Analiza slučaja 4

Uvod

Iako ima raznolikih viđenja suštine „jugoslovenskih zbivanja“ 1990-tih2, i potonjih dešavanja u post-jugoslovenskim društvima, u ovom radu se polazi od saznanja i uverenja - zasnovanih na sociološkom ali i sveukupnom znanju i dostupnim uvidima u društvena zbivanja u različitim delovima nekadašnje Jugoslavije - da je u korenu tih dešavanja bio onaj tok promena koji se može nazvati “nacionalizacijom“ društva ili etnokratskom konstitucijom društva, po čemu su se zbivanja u „jugoslovenskom prostoru“ tokom 1990-tih bitno razlikovala ne samo od ranijih dešavanja u Jugoslaviji tokom gotovo pet decenija, već i od društvenih dešavanja u drugim bivšim „socijalističkim“ zemljama koje su s početka 1990-tih ušle u tranziciju i u novo „post-socijalističko“ razdoblje.

Poznavaoci društvenih zbivanja u Istočnoj Evropi tokom 1990-tih mogli bi reći da se to „post-socijalističko“ razdoblje u ovim zemljama, po konkretnim dešavanjima, ne razlikuje bitno od onoga što se u tom razdoblju dešavalo u prostoru bivše SFR Jugoslavije, te da je svugde ta „post-socijalistička tranzicije“ bila u znaku rastućeg nacionalizma kao integrirajuće ideologije pomoću koje su novi društveni akteri ostvarivali mobilizaciju masa i osiguravali legitimnost „post-socijalističkim“ društveno-sistemskim promenama. Zaista, svugde je bilo vraćanja nacionalnih simbola na državna znamenja (zastave, grbove, uniforme i dr.); svugde su izašle na političku scenu političke stranke i druge organizacijske „formacije“ sa nacionalnim obeležjima i sa nacionalnim programima; svugde su se javila (obnovila, intenzivirala) međunacionalna trvenja, ponegde i oružana sukobljavanja, kao što je to bilo i u delovima bivšeg Sovjetskog saveza ( u Čečeniji, Abhaziji..). Po etno-nacionalnoj osnovi „rastvorile“ su se, na sreću uglavnom mirno, federalne države kao što su bile Sovjetski Savez i Čehoslovačka. No, uprkos navedenim „istovetnostima“ u zbivanjima u „jugoslovenskim zemljama“ i onima u prostoru Istočne Evrope, osnovne društvene promene u novostvorenim „jugoslovenskim zemljama“ bile su tokom 1990-tih kvalitativno različite, jer su te nove „jugoslovenske zemlje“ bile obeležene procesom „etno-nacionalizacije društva“3 kao okosnicom tih promena, čime su se, u socijalno-strukturalnom smislu, na novi način uspostavila ta nova post-jugoslovenska društva.

U drugim zemljama Istočne Evrope u tom razdoblju dešavao se društveno-sistemski preobražaj već postojećih društava. Ta izmenjena „istočno-evropska društva“ ostala su praktički u istim državnim granicama, sa nizom ranije formiranih društvenih svojstava, mada su dobila izmenjene društvene poretke. Svakako, i u tim zemljama, pod uticajem naraslog nacionalizma kao ideologije i oživljenih nacionalnih sentimenata, postaju naglašenija nacionalna obeležja tih društava.

Ono što se u „novim jugoslovenskim zemljama“ tokom 1990-tih javlja kao dominantni trend, a to je trend svojevrsne „nacionalizacije društva“ i afirmacije nacije, u ostalim „istočno-evropskim“ zemljama, ili je bilo ostvareno i „iživljeno“ u prethodnim istorijskim razdobljima, ili, u „vremenu post-socijalističke tranzicije“ takav trend nije dobio prevagu nad drugim trendovima društvenog preobražavanja u domenu ekonomije, politike, kulture, u uspostavi novog načina življenja ljudi u tim zemljama. Složeno pitanje o razlozima ove „drugojakosti“ post-socijalističke „tranzicije“ u „jugoslovenskim zemljama“ biće u ovom radu ostavljeno „po strani“4. U izlaganju koje sledi nastoji se analizirati suština ovog procesa „nacionalizacije“ društva i njene ispoljene i verovatne dugoročne posledice po životnu svakodnevicu većine ljudi koji nastavljaju živeti u „jugoslovenskom prostoru“. To je svakako i „priča“ o Srbiji na prelazu u 21. vek.

Suštinska svojstva „nacionalizacije“ društva

„Nacionalizacija“5 društva jeste kvalitativno novi trend društvenih promena u „jugoslovenskom prostoru“, posebno u odnosu na društvena dešavanja u prethodnih pet decenija, mada je i ranije bilo raznolikih manifestacija „težnje“ za „nacionalizacijom“ delova nekadašnje Jugoslavije6, kao i izvesnih sukobljavanja nacija (Milosavljević, O., 1992) koje su bile „udružene“ u post-avnojevsku jugoslovensku državu.

Iz ponekih kazivanja o novim trendovima u „prostoru nekadašnje SFR Jugoslavije“ neobavešteni posmatrač „jugoslovenskih zbivanja“ tokom 1990-tih mogao je izvući pogrešan zaključak da su „(etno)-nacije“ tek od početka 1990-tih postale relevatna društvena činjenica, te da je većina ljudi u ovom prostoru tek od tog “post-socijalističkog“ vremena došla u priliku da iskaže svoj nacionalni identitet. No, valja se prisetiti da su u svim posleratnim (posle 1945. godine) popisima stanovništva ljudi iskazivali svoj nacionalni identitet, pa je pripadanje određenoj naciji iskazalo, kako se vidi iz publikovanih popisnih podataka, 100% stanovnika Jugoslavije u popisu 1948. godine, 98% stanovnika u popisima 1961. i 1971. godine, 94% stanovnika u popisu 1981. godine i 96% stanovnika Jugoslavije iz 1991. godine. Dakle, i u tadašnjoj“komunističkoj“ ali multietničkoj Jugoslaviji, ljudi su bili, kad god su to hteli biti, Srbi, Hrvati, Slovenci, Makednoci, Crnogorci, Albanci, Mađari, Muslimani, odnosno, ljudi bilo koje etničke pripadnosti. Kako govore popisni podaci, procentualno su retki bili oni koji su bili „neodređenog nacionalnom identiteta“, uključujući tu i one koji su sebe nazivali „Jugoslovenima“.

Ovo iskazivanje nacionalnosti, ili etničke pripadnosti, u popisnim izjašnjavanjima tek je jedna od društvenih činjenica koju je moguće dokumentovati pouzdanim podacima, što govori o nezatiranju etničke identifikacije u godinama „izgradnje socijalizma“ u Jugoslaviji, u vremenu kada se ideološki davala prednost „proleterskom internacionalizmu“ i kada, društveno-sistemski, nije moglo da se teži stvaranju etnički „nacionalizovanih“ teritorija u granicama tadašnje SFR Jugoslavije7. Za svakodnevni život ljudi u „bivšoj SFR Jugoslaviji“ nacionalna identifikacija jeste povremeno bila važna. Ali, „etničnost“ je bila, primarno, lično osećanje i vezanost za određena etnička obeležja (jezik kojim se govori, osobeno ponašanje u kulturi, u načinu socijalizacije, u porodičnom i svakodnevnom životu, sećanje na specifičnu etničku istoriju i dr. ), ali bez određujućeg značaja za društveni život ljudi.

Ipak, iz činjenice da je izrazita većina državljana „druge“ („socijalističke“) Jugoslavije imala etno-nacionalni identitet, da je uspostavljala realne društvene odnose, i sa stanovišta nacionalnog identiteta, sa drugim članovima društva, razumljivo je da su izvesna društvena zbivanja, u politici, kulturi, u svakodnevici ljudi.., bila u znaku „međunacionalnih odnosa“. Ti su međunacionalni odnosi imali i svoju društveno-sistemsku (ustavnu, zakonsku..) osnovu, bili su oblikovani real-politikom, ideološkom socijalizacijom, načinom svakodnevnog života i ocenjivani su, zvanično i „javno-mnenjski“, različito u različitim društvenim prilikama i u različitim delovima tadašnje Jugoslavije. Zbog međunacionalnih odnosa bilo je prikrivenih i otvorenih društveno-državnih problema u tom bivšem post-avnojevskom jugoslovenskom društvu8, ali, ne i problema takvog karaktera da bi prevazilaženje međunacionalnih tenzija i sukoba postalo ključno društveno i državno pitanje9.

Kako je proizlazilo iz povremenih naučnih proučavanja, u svesti izrazite većine ljudi međunacionalni odnosi u „drugoj“ Jugoslaviji bili su dobri (Lazić, M., 1994). Naznačajnija društvena sukobljavanja (recimo, u vidu radničkih „obustava rada“, u studentskim protestima 1968. godine), pa i većina „opozicionih“ (ili „disidentskih“) delovanja tokom nekoliko decenija „socijalističke“ Jugoslavije, bila su u znaku zalaganja za ekonomske i političke interese pojedinih društvenih grupacija, za demokratizaciju društva, ali ne i u znaku primarnog zalaganja za posebne interese pojedinih nacija (Golubović, Z., 1988). No, za mnoge skorašnje, domaće i inostrane, analitičare raspada „Titove Jugoslavije“ ti su međunacionalni odnosi, nezavisno koliko je to bilo otvoreno iskazivano, u svojoj suštini bili loši, pa je nestajanje („rasturanje“) višenacionalne države Jugoslavije bilo jedino mogući način razrešenja temeljnih društvenih problema te državne zajednice. Dakle, tih 1990-tih, po takvim tumačenjima, desilo se ono što se i moralo desiti: raspalo se dotadašnje „pogrešno začeto“ višenacionalno društvo Jugoslavije, stvarano, po mišljenju mnogih „autoriteta“10, prevashodno voljom inostranih faktora već od 1918. godine. To nastajanje novih društava tokom 1990-tih, i njima primerenih „novih država“, u čijem će društvenom temelju biti određena nacija (etnija), valjalo bi videti kao „prirodni“ put u stvaranju“ izvorne ljudske zajednice kojoj ljudi „prirodno“ pripadaju i žele trajno pripadati. Po uverenju mnogih, bio je to, ne samo nužan, nepovratan, već i istorijski pozitivan smer zbivanja u prostoru bivše Jugoslavije.

Po ovakvom viđenju „rasturanja“ Jugoslavije, početkom 1990-tih dešava se ono što se u prošlosti, daljoj ili skorašnjoj, već desilo u procesima stvaranja većine modernih društava, a i tamo se to dešavalo svakojako, i uz ružna zbivanja (ratove za teritorije, etnička čišćenja, nasilne asimilacije i marginalizacije pripadnika „manjinskih nacija; vidi, Vratuša, V., 1995: 133-136), što današnji članovi tih modernih društava često nemaju u svojoj svesti, ili takva nekadašnja „ružna zbivanja“ guraju u zaborav.

Budući da je, po „teoriji o nužnosti raspada Jugoslavije“, reč o u osnovi nužnom, i, iz svetsko-istorijske perspektive, normalnom smeru preobražavanja jednog „neistorijskog“ društva, kakvo je bilo dotadašnje višenacionalno jugoslovensko društvo, ispada da bi i misaono, teorijski i praktično, valjalo svesrdno prihvatiti i podržavati započeto nastajanje novih društava i novih država u „jugoslovenskom prostoru“, u čijem će društvenom temelju biti određene nacije („etnije“). Misliti i delati mimo ovog, navodno, vladajućeg svetskog trenda mogu samo oni, objektivno marginalni „pojedinci“ i drugi „akteri“, koji kao da žive „izvan svog vremena“, koji gaje raznolike iluzije, ili oni koji u eventualnom kontra-delovanju nalaze neki svoj trenutni poseban interes. Reklo bi se, dakle, da svakodnevica većine ljudi, koji su nastanjivali „jugoslovenski prostor“ s početka 1990-tih, jeste, i za dugo biće, u znaku življenja u društvu koje se „nacionalizovalo“, koje se oblikuje „po meri određene nacije“ i gde se uspostavio društveni i državni poredak (sve osnovne institucije, političke, ekonomske, kulturne..) na način da primarno služe interesima date dominatne nacije.

Mnogi veruju da je ovakvo „preuređivanje“ društava u „jugoslovenskom prostoru“ ispalo tako krvavo, sa tragičnim posledicama, i da je tako dugog trajanja, pre svega zbog umešanosti stranih faktora11 i njihovih „aspiracija“ prema ovom prostoru. Nekima se čini da se radilo o reprizi nekih ranijih istorijskih dešavanja, sa, u biti, istim krivcima i žrtvama.

Mora se konstatovati da je, i pred razaranje, tokom razaranja i nakon razaranje SFR Jugoslavije, malo onih koji misle da je ovo nesrećno dešavanje moglo proizaći iz same ideje o nužnosti rasturanja jugoslovenskog višenacionalnog društva12, smeštenog u granice dojučerašnje države Jugoslavije i, posebno, iz ideje o nužnosti uspostavljanja novih društava- država kao„nacionalizovanih“ društava, uz zanemarivanje istorijski stvorenih okolnosti koje nisu omogućavale tu vrstu „socijalnog inžinjeringa. Jer, u gotovo svakom od delova Jugoslavije (osim Slovenije), vekovima, u znatnom broju i značajnom procentu, negde u kompaktnim užim teritorijama, negde „rasuto“, bili su i jesu nastanjeni ljudi različite etničnosti.

Iz onoga što sledi iz ovde date sociološke analize valjalo bi zaključiti da bi i ovi „malobrojni“ zagovornici „ne-nužnosti“ rasturanja Jugoslavije mogli biti u pravu, te da je i „dokrajčivanje“ Jugoslavije moglo biti sa manje tragičnih posledica, da je viđenje ovih „malobrojnih“ bilo uticajnije. Svakako, o ovako složenim društvenim dešavanjima teško je biti „sasvim u pravu“. Svačije je individualno pravo da misli kako misli, bio ili ne bio realno u pravu. Ali, po svakodnevni život ljudi opasni su oni društveni akteri koji imaju veliku moć i mogu delati kao da su samo oni u pravu, i to „sto posto u pravu“ (Miloš, Č., 1985).

„Nacionalizacija“ se do sada poimala kao uspostavljanje države-nacije kao vlasnika pre svega „proizvodnih“ dobara, koja su prethodno bila u svojini privatnih ili nekih drugih „pravnih osoba“ (recimo, fondova, udruženja, crkava, i sl.). Smatralo se da takvom nacionalizacijom sredstava za proizvodnju, počinje „izgradnja socijalizma“ i da je neko konkretno društvo utoliko više „socijalističko“ što je veći procenat sredstava za proizvodnju „nacionalizovan“.

U ovom radu pojmovno značenje izraza „nacionalizacija“ se donekle pomera i proširuje, i to zbog „stvarnosnih“ društvenih promena u prostoru SFR Jugoslavije, gde se, na osoben način, globalno društvo nastojalo( i nastoji) učiniti svojinom nacije („etnije“). Jer, nekad izričito, a češće na neiskazan način, „nacija“ se poima kao socijalni entitet koji postoji pre „društva“13 i, s toga, prava nacije su ona od kojih valja poći u uspostavi društva, u uspostavi njegove suštine, njegovog identiteta, dakle, ne samo u izboru naziva društva, u određivanju granica tog društva, u uspostavi njegovog osnovnog društvenog poretka.

Konkretno globalno društvo i sve bitne emanacije „društvenog“ u uslovima „nacionalizacije“ društva uspostavljaju se prevashodno na način da omoguće opstojanje i „život“ nacije („etnije“), podređujući sve druge potrebe i interese ljudi, i kao pojedinaca i kao pripadnika drugih socijalnih grupa i „kolektiviteta“, interesima nacije.

Društvo se nacionalizuje u ravni svakodnevice njegovih članova tako što ljudi datog nacionalnog identiteta gotovo do kraja vezuju svoju ličnu budućnost za budućnost „svoje nacije“. Na objektivan način, društvo se nacionalizuje svojim realnim društvenim ustrojstvom, vladajućim društvenim pravilima i praksom, tako da ljudi date nacije bivaju upotrebljeni (naravno, prevashodno od moćnih pripadnika date nacije) za realizaciju proklamovanih „nacionalnih interesa“, čak i ako takva „upotreba ljudi“ znači poništavanje životnih interesa tih ljudi, pa i uništavanje njihovih života. Tako „nacija“ (dominanta „etnija“) dobija monopolska prava nad društvom.

„Nacionalizovano društvo“ se primarmo strukturira na delove po „nacionalnoj osnovi“, na pripadnike društva koji pripadaju naciji koja je posvojila društvo, koji pripadaju dominantnoj naciji (po pravilu je to nacija -„etnija“ - sa najvećom brojem pripadnika u datoj državi, ali ne nužno) i na pripadnike „ostalih nacija“, pripadnike „nacionalnih manjina“, kojima se datim društvenim poretkom priznaju određena „manjinska nacionalna prava“, vezana prevashodno za njihov „etno-kulturni“ život, na koja pripadnici „manjina“ mogu računati kao na realna prava u uslovima „dobrih međunacionalnih odnosa“. Pripadnici „manjinskih nacija“, po pravilu, tretiraju se kao „strani elementi“, nezavisno od toga gde su oni rođeni. Eventualni „nacionalno nesvrstani“ pojedinci postaju u takvom društvu apatridi, iako su do „nacionalizacije“ društva živeli u državi istih državnih granica, bili na „istoj adresi“, iako su imali puni državljanski status i sva prava kao i oni pojedinci iz „većinske nacije“.

Druge linije društvenog diferenciranja – generacijske, obrazovne, po oblastima rada, po imovinskoj osnovi i sl – postoje i dalje u takvom „nacionalizovanom društvu“, ali su one od marginalnog, ili drugorazrednog značaja za bitna društvena dešavanja, za politička „svrstavanja“ i delovanja ljudi, za oblikovanje njihovih stavova, za njihovu društvenu promociju.

Raspodela društvene moći, kojom se učvršćuje opisana „nacionalizovana društvena struktura“ i osigurava željeni smer delanja društvenih institucija, u znaku je navedene „nacionalizacije društva“. Jer, kontrola osnovih izvora moći – a to su sredstva prinude, materijalna sredstva, novac i druga vredna dobra, informacije – osigurana zakonima, podzakonskim propisima, a delom i „ekstralegalnim“ neposrednim delovanjem najmoćnijih nosilaca vlasti i javnih funkcija – uspostavlja se tako da posednici moći („službe“, institucije, organizacije i udruženja, „važni pojedinci“ ) primarno delaju za „dobro nacije“. Takvoj raspodeli društvene moći primerena su i „pravila“ i realni vidovi društvene promocije, pa su uspešni ljudi oni koji čine „dobra dela za svoju naciju“.

Da bi se bilo u duhu sa „novim redom stvari u društvu“, da bi se imalo čak i status lojalnog građanina datog društva, valja „misliti nacionalno i delati nacionalno“. Mišljenja i delanja koja hoće biti „anacionalna“, „transnacionalna“, „višenacionalna“, „kozmopolitska“, univerzalno ljudska, društveno se tolerišu samo ako su marginalna, ali i tada, uz neku vrstu izričite ili prećutne osude, osude moralne (zbog izdaje „vlastite nacije“, zbog „neprincipijelnog“ ocenjivanja onoga što čine „druge nacije“), ili osude intelektualne (zbog neuviđanja „svetskih trendova revitalizacije „nacionalnog“, zbog nepoznavanja istorije, zbog robovanja pogrešnim i prevaziđenim „teoremama“ i „ideologemama“, kao što su „kozmopolitizam“, „marksizam“, i sl.). Pojedinci koji „ne misle nacionalno“ i „ne delaju nacionalno“ smatraju se „izgubljenim osobama“, „osobama bez značaja“, „naivčinama“, ili pak „osobama opasnih namera“ (ljudima iz „pete kolone“ koji rade u korist neke neprijateljske strane, koji su „strani plaćenici“ i sl.). Njihova prisutnost u javnosti nije poželjna. Jer, javni život u celini, javno mnenje i duhovni život „nacionalizovanog društva“ mora da doprinosi razumevanju i legitimizaciji interesa nacije na kojima se temelji dato društvo, kao i afirmaciji akcija koje služe interesima date vladajuće nacije.

„Nacionalizovano društvo“ karakteriše i radikalna distorzija odnosa prema osnovnim ljudskim vrednostima, poštenju i čovekoljublju, posebno. Jer, društveno su dopuštena i prihvatljiva ona delanja koja su „u interesu nacije“, u skladu sa borbom njenih pripadnika kojom se osiguravaju „prava date nacije“, i takva su delanja dopuštena i kad akteri tih delanja „u korist nacije“ koriste i nepoštene pa "i nečovečne metode borbe, kada se koriste i kriminalnim postupcima, kada u tom delanju gaze osnovne norme čovečnosti, uključiv i „deset božjih zapovesti“. Ne samo da se u „redove boraca za nacionalnu stvar“ primaju i ljudi „sumnjivog morala“, ljudi osuđivani ili osumnjičeni za kriminalna delanja, da se takvim ljudima „loših osobina“ omogućava da postanu idoli i heroji nacije, već se, kad god je to „nužno“ (po oceni „nadležnih“) za dostizanje određenih „nacionalnih ciljeva“ pribegava van-legalnim vidovima delovanja (u nabavljanju oružja i drugih „strateških dobara“, kao što je nafta, u nelegalnoj međunarodnoj trgovini, u nabavljanju, transferu i „pohranjivanju na sigurne račune“ deviza i sl.), i to od strane, ili za „račun“ vlasti i određenih „nacionalno važnih institucija“.

Iako su procesi kriminalizacije društva uočeni i u drugim zemljama, posebno onim gde je došlo do urušavanja društvenog poretka, ili gde se sporo uspostavljao novi poredak, gde su trajale prikrivene ili otvorene borbe za vlast starih i novih elita moći, kao što je to bilo, na primer, tokom 1990-tih u Rusiji, pa i u drugim „post-socijalističkim zemljama Istočne Evrope, kriminalizacija društva u „nacionalizovanom društvu“ biva dublja i dužeg trajanja, jer je nastala, bar jednim delom, uz izdašnu društveno-sistemsku podršku i uz javno-mnenjsku, pretežno prećutnu, saglasnost društvene većine, dakle, svih onih koji su se opredelili za uspostavu „novog društva“ na temeljima date dominatne nacije.

Kriminalizacija „post-jugoslovenskih“ društava, u čijem je nastajanju prevladala „nacionalizacija društva“, nije bila tek „patološka pojava“, neželjeni ishod dezorganizacije društva u procesu njegove „tranzicije“, već je bila funkcionalno sredstvo u „nacionalizaciji društva“ i nužan oslonac akterima te nove „nacionalizacije“.

Budući da “nacionalizacija“ društva većine „post-jugoslovenskih“ društava nije dovršena, ili bar nije napuštena kao koncept izgradnje tih društava, akteri i sredstva te „nacionalizacije“, uključujući i „koristan kriminal“, ne mogu biti „izgurani“ sa društvene scene tih društava.

Ima razloga, posebno s obzirom na društvena zbivanja u Srbiji tokom 1990-tih i nakon 2000-te godine, tvrditi da su razorne posledice „nacionalizacije“ društva bile izrazito naglašene tokom 1990-tih i da taj trend društvene transformacije Srbije nije prekinut ni nakon „oktobarske revolucije“ krajem 2000-te godine.

Uz ogromna ljudska stradanja, materijalna razaranja, pomenuto razaranje univerzalno ljudskog vrednosnog „koda“, pomoću kojeg su, ranije, ljudi znali „šta je u redu činiti“, prepoznavali su društveno poželjne obrasce ponašanja, uočavali uzore, razrešavali životne dileme, uspostavljali smislenost vlastitog delanja i življenja, bilo je jedna od najtežih i dugoročnih posledica opisane „nacionalizacije“ društva. Jer, u ime očuvanja i daljeg razvijanja osobenih vrednosti date nacije, u „nacionalizovanom društvu“ se odvijao proces obezvređivanja opšteljudskih vrednosti i masovne moralne regresije, time što se, makar i prećutnim pristrasnim odobravanjem ili tolerisanjem svega što se „činilo za dobro vlastite nacije“ proizvodila masovna moralna konfuzija, što je „zaborav savesti“ bivao uslov individualnog opstajanja u takvom društvu.

I iskazivanje „nacionalnih osobenosti“ poprimalo je često obeležja kiča, „parade“ i svakojakih preterivanja. S toga, mnogi „stari nacionalisti“ imali su nelagodu zbog onoga što su „novoosvešćeni“ i „skorojevički nacionalisti“ činili „u ime nacije“. Mnogi od tih „novih nacionalista“ bili su oni isti ljudi koji su koju godinu ranije, „u ime i po zadatku Partije“ (SK), predano jurili i kažnjavali „nacionaliste“ i sprečavali gotovo svaki vid nacionalnog delanja.

U ime „viših interesa nacije“, tokom 1990-tih, učestalo se „zaboravljalo“ na legalitet delanja, ne samo „važnih pojedinaca“, već i „zvaničnih institucija“, usled čega je suštinski bilo derogirano pravo, koje je prestalo da bude relevantan regulator društvenog delanja ljudi. Mnogo je ljudi koji su u nekom momentu činili nešto mimo zakona i postajali „prekršioci propisa“. Uz pomenuti „zaborav savesti“ i uz prevlast pristrasne „moralnosti“, moralni prekršioci više nisu bili tek „neki pojedinci“, već su to objektivno bivale i mase „običnih ljudi“.

U takvom „nacionalizovanom“ društvu većina ljudi se, naravno, subjektivno osećala loše, osujećeno, čak i onda kad im materijalne prilike, životni standarda, zdravlje, porodične prilike, posao i slično, nisu bili loši. I oni koji su to izričito kazivali i pokazivali, kao i oni koji to nisu želeli iskazati, hteli su živeti, ili, hteli su „moći živeti“ u nekom „drugom, normalnijem društvu“ ( ili u društvu kakvo je bilo „ranijih godina“14, ili u nekom „inostranom društvu“ izvan „jugoslovenskog prostora“15). Važno je razumeti da su ta masovna loša raspoloženja ljudi društveno-sistemski uslovljena, te da ih nije moguće radikalno otkloniti onim što su ljudi kao pojedinci mogli sami učiniti za sebe i sa sobom.

Nacionalizam i „nacionalizovano društvo“

Ovde izložena analiza stvarnosti „nacionalizovanih“ („etnokratizovanih“) društava, kakva su nastajala tokom 1990-tih u „jugoslovenskom prostoru“ i kakva i dalje postoje u ovom „prostoru“, može biti osporavana zbog onoga što je, iz pojavnosti, izdvojeno kao suštinsko obeležje takvih društava, zbog prenaglašenog uopštavanja, s obzirom na mnoge razlike među tim „post-jugoslovenskim“ društvima, pa iz zbog nedovoljne „činjenične konkretizacije“ manifestacija „etnokratske konstitucije“ ovih društava. Jer, uobičajeno je da se u vezi sa tragičnim zbivanjima u „jugoslovenskom prostoru“ pominju konkretni politički potezi i konkretne ličnosti koje su pokrenule i uobličavale ova tragična zbivanja16. Takve su „priče“ „sočnije“, verovatno i zanimljivije. Iz takvih „priča“ obično je i lakše zaključiti kom „taboru“ pripada onaj koji se upustio u takve „priče“.

U ovom radu se nastojalo dati jedno sociološko, i, koliko je to moguće, jedno ne-subjektivno viđenje zbivanja u „jugoslovenskom prostoru“, kako bi se na „videlo dana“ izvukla određena društveno-strukturalna svojstva društava i društveni procesi koji „rade svojom logikom“, i onda kada ljudi subjektivno „hoće nešto drugo“. Zato je ovde bilo reči o „nacionalizaciji društva“, a ne o „nacionalizmu“, ili o nacionalnim osećanjima ljudi, o njihovim uverenjima i emotivnim reakcijama, što može opstajati kao element individualne i kolektivne svesti i u društvu koje nije „nacionalizovano“, kao što „nacionalističke reakcije“ mogu jenjavati u društvu koje „sistemski“ ostaje i dalje „nacionalizovano društvo“.

Mnogi promotori opisane „nacionalizacije društva“ jesu bili ljudi izrazito zainteresovani za prava, potrebe, „sudbinu“ date nacije, i bili su, obično, izrazito vezani za „svoju naciju“. Ali takvi pojedinci nisu bili jedino „zaslužni“, pa često nisu bili ni ključni akteri opisane „etnokratske“ konstitucije post- jugoslovenskih društava. „Nacionalizacija“ društva, takvo je saznanje ovog autora, proizašla je, prevashodno, iz „real-politika“ dojučerašnjih „komunista“ („socijalista“), i to prevashodno njihovih lidera, koji su kontrolisali sve ključne društvene institucije u dotadašnjoj SFR Jugoslaviji i u njenim „federalnim jedinicama“, ali i iz „real-političke podrške „običnih građana“ u svim bivšim republikama SFR Jugoslavije, iz podrške glasača, podrške iskazane na izborima za „narodne predstavnike“ i na referendumima o budućem statusu republika u okviru Jugoslavije početkom 1990-tih, čime su legalizovane „real-politike“ koje su značile uspostavljanje nacionalno utemeljenih novih društava u „jugoslovenskom prostoru“. Bitno je uočiti da „nacionalizaciju“ društva mogu zastupati i podržavati i ljudi za koje ne bi bilo primereno reći da su nacionalisti, pogotovo da su „zagriženi nacionalisti“.

Real-politike vodećih partijsko-državnih „struktura“ u dojučerašnjim republikama i pokrajinama Jugoslavije, koje su vodile „etnonacionalizaciji“ tih „sastavnica“ države, dobile su prevagu u okolnostima urušavanja realne moći i legitimnosti tih „struktura“, što je, bar delom, bio očekivani ishod dugo prisutnih ekonomskih i političkih kriza u SFR Jugoslaviji, posebno od kraja 1970tih, kriza koje se društveno-sistemski nisu uspevale razrešavati i prevazilaziti. To je postalo vidljivo kroz opadajuću moć tih „struktura“ da kontrolišu javna delanja institucija i organizacija, jer su se sve manje uvažavale „direktive“, tako da je jaz između normativnih proklamacija i stvarnih društvenih dešavanja bivao sve naglašeniji. Drastično je opadao „interes“ za učlanjivanje u Partiju (SK), posebno među mladima, ali i među stručnjacima, uz istovremenu veću spremnost ljudi da se angažuju u aktivnostima dojučerašnjih „ anti-sistemskih snaga“, posebno onih koje su se borile za veće uvažavanje „nacionalnih intersa“ u datoj federalnoj jedinici.

I „real-politička podrška“ od strane „običnih“ građana toj tendenciji „etno-nacionalizacije“ republika i pokrajina bila je očekivani ishod sve nestabilnijih društvenih okolnosti u kojima su ljudi živeli u godinama krize, kada se zvanični „sistem“ pokazuje nesposobnim da efikasno otklanja uzroke krize. O tome su govorila „sporenja u federaciji“ i nemogućnost efikasnog odlučivanja o svim bitnim pitanjima razvojne, ekonomske, socijalne, kulturne politike, sporenja u oblikovanju i ostvarivanju državne politike koja bi se utvrđivala kao jedinstvena za Federaciju i svaku od federalnih jedinica. „Vlastita nacija“ se ljudim činila kao najsigurnije pribežište u okolnosti kada su dojučerašnje institucije i organizacije „radnog naroda“ bivale urušene i nedelatne.

Praktično opredeljenje pristalica „nacionalizacije“ društva moglo je biti „pragmatično“, kao rezultat procene datih društvenih okolnosti početkom 1990-tih, zbog„odnosa snaga“ u zemlji, zbog uticaja „inostranih faktora“, moglo je biti prihvatanje takve „real-politike“ „za sada“, kao „iznuđeno opredeljenje“. Sigurno je da je bilo promotera i pristalica „nacionalizacije“ društva koji su morali, tek naknadno, prihvatiti i nacionalistička uverenja, (ili su morali simulirati takva uverenja), kao što je to bilo među mnogim dojučerašnjim „partijskim“ kadrovima koji su bili anti-nacionalno socijalizovani, kako bi njihova nova „nacionalizovana“ „real-politika“ bila uverljivija i kako bi dobila što širu „narodnu podršku“.

Kada su, kao temelji te „nacionalizacije“ društva uspostavljeni „aparati“ nacionalne države, kao što je nacionalna vojska, kada su „nacionalizovani“ tokovi novca, roba, sa preduzećima i drugim ustanovama zaduženim za nacionalno funkcionisanje odgovarajuće proizvodnje, trgovine, finansijske delatnosti, kada su društvene delatnosti (zdravstvo, školstvo, nauka, socijalna zaštita, i dr.) takođe stavljeni u funkciju ostvarivanja nacionalnih interesa, kada je kulturna delatnost (u institucijama kulture, kao i ona spontano „narodna kultura“) dobila izrazito „nacionalni pečat“ i „zadatke“ u vezi sa „potrebama nacije“, od sporednog značaja bili su „stanje nacionalne svesti“, pa i koliko ima nacionalizma kao ideologije u datom društvu. Zbivanja na političkoj sceni „post-jugoslovenskih“ društava tokom 1990-tih su pokazala da se „nacionalizacija“ društva može zagovarati, podržavati i sprovoditi sa osloncem na raznolike ideologije: doskorašnju „socijalističku“, kao i antikomunističku, liberalnu, socijaldemokratsku, konzervativnu, rojalističku, te da je nacionalizam tek jedan od više ili manje naglašenih „slojeva“ datih ideologija i programa političkog delovanja.

Izvesni trendovi „otrežnjavanja“ ljudi od „nacionalističke opijenosti“ i smanjivanje udela u populaciji onih pojedinaca čiji bi se odnos prema vlastitoj naciji mogao benevolentno nazvati „hiperpatriotizmom“ (Pantić, D., 1995), koji su uočeni u istraživanjima javnog mnenja tokom 1990-tih, kao i nakon 2000-te, jesu mogući. Ali, iz takvih trendova ne sledi realna mogućnost vraćanja ranijem višenacionalnom ustrojstvu svakog od dojučerašnjih „republičkih društava“, niti može zbog toga, bez dodatnih društveno-sistemskih akcija, biti dokinut društveno-sistemski odnos neprijateljstva između novouspostavljenih „nacionalizovanih društava“ u jugoslovenskom prostoru.

Zbog „ublaženog nacionalizma“, koji je usledio nakon prekida ratnih dejstava u „jugoslovenskom prostoru“, nakon Dejtonskog sporazuma, donekle su bile ublažene nelagode onih ljudi iz „manjinskih etničkih grupacija“ čije je stalno prebivalište bilo u tim novouspostavljenim „nacionalizovanim društvima“. Pojedinačna iskustva dobrih interpersonalnih odnosa ( među prijateljima, u susedstvu, na poslu, na javnim mestima) između ljudi različite nacionalnosti mogla su biti brojna, a od kraja 1990-tih brojnija nego u godinama ratovanja u „jugoslovenskom prostoru“ . Moglo je biti i mnogo dobre volje kod ljudi različite nacionalnosti da se imaju dobri međulični odnosi sa ljudima „druge nacionalnosti“. Ipak, time se nije moglo izbrisati jasno vidljiv „nacionalni pečat“ u svemu što se iskazuje kao društveno, i što je posebno važno, ne može se učiniti nebitnim pitanje o nacionalnom identitetu, koje u „nacionalizovanim društvima“ postaje činjenica od ključnog značaja za raznolike zvanične odnose pojedinaca sa državom, sa svim “ javnim instancama“ (kada se čovek zapošljava, kada ide u školu, kada dobija lična dokumenta, kada kupuje nekretnine, kada prelazi državnu granicu, kada politički i javno dela, itd.).

Očito je, dakle, da od svekolikih društvenih promena, koje su nastale u „jugoslovenskom prostoru“ od početka 1990-tih, ovde analizirana „nacionalizacija“ društva jeste bila od presudnog značaja za sve oblasti društvenog, državnog, javnog, ali i svakodnevnog života ljudi i zato se to mora imati u vidu u svakoj ozbiljnoj raspravi o aktualnim i budućim društvenim dešavanjima u ovom prostoru. To se svakako mora imati u vidu u analizi procesa razaranja i rekonstitucije društva Srbije na prelazu u 21. vek.

O društvenim posledicama „nacionalizacije društva“

U prethodnom navođenju osobina „nacionalizovanog društva“ bilo je ukazivano na neke od društvenih posledica takvog smera (re)konstitucije modernog društva. Da bi se iscrpno i celovito istakle sve bitne posledice „etno-nacionalizacije društva“, trebalo bi tome posvetiti poseban rad. No, ovde će biti izdvojene samo neke od tih posledica.

Valja naglasiti da je reč o trendu transformacije društva koji se javljao ne samo u jugoslovenskom prostoru tokom 1990-tih, da je reč o trendu koji karakteriše post-jugoslovenska društava i nakon 2000-te godine, već se takav trend društvene transformacije uočavao u pojedinim zemljama i tokom ranijih dekada 20. veka, pre i tokom II svetskog rata, a i tokom skorašnjih preobražavanja dojučerašnjih „socijalističkih zemalja“ (Brubaker, 1996, 2011).

Uobičajeno je da se društvene posledice „nacionalizacije društva“ ocenjuju kao negativne17 pre svega zbog pogoršavanja uslova života onih državljana koji pripadaju etničkim manjinama, zbog njihovog nejednakog društveng tretmana, nekad uz određene direktne diskriminativne mere „nacionalizovane“ države, a češće zbog faktičkog i neformalnog tretiranja pripadnika manjina kao „građana drugog reda“, pa i kao „stranih elemenata“ u datoj „nacionalnoj“ državi. Kako primećuje Brubeker (1996), analizirajući proces „nacionalizacije“ društva Poljske u godinama pre II svetskog rata, određene etničke manjine (kao što su to bili Nemci u pograničnim oblastima prema Nemačkoj) nastoje se postaći i prisiliti na iseljavanje van granica nacionalne države, dok se druge manjine ( kao što su to bili Belorusi i Ukrajinci u pograničnim područjima prema Rusiji) nastoje asimilovati i „preoblikovati“ u pripadnike dominantne nacije. Mnogo je drugih saznanja kojima bi se mogle opisivati takve posledice „nacionalizacije“ društva koje trpe nacionalne manjine, i kolektivno, i kao pojedinci „manjinskog“ identiteta, u sredinama u kojima ton životnoj svakodnevici daju pripadnici većinskog naroda.

Ali, ne bi bilo dobro zaboraviti ni posledice „nacionalizacije društva“ po dato društvo u njegovom totalitetu, pa i po životnu svakodnevicu ljudi koji pripadaju naciji (etniji) koja ima tretman „vladajuće nacije“, koja je „posvojila“ društvo i „nacionalizovala“ sve njegove bitne institucije i sve bitne sfere društva.

„Nacionalizovano društvo“ je po definciji društvo sa dubokim “rascepom“, podeljeno na one koji pripadaju „vladajućoj“ naciji i one koji, i kad su lojalni državljani, to društvo ne mogu smatrati „vlastitim društvom“. Tamo gde je tih „otuđenih“ državljana malo, pogotovo ako dolazi do uspešne višegeneracijske asimilacije, dato „nacionalno društvo“ ne mora biti suočeno sa ugrožavajućim i otvorenim međuetničkim sukobima. Ali, i ta prigušena osećanja „drugosti“ kod pripadnika manjina u odnosu na društvenu većinu, oduzimaju društvu u celini određenu dozu celovitosti i integrisanosti i mogu umanjivati razvojni potencijal datog društva.

Svojstva društva kao društva imaju važnu ulogu u oblikovanju pravila društvenog delanja i ponašanja članova društva, i to u oblikovanju individualnih kao i kolektivnih delanja i ponašanja. Ako je u „nacionalizovanom društvu“ delanje „u skladu sa potrebama vladajuće nacije“ označeno kao primereno i najpoželjnije delanje, onda je time uspostavljen i društveni sistem vrednosti, pa je tome saobražen i sistem društvene motivacije. Ljudima je „poručeno“ da valja „primarno činiti ono što je dobro za vlastitu naciju“. Tako dolazi i do osobene pristrasnosti u samoocenjivanju vlastitog delanja, kao i u društvenom ocenjivanju „pravih“ delanja i ponašanja. Takva „nacionalno pristrasna“ delanja ne moraju uvek biti loša po svojim posledicama i za društvo u njegovom totalitetu, niti za one koji pripadaju društvenoj manjini. Ali, pod dejstvom takve „nacionalne pristrasnosti“ mogu se društveno podržavati i ona individualna i grupna delanja i ponašanja koja mogu biti, pogotovo dugoročno, i na štetu interesa „vladajuće nacije“.

Posebno je važno uočiti posledice „nacionalizacije društva“ po društvenu promociju i ceo sistem društvene promocije. Ljudi , pogotovo mladi ljudi, „čitaju“ poruke o tome šta im je činiti u društvenoj ravni, u javnoj sferi, iz saznanja koja govore koja svojstva imaju oni pojedinci koji se „penju po društvenoj lestvici“, uočavajući pojedince koje društvo nagrađuje, hvali, uvažava. Tu se „čitaju“ i ona, često nepisana ali bitna, pravila za dato društvo i za dato vreme, od čijeg uvažavanja zavisi da li će nečije delanje i ponašanje biti tretirano kao „dobro“, primereno, ili će biti tretirano kao nerelevatno, neprimereno, zbog toga ili kažnjeno, ili jednostavno ignorisano.

Hipostazirajući delanje „za dobro vlastite nacije“ kao odlučujuće načelo kadrovske politike, „nacionalizovano društvo“ često ima sistem društvene selekcije ljudi za važne društvene uloge koji ne osigurava izbor najboljih ljudi na društveno značajne funkcije po stvarnim postignućima, po profesionalnim, moralnim kvalitetima. „Izabrani ljudi“ neadekvatnih kvaliteta ne mogu dugoročno osiguravati razvojni uspon datog društva, niti mogu doprinositi očuvanju i razvijanju pozitivnih svojstava date „vladajuće nacije“.

Krug ljudi neadekvatnih osobina - nedovoljne kompetentnosti, posedovanja moći koja je u raskoraku sa njihovim kvalitetima, sa nedostajućim društvenim ugledom- ima tendenciju širenja u „nacionalizovanom društvu“ i zahvatanja svih statusa u društvu, od onih najnižih do najviših (elitnih) statusa, zahvatanja i svih sfera društva, od politike, ekonomije, kulture i obrazovanja do duhovne sfere. Ma koje da su lične namere ( časne ili nečasne) tih „neadekvatnih ljudi“, njihov društveni učinak jeste po društvo nepovoljan, jer je kreativni potencijal društva umanjen, direktno, neprimerenim delanjem tih „neadekvatnih ljudi“, a još više posredno, isključivanjem kreativnijih ljudi iz društvenih poslova, bilo tzv. "unutrašnjom migracijom“ ili tzv. „odlivom mozgova“. Motiv mnogih koji su odlazili i odlaze iz zemlje u inostranstvo upravo je nezadovoljstvo stanjem u društvu u kome manje sposobni zauzimaju važne društvene funkcije a od sposobniji, kreativniji pojedinci nemaju mogućnost za valjano društveno delanje i primerenu društvenu promociju.

Kada „karijere“ ljudi sve izrazitije zavise od njihove „lojalnosti naciji“ i njihovog lojalnog podržavanja onih koji su monopolisali odlučivanje o nacionalnim interesima (što se iskazuje, pored ostalog, učlanjivanjem u nacionalno profilisane političke partije), logično je da „lojalnost“ naciji i nacionalnim vođama postaje poželjna karakterna osobina koja potiskuje sve druge karakterne osobine i načela svakodnevnog življenja.

„Nacionalizacija društva“ objektivno predstavlja osoben regresivan smer društvene konstitucije, smer u kome „povratak naciji“ podrazumeva povratak tradiciji, reafirmaciju tradicionalnih vrednosti, obnovu tradicionalnih načina svakodnevnog života, naglašenu ulogu tradicionalne patrijahalne porodice, tradicionalne duhovnosti sa uvažavanjem za naciju tipične religioznosti i obnovljene društvene uloge religijskih institucija. Takav smer društvene konstitucije sudara se sa pretpostavkama istinske ekonomske i ukupne društvene modernizacije, kao što su otvorenost prema promenama, društvena promocija najkompentnijih, kritičko promišljanje i ciljeva i sredstava u društvenom delanju.

Konzervativnost u izboru društveno poželjnih obrazaca svakodnevnog života u datom društvu i stereotipno poimanje svojstava drugih nacija, kao i naglašena ksenofobija, bitno i dugoročno umanjuju razvojni potencijal datog „nacionalizovanog društva“. Rakorak između „modernizacijiskih“ namera i napora i stvarnih modernizacijskih promena koje hronično zaostaju iza proklamovanih namera vodećih snaga nacije, jedna su od posledica procesa „nacionalizacije društva“.

Iako ima niz drugih činilaca razaranja društva kao društva, teorijskom i istorijskom analizom može se pokazati da je i „nacionalizacija društva“ jedna od važnih determinnanti procesa razaranja društva (S:Bolčić, 2013:40-55, 276-278). U pitanju je jedna od determinanti razaranja društva koju nije moguće ni lako ni brzo otkloniti. Efekti procesa „nacionalizacije društva“ imaju svoj trag u svim oblastima društvenog života, posebno u domenu oblikovanja političkih odluka i političkog ponašanja političke elite, ali i običnih građana.

Mnoge društvene tendencije i pojave u Srbiji, kao što su uspostava autoritarne, pa i autokratske, vladavine u uslovima političkog pluralizma, često zaobilaženje, pa i gaženje prava kao temelja društvene regulacije modernih društava, svojevrsno zamiranje civilnog društva i odsustvo građanskog protivljenja evidentnom nepoštivanju zakona od strane nosilaca vlasti, ne mogu se valjano razumeti bez uočavanja uloge „nacionalizacije društva“ u „nacionalizovanju“ masovne društvene svesti. Kada se takvoj „nacionalizovanoj“ i „nacionalizirajućoj“ javnoj politici pridruži i određena legitimacija i podrška „međunarodne zajednice“, koja podržava takav režim vladanja, benigno označen kao „stabilokratski“ režim, kojim se održava državna i društvena „stabilnost“ i „mirnoća“ u dojučerašnjem „problematičnom“ društvu, šanse za produžavanje trenda „nacionalizacije društva“ su značajno povećane. A povećane su i negativne posledice takve konstitucije društva. Kada se i kako može desiti preokret u tom procesu „nacionalizacije društva“ teško je predvideti.

O mogućoj „denacionalizaciji“ društva Srbiji

Budući da „nacionalizacija“ društva ne ishodi iz individualne ili kolektivne svesti (ili bar ne primarno), već je to nešto temeljnije što se desilo samom društvu, nešto što se „opredmetilo“ u institucijama, delatnostima, „društvenim strukturama“ i što teži vlastitoj reprodukciji, nije realistično očekivati jednostavno prekidanje tog društvenog procesa i vraćanje na pređašnje stanje, niti je realistično verovati da bi proces „denacionalizacije“ društva mogao početi usled „zamora“ njegovih dosadašnjih protagonista, ili zbog „prosvetljenja“ njihovog uma, niti pod uticajem umerenijih nacionalnih raspoloženja „masa“. Iz ishoda i „logike“ društvenih dešavanja tokom 1990-tih, pa nakon 2000-te, verovatnija je težnja ka dovršavanju započete „nacionalizacije društva“.

Nevolja je što je „nacionalizacija društva“, mada odmakla, ostala nedovršena i što može dugo ostati nedovršena. Jer, s obzirom na znatnu teritorijalnu rasutost pripadnika svih dojučerašnjih „jugoslovenskih nacija“ („etnija“), osim slovenačke, dovršavanje „nacionalizacije“ društva nije moguće bez brutalnog menjanja ranije uspostavljenog teritorijalnog „prostiranja“ nacija (što je nesumljivo bilo centralno pitanje „unutrašnjeg rata“ u „jugoslovenskom prostoru“ polovinom 1990-tih) i bez uklanjanja, sa određenih „prostora“, putem iseljavanja, pa i fizičkog uništavanja, svih onih koji se protive uspostavi „novog društva“ na temelju date dominantne nacije. Neizbežno tragične posledice takvog jednovremenog razrešavanja „nacionalnih pitanja“ mnogobrojnih nacija, koje su, u dugom trajanju, zaposedale prostor nekadašnje Jugoslavije, dosegle su tokom 1990-tih zastrašujuće razmere. Da bi se prestale uvećavati tragične posledice razaranja Jugoslavije, kao multietničke ali i „trans-etničke“ državne zajednice, valjalo je svakako prekinuti „unutrašnji rat“, što je postignuto Dejtonskim sporazumom. Ali, valjalo je i prekinuti sa otvorenim ili prikrivenim nasilnim „preraspoređivanjem“ različitih nacija u nova „nacionalizovana društva“. Svakako, bilo je neophodno uspostaviti delatne društvene institucije („lokalne“ i međunarodne) u svakom od novouspostavljenih „nacionalizovanih društava“ i realne prakse za efikasnu zaštitu ljudskih i građanskih prava svakog čoveka koji trajno, pa i privremeno, živi u državnim granicama tih društava. Takav tok „dobrih dešavanja“ započeo već tokom 1990-tih, u Srbiji intenzivnije tek nakon 2000-te godine, ali su realni domašaji tih „dešavanja“ i dalje skromni.

Svim je „stranama“ upletenim u ratove u bivšoj Jugoslaviji tokom 1990-tih bilo u interesu da se ratna dejstva zaustave. Ali, bez „zadovoljavajuće“ realizacije svakog od više ili manje suprostavljenih „nacionalnih programa“, ne može se naći valjano opravdanje za tragična ratovanja tokom 1990-tih, a bez toga i „ lideri“ i „beneficijari“ rata ne mogu ostati to što su postali („vođe“, „ljudi koje će pamtiti istorija“, „dobitnici“)., Zato „u pozadini“ novih, „mirnodopskih“ društvenih zbivanja opstaju nastojanja da se dovrši „nacionalizacija društva“, pa su, bar „u potenciji“, u upotrebi i ona sredstva kojima se začeo proces rasturanja Jugoslavije i „nacionalizacije“ novoupostavljenih „post-jugoslovenskih društava“.

Teorijski, kraj ovim nesrećnim dešavanjima, koja su obeležila 1990-te godine u bivšoj Jugoslaviji, svakako i u Srbiji, moguće je nazreti, ili dovršavanjem začete „nacionalizacije“ društva, ili urušavanjem ovih polu-uspostavljenih novih „post-jugoslovenskih društava“. Istorijska iskustva govore da je „denacionalizacija“ (denacifikacija) društava na tlu Evrope postala moguća tek nakon sloma režima, ali i sloma „društvenih struktura“ i „masovnih formacija“ (pokreta, partija, ..) koje su uspostavljale „nacionalizovano društvo“, kao što je to bilo u slučaju društva Nemačke (vidi, Stoebbe, 1995.). Trebalo je mnogo vremena da bi se započeli i procesi trajnijeg izmirenja „strana“ koje su bile upletene u rat, da bi se uspostavile normalne komunikacije među narodima koje je rat stavio u odnose neprijateljstva (Mechtenberg, 1995.). Bilo bi dobro kada se takva gorka istorijska iskustva ne bi morala ponavljati za ljude koji nastavljaju i dalje živeti u izdeljenom „jugoslovenskom prostoru“.

Nažalost, iako je prošlo više od dve decenije od potpisivanja Dejtonskog sporazuma, osim prekida direktnih ratnih sukobljavanja, u „jugoslovenskom prostoru“ nije došlo do radikalnog preokreta u bazičnom odnosu neprijateljstva između novostvorenih „nacionalizovanih“ post-jugoslovenskih društava. Na delu su i dalje suprostavljeni „nacionalni programi“ od kojih ne odustaju političke elite koje su oblikovale i koristile „politike“ rata kao politike realizacije nacionalnih interesa. Obzirom da je uspešno ostvarena „nacionalizacija“ društvene svesti, da nacionalizam kao ideologija i politička orijentacija ima ulogu vladajuće društvene ideologije, razumljivo je da izostaje i pritisak „donjih“ društvenih slojeva da se „denacionalizuje“ javna politika, da se iniciraju procesi društvene transformacije koji bi vodili „denacionalizaciji“ društva i, pre toga, koji bi vodili „detronizacije“ ratovima etabliranih nacionalnih elita.

U uslovima političkog pluralizma, koji je jedno od nezaobilaznih obeležja post-socijalističke „tranzicije“ Srbije, kao i drugih post-socijalističkih društava, i nacionalizam kao politička orijentacija postaje legitiman. S toga, ograničena je mogućnost njegovog društveno-sistemskog osporavanja, pogotovo u uslovima kada su široko probuđena nacionalna osećanja i nacionalne identifikacije u svim post-jugoslovenskim društvima, a slične su tendencije i u svetskim razmerama.

Valja reći da je, i u načelu, nelegitimno osporavanje i „ruženje“ nacionalnih osećanja i nacionalne identifikacije. Taj vid „kritike“ nacionalizma kao političke orijentacije po pravilu jača već široko rasprostranjena nacionalna osećanja i doprinosi snaženju nacionalizma kao ideologije. Nacionalizam, kao ideologija hipostaziranja nacionalnih interesa, bila je i jeste ključna „sastavnica“ populizma, ma koje da su druge njegove „sastavnice“, i ma koje da su druge društvene okolnosti koje pogoduju snaženju populizma kao političke „platforme“ za osvajanje i održavanje autoritarne vladavine.

Ako se hoće istinska „denacionalizacije društva“ onda se težište društvenog delanja društvenih aktera, koji teže „denacionalizaciji“, mora pomeriti ka temeljnim promenana svojstava društva kao društva, promeni „bića“ društva kako bi bila uspešna i promena društvene svesti18. Ono što se mora primarno menjati jeste karakter ključnih „državnih projekata“, od ekonomije do duhovne sfere. Da bi aktualna država bila država društva u njegovom totalitetu ona mora polaziti u svom delanju od potreba svih državljanja kao primarnih ciljeva svih njenih državnih akcija. I simbolički, u isticanju ključnih ciljeva akcija države moraju se državni interesi stavljati ispred (etno)nacionalnih interesa. Razume se, zbog činjenice da većinu državljana čine pripadnici date većinske nacije („etnije“), tako određeni državni ciljevi državnih projekata biće u skladu i sa potrebama i interesima date većinske nacije. Među državnim projektima (državnim merama, aktivnostima države) biće i projekata koji će težiti ostvarivanju specifičnih interesa date većinske nacije, kao i potreba i interesa etničkih manjina i drugih manjinskih zajednica. Bitno je, međutim, da se takvi državni projekti ne koncipiraju kao projekti „nacionalizacije“ društva, i posebno, da se, zbog najveće brige države za interese većinske (dominirajuće) (etno)nacije, ne otuđuju od države svi drugi koji ne čine tu dominantnu (etno) naciju.

Već je ukazano na brojne negativne posledice „nacionalizacije“ društva. Država koja hoće biti uspešna država društva, a ne uspešna „nacionalna“ država, mora delovati tako da svojim aktivnostima eliminiše navedene negativne posledice „nacionalizacije društva“.

Kada se u političkom delovanjuna primer, ističu interesi Srbije kao primarni državni interesi, onda se mora imati u vidu da to nisu primarno, svakako ne i isključivo, „srpski“ interesi, već interesi svih državljanja Srbije. To nikako ne znači da je nelegitimno zalaganje i za izričito „srpske“ interese, kao što su zalaganja za očuvanje srpske tradicije i atributa srpstva u današnjoj Srbiji, zalaganja za očuvanje istorijskih tekovina srpstva na tlu današnje Srbije, kao i zalaganja za zaštitu ljudskih i nacionalnih prava Srba na prostorima izvan granica Srbije gde su Srbi konstitutivna etnička zajednica date države, ili manjinska etnička zajednica. Najmanje bi ovako shvaćena „denacionalizacije“ društva mogla i smela voditi ka delegitimizaciji ili oduzimanju prava svakog pojedinca, bio on pripadnik većinskog naroda ili pripadnik neke nacionalne manjine, da ima i ističe svoja nacionalna osećanja i svoj nacionalni identitet.

Ali, ono što bi moralo biti nelegitimno u društvu koje se „denacionalizuje“ jeste isticanje nacionalnog osećanja i nacionalnog identiteta pripadnika većinskog naroda kao većeg prava od prava isticanja drugih nacionalnih osećanja i nacionalnih identiteta. Nelegitimno je i osporavanje nečijeg prava da ističe svoja ne-etnonacionalnih osećanja, osporavanje prava da se ima ne-etnički ili višestruki etnički identitet. U ime jednakih ljudskih prava moralo bi, dakle, postati nelegitimno i nadmeno „srbovanje“ u Srbiji, kao i nadmeno „hrvatovanje“ u Hrvatskoj, kao i svako drugo agresivno ispoljavanje vlastite nacionalnosti u bilo kom delu dojučerašnje Jugoslavije. Ono što čini suštinu svakog etniciteta nije nužno nešto što ljude različitog etniciteta mora udaljavati, ljudski razdvajati, već ih može činiti ljudima koji znaju uživati u različitostima i učiti lepoti drugačijeg načina življenja.

Taj vid „denacionalizacije“ društva u današnjim post-jugoslovenskim društvima, nakon tragičnih dešavanja tokom 1990-tih, svakako mora biti složen i spor društveni proces. Ali, on nije umišljena realnost u koju mogu verovati i kojoj se mogu nadati samo neki naivni pojedinci. Jer, takav, nekonfliktan i dopunjujući, „suživot“ ljudi različitog etniciteta već bio realnost življenja, i to dugog življenja, u praktički svim delovima dojučerašnje Jugoslavije.

Rekonstitucija nekonfliktnog „inter-etniciteta“ kao društvene realnosti u svim post-jugoslovenskim društvima nije moguća kao rezultat pukih političkih proklamacija o poštivanju ljudskih prava kao jednakih prava svih državljana, pa ni kao rezultanta dobre volje mnogih pojedinaca da imaju dobre međulične odnose sa ljudima čije je etničnost drugačija od njihove etničnosti. Potrebni su odgovarajući „državni projekti“ koji će podsticati i podržavati takvu „nekonfliktnu inter-etničnost“ u svima sferama društva. Potrebne su akcije podržavanja takvih projekata „nekonfliktne inter-etničnosti“ od strane aktera civilnog društva. Potrebna je obnova svih vidova društvene socijalizacije, od najranijih, dečjih godina, tokom školovanja, u okvirima radnih kolektiva, u svim vidovima zabave i kulturnog delanja, gde se ljudi navikavaju da normalno komuniciraju sa ljudima različite etničnosti, gde nestaju iracionalni strahovi od „stranaca“, gde biti čovek i poštivati ljude kao ljude jeste prvi imperativ i mera valjanosti našeg svakodnevnog časnog življenja.

Živimo u vremenu kada su raznoliki „stranci“ svugde oko nas, a i mi sami, bar deo svog života, živimo kao „stranci“, „stranci“ u drugom naselju, u drugoj regiji, u drugoj državi od one u kojoj smo rođeni. I to je jedna od posledica svekolike „globalizacije“ na koju se valja navići. Nužno je normalno ljudski živeti i u takvoj „fluidnoj“ ljudskoj zajednici koja je uveliko drugačija od one u kojoj su živeli roditelji naših roditelja, pa i naši roditelji. Ako se uvaži ta nova svetska realnost, kao i nova realnost svakog od „naših“ društava, onda postaje jasno zašto je „etno-nacionalizacija“ društva u svojoj suštini regresivan smer konstitucije današnjih društava i zašto je „denacionalizacija“ jedna od bitnih pretpostavki istinske modernizacije svakog današnjeg društva, pa i dugoročne modernizacije današnje Srbije.

Citirana literatura

Bakić, Jovo (2011), Jugoslavija: razaranje i njeni tumači, Službeni glasnik, Beograd

Bolčić, Silvano (2013), Razaranje i rekonstitucija društva: Srbija na prelazu u 21. vek, Službeni glasnik, Beograd

Bolčić, Silvano (1996) Osobenosti nacionalizovanog društva: tranzicija ili nacionalizacija – jugoslovenska dešavanja tokom 1990-tih, zbornik Jugoslovensko društvo krajem devedesetih, Sociološko društvo Srbije, Beograd

Bolčić, Silvano (1995), Izmenjena sfera rada, u knjizi Društvene promene i svakodnevni život: Srbija početkom devedesetih, priredio S. Bolčić, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta, Beograd

Bolčić, Silvano (1995), Anatomija nacionalizovanog društva, Horizont, No. 1-2, Novi Sad

Bogosavljević, Srđan (1992), Bosna i Hercegovina u svetlu statistike, u zborniku Bosna i Hercegovina između rata i mira, Institut društvenih nauka, Beograd

Brubaker, Rodgers (2011), Nationalized States Revisited: Projects and Processes of Nationalization in Post-Soviet States, Ethnic and Ratial Studies, Vol. 34. No. 11, Routledge, London

Brubaker, Rodgers (1996), Nationalism Reframed: Nationhood and National Question in the New Europe, Cambridge University Press, Cambridge

Brubaker, Rodgers (1994), Reflections on Nationalism and Patriotism, Citizenship Studies, Vol. 8, No. 2,

Davis, Kinsley (1955), Social and Demographic Aspects of Economic Development in India, in Economic Growth: Brasil, India, Japan, S. Kuznetz, all, eds, Duke University Press, Durham

Golubović, Zagorka (1998), Kriza identiteta jugoslovenskog društva, Filip Višnjić, Beograd

Hoselitz, B, cit. prema Smelser, Neil, 1963, Sociology of Economic Life, Prentice-Hall, N.Y.

Kovačević, Sl., Dajić, P. Hronologija jugoslovenske krize 1942-1993, Institut za evropske studije, Beograd

Kovačević, Živorad (2007), Amerika i raspad Jugoslavije, Filip Višnjić, Beograd

Lazić, M., Bahtijarević, F. (1994), Položaj naroda i međunacionalni odnosi u Hrvatskoj, Institut za društvena istraživanja Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb

Lazić, Mladen (1994), Sistem i slom. Filip Višnjić, Beograd

Mechtenberg, T. (1995), Nemačko-poljsko izmirenje – model za rešavanje konflikata na Balkanu, Republika, broj 124, Beograd

Milosavljević, Olivera (1992), Centralizam i republikanizam, Sociologija, No. 3, Beograd

Pantić, Dragan (1995), Dominantne vrednosne orijentacije u Srbiji i mogućnost nastanka civilnog društva, u knjizi Potisnuto civilno društvo, V. Pavlović, editor, EKOCentar, Beograd

Pešić, Vesna (1995), Nacionalni sukobi i raspad Jugoslavije i rat za nacionalne države, Republika, broj 129, Beograd

Petrović, Ruža (1985), Etnički mešoviti brakovi u Jugoslaviji, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta, Beograd

Silber, L., Litle, A. (1996), Smrt Jugoslavije, Radio B92, Beograd

Stoebe, G. Heinz (1996), Denacifikacija u Nemačkoj, u knjizi Srpska strana rata, N.Popov, urednik, Republika, Beograd

Vratuša, Vera (1995), Razvoj, religija, rat, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta, Beograd