Analiza slučaja 3

Ubistvo političkih predstavnika hrvatskog naroda u Narodnoj skupštini 20. juna 1928. godine produbilo je permanentnu krizu Kraljevine SHS i povećalo nepoverenje među narodima, koje je, po mišljenju istoričara Milorada Ekmečića, gore od rata između naroda. Situacija je, nakon prolivene krvi u parlamentu, zahtevala „državničko rešenje“. Ali, ko da ga donese?

“Sve što je činio kralj tih dana bilo je u pokušaju da utiče na smirivanje duhova”.1 Državni vrh u istom personalnom sastavu nastavljao je svoju staru politiku kao da se ništa nije desilo. Zahtevao je saziv „krvave” Skupštine (sazvana 1. avgusta 1928), tek dve nedelje posle ubistva (4. jula 1928) podneo je ostavku predsednik vlade Velja Vukićević; novi mandat poveren je ministru policije u njegovoj vladi – kada su vršene pripreme za ubistvo – dr Antonu Korošcu. Nova koaliciona vlada (Slovenska ljudska stranka, Jugoslovenska muslimanska organizacija, Radikalna stranka i Demokratska stranka) nije se mnogo obazirala na veliki odjek ubistva u Narodnoj skupštini i u zemlji i u inostranstvu.2 Trumbić ju je nazvao „prkosnom“ vladom.

„Državničko rešenje“ nije moglo doći od kralja Aleksandra, i to najmanje iz dva razloga. On je bio ambiciozan i uveren u svoje talente. Smatrao je da je posle ruskog cara Nikolaja II najveći slovenski vladar na svetu. Iznad svega imao je apsolutističku prirodu, koja je ovaploćena u Vidovdanskom ustavu. Ali, „njegovi intelektualni horizonti i takođe njegovo razumevanje sveta nisu bili posebno široki“.3 On je krize rešavao sredstvima koja su ih i uzrokovala, to jest: silom. Ali, čak i ako je portret kralja Aleksandra iz pera istoričara Branislava Gligorijevića verniji, mogućnosti kralja Aleksandra da ponudi “državničko rešenje” bile su ograničene.4 Dvor je bio involviran u ubistvo u Narodnoj skupštini. Kralju su se, logično, nametala rešenja koja su, još za čitavu deceniju, odložila mogućnost kompromisa i sporazuma sa Hrvatima.

U isto vreme, u zemlji nije prestajalo vrenje u kome je dolazilo do različitih političkih kristalizacija. Već na vest o ubistvu hrvatskih zastupnika u Narodnoj skupštini, u Hrvatskoj je, u više mesta, došlo do demonstracija. U sukobu policije sa demonstrantima bilo je troje mrtvih, 50 ranjenih i više od stotinu uhapšenih demonstranata.5 Svaki događaj povezan sa ubistvom bio je povod za javno ispoljavanje ogorčenja: pogreb dr Đure Basaričeka i Pavla Radića; povratak Stjepana Radića iz Beograda; najzad, njegova smrt i pogreb.

U Srbiji je takođe bilo javnog izražavanja osude ubistva hrvatskih vođa o kojima je pisano u hrvatskoj istoriografiji.6

Međutim, kralj Aleksandar je i posle krvoprolića u Narodnoj skupštini nastavio da upravlja na način koji je do ubistva i doveo („amputacija“ Hrvatske sa Slovenijom, diktatura, oktroisani ustav). Taj način nije toliko proizlazio iz njegove apsolutističke i vojničke prirode, koliko iz njegovog razumevanja Kraljevine SHS kao države. Odbacujući svaku ideju decentralizacije, autonomije, federalizma – kao separatizam, dao je snagu stvarnom separatizmu i sebe, a i samu državu, učinio metom separatista.

To su dobro uočavali strani diplomati u Kraljevini SHS. Tako je engleski poslanik u svom izveštaju pisao:

„Lakše je Jugoslaviju zamisliti nego stvoriti“ i dodao: „Predratna pruska arogancija nije nikad dospela do tog stanja, kakvo je moguće opisati u srpskom ubeđenju da su ’izabrani narod’ Srbi su tu gospodari, i Srbi će biti pozvani na odgovornost kad dođe do promene“.7

A francuski poslanik, koji je neposredno pre ubistva kralja Aleksandra u Marseju, obišao Sloveniju i Hrvatsku, u izveštaju svome ministarstvu napisao je: „Ne možemo više zatvarati oči pred tom nezdravom politikom. Ako hoćemo spasiti jedinstvo Jugoslavije, možda njenu dinastiju, moramo se vratiti ustavnom razvitku, zasnovanom na slobodi i federalizmu koji poštuje individualnost svih naroda u toj državi (podv. L.P.). Nikada se ne bi smeli zaneti obećanjem čiju zanetost poznajemo iz iskustva 1930. i 1933. i dalje finansijski i moralno podupirati diktaturu“.8 Međutim, samo krvoproliće bilo je deo plana koji je kralj Aleksandar imao od ranije: sada kada je „maknut“ Stjepan Radić, trebalo je „maknuti“ Hrvatsku (sa Slovenijom).

„Amputacija“: stvarna namera ili pretnja?

O ideji „amputacije“ Hrvatske sa Slovenijom govorilo se u Beogradu 1920, 1923, 1924. Godine. Ona je bila reakcija na hrvatski otpor centralizmu i unitarizmu. Ta se ideja obnovila posle krvoprolića u Narodnoj skupštini. „Smatralo se da, ako može nekoliko revolverskih metaka da poremeti sav odnos, uzdrma celu državu, bolje je da se za vremena sva to preseče. Ne želi se građanski rat, ni vanredno stanje, ali ni federacija, ni personalna unija. Najbolje je da se razdele u miru i sporazumu kao Norveška i Švedska. Povući će se demarkacione linije i obavestiti prijateljske zemlje“.9

O aktualizaciji ideje „amputacije“ u leto 1928. Godine ostavili su važna svedočanstva Ivan Meštrović i Svetozar Pribićević, koji je, uz dr Vlatka Mačeka, posle smrtno ranjenog Stjepana Radića, bio predsednik Seljačko-demokratske koalicije. Po njegovom svedočenju kralj Aleksandar u razgovoru koji je sa njim vodio 7. jula 1928. godine rekao mu je da Stjepanu Radiću koji „sutra odlazi u Zagreb, prenese njegovu poruku da sutra može u Zagrebu proklamovati otcjepljenje. Mi više ne možemo sa Hrvatima“. A u sledećem razgovoru (9. jula 1928) rekao je: „S onim što će nam ostati mi ćemo barem imati solidnu državu. I moj pokojni otac je meni govorio da se s Hrvatima ne može, da su oni vjekovni neprijatelji Srba, te da se s njima ne može voditi zajednička politika“.10 Prema vlastitom svedočenju, Pribićević je negativno reagovao na ideju „amputacije“, upozorivši kralja Aleksandra da je stvaranje jugoslovenske države imalo „međunarodni značaj“ i teško „da bi njeno rasturanje moglo da ostane unutrašnje pitanje“.11

I drugi predsednik Seljačko-demokratske koalicije, dr. Vlatko Maček, odbio je mogućnost „amputacije“. „Kažem otvoreno“, rekao je kralju, „da ne idemo za tim da rušimo državu, ne idemo preko državnih granica“... Međutim – „u svim poslovima koji su nam zajednički mora biti puna ravnopravnost… O amputaciji bi mogli govoriti Srbijanci da su ovo (hrvatske oblasti, L.P.), ali to nisu. Ali ako su se pokajali – mi na žalost mnogo puta – kažem, ako su se pokajali, može biti rastave ali amputacije ne može biti“.12

A Stjepan Radić je pred smrt rekao: „Mi smo izmešani da se moramo ujediniti… čak ni građanskim ratom ne možemo osvojiti svoje oblasti, osim ako ne želimo da se istrebimo i potpuno uništimo“.13 Citirajući ove Radićeve reči u svojoj Istoriji Jugoslavije u 20. veku, čiji je srpski prevod objavljen u Beogradu 2013. godine, dakle posle raspada Jugoslavije u ratovima 90-ih godina, Mari Žanin Čalić dodaje: „Danas ove reči zvuče proročki“.14

Ali i ideju “amputacije” lakše je bilo zamisliti nego sprovesti. Iako smatra da je kralj Aleksandar bio vladar koji je osećao “teret vladanja”, Branislav Gligorijević kaže da je kralj “imao tu osobinu da lako prelazi preko teških trenutaka kao da se nisu ni dogodili i brzo se prolagođavao novoj situaciji”.15

U stvari, ideja “amputacije” bila je samo, smatra Gligorijević, “jedan adekvatan politički odgovor na hrvatske pretnje o secesiji. Nagoveštaj razlaza s Hrvatima trebalo je da mobiliše Srbe u Hrvatskoj da se okrenu svojoj matici”.16

Kralj Aleksandar se bojao krvoprolića koje je “amputacija” mogla izazvati. U isto vreme, morao je misliti i na svoj položaj. Kada je ideju „amputacije“ izložio Gregoru Žerjavu, pravku Samostalne demokratske stranke, poslaniku, ovaj mu je rekao: „Veličanstvo, iz svega proizlazi samo jedno, a to je Vaša abdikacija. Ja mislim, da ste Vi jedini kralj koji želi umanjiti svoju državu“.17 Kralj Aleksandar je tako reagovao da je svog sagovornika, koji je bio srčani bolesnik, gotovo životno ugrozio. Osim toga, i druge činjenice govore u prilog tome da je „amputacija“ bila više pretnja nego stvarna namera.

Diktatura je bila dugo pripremana: najverovatnije još od smrti Nikole Pašića 1926. godine. Kad je nestao najpoznatiji srbijanski političar, autokratskom kralju Aleksandru izgledalo je lakše da se oslobodi manje poznatih političara i kakvog-takvog parlamentarizma. Te njegove namere prozirala je i skupštinska opozicija. Dr Đuro Basariček, zastupnik HSS-a, koga je 20. juna 1928. godine u Narodnoj Skupštini ubio Puniša Račić, upozoravao je da u državi postoje „tajne sile“. Imao je u vidu kamarilu i tajnu organizaciju „Bela ruka“ u vojsci. Sve što je kralj Aleksandar činio posle krvoprolića u Narodnoj skupštini bili su manevri. Krajem decembra 1928. godine dr Anton Korošec podneo je ostavku na mesto predsednika vlade. Kralj Aleksandar započeo je konsultacije sa parlamentarnim strankama. Predstavnici Seljačko-demokratske koalicije zahtevali su izbore, novu vladu i reviziju Vidovdanskog ustava, to jest: vraćanje na stanje iz 1918. godine. Predstavnici Radikalne i Demokratske stranke odbijali su ove zahteve, ali su pristajali na pregovore. Dvor je ovo protumačio kao nedostatak sporazuma između parlamentarnih stranaka – 15. januara 1929. godine saopštio javnosti da – „Zbog toga nema mogućnosti ni za kakvo parlamentarno rešenje koje bi garantovalo održanje punog državnog i narodnog jedinstva“.18 Preostaje, dakle, vanparlamentarno rešenje.

Već 6. januara 1929. godine u „Službenim novinama“ objavljena je Proklamacija kralja Aleksandra, kojom on saopštava: „Nastupio je čas kada između Naroda i Kralja ne može i ne sme više biti posrednika“.19 Ukida Ustav i raspušta Narodnu skupštinu. Velika efikasnost Dvora ukazuje da je diktatura bila dugo pripremana.

Kralj Aleksandar je mandat za sastav vlade poverio generalu Petru Živkoviću iz dva razloga. Vojska je bila njegov glavni oslonac. Osim toga, general Petar Živković je bio osvedočeni prijatelj dinastije Karađorđevića. Bio je učesnik u ubistvu poslednjeg Obrenovića 29. maja 1903. godine i lažni svedok protiv Dragutina Dimitrijevića Apisa u Solunu 1917. godine. U Deklaraciji (13. januar 1929) general Petar Živković je najavio da će glavni cilj njegove vlade biti „da zavede potpuni red i punu disciplinu u državnoj administraciji“ i „da za što kraće vrijeme izvrši potpuno izjednačenje zakonodavstva u cijeloj državi i time osigura puni razvoj pravnoj sigurnosti i poretku“.20

Istovremeno sa Proklamacijom kralja Aleksandra (6. januar 1929) objavljeni su i zakoni kojima je diktatura institucionalizovana. Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi, po kome je – „kralj nosilac sve vlasti u zemlji“, a njegova je ličnost „neprikosnovena“. Zakonom o zaštiti javne bezbednosti i poretka države zabranjena su sva udruženja i političke partije „koje vrše propagandu i ubeđivanje drugih da treba promeniti postojeći poredak u državi“. „Zabranjuju se i rasturaju sve političke stranke koje nose obeležje versko ili plemensko“.21 Zakon o nazivu države i podeli Kraljevine na upravna područja, uz zakone o ličnoj vlasti i zabrani političkog života, formalizovao je suštinu diktature: Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca preimenovana je u Kraljevinu Jugoslaviju i podeljena na devet banovina. Podela je izvršena prema geografskim a ne prema istorijskim merilima. Kralj je postavljao banove. Šestojanuarsko zakonodavstvo postavilo je čvrste okvire državnom centralizmu i nacionalnom unitarizmu.

Podloga za diktaturu i reakcije na nju

Autokratske sklonosti kralja Aleksandra, njegova opsednutost jedinstvom države, kao i njegovo uverenje da su Slovenci anarhični „i da njima treba upravljati gvozdenom rukom“22 nisu, ipak, bili dovoljni za zavođenje diktature kao jednog sistema. Ali su mu svakako pomogli da proceni trenutak koji je pogodovao diktaturi, razloge na koje je mogao računati da ona, bez obzira na silu kojom je raspolagao, bude primljena bez većeg otpora.

Već dvadesetih godina došlo je do razočarenja u ideju zajedničke države. Način na koji je donet njen prvi ustav 28. juna 1921. godine bio je za jedan njen deo izraz majorizacije. Pokazalo se da je, bez obzira na ideju o jednom troimenom narodu, zemlja podeljena, i to u nacionalnom smislu, na one koji upravljaju i one kojima se upravlja. Dugo trajanje provizorijuma, frustracije zbog velikih ljudskih gubitaka u ratu, ekonomske i socijalne teškoće, političko nasilje (Obznana, Zakon o zaštiti države), nacionalne suprotnosti koje su, i to u parlamentu, dovele do krvoprolića – stvorili su u masama apatiju. Upravo ona je, prema istoričarima Kraljevine, bila važan činilac diktature: „Kralju (Aleksandru) su prilikom zavođenja diktature naruku išla i očekivanja naroda da će posle perioda dugotrajnih i neplodnih, eliminisanjem političkih stranaka, najzad početi da se rešavaju akutne i socijalne nevolje seljaštva“.23 Odnosno, najvećeg dela naroda. Za krize koje je u Narodnoj skupštini, odbijajući sporazum, proizvodio sa kamarilom, sam kralj Aleksandar je optužio parlamentarizam. Koristeći zamor masa, kralj Aleksandar je ponudio naizgled najjednostavnije rešenje: diktaturu.

Na samom početku diktatura je različito ocenjivana. U svojim memoarima Ni rat ni pakt, Milan Stojadinović je rekao da je diktatura bila „u gvozdenim rukavicama“, ali ne i krvava. Oni koji su njome bili najviše pogođeni, komunisti, nazivali su je „fašističkom diktaturom“ i „vojno-fašističkim režimom“. Tada malobrojna (3500 članova), Komunistička partija Jugoslavije našla se pod najtežim udarom šestojanuarskog režima. Od 1929. do 1931. godine, pred Sudom za zaštitu države, održana su 82 politička procesa komunistima, a 400 članova KPJ i SKOJ-a bilo je pogubljeno.24

Međutim, barem na površini, nije bilo vidljivog otpora diktaturi. Čak je i vođa HSS-a, dr Vladko Maček, smatrao da je, za početak, važno da je ukinut Vidovdanski ustav („lajbek je raskopčan“25). Srpska građanska opozicija ne samo da se nije suprotstavila aktu od 6. januara 1929. nego se gotovo nečujno povukla sa političke pozornice, uplašena i demoralisana, podvrgavajući se zakonskim propisima o zabrani političkih stranaka. Ali, nije se radilo samo o strahu i oportunizmu, već o skrivenoj saglasnosti sa ciljevima kralja Aleksandra.

Istina, bio je osujećen rad vođa političkih stranaka. Svetozar Pribićević je interniran, dr Vladko Maček je odgovarao pred Sudom za zaštitu države. Dragoljub Jovanović takođe. Dr Antun Korošec je interniran. August Košutić i Juraj Krnjević napustili su zemlju. Iz više razloga, teško je bilo verovati da će diktatura kratko trajati i da kralj Aleksandar može odstupiti od politike koja je imala istoriju sa dugoročnim ciljevima.

Kralj Aleksandar je bio svestan „da tako duboko različita država treba nove vrednosti i simbole koji prevazilaze lokalne tradicije i posebnosti“. Da bi sačuvao jedinstvo države i ostao veran velikosrpskom idealu „srbiziranja čitave države“ bio je spreman da formalno žrtvuje poslednje znake srpstva: ime države i simbole, da bi sačuvao njeno jedinstvo. U tome je Jože Pirjevec prozirao njegovu nameru da izvrši „srbiziranje cele države“. Sa svoje strane, nalazio je isti istoričar Kraljevine – „Čaršija je bila mišljenja da vlast treba da ostane u rukama Srba, jer Hrvatima i Slovencima, bivšim austrougarskim podanicima ne treba verovati i dati im odgovorna mesta“.26

Pod pritiskom Francuske, tradicionalnog saveznika, kralj Aleksandar je odlučio da zemlji dâ ustavnu formu: 2. septembra 1931. godine doneo je drugi ustav jugoslovenske države, koji je nazvan Oktroisani ustav: „S verom u boga i srećnu budućnost Kraljevine Jugoslavije dajem Ustav Kraljevine Jugoslavije“.27 U Besedi (7. decembra 1931), kralj Aleksandar je kao glavni rezultat šestojanuarskog akta izrazio uverenje „da je Jugoslavija jednako mila domovina Srbima, Hrvatima i Slovencima i da se nalazimo na pravom putu za trajno izgrađivanje nacionalne države“.28 Stvarnost je, međutim, bila drugačija.

Kraljevinu je i dalje karakterisala velika nestabilnost. Premijeri su bili iz redova političara koji su podržavali šestojanuarski režim. Od aprila 1931. do decembra 1934. godine: vlada Vojislava Marinkovića, dve vlade Milana Srškića, tri vlade Nikole Uzunovića. Ali, osim ovih personalnih promena, uz apsolutnu vlast kralja i permanentno nasilje, režim je osećao potrebu za stabilnijom i širom osnovom. Našao ju je u novoj političkoj formaciji pod imenom Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija (JRSD). Njena organizacija „od vrha do dna“ bila je podržana od države. Bila je preteča Jugoslovenske nacionalne stranke (JNS) i Jugoslovenske radikalne zajednice (JRZ). Jugoslovenska nacionalna stranka imala je cilj da „prevaziđe regionalne granice, proširi uticaj na celu Jugoslaviju i bori se za shvatanja integralnog jugoslovenstva“.29 Kao takva, JNS je uživala podršku kralja Aleksandra do njegove smrti.

Istovremeno, Oktroisani ustav je bio shvaćen, ipak, kao znak „popuštanja“. Prvi put posle 6. januara 1929. godine u Zagrebu je (novembra 1932) održan sastanak predstavnika Seljačko-demokratske koalicije. Sa tog sastanka proizašla je Rezolucija, poznata kao „Punktacije“ ili „Zagrebačke punktacije“.30 U njoj je osuđena „srpska hegemonija“ kao destruktivna za državu. Rezolucija je naišla na odobravanje u državi: na raznim stranama u zemlji počele su da se javljaju slične rezolucije.

To da je režim doživeo kritiku i da su odbačeni centralizam i nacionalni unitarizam bilo je važno zbog sve jačih sepratističkih tendencija. Kao reakcija na šestojanuarski udar ojačao je separatizam u Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori, a na Kosovu i u Makedoniji sve glasniji su bili iredentistički zahtevi.

Odmah po proglašenju diktature u Austriju je prebegao Ante Pavelić, advokat i narodni poslanik Hrvatske stranke prava. Bio je zastupnik one hrvatske političke struje koju je krajem 19. veka ustanovio advokat Josip Frank – 1896. godine postao je šef Stranke prava. Njegove pristalice su posle Prvog svetskog rata, za razliku od Stjepana Radića, vođe Hrvatske republikanske seljačke stranke, praktično hrvatskog naroda, koji je zagovarao ideje federalizma i konfederalizma – bili za nezavisnu hrvatsku državu. Odbijajući svaku saradnju sa Srbima, uživali su podršku Mađarske i Italije.31

Iz Austrije Ante Pavelić je prešao u Mađarsku, pa preko Rumunije – u Bugarsku. U Sofiji je bio svečano dočekan i sreo se sa Ivanom Vaučom Mihajlovom, vođom probugarskog dela VMRO. Dogovorili su zajedničke akcije. Pavelić je zatim otišao u Italiju gde je započeo stvaranje ustaškog pokreta. Radio je na razvijanju njegove političke osnove i istovremeno na izvođenju terorističkih akcija, atentata i političkih ubistava. Objavio je (1932) Načela ustaškog revolucionarnog pokreta.32

Sam kralj Aleksandar postao je meta ustaša. Novembra 1933. godine u Zagrebu, gde je otišao da proslavi rođendan i popravi odnose sa Hrvatima, doživeo je pokušaj atentata koji je organizovao Ante Pavelić. Atentator Petar Oreb bio je suđen i streljan.

Da li je kralj Aleksandar odbijajući sporazum sa anticentralistima i federalistima zapravo podsticao separatizam? Istoričari se razlikuju u oceni da li je on postao svestan da je njegova politika doživela poraz ili ju je sledio do kraja? Promena odnosa snaga u Evropi do koje je dovela pobeda Hitlera (30. januar 1933) prisiljavala ga je na jačanje Balkanskog saveza u osloncu na Malu antantu. U isto vreme, sudar velikih sila zahtevao je proveru odnosa sa starim saveznicima. Sa tim ciljem je početkom oktobra 1934. putovao u Francusku. U zajedničkoj akciji ustaša i vmrovaca bio je ubijen 9. oktobra u Marselju. Ostao je na mestu mrtav: njegov amanet o čuvanju Jugoslavije je mit. Poslednje okupljanje oko njega bila je, za jedne istoričare „neukusna ’šetnja’“ njegovog mrtvog tela od Splita do Beograda,33 a za druge – manifestacija narodne žalosti.34 Ali, da je kralj Aleksandar strahovao za svoj život govori njegova oporuka koju je napisao na Bledu 5. januara 1934. godine. Za slučaj da kraljevska vlast, iz razloga predviđenih ustavom, nema naslednika, imenovao je tročlano Namesništvo: Nj. K. V. knez Pavle Karađorđević, dr Radenko Stanković, senator i min. Prosvete, dr Iv. L. Perović, ban Savske banovine.35

Ubistvo kralja Aleksandra označilo je kraj apsolutne lične vlasti kao stuba državnog centralizma i nacionalnog unitarizma. Ali, ne i kraj šestojanuarskog režima. Prve vlade Namesništva (Bogoljuba Jevtića i dve vlade Milana Stojadinovića) nastavile su politiku koja je i dalje odbacivala rešenje „hrvatskog pitanja“. Da bi izbegao da Hrvatska ponovi primer Slovačke, knez Pavle je imenovao vladu Dragiše Cvetkovića, koji je bio nepoznat radikal iz Niša i član vlade Milana Stojadinovića. Ova vlada imala je misiju da dovede do sporazuma između Srba i Hrvata. Posle kraćih pregovora došlo je do sporazuma (26. avgust 1939), koji je utvrđen vladinom Uredbom o Banovini Hrvatskoj. To je bio početak preuređenja države ali ne i pobeda federalizma. Nijedna strana nije bila zadovoljna sporazumom.

Trenutak istine došao je sa početkom Drugog svetskog rata. Za deset godina od Oktroisanog ustava, kada je kralj Aleksandar izrazio uverenje da je Kraljevina Jugoslavija „jednako mila domovina Srbima, Hrvatima i Slovencima“ u gvozdenom omotaču diktature, tekao je proces rastakanja državnog centralizma i unitarizma, odnosno države na njima zasnovane, u čijoj se završnici pokazalo da ona to nije više nijednom narodu: nju više niko nije hteo da brani. Vojnom katastrofom 1941. godine završila se kratka, protivrečna i dramatična istorija Kraljevine Jugoslavije.