Analiza slučaja 2

Prva decenija postojanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca završila se krvoprolićem: u Narodnoj skupštini je 20. juna 1928. godine radikalski poslanik, pripadnik skupštinske većine, Puriša Račić, pištoljem ubio dva zastupnika Hrvatske seljačke stranke (dr Đuro Basariček i Pavle Radić), dvojicu ranio (dr Ivan Pernar i Josip Granđa), i smrtno ranio vođu HSS-a (Stjepan Radić). Od petorice pogođenih – četvorica su bili članovi najužeg rukovodstva HSS-a (do 1925. godine – Hrvatske republikanske seljačke stranke), koja je mandatima na svim prethodnim izborima stekla status političkog predstavnika hrvatskog naroda. Događaj je imao i neposredne i dugoročne posledice. Prve su brzo postale vidljive: slom pseudoparlamentarizma i monarhistička diktatura kralja Aleksandra (6. januar 1929). Druge su se mogle naslutiti iz odjeka koji je zločin imao naročito u inostranoj štampi. Sudeći po načinu na koji je zločin izvršen, a koji je morao poniziti čitav hrvatski narod, autori su logično naslućivali novo zaoštravanje odnosa u Kraljevini.1

U istoriografskim delima koja su nastala u raznim centrima Kraljevine a potom Republike Jugoslavije, faktografska strana zločina u Narodnoj skupštini nije ostala nepoznata. Ipak, najviše su se i njome bavili autori iz Hrvatske.2 Neki od njih su kao istorijski izvor prvog reda objavljivali Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine SHS, i to u celini, sa onih sednica na kojima je zločin uživo zabeležen.3 Neki su napominjali da to čine „iz pijeteta prema žrtvama“.4 Istina je, da teško može bilo koja interpretacija da zameni autentičnost pomenutih Beležaka. Ali, njihovo navođenje je oslobađalo istoričare da razdvoje povod od dugog istorijata zločina, od njegove suštine.

Drugi svetski rat, u kome se dogodilo mnogo od onoga što je u Kraljevini SHS bilo pripremljeno tokom njenog nestabilnog mira, a zatim obnova Jugoslavije i novo državno uređenje – potisnuli su interesovanje ne samo za krvoproliće u Narodnoj skupštini nego i za samu Kraljevinu. Međutim, stvarale su se pretpostavke da se ono obnovi 60-ih i 70-ih godina 20. veka. Već je postojala distanca, još su bili živi savremenici događaja koje su okolnosti ranije prisiljavale na ćutanje. Boraveći u emigraciji, mnogi od njih napisali su memoare i počeli da ih objavljuju (V. Maček, I. Meštrović, S. Pribićević, M. Stojadinović). Ipak, presudna je bila obnova starih kontroverzi, naročito onih o karakteru države, koja je kroz stalne ustavne promene bila permanentno prisutna. Uz veću slobodu naučnog stvaranja, istoričari su počeli da obraćaju pažnju na uzročno-posledične veze događaja iz bliže i dalje prošlosti. Tako je došlo na red i krvoproliće u Narodnoj skuštini kao događaj sa pogubnim uticajem „na jačanje separatističkih strujanja kod nas, i to posebno za vrijeme okupacije Jugoslavije 1941–1945.“ I na kontekst događaja: „Račićev atentat, izrastao je iz tada nerazriješenih suprotnosti koje su prožimale sav javni život stare Jugoslavije, predstavljao je vrhunsku tačku dotadašnjeg političkog vrijenja u sukobima između oficijelnog centralizma i opozicionog anticentralizma…“5

Razdoblju povećanog interesovanja za krvoproliće u Narodnoj skupštini pripada jedno istraživanje samog događaja, koliko detaljno i celovito toliko i skrupulozno.6 U posebnu zaslugu autora spada što je došao do očevidaca događaja i dao im reč. Oni su već bili u dubokoj starosti, „na ivici groba“, i za istoričara su od pojedinosti kojih su se sećali mnogo važnije njihove refleksije o složenostima istorije Jugoslavije i njihovimuzročno-posledičnim vezama. Te refleksije nisu plod neke teorije istorije, već ljudske težnje za istinom i pravdom, uz pomoć znanja.7

Idealan način da se dođe do istorijskog objašnjenja zločina u Narodnoj skupštini 20. juna 1928. godine uporediv je sa spuštanjem sonde u utrobu države i društva, u strukturu mentaliteta i političke kulture. U nelegalnu sferu koju su činila tajna udruženja poput „Bele ruke“, tajne organizacije kralja Aleksandra u vojsci.8

Uprkos teškoćama istraživanja upoređenim sa spuštanjem sonde, i na površini postoje upadljive tačke koje, povezane u jedinstvenu liniju, vode relevantnom zaključku o uzrocima i posledicama zločina. Posao je istoričara da tu liniju izvuče. Zato i nije dovoljno citiranje autentičnog istorijskog izvora kakav su Skupštinske beleške Narodne skupštine.

Posle donošenja Vidovdanskog ustava: zaoštravanje političkih
odnosa u državi, pokušaj kompromisa, promena strategije

Usvajanje Vidovdanskog ustava nije dovelo do sređivanja stanja u zemlji. Naprotiv, jaz između centralista i anticentralista postao je dublji. Stjepan Radić je objavio da ne priznaje Ustav, i to nije bilo bez pokrića. Četiri hrvatske stranke stvorile su Hrvatski blok koji je uživao podršku većine hrvatskog naroda.

Ubrzo posle donošenja Vidovdanskog ustava u Beogradu je (10. avgusta 1921) umro kralj Petar I. Zagrebačka opština odbila je da pošalje delegaciju na državni pogreb, zbog čega je vlada raspustila odbor. Na novim izborima za župana je izabran Stjepan Radić što je svedočilo o podršci koju je HRSS uživala ne samo na selu nego i u gradu. Međutim, pozicioni rat je nastavljen: vlada je u Zagreb poslala svoga komesara.

Nastojeći da skrene pažnju Evrope na „hrvatsko pitanje“, Hrvatski blok je (25. mart 1922) uputio svoj memorandum Međunarodnoj konferenciji u Đenovi.9 U Kraljevini nisu prestajala vrenja. Krajem 1922. Radikalna stranka je formirala svoju vladu. Već u martu bili su zakazani izbori za 18. avgust 1923. godine. U predizbornoj kampanji Radikalna stranka je prečišćavala svoje odnose sa Demokratskom strankom, prebacujući joj spremnost na sporazum sa Hrvatima.

Na pomenutim izborima HRSS je doživela trijumf, ostajući i dalje u bojkotu Narodne skupštine. Kako iz „ćorsokaka“? O tome su razmišljali i HRSS i Demokratska stranka. HRSS je dala inicijativu za razgovore sa radikalima, koji su (početkom aprila 1924) držani najpre u Beogradu a zatim u Zagrebu. Iz tih razgovora proizašao je Zagrebački ili Markov protokol10 koji je predstavljao osnovu za sporazum. Međutim, radikali su sa ovim dokumentom postupili kao i sa Krfskom deklaracijom: to i nije nikakav sporazum već običan zapisnik sa razgovora. Pašić je u govoru (7. jun 1923) počeo da odustaje od ovog sporazuma.

Ogorčen nelojalnošću Pašića, Radić je na skupštini HRSS, na godišnjicu francuske revolucije (14. jul 1924) rekao da je Hrvatska zarobljena „u srpskoj Bastilji“. Dao je i jednu izjavu koja je primljena kao uvreda kralja i kraljice. Zbog toga je pokrenut postupak da mu se oduzme poslanički imunitet i da se preda sudu. Da bi ovo izbegao, Radić je, uz pomoć saradnika, ilegalno otišao u inostranstvo. Iz Beča je nastavio u Pariz i London, tražeći od ovih evropskih vlada razumevanje za „hrvatsko pitanje“. Naravno, bez uspeha zbog zainteresovanih partnera u razgovoru za stabilnost na Balkanu i u istočnom Sredozemlju. To jest: za opstanak Kraljevine SHS po cenu srpske dominacije nad manjim narodima u njoj.

Na putovanju po evropskim zemljama, Radić je primio poziv od sovjetskog ministra inostranih poslova G. V. Čičerina da dođe u Moskvu. U Moskvi je svoju stranku učlanio u Seljačku internacionalu koja je bila deo Treće internacionale (Kominterne). Ta vest je u zemlji primljena kao veleizdajnički čin.

Radić se u zemlju vratio posle godinu dana izbivanja. Bio je uhapšen 5. januara 1925. Teretilo ga je delo za koje mu je sledovala desetogodišnja robija i stavljanje stranke van zakona. Tada dolazi do promene strategije. Ali i kod anticentralista i kod centralista.

Za 8. februar 1925. godine bili su zakazani izbori, na kojima je HRSS osvojila 67 mandata, a Stjepan Radić, iako u zatvoru, pobedio u tri izborna okruga. U toj krajnje napetoj situaciji, Stjepan Radić se, u zatvoru, odlučuje na jedan rizičan korak različito nazivan: kapitulacija, politički manevar, nova strategija. U Narodnoj skupštini (27. mart 1925), Pavle Radić, njegov sinovac i čovek od najvećeg političkog poverenja, zastupnik HRSS, saopštava Izjavu vođstva HRSS, koja zaokružuje razdoblje od 1918. do 1925. godine.

U delima o istoriji Kraljevine SHS najčešće je citiran onaj deo Izjave koji je u datom trenutku predstavljao istorijski zaokret:

„Priznajemo sveukupno političko stanje kako je danas po Vidovdanskom ustavu sa dinastijom Karađorđevića na čelu“.11

Međutim, Izjava je dokument sa više značenja. Pragmatičan, ali ne iz straha i nastojanja da svoje vođstvo oslobodi zatvora, HRSS, odnosno HSS, postavila je osnovu na kojoj će se odvijati njen rad i ubuduće:

„Mi hoćemo da smo politički ravnopravni kao Hrvati, Srbi i Slovenci, kao tri jednaka brata. Kaže se, pa kad smo jedan narod, svejedno je, je li na jednom položaju Srbin ili Hrvat činovnik, pa na koncu svuda bude Srbin, i onda se kaže – to je svejedno.

Nama nije svejedno, ako će to biti u ovoj zemlji. Mi nećemo ovde da budemo quantité négligeable (broj bez vrednosti). Mi hoćemo ovdje, da imamo svoj udjel, da budemo tvorci ove države… Hoćemo da budemo ravnopravni članovi da suodlučujemo, jer je naš narod hvala Bogu tako politički zreo, da ne može biti kao građanin drugog reda, niti može to podnositi…“12

U isto vreme, priznajući faktičko stanje, tj. Vidovdanski ustav, u Izjavi je rečeno: „Ispravak tih činjenica i toga stanja, što ga po svojoj volji i savjesti ne možemo odobriti, ima biti predmet revizije Ustava, dotičnog narodnog sporazuma između naroda srpskog, hrvatskog i slovenskog“.13

Da li je Dvor bio siguran da je, najzad, slomio Hrvate? Nastavio je da ih stavlja na probu, imenujući ih, uključio i Stjepana Radića, za ministre. Ali je u rezervi imao i drugačiji plan. Sam Radić se okrenuo borbi protiv korupcije čiji je centar bio sam dvor: „Ljudi oko kralja više su za rešetke nego za Dvor“.14 Sa tom orijentacijom, Radić je prodirao u seljačke mase u Srbiji i Makedoniji. To je tek bilo opasno i tada se aktivirala namera da Stjepana Radića treba „maknuti“. Pogotovo, posle njegovog udruživanja sa nekadašnjim protivnikom Svetozarom Pribićevićem u Seljačko-demokratsku koaliciju.

Poslednji izbori pre Šestojanuarske diktature održani su 11. septembra 1927. godine. Već citirani Dragoljub Jovanović uporedio je državu sa ludnicom. Iako je ideja o ubistvu Radića u Srbiji postojala i ranije,15 ona je dobila „pravo građanstva“ baš 1928. godine, za vlade Velje Vukićevića. Srednjoškolski profesor, bez političkog autoriteta i ugleda, Vukićević je bio čovek kralja Aleksandra. Preko svog lista „Jedinstvo“ otvoreno je pozivao na ubistvo Stjepana Radića.

Pripreme za ubistvo Stjepana Radića i njegovih saradnika

Pripreme za ubistvo Stjepana Radića i njegovih saradnika u Narodnoj skupštini 20. juna 1928. godine (nabavka preciznog revolvera; sprečavanje Stjepana Radića da ode na konferenciju Interparlamentarne unije već da 20. juna 1928. godine svakako bude u Beogradu; predsedavanje skupštinskim sednicama protivno skupštinskoj proceduri, koju je predsednik Narodne skupštine dr Ninko Perić kao profesor Pravnog fakulteta u Beogradu morao poznavati) – do detalja su istražene u hrvatskoj istoriografiji16. To je dalo osnove za zaključak, koji sa hrvatskim dele i drugi istoričari, da je atentat bio naručen i organizovan, mirno i hladnokrvno izveden, sa sigurnošću njegovih izvršilaca. Izvršioci su bili poznati, uži krug zaverenika – takođe. Što se tiče nalogodavca, niti su vodile ka dvoru, to jest ka kralju Aleksandru. Ali, u ovom, kao i u drugim političkim ubistvima, nije bilo direktnih dokaza, iz jednostavnog razloga što se ta vrsta dokaza nikada ne ostavlja.

Posebno podrobno istražena je atmosfera koja je stvarala psihološki i politički ambijent za ubistvo, ona priprema javnosti koja je prethodila i drugim političkim ubistvima u Srbiji.17 Počelo je sa glasinama u čaršiji. Na više mesta se moglo čuti: Ubijen Radić. Zatim je reč ubistvo postala frekventna. Antijugoslovenski raspoložen, glavni urednik „Politike“ Milan Gavrilović uticao je na njeno pisanje koje je stvaralo „zlu krv“ između Srba i Hrvata. A „Jedinstvo“, lični organ predsednika vlade Velje Vukićevića, koji ga je finansirao iz dispozicionih fondova kojima je on upravljao, izašlo je sa otvorenom pretnjom ubistvom vođama Seljačko-demokratske koalicije, Stjepanu Radiću i Svetozaru Pribićeviću.

Drska pretnja „Jedinstva“ bila je i posledica tesnaca u kome se vlada nalazila. U Narodnoj skupštini na dnevnom redu su bile Netunske konvencije sa Italijom. One su nanosile štetu državnim interesima u Dalmaciji, Hrvatskom primorju i na ostrvima. Posebno su bili ogorčeni Hrvati. U Beogradu (31. maja 1928. godine) došlo je do demonstracija sa parolom Dole fašizam!, Dole Musolini!, Živela Dalmacija!, Živela jugoslovenska Rijeka! U nasilju koje je upotrebila žandarmerija stradao je veliki broj demonstranata. Oipozicija je tražila otvaranje rasprave i ostavku vlade.

Vukićevićevo „Jedinstvo“ je (14. juna 1928), dve nedelje pre krvoprolića u Narodnoj skupštini objavila članak sa naslovom preko cele strane: „Sa svinjama se može samo njihovim jezikom razgovarati“. Potpisani autor je najavio „da će padati glave izdajnika i nevaljalaca, ako bude nužno, ali će se red u zemlji i autoritet parlamenta održati“. U nastavku članka citirao je jedno svoje pismo (1922) tadašnjem pukovniku Pavlu Juzbašiću: „Onda Vam je prva dužnost da Svetozara Pribićevića u Beogradu i Stjepana Radića u Zagrebu, ubijete“. Ni druga strana nije ostajala dužna. Radićev list „Narodni val“ je (16. juna 1928), između ostalog, pisao: „Tako mogu pisati samo balkanski hajduci“…

Da se katastrofa sprema znali su i mnogi radikalski poslanici. Na osnovu njihovih upozorenja, Radić je samo 22 sata pre atentata, telefonski, iz Beograda poslao „Narodnom valu“ članak „Pakleni plan Velje Vukićevića“:

„Jedan od radikalskih prvaka, narodni zastupnik i bivši ministar, javio mi je da je Velja Vukićević tako bijesan, da je spreman na sve. Od ove riječi na sve, upravo se naglašuje da neće birati ni sredstva da ostane na vlasti. I zato ono šta je njegov list Jedinstvo pisao, da Radića i Pribićevića treba ubiti, nije nažalost samo puka prijetnja. Još nije bilo situacije, koja je bila ovoliko divljačka i ovako protivna svim pojmovima politike i parlamentarne borbe (podv. L.P.). I zato su nekoliki radikalni prvaci odlučili protiv svemu… tome ustati javno u parlamentu…“

Pucnji u Narodnoj skupštini

Zagovarana najpre u čaršiji i štampi, uz ličnu diskreditaciju Radića, ideja ubistva je na velika vrata ušla i u Narodnu skupštinu. Uoči krvoprolića (19. jun 1928) grupa od 23 poslanika na čelu sa Punišom Račićem podnela je predlog da se Stjepan Radić uputi na lekarski pregled jer njegovi postupci „izazivaju jaku i opravdanu sumnju da je on normalan čovek“ – s ciljem „da bi se izbegli događaji koji mogu nastupiti“.18 A na sam dan ubistva, među poslanicima se moglo čuti: „Danas će Radić biti ubijen“. Rasprave su naterale više istoričara na zaključak da je Skupština ličila na „balkansku krčmu“. Te su rasprave vrlo precizno registrovane u Stenografskim beleškama Narodne skupštine i u tadašnjoj štampi. Njihova violentnost impresionirala je istraživače, čak i mnogo kasnije, zasenila je i njihovu političku suštinu. Teške reči izgovarane su u ime jedne politike, moglo bi se reći čak u ime jednog već kriminalizovanog ideala čiji su zastupnici, pozivajući se na narod, branili interese jedne kamarile. U svakom slučaju, atmosfera uoči krvoprolića bila je takva da su saradnici i prijatelji savetovali Stjepana Radića da fatalnog dana ne ide na skupštinsku sednicu. On je ipak otišao i sednicu pratio bez upadica. A radilo se o njegovoj glavi.

Radikalski poslanik sa Kosova Toma Popović, obraćajući se zastupnicima iz Hrvatske, rekao je: „Ako vaš vođa, ako Stjepan Radić koji bruka hrvatski narod, i dalje produži sa vređanjem, ja vam jamčim da će njegova glava pasti ovde… Ja vam, gospodo, to kažem i ja vam to jamčim… Za to neće biti kriva Srbija, neće biti krivi Srbi nego ćete biti krivi vi, koji niste dresirani. Sramota je da takvi kakvi ste, da ste došli u Narodnu skupštinu. (Graja, protesti i lupa u klupe ne prestaje kod opozicije.)“19

Puniša Račić je samo čekao povod, i dobio ga je u jednoj upadici dr Ivana Pernera, koju, kolebaju se očevici, nije sigurno ni da je dobro čuo a još manje razumeo. On je, sa skupštinske govornice, pre nego što će početi da puca, rekao:

„Gospodo, od kako sam se ja umešao u ljude, kad sam postao čovek (smeh), ja nisam nikada u svojemu javnome radu izgubio iz vida ni jedan momenat da čuvam interese srpskog naroda, interese svoje Otadžbine.

Izjavljujem, pred vama svima da nigda srpski interesi kad ne pucaju puške i topovi nisu više bili u opasnosti nego sada. (Velika graja.) I, gospodo, kao Srbin i narodni poslanik kad vidim opasnost prema svojoj naciji i Otadžbini otvoreno kažem da ću upotrebiti drugo oružje, koje treba da zaštiti interese Srpstva.

Ima nekoliko godina, od kada je trebalo da se naša država konsolidira, kad je trebao naš narod da iskoristi što je stekao u ratu svojim junaštvom (podv. L.P.) i vjernošću prema saveznicima, dotle je jedan deo našega naroda upotrebljavao, što je najgore, klevete da omete sređenje i izdaje interese našega naroda i ove naše zemlje“.20

Na ovom mestu, Račića je prekinuo besmislenom upadicom dr Ivan Perner: „Opljačkali ste begove“. Račić je zatražio od predsednika Narodne skupštine da kazni Pernera, „ili ću ga ja kazniti“ – rekao je. Zapretio je poslanicima: „Ko god pokuša da se stavi između mene i Pernera, poginuće“. I pucao u Pernera. Predsednik Narodne skupštine rekao je samo: „Prekidam sednicu“. A stenografi su zabeležili: „Sednica je prekinuta u 11:20 časova“.21 Tu prestaju Stenografske beleške.

Puniša Račić je nastavio da puca. Na mestu je ostao mrtav dr Đuro Basariček. U bolnici je odmah umro Pavle Radić. Ranjen je Josip Granđa, koji je pokušao da zaštiti Stjepana Radića, koji je bio smrtno ranjen: umro je u Zagrebu 8. avgusta 1928. godine. Istoričari su raspravljali da li je Puniša Račić pucao ciljano ili nasumice. Međutim, sasvim je izvesno da je njegova glavna meta bio Stjepan Radić.

Na osnovu Stenografskih beležaka i izveštaja svojih novinara, „Politika“ je gotovo čitav broj (21. jun 1928) posvetila izveštaju sa ove „istorijske sednice“. A zatim je danima pisala o zločinu. Bilo je nagoveštaja o „neuračunljivosti“ ubice. Registrovana je poseta kralja Aleksandra ranjenom Stjepanu Radiću u bolnici. Njihov dijalog, prema „Politici“ trebalo bi da je ovako tekao – Kralj: „Došao sam da Vas vidim“. Radić: „Hvala, mnogo Vam hvala“ i poljubio mu ruku. Međutim, u sudskom iskazu, koji je dao 14 dana pre smrti, Radić je rekao istinu kako ju je on video: „Sve u svemu je moje duboko mišljenje da je Puniša Račić samo izvršitelj onoga, što je bilo zamišljeno i dogovoreno u jednome dijelu radikalskoga kluba, vjerojatno sa znanjem, a možda i sa odobrenjem predsjednika skupštine dra Ninka Perića i predsjednika vlade Velje Vukićevića“.22 Radićev iskaz vodio je do ministra dvora Dragomira Jankovića, odnosno do samog vrha Dvora koji je ohrabrivao celu hijerarhiju. To osećanje prožimalo je Hrvatsku. Na pogrebu Stjepanu Radiću bilo je 300.000 ljudi, i to masovno prisustvo ljudi „imalo je značaj snažne antisrpske, antivladine i antirežimske manifestacije“.23

Posle atentata: iznevereni heroj i privilegovani ubica

Posle izvršenog zločina, Puniša Račić je, uzvikujući Živela Srbija, živela Velika Srbija, prošao kroz ministarsku sobu, i izašao na ulicu. Čekao ga je automobil sa prijateljem Dragomirom Bojovićem, saučesnikom u pripremi atentata. Sporno je gde je proveo vreme do prijave policiji: u nekom stanu ili vojnom objektu. Posle podne otišao je ministru unutrašnjih poslova dr Antonu Korošcu. Odbijajući da ga primi, jer nije izvršni organ, Korošec ga je uputio u Upravu grada.

Puniša Račić se ponašao sigurno, ne shvatajući da je u organizaciji zločina on samo instrument. Beogradski list „Reč“ (23. jun 1928) opisao je njegov prvi susret sa novinarima pošto je već stupio u zatvor:

„Fijaker je stao… Puniša je izašao i niko ne bi rekao da vidi ubicu. U potpuno novom odelu svetlo-lila boje, sa novim slamnim šeširom i braon cipelama, izašao je Puniša Račić glatko obijan. Ni traga zabrinutosti. Videći da se fotografi spremaju da ga fotografišu, on im se obratio: smešeći se: čekajte da stanem, pa me onda fotografišite. I stao je na prve stepenice i mirno, vedro pogledao u objektiv. Sve je iznenadio izgled ubice, jer su svi očekivali da će biti doveden u lisicama na rukama“.

Račić je bio uveren da vrši veliko delo. Imao je podršku najužeg kruga oko Dvora, stranke, predsednika Narodne skupštine, premijera? Očekivao je priznanje i slavu. A postao je samo zaštićen ubica. Sudski proces bio je farsa. Protiv zakona, istražnog sudiju odredio je ministar pravde. To je bio način da se proces usmereva. Većina beogradskih advokata odbila je zbog toga da učestvuje u odbrani. Porodica i stranka Stjepana Radića bojkotovali su proces. Propao je pokušaj da se angažuju francuski advokati. Ali, „sondu“ u proces, to jest: u mentalitet i političku kulturu, pustio je otpravnik poslova SAD u Beogradu. U svom izveštaju državnom sekretaru (15. jun 1929) napisao je, pored ostalog:

„Za zapadnog promatrača vođenje ovog suđenja je ogavno. Zaista je teško upotrijebiti blaži izraz, jer od početka do kraja postupci su bili karakteristični pomanjkanjem dostojanstva za šta je predsjednik suda bez sumnje odgovoran a što je često izazivalo podsmjehivanje i čak šaljivo zadirkivanje, kako od strane optuženih tako i auditorija, koji se sastojao od nekih dvadeset advokata i gotovo istog broja novinskih dopisnika. Tako, kada je neki srpski poslanik opisivao na šaljiv način kako su njihove kolege (ali, naravno, ne oni) bježale pod klupe čim je počela pucnjava, publika je dočekala ovu neprikladnu upadicu sa ne prikrivenim veseljem“.

Američki diplomata još kaže: „Žalosno je primjetiti u takvom slučaju kao što je ovaj da je lično držanje ubojice, Račića, bilo nametljivo i bez kajanja za vrijeme čitavog suđenja, jer je on uz veliko razmetanje hrabrošću zauzimao ulogu patriote napadnutog od buntovnih elemenata koji su navodno nastojali napasti njegovu ličnu čast. Još je žalosnije primjetiti da je nekoliko srpskih poslanika i jedan bivši ministar pokušalo opravdati ubojičin čin, navodeći da je Račić djelovao u ’samoobrani’… Ne može biti sumnje da je odjek ove neprikladne razuzdanosti izgledao nalik na oskrvnuće za nekoliko miliona Hrvata koji su gledali na Stjepana Radića u svjetlu oca, i opći je utisak nepristrasnih promatrača da efekat ovih nesretnih postupaka ne može a da ne bude štetan za razvoj boljeg razumijevanja između zapadnih i istočnih dijelova ove Kraljevine… Nije mišljenje poslanstva, ipak, da je bilo tko drugi stvarno odgovoran za ovo gnusno umorstvo osim samoga Račića, ali nema sumnje da je vođenje procesa… utvrdilo među hrvatskim masama poziciju antisrpskih vođa… Bojim se da će ovo suđenje doći do idućih generacija kao jedan od najžalosnijih historijski poznatih slučajeva (causes célèbres)“.

U pomenutom izveštaju se još kaže: „Opće je mišljenje u Beogradu da Račić neće izdržati čitavu ovu kaznu (20 godina robije – L.P.), već da u stvari može biti uključen u različite amnestije koje s vremena na vrijeme budu proklamirane od Krune“.24 U osnovi ovo predviđanje je bilo tačno, samo što je situacija za Punišu Račića bila još povoljnija.

Od 20 godina robije, Račić je 12 godina proveo u jednoj vili pored zatvora Zabela u Požarevcu. Prebacio je porodicu u Požarevac. Njegova žena je, mesečno, od dispozicionog fonda Ministarstva inostrani poslova primala 3000 dinara. Posedovao je fijaker.

Za vreme okupacije i kvislinškog režima Puniša Račić je formalno oslobođen. Prešao je u Beograd. Postoji više verzija o njegovom kraju. Po jednoj, ujesen 1944. otišao je u jedan mlin pod Avalom. Tu ga je našla jedna partizanska jedinica i ubila ga.