šumadiji 1804 i 1815 čine odsek u našoj istoriji. Seljaci su digli iz groba državu koju su gospoda, u XV veku, onoliko lakomisleno upropastila. Seljak je postao poglavica nove države“. Pisac članka naglašava dalje, pozivajući se na „seljaka književnika“ Vuka Karadžića, kako je srpski „prosti narod pošteniji, pametniji i prosvećeniji od sviju naroda koje sam do danas video“, i da viša klasa, „ako prostoj ne čini sramote, časti ne čini suviše nigde“.6 Ta viša klasa je, upozorava Ostojić, uprkos svojim zaslugama za državu, ipak zloupotrebljavala seljaka i dugo omalovažavala njegov značaj.7

Političke partije naprosto su se utrkivale u isticanju svog seljačkog programa, seljačke orijentacije, seljačke ideologije, brige o seljaku. Na zboru radikala 29. juna 1919, jedan o govornika je istakao da je seljak „najbolji deo našeg naroda“, navodeći „klasične reči stranačkog vođe (Nikole Pašića – prim. S. M.) o ’gunjcu i opanku’...“8 Na zamerke „jednog gospodina“ da suviše uzdiže seljaštvo Milan Pribićević, koji je kasnije i sam otpočeo seoski život na Kosovu, odgovorio je da on samo iznosi istinu o seljaku koji je bio „velik i na Kosovu...; I kad je bežao sa Arsenijem Čarnojevićem...; I kad je bežao u hajduke...; I kada je sa seljakom Karađorđem i seljakom Milošem digao iz pepela Srbiju; I kada je dizao ustanke po Bosni...; I kada je vodio krvave i političke borbe za Vojvodinu...; I kada je ginuo od arnautske puške i bugarskog noža...; I kada je sedam godina lio krv... Uvek je bio velik. Verom i imenom prevrnuo nije. Seljak nikada. Jesu po neka gospoda“. I Joca Lalošević, inače protivnik radikalne agrarne reforme, naglašavao je da je seljački stalež oduvek bio „najplodniji, telesno najjači“,9 a Nikola Stojanović je metaforički isticao da su „čisti izvori ostali ... samo u planinama...“, aludirajući na tamošnji izostanak urbanih struktura. Konkretizujući tu misao govorio je da mu se čini „da taj izvor može da bude samo seljak“.10

Radikalna stranka je od svog postanka isticala da je po svojoj suštini seljačka stranka, tako da pokušaj nekih drugih stranaka da odvoje seljaka od Radikalne stranke nije ništa drugo do pokušaj da se odvoji „seljak od seljaka“.11 Isto je važilo i za novoformiranu Demokratsku stranku, koje je smatrala da je novoformirana država – “seljačka država” i da seljaštvo predstavlja “po svojoj nacionalnoj vrednosti daleko najpretežniji deo” naroda. Prema načelima demokrata, “široke mase seoskih malih posednika jedina su sigurna i zdrava osnova za jednu istinski demokratsku vladavinu”.12 Konačno, identifikacija sa seljaštvom se podrazumeva i za one političke grupacije koje su i nastale kao seljačke stranke (Hrvatska seljačka stranka, Savez zemljoradnika i dr.)

Unutrašnji “drugi”

Ideologije, naročito u svojim formativnim fazama, nose strast, snažnu emociju, pozitivnu ili negativnu, odnosno i jednu i drugu. Pozitivna je u ovom slučaju, rezervisana za seljaka, a negativna za veleposednika. Išlo se u pojedinim slučajevima, koji nisu usamljeni, do ekstremnih isključivosti: „Zar da napustimo blagostanje stotine hiljada naših seljaka, samo zato da bi nekoliko stotina degenerisanih velikih posednika blagovalo? Je li društvo za to da zaklanja svojom pasivnošću rđavo ekonomsko stanje i da time pomaže opstanak zla, nepravde i održanje egoizma ili je zato da svojom intervencijom otklanja rđavo stanje pomaže altruističke motive i podiže slabijeg?“13

Bilo je naročito značajno podvući sopstveno seljačko poreklo, ili po mogućstvu radničko, kao u slučaju ministra za agrarnu reformu Franje Poljaka, čija je biografija objavljena u Demokratiji prilikom njegovog drugog izbora za tu funkciju. Slično je i sa drugim ministrima: posebno je naglašavano da imaju seljačko poreklo, ako je to bio slučaj. Narodni poslanik Bogdan Medaković, koji je isprva bio član Demokratske zajednice pa se zbog agrarnog pitanja povukao i prišao Radikalnoj stranci, braneći se od optužbi da je protivnik agrarne reforme, rekao je da je još njegov otac „voleo da ore i da seje“ i da je odrastao „u ratarskom ambijentu“, pa je mnogo pre onih koji ga optužuju, a koji samo govore o agrarnoj reformi, „osetio one nepravde kojima se pritiskavalo maloga čoveka“ i mnogo pre njih „smišljao kako da se toj nevolji našega seljaka doskoči“.14

I uzdizanje sela, kao prirodnog ambijenta seljaštva, bilo je vrlo živopisno i obojeno jakom emocijom. „Selo! Koliko milih uspomena, kakve divne slike izaziva ova jedna reč u čoveka koji je ponikao i odrastao u selu, a nije ga odavna video. Sve što je od prirode lepo, zdravo, čestito, vredno; sve što čini zdravu i trajnu osnovu našeg naroda, izvor njegove… životne snage – sve nam to kaže reč selo!“, pisalo je u jednom od prvih brojeva lista Selo, glasila novoformirane stranke Savez zemljoradnika.15 Ili, u istom romantičarskom tonu, kritikujući apstraktne neprijatelje seljaštva oličene u drugim partijama: „Kada pretnja i zastrašivanja nisu te mogli skrenuti s pravca, kuda te povela tvoja bistra seljačka pamet i zdrav instinkat, oni su sad pribegli raznim primamljivim obećanjima i vašarskim reklamama, ne bi li te na taj način prevarili i ponova ščepali u svoje kandže, da ti meso cepaju i krv sišu“.16

Na proklamaciju regenta Aleksandra Karađorđevića iz februara 1919. godine, u kojoj se govori o ukidanju feudalnih odnosa, Privremeno narodno predstavništvo, kao provizorno predstavničko telo koje se sastalo u martu 1919, odgovorilo je adresom u kojoj se, između ostalog, ističe: „Narodno Predstavništvo je zadovoljno, što je već pre njegova sastanka proglašena dalja nemogućnost feudalnih agrarnih odnošaja. On će u pojedinostima i hitno dovršiti ovo delo pravde“.17 Diskurs o pravdi za potlačene smeštan je u kontekst svesti o dubini nastalih promena nakon rata: „Dok je pre rata bilo na svim poljima dozvoljeno da moćni i silni gaze i tlače male, nastalo je doba, kada se traži zaštita za te male. Jedino je onaj Ministar, pa i onaj sabor, u stanju da sprovede tu reformu, koji u svom srcu oseća tu veliku misao, misao zaštite maloga. (Odobravanje). Ja gospodo, iz duše svoje samo ću potpomagati onakav nacrt agrarne reforme, koji u prvoj liniji i jedino hoće da zaštiti maloga, a svi drugi obziri što se tiče bogataša i silnika padaju pred tim. (Opšti buran aplauz. Uzvik iz demokratske stranke: Fala Bogu jedanput!)...“.18

Ta pravda bila je pre svega, pravda za zemljoradnika, ratara, težaka, pravda za seljaka, ratnika, dobrovoljca, ratnog stradalnika: „Osobitu će brigu voditi D. S. o tom, da se svima koji su stradali u ovom ratu, a naročito svima onima, koji su svojim životima i krvlju oživotvorili delo ujedinjenja osigura životni opstanak...“19 Kao glavni planirani korisnik blagodati reforme seljak je centralno pozicioniran u debati o agrarnom pitanju kao kriterijum za njegovo rešavanje.

Važno je uočiti emotivnu obojenost i patos svakog govora o „seljaku“. (Uglavnom se koristila reč seljak, u jednini, što u stilskom pogledu ima naročito snažan efekat, koji nepreglednu masu sliva u jedan pojam koji u sebi sažima svu snagu te celine koju obuhvata). Emotivni ton je i u skupštinskim debatama bojio političke sukobe, kao u slučaju optužbi na račun Radikalne stranke i njenih političara za konzervativan pristup u sprovođenju agrarne reforme, naročito u Bosni, gde je došlo do nagodbe radikala i begova: „Došlo je oslobođenje. I ovaj put nađoše bosanski seljaci za potrebno, u letu 1919. godine, da dođu u Beograd. Tu se javiše bivšem Predsedniku Ministarskog Saveta g. Stojanu Protiću, i u svojoj sinovljoj odanosti i predanosti zamoliše g. Protića da im kaže: zašto već posle godinu dana pitanje agrarno u Bosni nije rešeno. G. Protić primio ih je sa rečima od prilike ovim: ’Pa rešiće se. Dobićete kmetska selišta, ali u begluke ne dirajte’. Oni su odgovorili: ’Mi tražimo svoju zemlju’... G. Protić... je postupio kao valija beogradski (Kosta Timotijević: Kao veliki vezir!) On je kazao: ’Ja ću poslati na vas vojsku’. Seljaci, koji su do tog momenta imali respekta prema njemu, kao prema starijemu, isprsili su se za jedan momenat, pa su kazali: Gospodine Protiću, nećeš poslati na nas vojsku, jer ti nemaš vojske, koju ćeš na nas poslati. Jedna jedina vojska to su Šumadinci, a Šumadinac neće poći na bosanskog seljaka... Drugu bi mogao poslati vojsku, g. Stojane Protiću, a to su možda Šuckori, pod vodstvom glavnog Šuckora Saliagića...20 U vezi sa pitanjem bosanskog seljaštva sa govornice narodnog predstavništva mogle su se čuti i ovakve poruke: “I seljak i mali posednik svesni su toga, da se agrarno pitanje ne može rešiti, a da neko ne zakuka. I bosanski seljak kaže, ako mora biti da neko zakuka, neka to bude onaj koji je do sada pevao...“.21

Iako je u diskursu i radikala i demokrata, kao dve najuticajnije skupine, dominiralo veličanje seljaštva, razlike su se ispoljavale na polju dubine zahvata u veleposednička imanja. Prema zahtevima za radikalnom agrarnom reformom, kakve su ispostavljali demokrate, pavda kakvu je trebalo uspostaviti, u načelu, podrazumevala je i likvidaciju velikih poseda, jer se nije smelo dozvoliti da sirotinja „stenje pod jarmom... posednika“.22 Drugim rečima, „smisao i svrha reforme agrarnih odnosa u socijalnom pogledu jest socijalno izjednačenje posednika, te bi trebalo da dovede do toga da se onemoguće koncentracija kapitala u formi zemlje u jednoj ruci i da se postojeće koncentracije razbiju i zemljištna imovina socijalizuje da se našem malom čoveku koji hoće da radi, dade prilika da u radnji na svojoj zemlji nađe vrelo svoga opstanka“. Agrarna reforma bi trebalo da postigne „željenu socijalnu nivelaciju“.23 Tako se postiže i „ekonomski demokratizam“ u „sopstveničkoj demokratiji“. Dobijanjem zemlje, seljaci postaju „imovni demokrati“.24

Ipak, Demokratska stranka je bila sastavljena od veoma heterogenih elemenata. I po pitanju odnosa prema svojinskom pravu bila je podeljena. Feudalno zemljišno pravo je nedvosmisleno odbacivala, ali je odnos prema kapitalističkom velikom posedu ambivalentan. Ipak, kroz pojedine napise provejavao je revolucionarni duh. U sledećem tekstu nalazi se jedan od primera pisanja o privatnom kapitalističkom vlasništvu u negativnom kontekstu: „Narod čeka sa nestrpljenjem rešenje. Dobrovoljci, invalidi, porodice izginulih lutaju od opštine, do sreza; od sreza do okruga i najzad dođu i do poslanika pa i do ministarstva; traže pomoći, milosti i po koja mrva padne i njima. A oni koji su blagovali, bili silni pod austro-mađarskim režimom, i sad blaguju i sad – nešto povučeno – prizivaju prestavnike nove vlasti i stubove nove države – vojnike i oficire da ih počaste i da im pokažu ostatke sjajnog režima feudalizma i kapitalističkog nagomilavanja zemljišta. Narod se u čudu pita, gde je promena?...“25

Iako je postojala bojazan da na sitnom posedu neće biti dovoljno sprava za obradu zemlje, isticalo se da se plug ili neka druga sprava može lako nabaviti „i to baš od spahiluka. Valja da se i marva spahijska proda narodu na otplatu... Merilo pri rešavanju ne može biti drugo, nego oslobođenje potlačenih... i samo zadovoljavanje minimalnih potreba malih ljudi može biti osnova izgrađivanja agrarne reforme“. U pogledu odmeravanja površina koje se mogu imati u privatnom vlasništvu, najpre treba odrediti zemljišni minimum, a tek potom maksimum, jer „mi ne možemo pre odrediti koliko da uzmemo hlebova od bogataša nego što znamo, koliko ima gladnih i koliko treba hlebova...“26

Akciju oko ukidanja velikih poseda trebalo je opravdati, objasniti, a to se postizalo upravo ideološkim aparatom. Dokazivalo se da su veliki posedi, koji su bili „barjaci tuđinske moći i gospodstva“,27 ne samo nerentabilni i neefikasni, već pre svega, nepravedni. Momenat nacionalne i socijalne pravde igrao je, međutim, značajniju ulogu nego ekonomska isplativost čitavog poduhvata. Jedna od osnova za opravdavanje likvidacije velikih poseda bio je svojevrsni novoustanovljeni kult vlastitog rada, sa čime je bilo u vezi i insistiranje na tome da „zemlja traba da pripadne onome ko je obrađuje“. U tom smislu je i ministar Franjo Poljak nastupao u Narodnom predstavništvu: „Dokle god jedan vlasnik, zvao se on latifundista ili veleposjednik, nije kadar svoju zemlju obrađivati svojim rukama, ili u vlastitoj režiji, bar sa znanstvenog naprednog gledišta, nego je godinu za godinom izdaje drugome pod zakup, on tim sam priznaje, da nema onog pravog, dubokog temelja, da kao vlasnik te zemlje do posljednih konsekvencija ostane. (Živo odobravanje)“.28

Sticanje i posedovanje bogatstva bez rada bilo je žigosano kao „socijalni parazitizam“.29 U jednom od svojih prvih radova o agrarnoj reformi, Slavko Šećerov je pisao da je smisao agrarne reforme „da se stvore u našoj novoj državi ekonomski odnosi, koji će omogućiti pravednu raspodelu zemlje na osnovu principa rada“.30 U jednom od svojih prvih radova o agrarnoj reformi, Slavko Šećerov je pisao da je smisao agrarne reforme „da se stvore u našoj novoj državi ekonomski odnosi, koji će omogućiti pravednu raspodelu zemlje na osnovu principa rada“. I age i kmetovi su pod „antikulturnim uticajima, sadašnjih agrarnih odnosa“. Age se ne mogu „regenerisati pri sadašnjim agrarnim odnosima, jer im nedostaje osnovni uslov za to – rad... Da bi se skratilo trajanje krize u našem socijalnom organizmu treba što pre izvršiti amputaciju nepotrebnog i bolesnog dela“, pisalo je na stranicam Demokratije.31 „Za nas“, piše Selo, organ Saveza zemljoradnika, „zemlja tek kroz rad dobija vrednost“. Veleposednici koji ne žive o sopstvenog rada su „uljezi“, „trutovi“, „kapitalistički zavojevači sela“, pa makar je zemlja u pravnom smislu njihova.32 U istom smislu Savez zemljoradnika naglašava da postoji „prirodan moralni odnos izmeđ zemlje, rada i radenika“.33

Konačno, shvatanja socijalista dovela su diskurs o radu do krajnjih granica: „Tko ne radi – ne treba da jede. – Tko ne radi – nije vrijedan da živi. Tko ne radi – nije pošten čovjek. Tko ne radi – izdajica je narodni. Tko ne radi – ljenština je i trut. Tko ne radi – ne smije imati ljudskih prava...“34

Ton verbalnog obračuna sa socijalnim protivnikom neretko je bio veoma oštar. „Bosanski begovi izgubili su prava na zemlju... na maču. Taj mač bile su pobede srpske vojske... Isto tako su morali podleći i prekosavski i dunavski posednici latifundija. Šta sad hoće tamošnji pobeđeni veliko-sopstvenici?“ Dozvoliti opstanak velikoposednika „znači isto što i poništiti pobede srpske vojske i poniziti pobednike – zaštitnike nesopstvenika. Jer Srbi su bili nosioci barjaka na kome je stajalo napisano ’zemlja i sloboda’ za siromahe...“35

Krupni posed, kako je već istaknuto, vezivan je za tuđinsku vladavinu, pa „stoga seljačka demokratska Srbija neće moći da pođe tragom propalih država...“, obrazlagao je Slavko Đećerov. Kao jak argument za akciju likvidacije veleposeda bilo je isticano da je „po volji... našeg pretežno seljačkog naroda da se provede agrarna reforma“,36 a ono što „mase narodne žele da bude u Agrarnoj Reformi, mora biti, samo ako narod ima jaku volju za to“.37 Dakle, „ne treba dugog dokazivanja, da se čovjek uvjeri u škodljivost agrarnog velikog posjeda. Razumije se po sebi, da je obrađivanje tih velikih posjeda u formi zakupa i podzakupa, ekonomski neracionalno a socijalno po težaka štetno“.38

Odista, ideologija o kojoj je reč ne bi se mogla eksplicitnije izraziti od načina na koji je to učinio demokrata Slavko Šećerov u tekstu koji sledi: „Veliki posedi imaju da nestanu iz nove države Srba, Hrvata i Slovenaca. Oni imaju da posluže kao srestvo za stvaranje socijalnog mira u novoj državi. Oni imaju da se žrtvuju u korist seljačke demokratije i ekonomske obnove naše države... Samo kratkovidi političari, koji ne vide dalje od dnevnih političkih efekata, mogu da zatvore oči i da smatraju teženje agrarne reforme i njene borbe protiv velikih poseda s nekog stanovišta neprikosnovenog privatnog prava“.39 Veliki posed je u svojoj osnovi nepravedan i društvo „ima prava da uguši u pojedincima ovu volju za gramzivosti i učiniće to ako postavi granice nesocijalnoj aktivnosti takvih pojedinaca... Nama je od veće važnosti čovečanstvo i blagostanje širokih narodnih slojeva nego imanje pojedinaca...“40 Isticano je u istom smislu da veliki posed predstavlja „bogatstvo pojedinca, a siromaštvo države“.41

U sveopštoj glorifikaciji seljaštva, radi ubedljivosti koju stvaraju samo binarne opozicije, bilo je potrebno identifikovati „neprijatelja“ sela i seljaštva. Pored osporavanja opravdanosti velikog poseda, bilo je potrebno diskreditovati i njegove držaoce, po mogućstvu, u istorijskoj perspektivi. Tako je Vitomir Korać grmeo protiv veleposednika u svojoj knjizi Čija je zemlja u Jugoslaviji?. Njegov arsenal diskvalifikacija je svakako najraskošniji. Feudalna gospoda, preci veleposednika, kroz istoriju jugoslovenskih naroda bila je nenarodna, u službi Rima ili Vizantije. Zato istorija beleži „čitavi red zločinstava, divljaštva, varvarstva i surovosti... Sramota i bezkarakternost niže se za podlošću i lopovlukom, neverstvom i izdajom... Razbojnici, pljačkaši, ubojice, izdajice i varalice – to su značajke njihovog karaktera“.42 Plemstvo je odgovorno za propast srednjovekovnih država, a takođe je bilo kasnije podaničko prema Beču, pa je takvo ostalo do kraja. Domaće plemstvo čine „odrodi i nacionalni renegati... I to svi bez razlike, da li se zvali grofovi ili begovi, baroni ili age“.43 Za begovat Bosne i Hercegovine Korać kaže da je to „mala šaka parazitskih egzistencija“.44 S. Vukosavljević je u Demokratiji pisao da niko neće „mladog i zdravog“ seljaka žrtvovati „bolesnome begu“.45 Takvi veleposednici su „doneli sa sobom sve svoje shvatanje, želje i pretenzije i u Jugoslaviju. Nisu se oni okupali ni oprali od svog istočnog greha, nisu oni odbacili svoju istorijsku ulogu tim, što su ušli u jednu demokratsku državu“. Oni bi hteli „da od Jugoslavije stvore novu Austro – Ugarsku“.46 I za Slavka Šećerova bogataši koji ne rade sami su „socijalni paraziti“,47 „nekoliko stotina degenerisanih velikih posednika“.48 U istom maniru, sa simpatijama je pisalo Selo o Stambolijskom koji je počeo obračun sa „velikim i malim narodnim pacovima“,49 a Janko Šimrak je sa skupštinske govornice poručivao da su velikoposednici za seljaka oni „koji su ga kroz vijekove poput more pritiskali, koji su si sa seljačkim žuljevima i seljačkim znojem prikupljali milijune, a seljak je ostao gladan, go i bos...“.50

Kada je u Beogradu, sredinom juna 1919. godine Franjo Poljak organizovao anketu o agrarnom pitanju, razočarani begovi odlučili su da neće učestvovati u tom „istoričnom događaju“, kako su ga kasnije ocenili učesnici. „Nas to neće zbuniti“, pisala je Demokratija. „Misle li, da im je pametnije zagnjuriti glavu u pesak nego učestvovati u radu i pomoći tako štogod... neka im bude. Ali posle drske i nerazumne izjave nek se ne čude, što će naše delovanje biti još odlučnije. Dobro je da su ove ljude poznali i drugi naši elmenti, da se vidi kakvu je muku s njima imao naš kmet kroz toliko vekova“.51

Osim veleposednika, „prirodni“ neprijatelji sela i seljaka su grad i varošani. U načinu na koji je kritikovan grad i gradsko stanovništvo dosta dobro se identifikuju vrednosne orijentacije koje su objektivno morale da razviju, odnosno podstaknu postojeći ontološki otpor seljaštva prema varoši. U tome se naročito isticao organ Saveza zemljoradnika, Selo. Jedan od karakterističnih članaka objavljen je u ovom listu 11. aprila 1920. U tom članku, Selo je pisalo o razlikama u karakteru seljaka i „varošana“, pozivajući se na Vuka Karadžića: „Ono malo Srba što žive po varošima... zovu se varošani; i budući da se turski nose i po turskom običaju žive, a uz bune i ratove ili se zatvore s Turcima u gradove, ili s novcem bježe u Njemačku, za to oni, ne samo što se ne broje među narod srpski, nego ih još narod i prezire... “52 U Novoj Evropi, A. Bilić je upozoravao na negativnu pojavu da „gradovi privlače mlade seljake sebi“, a u gradu se oni „proletarizuju“. Smatralo se da bi ovu emigraciju mladih ljudi iz sela u gradove trebalo sprečiti, ali se to nije moglo učiniti nikakvom silom, “već jedino privlačnošću samog sela i poljskog života“.53 Grad je neprestano napadan i optuživan za nepravde prema seljaku, što je metaforično izražavano kroz sukob opanka i kaputa.54 „Gradovi i gradski vodeći redovi krivi su što je (seljak) dospeo i ostao u takvom položaju... Stvarati sve uslove za kulturu, gledati kako se svi drugi obilato koriste i tim uslovima i tom kulturom, a sam živeti kao najprvobitniji stvor u društvu, zaista je neprimamljiv položaj...“.55

Agrarna reforma kao čin emancipacije seljaštva

Agrarna reforma trebalo je da donese i ulivanje samopuzdanja seljaštvu i svest o sopstvenom dostojanstvu, što je relativno česta tema napisa i brošura posvećenih agrarnoj reformi. Ljubo Radić je tvrdio da je Srbija uspela da u novooslobođenim krajevima „stvori punog čoveka“, kao i da je tek rešenje agrarnog pitanja stanovništvo novooslobođenih oblasti „učinilo ljudima“.56 I prema pisanju M. Jakšića, agrarna reforma znači „napraviti od roba slobodnog čoveka“,57 a Ivan Ritig je pisao da treba seljaku rataru „koji se kinio na komadičku zemlje i ne mogao živjeti kako dolikuje čovjeku, dati prilike, da dođe do zemlje, da on i njegova svojta uzmognu živjeti čovječanski...“ Pitanje kmetstva i kolonata se moralo rešiti „s čovječanskog i demokratskog, te nacionalno ekonomskog stanovišta...“, a to je „vođeno idejama općenite čovjekoljubivosti i demokratske jednakosti“.58 I prema pisanju glasila demokrata „agrarna reforma hoće da da mogućnosti tom celom narodu da živi čovečijim pristojnim životom i da poništi ekonomski monopol“.59

Ideja emancipacije seljaštva u smislu njegove društvene i političke promocije opšte je mesto javnog diskursa u međuratnom periodu. Partijski programi i štampa obznanjuju nepravde „varošana“ prema seljaku, koji stvara osnovu materijalne kulture, a u njoj ne uživa. Zalaganje za podizanje obrazovnog nivoa seljaštva takođe je opšte mesto seljačke ideologije stranaka koje su računale na podršku seljaštva. Srpsko kolo kojim su rukovodili braća Pribićević, u nekoliko nastavaka je tokom oktobra-novembra 1920, donosilo opširne napise o potrebi školovanja seljaka, kako bi oni postali u onoj meri uticajni i prisutni u javnom životu u kojoj su zastupljeni u društvu.60

U pojedinim napisima naročito je do izražaja dolazio karitativni element u agrarnoj reformi. Aleksandar Bilić je u Novoj Evropi pisao da cilj agrarne reforme ne sme da bude samo puka podela zemlje. „Uza svako dodeljeno imanje, trebalo bi sazidati kuće i kućice, i uz to još dodati jedan deo zemlje, koji bi služio kao vrt...“61 Milorad Zebić je takođe isticao važnost da država i materijalno obezbedi koloniste i postara se za optimalnu organizaciju naselja, snabdevanja, komunikacija.

U predlozima oko agrarne reforme držalo se, kao što je prethodno isticano, i socijalnog i nacionalnog motiva, ali su oni različito akcentovani. Ivan Ritig je smatrao da je socijalni motiv najpreči. Zemlju treba davati „poljodjelskom proletarijatu“. Međutim, iz pijeteta prema invalidima rata treba dati malu prednost njima. Njihovo pitanje trebalo je rešiti formiranjem posebnih „invalidskih naselja“, tako da „oni bez noge mogu za nevolju kositi, a oni bez ruke plužiti, i tako se međusobno mogu potpomagati“. Tako će oni „doskora zaboraviti rat i njegove grozne posljedice, i bit će ponosni, što su posve jednaki zdravima, jer jednako njima u znoju lica svoga opskrbljuju sebe i svoje“.62

Boljševizam kao pretnja i negativni motiv

Verovatno kao nikada ranije, u Evropi se nakon 1918, osećalo da je „bauk komunizma“ postao realan izazov građanskom društvu. Bila je to razumljiva posledica Oktobra 1917. Netrpeljivost prema boljševizmu i svest o njegovoj pretnji ispoljavali su se u skupštinskim debatama, kako u Privremenom narodnom predstavništvu, tako i u konstituanti i zakonodavnoj skupštini, a samopercepcija dominantne političke elite Kraljevine SHS kao jednog od bedema antiboljševizma konstantno provejava atmosferom skupštinskih debata.

Jedan od zadataka agrarne reforme bio je i da zaustavi socijalne nemire koji su zahvatili pojedine delove zemlje, kao i da spreči izbijanje novih. U tom smislu su već tumačeni u istoriografiji Jugoslavije i Srbije postupci vladajućih elita u vezi sa agrarnom reformom. Taj antirevolucionarni elemenat u agrarnoj reformi ostvarivan je na dva načina: isticanjem revolucionarnosti čina same agrarne reforme, čime se obesmišljavala neka druga revolucija, kao i otvorenom odbranom agrarne reforme isticanjem njenog amortizujućeg dejstva u uslovima uzavrelih strasti i socijalnih napetosti.

Već u toku prvih zasedanja Narodnog predstavništva pojedini poslanici su opominjali na opasnost od boljševizma koji se širi „u najzdravijim do sada i najkonservativnijim slojevima pučanstva“.63 U strahu od revolucionarnog potencijala masa, agrarna reforma je imala amortizujući smisao i u tom pogledu. Vitomir Korać je u Narodnom predstavništvu isticao da je agrarno pitanje „zatalasalo široke mase naroda“ i da je to „pitanje od čijeg rešenja zavisi hoćemo li imati u zemlji mira ili revolucije“.64 Zato se u agrarnu reformu mora ići brzo jer se cela zemlja nalazi „u sredini jednog velikog ogromnog prevrata, koji još huji preko čitave Evrope“.65 Takođe sa govornice Privremenog narodnog predstavništva i ministar Poljak je upozoravao da opstrukcija agrarne reforme znači i mogućnost da se agrarno pitanje rešava nekim drugim sredstvima, aludirajući tom prilikom na komunizam.66 Vitomir Korać je poručivao vladi: „Ne smijemo se varati, ovo je vrlo opasan eksperimenat i ako hoćete da pojačavate komunizam da ga proširite na selo, onda samo sprečite provođenje agrarne reforme...“ Na istoj sednici Vasa Knežević je obrazlagao poslanicima da će se agrarna reforma sprovesti, „i ako nećete mirnim legalnim putem, onda će se sprovesti revolucijom i meni lično ovaj je drugi način simpatičniji... Ali ja mislim da je u interesu države i naroda da se agrarni problem reši putem reforme...“67 O nemirima u Hrvatskoj pisao je Milan Pribićević u Srpskom kolu, i objašnjavao da u Hrvatskoj vlada „ubeđenje ako se agrarna reforma ne reši što pre i to u korist ovih bezbrojnih beskućnika a vrednih, inače, ratara, imaćemo po svuda agrarne nemire...“.68 Kada su se strasti oko reforme donekle smirile, iako sve do 1941, nikada nisu sasvim bile potisnute, ministar poljoprivrede je u jednom izveštaju iz 1928, sastavljenog za kralja Aleksandra nedvosmisleno podvukao da je reforma bila „jedna politička, neodkloniva nužda“. Naime, „iz boljševizirane Rusije se vraćajući zarobljenici i zeleni kadri u gorama bili su zadojeni revolucionarnim idejama u pogledu privatne svojine, naročito svojine na zemlji... da im se je morao otvoriti neki sigurnosni ventil. To je jedino bilo moguće obećanjem, da će se putem jedne agrarne reforme dijeliti zemlja velikih posjeda“.69

*   *   *

Čini se da je ovo poslednje zapravo i predstavljalo suštinu agrarne reforme. Romantizirani diskurs o seljaštvu, ma koliko u pojedinim individualnim primerima, ili na nivou političkih organizacija bio istinsko opredeljenje, u praksi agrarne reforme nije značio mnogo. Uzdizanje sela i seljaštva bez formulisanja i sprovođenja odgovarajuće socijalne politike za emancipaciju ovog društvenog sloja, uz vrlo ograničene domete agrarne reforme, ispoljavali su se gotovo isključivo kao impotenarno romantiziranje, ili čak kao tipična buržoasko-reakcionarna amortizujuća ideologija koja je podilazila samopercepciji većinskog dela društva isključivo kako bi osujetila uspeh revolucionarne političke akcije, koja je pretila.