Uvodni tekst

Objavljeno u:

The Journal of Comparative Law
Tom XII, publikacija br. 1

ISSN: 1477-0814

Poslednji put objavljeno: 26. juna 2018.

Izdavač: Wildy, Simmonds and Hill Publishing, UK

Str. 61-82A

Suđenja za masovna zlodela1 nisu poput drugih suđenja. Ali, upravo poput drugih suđenja za krivična dela ona treba da zadovolje pravdu za žrtve, izreknu kazne i tako spreče – ili barem kontrolišu – vršenje zločina u društvima. Međutim, za razliku od zločina za krivična dela pred domaćim sudovima, od suđenja za masovna zlodela očekivalo se mnogo više od zadovoljavanja pravde i izricanja presuda. Njihova svrha je trebalo da bude i vansudska: da utvrde istinu o konfliktu, prikupe istorijsku dokumentaciju, doprinesu uspostavljanju istorijskog narativa i pomognu u oblikovanju kolektivnog sećanja.

Tokom poslednje dve decenije rapidno je rasla količina doktrinarne literature o sudskoj i vansudskoj svrsi suđenja za masovna zlodela, i to proporcionalno sa brojem međunarodnih krivičnih sudova ustanovljenih po okončanju Hladnog rata.2 Ovi su sudovi – bili oni ad hoc ili stalni – procesuirali preko stotinu slučajeva, od kojih su mnogi okončani presudama, a neki ostali neokončani, uglavnom zbog smrti okrivljenih pre kraja suđenja.3 Većina presuda je bila osuđujuća, dok su neke bile oslobađajuće.

Ovaj se papir bavi interakcijom sudske i vansudske svrhe suđenja za masovna zlodela, i to na uzorku suđenja političkih i vojnim liderima pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).4

Polazi se od pretpostavke da je sudnica uvek značajno mesto gde se utvrđuju istina, prikuplja istorijska dokumentacija, i doprinosi istorijskom narativu konflikta. Ali, kakva se to istina, kakve istorijske činjenice i kakav istorijski narativ mogu tu očekivati?

Da bi se odgovorilo na ova pitanja postavljaju se sledeća potpitanja: (1) kakva je razlika između “sudske istine” i “prave istine”? (2) šta čini istorijsku dokumentaciju? (3) kakav se doprinos istorijskom narativnu i kolektivnoj memoriji može očekivati na osnovu sudskih presuda – osuđujućih odluka, odluka zasnovanih na priznanju krivice ili oslobađajućih? (4) može li nedovršeno suđenje za masovna zlodela – okončano bez ikakve presude – biti validan istorijski izvor koji će doprineti istorijskom narativu?

Ovde se prvo analizira rasprava koju eksperti međunarodnih krivičnih sudova, stručnjaci za pravo, zajednice žrtava i post-konfliktne političke elite vode o interakciji sudskih i vansudskih ciljeva suđenja za masovna zlodela. Potom ćemo se pozabaviti pitanjem kakva to istina, sudska dokumentacija i istorijski narativ mogu proizaći iz suđenja za masovna zlodela. Naredni odeljak istražuje ograničenja koja sudska forma može postaviti pred istorijski narativ na osnovu diskrecionog prava tužilaštva o tome protiv koga treba podići optužnicu i po kojim načelima odgovornosti. Razmatraju se i ograničenja koja pravila o relevantnosti dokaznog materijala mogu nametnuti istorijskom narativu u slučajevima kada se neki važan dokaz, s pravne tačke, može isključiti ili zatamniti za javnost. U poslednjem odeljku se razmatra da li je nakon jednog neokončanog suđenja ostalo nešto vredno osim pravnih aspekata. Kako bi sudska arhiva neokončanog suđenja mogla doprineti istorijskoj pravdi i istorijskom narativu?

DOKTRINARNA RASPRAVA O SUDSKOJ I VANSUDSKOJ SVRSI
SUĐENJA ZA MASOVNA ZLODELA

Rasprava o sudskog i vansudskoj svrsi suđenja za masovna zlodela započela je nirnberškim i tokijskim tribunalima5 i tu su pretežno bila zastupljena dva međusobno suprotstavljenja gledišta.6 Ton debati o svrsi suđenja za masovna zlodela dala je Hana Arent /Hannah Arendt/ (1906-1975) koja je smatrala da suđenja za masovna zlodela treba da ispune obaveze iz svog legalnog mandata i ništa više izvan toga.

Izveštavajući iz Jerusalima 1961. sa suđenja Ajmanu /Eichmann/ Arent je napisala da je “svrha suđenja da zadovolji pravdu i ništa više; čak i najuzvišenija krajnja svrha…može samo omesti osnovni zadatak zakonodavstva: da odmeri optužbe podignute protiv optuženog, donese presudu i odredi kaznu”.7 Pišući decenijama kasnije o Tokijskom tribunalu Jan Buruma /Ian Buruma/ je otišao korak dalje tvrdnjom da u sudnici nema mesta istoriji: “Kao što je veri mesto u crkvi, tako je svakako i istoriji mesto u školi”. “Kada se sud koristi za lekcije iz istorije, nismo daleko o rizika teatralnih suđenja”, zaključuje on.8 Jedan ekspert međunarodnih krivičnih tribunala je koliko nedavno ustvrdio da istorijska dokumentacija “može biti samo nusproizvod suđenja koja se obavezno moraju fokusirati na to da uvrde da li je Tužilaštvo dokazalo da je optuženi kriv van svake osnovane sumnje.”9

Njihova su gledišta bila potpuno suprotna onome što je izrekao Hartli Šokros /Hartley Shawcross/ (1902-2003), glavni britanski tužilac Nirnberškog tribunala: “Verujemo da će ovaj Tribunal...postaviti savremene standarde i rezultirati autoritativnom, nepristrasnom hronikom u kojoj će budući istoričari moći da potraže istinu, a koja će budućim političarima biti opomena”.10

Svedoci smo sve šireg konsensusa naučnika iz raznih oblasti o komplementarnosti sudske i vansudske svrhe suđenja za masovna zlodela. Tvrdeći da su suđenja za Holokaust zamaglila granicu između sudskog i vansudskog Lorens Daglas /Lawrence Douglas/ je prvi upotrebio izraz “didaktička legalnost”.11 Prihvatajući da je osnovni zadatak krivičnog suda da na proceduralno pravičan način razreši pitanja krivice, Daglas zagovara integraciju sudske i vansudske svrhe suđenja za masovna zlodela.12 Bilski /Bilsky/ upozorava na opasnost od debate koja bi se vodila na relaciji pravno vs. istorijsko. Ona smatra da bi ovakva polarizacija odvratila pažnju sa činjenice da jedan transformatorski sudski proces treba da “odigra suštinsku ulogu u demokratskom društvu time što će hegemonističke narative o identitetu podvrgnuti kritičkom promišljanju”.13 Za Bilskog je mesto “tranformatorskim” procesima negde između političkog i legalnog.14 S jedne strane, kaže on, transformatorski proces treba da ostane dosledan osnovnim liberalnim vrednostima vladavine prava, a sa druge da služi jedinstvenoj funkciji jednog legalnog foruma u okviru kojeg se elementarne vrednosti društva mogu preispitivati u svetlu suprotstavljenih narativa iznetih u sudnici.15

Međutim, kakav je odnos između pravne i istorijske istine, sudske i istorijske pravde, i pravnog i istorijskog narativa? Postoji li uopšte istorijska pravda? Tejtel /Teitel/ navodi postojanje pet koncepata pravde: krivičnog, istorijskog i reparatornog. Potraga za istorijskom istinom, tvrdi ona, odvija se u okvirima odgovornosti i traganja za istinom, čemu doprinose sudski procesi.16 Definišući istorijsku pravdu Tejtel pribegava prosvetiteljskom gledištu po kojem je istorija učiteljica i sudija, a istorijska istina jednaka pravdi.17 Kada se istorija “interpretativno zaokrene”, upozorava, gubi se jedino jasno i determinativno razumevanje ili lekcija iz prošlosti. Stoga je potrebno prepoznati do koje mere istorijsko razumevanje zavisi od političkih i društvenih neizvesnosti.18 Treba li uopšte tragati za jednom jedinom istinom, i jednim jedinim autoritativnim istorijskim narativom o zlodelima iz prošlosti? Ili je realno očekivati da će mnoge verzije jedne teške i složene prošlosti uvek (ko)egzistirati, bilo ili ne bilo sudskih arhiva?

SUĐENJA ZA MASOVNA ZLODELA, ISTINA, ISTORIJSKA DOKUMENTACIJA I ISTORIJSKI NARATIV

Ograničenja kontinentalnih pravnih sistema da dosegnu pravdu:
“sudska istina” vs. “prave istine”

“Šta je istina”, filozofsko je pitanje. Činjenica da postoje razne istine – počev od “istorijske istine” i “sudske istine” – izaziva konfuziju. Fergal Gejnor /Gaynor/, advokat sa dugogodišnjim iskustvom rada u međunarodnim krivičnim sudovima, smatra da je “krivični proces kao suštinski poduhvat potrage za istinom doseže do pukotine između anglosaksonskog i kontinentalnog pravnog sistema. Polazna tačka za razumevanje pojma “sudske istine” je u činjenici da iz akuzatorskih procesa kontinentalnog sistema proizilaze barem dva međusobno suprotstavljenja narativa – narativ tužilaštva i narativ odbrane – o tome zašto je jedan konflikt prerastao u nasilan i ko je za to kriv. Uopšteno govoreći, akuzatorski model (tj. evropski ili kontinentalni pravni sistem) nastoji da što je moguće više dosegne do istine, dok običajni model (anglosaksonski pravni sistemi) kod izvođenja dokaza više sledi pravila kako bi suđenje bilo pravično i garantovalo da će presude proizilaziti isključivo iz dokaznog materijala i argumentovanosti predočenih optužbi.19

Istine do kojih se dolazilo na suđenjima kojima je predsedavao Bert Ruling /Röling/ (1906-1985), holandski sudija Tribunala u Tokiju, navele su ga da zaključi da mnoga prethodno ustanovljenja pravila koja treba laičku porotu da zaštite od pogrešnih ili nepouzdanih dokaza ne dovode do “pravne” već do “sudske istine”.20 Ovim su preokupirani i pravni zastupnici do današnjih dana. Ser Džefri Najs /Geoffrey Nice/, glavni tužilac u procesu protiv srpskog predsednika Slobodana Miloševića u MKSJ, ima rezerve prema akuzatornom modelu kao najefikasnijem za procesuiranje masovnih zlodela. To je objasnio time kako se može desiti da sudije sastave presude zasnovane na dva suprotstavljena narativa – tužilaštva i odbrane – od kojih nijedan ne mora predstavljati preciznu ili čak istinitu interpretaciju činjenica i zbivanja. Pored toga, sudije mogu imati malo prilike da konačnu odluku donesu na osnovu ubedljivosti dokaza i pravnih argumenata jedne strane i tako izreknu presudu koja neće odražavati pravu istinu ili istinu uopšte.21

Oto Kiršmajer /Otto Kirchheimer/ (1905-1965)22 je zastupao teoriju “duple opklade” na suđenjima za masovna zlodela, gde tužilaštvo i odbrana zastupaju potpuno suprotne prikaze prošlosti. Po njegovog teoriji, proces, čak i kada se okonča presudom, može da ne ispuni svoju didaktičku funkciju jer, uprkos svemu, može prevagnuti narativ odbrane. Rizik je utoliko veći kada se za isti ili slične zločine sudi dvema osobama ili više njih.23 Naučnici koji su se bavili dominantnim narativima na suđenjima za Holokaust došli su do saznanja da je pravo ponekada dobilo, a ponekada izgubilo tu opkladu.24

Istorija iz sudnice

Kako je to ova “dupla opklada” funkcionisala u MKSJ? Optužnice i sudski procesi u MKSJ pokazuju da je većina optuženih bila srpske nacionalnosti. To je bio rezultat istrage zločina počinjenih tokom ratova u Hrvatskoj (1991-1992. i 1995), Bosni i Hercegovini (1992-1995) i na Kosovu (1998-1999). Većina žrtava tih ratova nisu bili srpske nacionalnosti i naseljavali su teritorije na koje je Srbija predendovala (Serb designated territories) – termin koji je koristilo Tužilaštvo MKSJ da označi aspiracije srpskog rukovodstva za uspostavljanjem jedne post-jugoslovenske srpske etničke države. Dvojica optuženih Srba, Radovan Karadžić i Slobodan Milošević (1941-2006), bili su najviši politički rukovodioci protiv kojih su podignute optužnice u MKSJ.25 Valja uočiti da je i pre formiranje MKSJ maja 1993. većina analitičara, istoričara i diplomata označila srpsku stranu kao najodgovorniju za početak rata i vršenje zločina. Međutim, postojao je i suprotan narativ prema kojem su Srbija i Srbi bili žrtve zavere međunarodne zajednice i bivših jugoslovenskih republika – Slovenije i Hrvatske – za razaranje Jugoslavije kao države. Ova su dva međusobno suprotstavljena narative ponavljana i u sudnici: prvi je zastupalo Tužilaštvo, a drugi odbrana.

Suđenje Miloševiću je redovno prenošeno u regionu. Milošević - koji je sam sebe zastupao na sudu – razumeo je vrednost vremena koje mu je dato u sudnici, i najviše ga je utrošio na obraćanje domaćem gledalištu svojim prezirom i nadmenošću, koje je iskazivao prema sudijama, tužiocima, a povremeno i žrtvama progona.26 Bio je, čini se, svestan koliku moć sud ima na formiranje javnog mnjenja, jer je u direktnom prenosu iznosio suprotni narativ za koji je znao da će naići na dobar prijem u Srbiji. Jednom prilikom je rekao:

U međunarodnoj javnosti se već duže vremena i sa jasnim političkim namerama stvara jedna neistinita, iskrivljena slika u smislu onoga što se odigralo na teritoriji bivše Jugoslavije. Optužbe direktno usmerene na mene su jedna beskrupulozna laž, a i stalno iskrivljavanje istorije. Sve je tako predstavljeno na jednostran način kako bi se od odgovornosti zaštitili oni koji su zaista odgovorni, i izvukli pogrešni zaključci o tome šta se desilo, i u smislu toga šta stoji iza rata protiv Jugoslavije.27

Suđenje Miloševiću ustalilo je međusobno suprotstavljene narative koji su postojali i pre nego što je proces započet. Ovi su se raniji narativi održali tokom čitavog procesa zahvaljujući akuzatornim pravnim procedurama.

Presude, istorijska dokumentacija i istorijski narativ

Da li se presudama ublažavaju rasprave o istorijskim narativima? Da li one istoriju utvrđuju bliže istini? Jesu li one “drugi nacrti istorije”, kako to tvrde neki autori?28 Prvih godina rada MKSJ prve presude donete pod predsedavanjem sudije Antonija Kasezea /Antonio Cassese/ (1937-2011) odražavale su očekivanja da će se presudama utvrditi “pravosudne činjenice” koje “nikakav revizionizam ili amnezija” ne mogu poništiti.29 Kako se ta plemenita namera realizuje u stvarnosti? Da li je presuda krajnji cilj pravde? Ili, mogu li presude ponekad ne zadovoljiti pravdu i tako kompromitovati istorijsku istinu i zacementirati postojeće polarizovane istorijske narative? Ili pak, mogu li nekad, naročito kada se citiraju selektivno i van konteksta, poslužiti kao snažan argument onima koji negiraju zločine iz prošlosti?

U avgustu 2016, nekih pet meseci nakon izricanja presude Karadžiću u MKSJ, prvi potpredsednik vlade i ministar inostranih poslova Srbija Ivica Dačić izjavio je u medijima da je presuda MKSJ Karadžiću rasteretila bivšeg predsednika Slobodana Miloševića i državu Srbiju krivične odgovornosti za masovne zločine u Bosni i Hercegovini.30 U prilog te tvrdnje ministar Dačić je ukazao na jedan tekst objavljen na internetu, čiji autor navodi odabrane delove presude; oni su, po njemu, Miloševića oslobodili krivice.31 Ta se “vest” o nevinosti Miloševića dalje širila putem široko distribuiranih online publikacija.32

Šta je, u stvari, navedeno u citiranim paragrafima? U paragrafu 3460 se na 1303. strani navodi kako je Milošević sve vreme konflikta pružao pomoć bosanskim Srbima u ljudstvu, namirnicama i oružju.33 U tom istom paragrafu je zaključeno da nije bilo dovoljno dokaza koji bi potvrdili da je Milošević odobrio zajednički plan; to jest, plan o uspostavljanju etnički homogenih srpskih teritorija u Bosni i Hercegovini, očišćenih od „ne-Srba“. Citirani paragraf bi se mogao tumačiti kao negativna konstatacija o nedostatku dokaza, a nikako kao potvrda da je dokazano da Milošević – a kamoli Srbija – nisu odgovorni.

Ministar Dačić je dodao da navedeni paragraf oslobađa i državu Srbiju.34 Njegove su reči odjeknule širom regiona. Nije ih izrekao bilo koji predstavnik srpske vlade, već političar koji je obnovio Socijalističku partiju Srbije (SPS), partiju koju je Milošević osnovao 1990. Nekadašnji “mali Slobo” kako je nazivan u medijima jer je s puno predanosti imitirao Slobodana Miloševića, Dačić je 2006. stao na čelo SPS koja je od 2008. koalicioni partner svih srpskih vlada, nastavljajući time Miloševićevo političko nasleđe. To bi se pravnim jezikom moglo nazvati “nematerijalnim dokazom” – nečim što se ne mora dokazivati da bi se donela presuda Karadžiću.

Sudski arhivi kao oruđe protiv poricanja?

Pišući 2008. o težnji međunarodnih sudova da “istoriji ostave zapis o ratnim zločinima kao barijeru za buduća negiranja da su se ikada dogodili”,35 bivša sutkinja MKSJ Patriša Vold /Patricia Wald/ nije pomenula problem upravljanja ogromnom količinom materijala koji svaki proces ostavlja javnosti na korišćenje. Arhivski materijal koji ostaje nakon savremenih suđenja za masovne zločine toliko je obiman da ga je gotovo nemoguće detaljno pretraživati i utoliko manje razumljiv korisnicima van suda, koji bi hteli da tu dođu do određene informacije. Presuda Karadžiću napisana je na 2590 stanica, a presude za još dvoje ili više optuženih su možda čak i duže.

Sudije MKSJ su u presudi izrečenoj u slučaju srpskog generala Ratka Mladiće otišle korak dalje od sudija u slučaju Karadžić, ne našavši da je general Mladić na bilo koji način bio deo udruženog zločinačkog poduhvata iz Srbije. U paragrafu 4238 presude MKSJ Mladiću izrečene 22. novembra 2017. konstatuje se da je u tome učestvovalo “mnoštvo lica, uključujući sledeće pojedince: Radovana Karadžića, Momčila Krajišnika, Biljanu Plavšić, Nikolu Koljevića, Bogdana Subotića, Momčila Mandića i Miću Stanišića”.36 Sva navedena lica bili su zvaničnici Republike Srpske. Dok su sudije u slučaju Karadžić ustvrdile postojanje dokaza o učešću Jovice Stanišića, Franka Simatovića, Željka Ražnatovića i Vojislava Šešelja – političara i državnih zvaničnika iz Srbije – u zajedničkom projektu u Bosni i Hercegovini, sudije u slučaju Mladić nisu smatrale da ima dovoljno dokaza da su ova lica učestvovala u realizaciji zajedničkog zločinačkog cilja u Bosni i Hercegovini. U oba slučaja sudije su bile saglasne da je Slobodan Milošević učestvovao u ostvarivanju zajedničkog zločinačkog cilja.37

Verovatno da oni koji poriču zločine iz optužnica u obimnim sudskih arhivama, kao i presudama na tolikom broju stranica mogu pronaći dovoljno faktografskih detalja ili komentara, pa čak i poneki paragraf presuda, izvučen iz konteksta, na osnovu kojih će sačiniti, promovisati ili potkrepiti neki apologetski istorijski narativ koji nema nikakve veze sa presudom.

Kako bi, na primer, spoljni istraživač mogao pronaći relevantni materijalni dokaz sa suđenja Miloševiću o “zajedničkom planu”?38 Neki dragoceni materijalni dokazi dobijeni su od svedoka insajdera i iz stenograma sa tadašnjih sastanaka visokih funkcionera, koji su nabavljeni iz državnih arhiva Srbije radi potvrđivanja povezanosti Miloševića sa “zajedničkim planom” u Bosni i Hercegovini. Na primer, na vrhuncu rata u Bosni i Hercegovini kada su Srbi osvajali teritorije vršeći zločine,39 zvaničnici iz Srbije, Republike Srpske (RS), srpskog entiteta u Bosni i Hercegovini, i Republike Srpske Krajine (RSK), srpskog entiteta u Hrvatskoj, održali su sastanak na kojem je Milošević kao zajednički cilj naveo ujedinjenje Srba iz Srbije, RS i RSK:

Mi de facto već imamo to jedinstvo, objektivno i u skladu sa našim odnosima, političkim, vojnim, ekonomskim, kulturnim u obrazovnim. Pitanje je samo kao sada doći do priznavanja tog jedinstva, odnosno kako legalizovati to jedinstvo. Kako stanje stanje koje de facto postoji i de facto se ne može ugroziti pretočiti u de facto i de jure.40

Ništa se do 1994. nije promenilo u načinu njegovog razmišljanja. Uprkos formalnoj podeljenosti rukovodstva RS od avgusta 1994, navedenoj kao relevantnoj u presudi Karadžiću, Milošević je rezimirajući srpske političke planove za Bosnu i Hercegovinu na sednici Vrhovnog saveta odbrane 30. avgusta 1994. govorio o “jedinstvenoj politici” Srba u SRJ, Bosni i Hercegovini, i Hrvatskoj, otkrivajući pri tom da politički lideri Srba odista dele isti plan koje je Tužilaštvo i navelo u slučaju Milošević:

Zajedničkom politikom uspeli smo, i to po mom mišljenju vrlo uspešno, da sačuvamo SRJ od rata, a istovremeno pružamo što je moguće veću podršku našem narodu sa druge obale Drine da uspostavi Republiku Srpsku, uspostavi Republiku Srpsku Krajinu, i za njih osvoji regularan status kroz pregovore koji vode krajenjem cilju čije priznanje sada nudi čak i međunarodna zajednica. A to je Republika Srpska koja se prostire na više od polovine teritorije nekadašnje Bosne i Hercegovine!41

Milošević je objasnio da je istinska pobeda u ratu u Bosni i Hercegovini priznanje osvojenih teritorija od strane međunarodne zajednice. Rekao je da su srpska osvajanja mnogo više od onog o čemu su mnogi sanjali.42 Radi podele Bosne i Hercegovine po etničkim linijama između Srba i ostale dve etničke grupe – bosanskih muslimana i Hrvata – srpske su oružane snage počinile teške zločine. Milošević je javno priznao da etnička podela Bosne i Hercegovine nikada ne bi bila moguća da nije bilo rata.43

Pokušaj ministra Dačića da presudu Karadžiću iskoristi u političke svrhe izazvao je bumerang efekat, jer su mediji u Bosni i Hercegovini, i Hrvatskoj počeli da kopaju po njegovoj ulozi u događajima koji su doveli do ratova devedesetih.44 Doprinos ministra Dačića pripremama Srbije za rat, počev od 1992, dokazan je na suđenju Miloševiću. Dokazi su stigli iz javnih izvora, magazina Epoha iz Beograda, koji je izdavala vladajuća Socijalistička partija Srbije (SPS). U broju od 7. januara 1992. Epoha je objavila članak pod naslovom “Jugoslavija po treći put”. U okviru tog članka iz 1992. objavljena je i vrlo indikativna mapa Bosne i Hercegovine.45 Na njoj su obeležene planirane “srpske opštine” u Bosni i Hercegovini, na kojima je većina bosanskih Srba u Bosni i Hercegovini na referendumu novembra 1992. glasala za ostanak u Jugoslaviji. Ishod referenduma je tada iskorišten za demarkaciju odabranih srpskih teritorija u Bosni i Hercegovini. Na mapi iz Epohe zacrtana je 1992. planirana zapadna granica buduće srpske države. U ratu koji je tri meseca posle toga izbio u Bosni i Hercegovini gotovo sve te “srpske opštine” označene u Epohi 1992. našle su se na udaru srpskih oružanih snaga u cilju izdvajanja odabranih srpskih teritorija po etničkim linijama.

Ovakva korelacija materijalnih dokaza savršeno ilustruje kako se sudska dokumentacija može upotrebiti protiv onih koji poriču zločine počinjene u prošlosti. Ali taj isti primer pokazuje i da problem koji predstavljaju presude ispisane na hiljadama stranica, plus stotine hiljada stranica materijalnih dokaza – koji nisu tako jednostavno dostupni novinarima i spoljnim korisnicima – više nego što bi trebalo ide na ruku onima koji poriču zločine.

Izvor: MKSJ, materijalni dokaz P808a (Prosecution v. Slobodan Milošević, IT-02-54). Svetlijim tonovima označene su opštine u Hrvatskoj i Bosnia i Hercegovini, u kojima je srpsko stanovništvo glasalo za ostanak u Jugoslaviji. Na toj je osnovi Srbija da dobije upravo te prostore i pridoda ih novoj državi koju su Srbija i Crna Gora uspostavile 1992, nazvavši je Saveznom Republikom Jugoslavijom (1992-2003).

OGRANIČENOST PRAVNE FORME U
DOSEZANJU SVEOBUHVATNOG ISTORIJSKOG NARATIVA

Diskreciono pravo Tužilaštva u odlučivanju protiv
koga se podiže optužnica, za koje zločine i po kojoj pravnoj teoriji

U nekim slučajevima optužnica i potonji sudski proces mogu proizvesti nešto što bi se moglo nazvati “potprosecuiranjem” ili “preprocesuiranjem” ukoliko se osumljičenom predoči optužnica koja je isuviše ograničena ili preširoka – vremenski, teritorijalno ili težinski – u odnosu na ono što se zaista odigralo. Kada tužilaštvo iz bilo kojih razloga “potprosecuira”46 ili “preprosecuira”47 neki slučaj, država i svi odgovorni u državnom aparatu mogu se potpuno izvući ruci pravde, posebno u slučaju kada se pojedinac “preprocesuira” pa se autoritetom tužilaštva smatra lično odgovornim za sve što se desilo.

Istorijski narativ koji iz toga proizilazi može biti nepravedan. Ali kada se taj osumljičeni izvede pred sud samo da bi na kraju bio oslobođen krivice, posledice po pravni i istorijski narativ mogu biti znatne.

Opasnosti pot- ili preprocesuiranja su verovatno najveće kod optužnica kojima se politička ili vojna rukovodstva terete za masovna zlodela činjena u dužem vremenskom periodu. Pravnici moraju strogo voditi računa da ne precene ili potcene nadležnosti isključivo jednog pojedinca s obzirom da iza političkih i vojnih planova obično ne stoji samo jedan tvorac. Takvi se planovi uglavnom prave u kabinetima, ratnim štabovima, u privatnim razgovorima rukovodilaca, pa čak i izviru iz javnog diskursa u medijima. Retko se događa da isključivo jedno lice sasvim samo formuliše i ostvari neki plan. S obzirom na ovu realnost pravna doktrina udruženog zločinačkog poduhvata (UZP) igra značajnu ulogu. Slična je onome što se u nekim nacionalnim pravnim sistemima naziva “zaverom”.48 Njome se za zločine povezuje više, a često i mnoštvo lica koja su učestvovala u njihovom vršenju, potsticala ih, saučestvovala u njima ili ih planirala. Time što povezuje neka lica u izvršenju konkretnih zločina – na primer, ubistava civila – doktrina omogućuje forensičko razmatranje interakcije i saradnje svih lica koja mogu pripadati nekoj grupi ili organizacije i, kao, takva mogu delovati radi UZP.

Doktrina obuhvata “zajedničku svrhu” u slučajevima kada akteri u UZP, bez obzira na svoje konkretno učešće u vršenju zločina, na isti način razumevaju šta se time postiže. MKSJ je razaznavao različite stepene učešća u UZP; međutim, na svakom stepenu su učesnici u UZP delovali radi zajedničke kriminalne svrhe i bili upoznati, makar i minimalno, sa činjenicom da drugi vrše zločine. Kritičari ove doktrine ukazuju da ona ne može da obuhvati “(ko)odogovornost u slučaju funkcionalne fragmentacije gde je komunikacija među saučesnicima difuzna ili potpuno ukinuta”. Ove kritike, međutim, zanemaruju realnost da se masovna zlodela mogu vršiti a da se pri tome ne vidi ko stoji iza njih. A od prava se očekuje da sa svim svojim tehničkim pravilima i doktrinama otkrije kompleksnu realnost u kojoj se zločini vrše.

Odvojena, ali uzajamno povezana suđenja su se u MKSJ različito tretirala, zavisno od odluke glavnog tužioca ili tužilačkog tima koji vodi slučaj. Neke optužnice, na primer, navode imena učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu premda optužnica nikada nije bila podignuta ni protiv jednog od pomenutih lica. Isto tako, neka su lica, nikada ni pomenuta u bilo kojoj optužnici MKSJ, optužena i izvedena pred sud. Kada je lice optuženo za navodne zločine i optužnica protiv njega potvrđena, te će optužbe ili “tačke” optužnice imati znatan uticaj na suđenje i potom na presudu. To se optuženo lice može proglasiti krivim po nekim tačkama optužnice, a osloboditi odgovornosti za druge. Dodatni problem je što različita veća jednog istog tribunala ili suda mogu različito vrednovati dokaze koji su im predočeni o istim ili sličnim temama, i tako doći do različitih zaključaka o relevantnim istorijskim zbivanjima. Kako istoričar može proceniti neku optužnicu i presudu donetu po njoj, i uvideti zaključiti da su i optužnica i presuda, ili obe, manjkave?

Manjkava optužnica ili manjkava presuda?

General Perišić, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije od 1993. do 1998, optužen je za zločine počinjene na teritoriji Bosne i Hercegovine od 1992. do 1995. Optužen je da je pomagao i potsticao zločine koje su počinile srpska vojska Krajine (Srpska vojska Krajina – SVK) u Hrvatskoj i vojska bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske – VRS) u Bosni i Hercegovini, ali nikada ni u jednoj relevatnoj optužnici u MKSJ nije bio naveden kao učesnik u UZP. Optužnica protiv Perišića, iz nekih razloga, uopšte nije uzela u obzir pravnu doktrinu UZP.

Kao takvi imenovani su samo njemu podređeni oficiri koje je jugoslovenska vojska (Vojska Jugoslavije – VJ) uputila da ratuju za vojsku Republike Srpske (VRS), i mnogi od njih izvedeni pred MKSJ, a pojedini i osuđeni.49 Ni dokazni materijal optužnice ni dokazi koje je podnelo Tužilaštvo nisu generala Perišića povezivali sa bilo kojim de jure političkim strukturama poput Vrhovnog saveta odbrane (VSO) ili de facto kanalima komunikacije sa bilo kojim učesnicima u UZP, poput Dobrice Ćosića i Zorana Lilića, dvojice predsednika Savezne Republike Jugoslavije, koji su predsedavali VSO tokom rata u Bosni i Hercegovini, ili Momirom Bulatovićem i Slobodanom Miloševićem, drugom dvojicom članova VSO sa pravom glasa sve vreme tog rata.

Prema odluci Žalbenog veća iz 2013, Perišić je kao načelnik Generalštaba VJ u kritičnom periodu u kojem su zločini počinjeni bio podređen tadašnjem predsedniku Zoranu Liliću koji nikada nije bio pomenut kao učesnik UZP niti optužen pred bilo kojim sudom. U odluci dalje stoji da je Perišić bio jedan od mnogih učesnika sednica VSO, ali su konačne odluke donosili predsednici SRJ, predsednik Srbije i predsednik Crne Gore.50

Odluka da VJ pruža pomoć VRS, navodi se, doneta je u VSO pre imenovanja Perišića za načelnika Generalštaba 1993. Ta se pomoć razmatrala na sednicama VSO kojima je on prusustvovao sve vreme svog mandata u VSO, bilo da se radilo o određenim zahtevima ili generalnoj pomoći VRS i SVK. Žalbeno veće je VSO povezalo sa zločinima nad civilnim stanovništvom, ali dodalo da sve odluke VSO nisu bile kriminalne po svojoj prirodi. Žalbeno veće je razmatralo i da li je Perišić sprovodio politiku pomoći ratnim naporima VRS na način da se ta pomoć VSO koristi za zločine koje je počinila VRS, i presudilo da dokazi o doprinosu generala Perišića sednicama VSO ne ukazuju da se on izričito zalagao da se ta pomoć koristi kao podrška zločinima VRS, već da je samo podržavao politiku VSO pružanja pomoći VRS.

Presuda je odmah, opstavši takva kakva je, u celom svetu viđena kao odluka u korist višim vojnim strukturama. U kritikama je izražavana zabrinutost zbog znatnih izmena u odnosu na pravosudne presedane o odgovornosti za pomaganje i potsticanje, koji su iziskivali dokaze o samo dva elementa da bi se utvrdila krivica. Prvo, da njegovo ponašanje podrazumeva veliku verovatnoću pomaganja u zločinu. Presuda Perišiću je uvela i treći element, to jest da se mora dokazati da je optuženi “izričito upravljao” vršenjem zločina.51 Odluka Žalbenog veća u slučaju Perišić zasnivala se na premisi da je VRS – vojska bosanskih Srba, kojom je komandovao Ratko Mladić – bila angažovana u legitimnom vojnom naporu i predstavljala legitiman vojni napor, i da je Perišić pomagao legitimna ratna dejstva, a da nema dokaza da je “izričito upravljao” pomoću kojom su zločini vršeni.52

Dakle, kakvo je s pravne tačke gledišta stvarno značenje oslobađajućih presuda? Kako to kaže bivši sudija MKSJ Lord Jan Bonomi /Iain Bonomy/, oslobađajućom presudom u krivičnom slučaju ne presuđuje se da je optuženi “nevin”.53 Presudom se samo određuje da li jeste ili nije utvrđeno da je optuženi kriv za tvrdnje kojima se on ili ona terete optužnicom. Na tužilaštvu je da dokaže da su te tvrdnje tačne “van svake sumnje”.

Bez oslonca na pravnu doktrinu UZP, tužilaštvo nije ni pokušalo da utvrdi dokazivu povezanost generala Perišića i rukovodstava RS, RSK, SRJ i Srbije u formulisanju “zajedničkog plana”. Može biti da bi suđenje i podneti dokazi rezultirali drugačijom presudom da je tužilaštvo rešilo da optužnicom obuhvati sva tri člana VSO sa pravom glasa, zajedno sa Perišićem i drugim visokim političkim i vojnim rukovodiocima bez prava glasa, prisutnih na strateškim sednicama VSO.

Krivični slučajevi se mogu dobiti kombinovanjem validne pravne teorije i uverljivog dokaznog materijala. Tužilaštvo i odbrana podnose dokaze, a teret dokazivanja optužbi je na tužilaštvu. Na sudijama je svoju konačnu odluku o valjanosti dokaza izreknu u presudi.

Moć države da obezbedi ili prikrije dokazni materijal

Kakav je dokazni materijal dostupan tužiocima i sudijama? I šta biva kada se dokazni materijal za visokorangirane slučajeve očekuje od država koje su učestvovale u ratu? Iskustvo MKSJ pokazuje da sve strane relevantne za proces nisu predane dosezanju pravde i istine. Ima primera da države intervenišu kod domaćih i međunarodnih sudova koji se bave masovnim zlodelima kako bi zataškale dokaze, sprečile da istina izbije na videlo i iz raznoraznih razloga ustoličile potpuno drugačiji narativ. Države mogu da deluju suprotno iskrenoj potrazi za pravdom, čak i kada su primorane da sarađuju sa krivičnim tribunalima i sudovima, otvore državne arhive kako bi dokumentovani dokazi bili dostupni u procesima, i pod pretnjom sankcija Ujedinjenih nacija ili Evropske unije omoguće pristup svedocima. U takvim slučajevima, a da bi izbegle sankcije, države mogu krenuti u suptilnu igru kojom će hinjiti saradnju, a u stvari nastojati – i to ponekad vrlo uspešno – da sudu i javnosti uskrate po sebe štetne dokaze. Nema sumnje da je pri sakupljanju dokaznog materijala kooperativnost država od najvećeg značaja za uspeh i integritet suđenja za masovna zlodela.

Bez obzira na postojanje ogromne količine audio, video i pisanog materijala o jugoslovenskim sukobima, tužioci MKSJ – za razliku od svojih kolega u Nirnbergu – nisu mogli u celosti i lako da dođu do dokumentacije u državi na čijem čelu je svojevremeno bio Milošević.54 Bilo je teško i ponekada nemoguće doći do dokumenata iz zvaničnih arhiva SRJ i Srbije,55 koji su sa forenzičkog stanovništva bili važniji od onih koji su se mogli javno nabaviti. Bila je to sušta suprotnost onome sa čime su se suočavali tužioci u Nirnbergu gde su saveznici jednostavno preuzeli arhive države i nacističke partije kako bi se mogli upotrebiti u svrhu dokaza na suđenju. Neki dokazi najvredniji za suđenja optuženim Srbima, posebno visokim političkim i vojnim rukovodiocima, bili su pohranjeni u državnim arhivama Srbije.

U pogledu saradnje sa Srbijom suđenje Miloševiću predstavljalo je, u izvesnoj meri, veliki uspeh za MKSJ. MKSJ se 2001, kad je Milošević već bio u pritvoru 2001, a suđenje trebalo da počne 2002, obratilo Beogradu za dokazni materijal. Istraga MKSJ se fokusirala na dokumente koji su svedočili o Miloševićevoj ličnoj odgovornosti za upotrebu oružane sile u kampanji etničkog čišćenja teritorija u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, na koje je Srbija imala pretenzije. Milošević je u MKSJ optužen, kao pojedinac, za genocid u Bosni i Hercegovini, u Srebrenici i mnogim drugim opštinama. Srbija se kao država u isto vreme suočavala sa optužbama za kršenje Konvencije o genocidu iz 1951, koje je protiv nje 1993. u Međunarodnom sudu pravde (MSP) podigla Bosna i Hercegovina.56 Nije samo Milošević bio krivično gonjen za zločin genocida, s obzirom da se pred MSP kršenje Konvencije o genocidu moglo dokazati samo ukoliko je prethodno utvrđeno da je taj zločin i izvršen. Četrnaest godina dugi proces protiv Srbije odvijao se u MSP paralelno i sa suđenjem Miloševiću u MKSJ od 2002. do 2006. Trebalo je „preklopiti“ mnogo dokaza da bi se utvrdila Miloševićeva krivica u MKSJ, i trebalo je dokazati u MSP da je Srbija prekršila Konvenciju, s obzirom da je Milošević optužen za genocid u Srebrenici i šest drugih opština u BiH.57

Istražitelji MKSJ pronašli su vredne dokaze u arhivama triju značajnih političkih organa ovlašćenih za komandovanje oružanim snagama: Predsedništva SFRJ (PSFRY – Predsedništvo SFRJ); Vrhovnog saveta odbrane (VSO - Vrhovni savet odbrane); i “Zajedničke komande” (Zajednička komanda) za Kosovo. Bila su to najviša državna tela koja su komandovala oružanim snagama u raznim fazama tri rata: Predsedništvo SFRJ je bilo relevantno za ratove u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini; VSO za ratove u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, i na Kosovu; a, Zajednička komanda samo za rat na Kosovu.

Strategija Srbije za saradnju sa MKSJ bila je usmerena na zaklanjanje što je moguće više dokaza za koje se proceni da bi mogli da koriste Bosni i Hercegovini u procesu pred MSP. Ministar pravde SRJ Nebojša Šarkić je jednom prilikom „otkrio igru“ objašnjavajući da bi se tražena dokumentacija mogla predati samo „po okončanju sporova između SR Jugoslavije i Bosne i Hercegovine, i Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde (MSP)“.58

Broj dokumenata koji su traženi, a nisu dobijeni od Srbije značajno je porastao tokom 2002; to je decembra 2002. ponukalo tužilački tim u slučaju Milošević da pribegne proceduri poznatoj kao „pravilo 54 bis“, po kojoj Sud može da naredi državama da predaju dokumentaciju. U slučaju nezadovoljavajuće saradnje Tužilaštvo MKSJ – ili tim obrane u sličnoj situaciji – može da pokrene proceduru za primenu pravila 54 bis, što u teoriji omogućava zainteresovanim stranama da dođu do dokumentacije putem naredbe suda. U praksi proces dobijanja relevantne dokumentacije putem sudske naredbe može potrajati mesecima, pa i godinama, a nekada se zahtevani dokazi nikada i ne predaju.59

Ali, neposredno po okončanju Miloševićeve ere izgleda da je rukovodstvo Srbije bilo manje zainteresovano za ispunjavanje obaveza saradnje sa MKSJ radi zadovoljenja pravde i utvrđivanja istine nego za instrumentalizaciju te „saradnje“ za razne političke ciljeve: suprotstavljanja političkim protivnicima, obezbeđivanja međunarodne pomoći i približavanja Evropskoj uniji.60 Ali, možda je najvažniji cilj bio sakriti dokaze od Međunarodnog suda pravde (MSP), s obzirom da bi se dokumentacija koju je MKSJ tražio za suđenje Miloševiću mogla upotrebiti i protiv države Srbije u MSP.61

U odgovorima Kancelariji tužilaštva Srbija će navesti brojne razloge zbog kojih ne može da odgovori njenim zahtevima, od toga da je dokumentacije nestala prilikom NATO bombardovanja zdanja u kojima je bila pohranjena do otvorenog negiranja da je ta dokumentacija ikada i postojala. Srbija je proces saradnje razvlačila dugim i intenzivnim pregovorima sa Tužilaštvom, i ponekad uspevala da sa glavnim tužiocem postigne dogovor da se za javnost zatamne delovi državne dokumentacije za koje se smatralo da bi mogli da naškode Srbiji u MSP.

Zatamnjivanje dokaza zbog mogućnosti dokazivanja genocida

Februara 2007 – manje od godinu dana nakon smrti Miloševića – MSP je presudio62 da se zločin genocida dogodio u Bosni i Hercegovini, ali samo 1995, i samo u oblasti Srebrenice. Važno je istaći da je presuda MSP iz 2007. doneta a da sudijama nije bio dopušten uvid u dokumentaciju ili delove dokumenata, koje je MKSJ zatamnio za javnost. Među tim dokumentima bili su i stenogrami sa sednica VSO, koje je MKSJ zaštitio od javnosti na zahtev Srbije. Miloševićeva de jure funkcija tokom rata u Bosni i Hercegovini bila je povezana sa njegovom ulogom u VSO. Ustavom iz 1992. VSO je bio uspostavljen kao kolektivni vrhovnokomandujući oružanim snagama SRJ, i njegova prva sednica održana je 2. juna 1992. Činili su ga predsednici SRJ i republika Srbije i Crne Gore; kao predsednik Srbije Milošević je bio član VSO tokom svih godina rata u Bosni i Hercegovini. Zapisnici sa tih sastanaka visokih zvaničnika prikazuju Miloševića kao uvodničara o političkim temama, i precizno beleže reči koje su oslikavale njegova razmišljanja pre, tokom i nakon sukoba u kojima su srpske snage počinile zlodela u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Ovi dokumenti povezuju Miloševića – i ostale članove VSO – sa srpskim rukovodstvima u Bosni i Hrvatskoj tokom ratova devedesetih godina prošlog veka. Oni su vredan dokaz moći koja je de jure i de facto bila u rukama Miloševića i ljudi iz njegovog okruženja, i otkrivaju načine na koje su oni zajedno vukli konce i kovali planove za uspostavljanje i promenu granica Srbije putem sile.63

Slučajno otkrivanje zaštićenih dokaza

Nakon odluke MSP kojom su potvrđene ranije presude MKSJ64 da se u Bosni i Hercegovini dogodio zločin genocida, i to samo na području Srebrenice, činilo se da Srbija može da ostvari ciljeve koje su njeni zvaničnici isticali nebrojeno puta.65

Ali se dogodilo nešto što se nije moglo predvideti tako što su neki delovi zaštićenih dokumenata otkriveni nezvanično i bez odobrenja suda kada je Momir Bulatović objavio svoju knjigu Neizgovorena odbrana u kojoj je citirao zatamnjene delove mnogih stenograma VSO.66 Međutim, MKSJ nije preduzeo ništa čime bi doveo u pitanje ili promenio prvobitne odluke o zaštiti, ili sankcionisao Bulatovića. Bulatovićeva knjiga bi ostala nezapažena u javnosti da o njoj novembra 2007. nije objavljen članak u International War and Peace Reporting (IWPR). Autor članka se pitao kako je bilo moguće da ni tim koji je zastupao Bosnu u slučaju genocida pred MSP, ni tužilački tim MKSJ nisu iskoristili to što je Bulatović objavio neke zaštićene delove dokumentacije kako bi se pokrenuli postupci za ukidanje mera zaštita.67 Za bosanski pravni tim izdanje IWPR iz novembra 2007. moglo je biti okidač za pokretanje procesa revizije presude MSP iz februara 2007, a pri čemu bi zahtev za „revizijom“ mogao, na osnovu statuta MSP, da se podnese tokom narednih deset godina, zaključno sa februarom 2017; ali, to se nije dogodilo. To toga nije došlo ni četiri godine kasnije, 2011, kada je MKSJ stavio javnosti na raspolaganje većinu zaštićenih delova dokumentacije VSO, koji su „oslobođeni“ zaštite68 na suđenju generalu Momčilu Perišiću, načelniku Generalštaba VJ od 1993. do 1998.69 Ali, s obzirom na toliki publicitet Žalbeno veće nije smatralo da je ova dokumentacija dovoljno ubedljiva u slučaju Perišić, i on je oslobođen optužbi.

Kako sada stvari stoje – s obzirom da Perišiću uopšte nije bilo suđeno za genocid i da je oslobođen svih optužbi, da je Milošević mrtav, a protiv ostalih članova VSO optužnice nikada nisu ni bile podignute – istorijski zapisi mogu slobodno konstatovati da su SRJ i Srbija bile isključivo posmatrači tragedija koje su se odigravale u susednim državama, Bosni i Hercegovini, i Hrvatskoj. Mnogi će to nazvati istorijskom parodijom. Štaviše, Bosna i Hercegovina nije do krajnjeg roka 2017. podnela MKSJ zahtev za revizijom.70 Sada, kada je došlo do zastarevanja desetogodišnjeg perioda, nema više pravnih lekova, čak i ukoliko bi i kada bi se obelodanili najupečatljiviji dokazni materijali.

Presuda u slučaju Perišić iz 2013. i presuda MSP iz 2007. devalvirali su za istorijski narativ pravni značaj zapisnika VSO. Nijedan sudski proces u kojem su korišćeni zapisnici VSO nije dovoljno javnosti stavio do znanja da se celovita slika ne može sagledati iz tih redigovanih stranica koje su konačno i stavljene na uvid. Većina zapisnika iz 1995 – godine kada je i izvršen genocid u Srebrenici – nikada nije ni bila predata, i još uvek nedostaje.

Kada se jednom i budu pojavili, bilo slučajno ili namernim istraživanjima, istoričari bi mogli da imaju presudnu reč u rekonstrukciji sleda događaja i odluka, koji su doveli do genocida. Tu bi istoričari mogli odigraju glavnu ulogu, da popunjavaju praznine i pružaju odgovore na otvorena pitanja o ličnoj odgovornosti srpskog političkog i vojnog vrha, i Srbije kao države, za zločin genocida počinjen u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995.

NEOKONČANO SUĐENJE ZA MASOVNA ZLODELA I
NJEGOVA VANSUDSKA VREDNOST

Svi sudski arhivi MKSJ su vredni istorijski izvori, jer sadrže ogromnu, jedinstvenu zbirku dokumentovanih dokaza, svedočenja i pravničke dokumentacije. Među materijalima za kojima su kao dokazima posezali i tužilaštvo i odbrana je dokumentacija iz jugoslovenskih, srpskih, kosovskih i bosanskih državnih arhiva, koja bi u suprotnom još decenijama ostala nedostupna javnosti i istraživačima.

Suđenje Miloševiću – premda neokončano – predstavlja, najmanje iz dva razloga, vredan istorijski izvor. Kao prvo, Milošević se sam zastupao na sudu i stoga lično odgovarao na dokaze koji su mu bili predočeni, ali i tokom celog procesa davao lične komentare kao čovek koji nastoji da odbrani svoje političke i privatne odluke. Kao drugo, zahvaljujući dokaznom materijalu direktno dobijenom iz državnih arhiva Srbije zapis suđenja Miloševiću naročito je vredan, jer se tu mogu naći državni dokumenti koji bi u suprotnom decenijama ili još duže ostali pod zaštitom.

U arhivi suđenja Miloševiću nalaze se stenogrami, materijali podneti kao dokazi, podnesci vezani za administrativna ili proceduralna pitanja, i odluke i presude Sudskog veća i Žalbenog veća. Arhiva je toliko obimna i bitna da bi se mogla analizirati u samo jednoj studiji. Pa ipak, nedostajući originalni materijali – poput zapisnika VSO iz ključne 1995 – koji su traženi, a nikad dobijeni, stoje kao praznina; drugim rečima, iako ogroman, zapis suđenja nije sveobuhvatan i kompletan. Sam zapis, uprkos svojoj obimnosti, može biti nedovoljan za istorijsko istraživanje, i stoga će istoričari posezati za izvorima van sudskog procesa - kao što su teoretski i istorijski, akademski članci, i takozvani „vansudski materijal“.71

SUĐENJA ZA MASOVNA ZLODELA KAO ISTORIJSKI IZVOR

Istorijski zapis sa ovog suđenja ostaće zbog svoje obimnosti jedna amorfna masa koju će neki istraživač stručno filtrirati i uskladiti shodno struci. Zato se jedan istorijski zapis može najbolje iskoristiti kada se određeni stenogrami, dokumenti ili video snimci izaberu po vrednosti koju imaju kao istorijski izvori.

Marus /Marrus/ je dobro uočio da sudske arhive svakog suđenja za masovna zlodela treba tretirati isto kao i svaki drugi istorijski izvor. Istakao je da istoričari treba da procene svaki izvor vodeći računa odakle potiče, jer su svi izvori u nekom smislu „kontaminirani“, a po tome suđenja za ratne zločine ne predstavljaju nikakav izuzetak.72 Korišćenje sudskog arhiva kao istorijskog izvora može uticati na istorijski narativ, ali ne tako što će to biti jedini narativ koji se neće opovrgavati. Fokusiranje na dokaze iznete u krivičnom postupku može bez takve namere uticati na istorijsku interpretaciju i rezultirati onim što je, zbog suđenja za Holokaust u Nirnbergu, postalo poznato kao „intencionalističko“ shvatanje određenog istorijskog perioda. Tako je oslanjanje na sudske arhive iz Nirnberga dovelo do toga da istoričari drže da je Holokaust proizašao iz eksplitictnog, detaljnog plana kojeg je skovao lično Adolf Hitler i koji se potom sprovodio se od vrha ka bazi.73 Tek je kasnije obraćena pažnja na sitnije birokrate i funkcionere na svim nivoima nemačkog društva, što je bio pristup ih kojeg se iznedrila „funkcionalistička“ interpretacija fokusirana na saučešništvo običnih Nemaca u Holokaustu, i to u tokoj meri da neki naučnici danas „konačno rešenje“ pripisuju delovanju društvenih i političkih pritisaka od baze na gore.74

Pa, da li je arhivski materijal sa suđenja Miloševiću doprineo već postojećim istorijskim narativima? Miloševićeva uloga u zbivanjima osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka istražena je u nizu političkih biografija. Među njima najpoznatije, izdate i na engleskom i na srpskom jeziku, objavljene su pre nego što je izveden pred sud ili iste godine kada je njegovo suđenje započelo.75 To znači da su malobrojni autori koji su predstavili sled kojim su se dokazi iznosili u sudnici da bi ustanovila odgovornost za slom Jugoslavije i, što je još važnje, za nasilje koje je usledilo.

Većina autora se slaže da je Milošević imalo ključnu ulogu u događajima koji su se odvijali u bivšoj Jugoslaviji od 1987. do 1999. Dosadašnje interpretacije Miloševićeve uloge u raspadu Jugoslavije mogle bi se podeliti u najmanje tri kategorije: intencionalističku, relativističku i apologetsku. „Intencionalisti“ smatraju da je Milošević diktirao tempo jugoslovenske krize jasno artikulišući planirane ciljeve, čime je oterao druge republike. Prema tom shvatanju, nasilje je korišćeno bezočno i praktično, i sa jasnom svrhom.76

Sa druge strane su autori koji Miloševića drže za inteligentnog i nemilosrdnog političara, ali lošeg taktičara i stratega čiji su politički potezi uglavom bili reakcija na neke druge.77 Ovi „relativisti“ smatraju da je Miloševićevi potezi bili odgovor na razvoj događaja koje su pokrenuli rukovodioci Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, i međunarodna zajednica. Po njihovom viđenju, Milošević je zaista hteo da sačuva Jugoslaviju, ali u tome nije uspeo.78 Za njih je on jedan ambiciozan političar koji je pokušao da ostvari više od onog za šta je bio sposoban; a njegovu vladavinu pripadnici ove škole mišljenja predstavljaju kao čitav niz grešaka i neuspeha – na domaćem i međunarodnom planu.79 Nasilje koje je obeležilo raspad Jugoslavije pripisuju složenoj interakciji mnogih faktora, što je dovelo do eskalacije krize koju sam Milošević više nije bio u stanju da drži pod kontrolom.

““Apologete“ se slažu sa relativistima oko uloge republika koje su htele da ostvare nezavisnost i međunarodne zajednice u raspadu Jugoslavije. S druge strane, oni njegov cilj da se sačuva Jugoslavija ne smatraju samo dobronamernim, već i opravdavaju njegovu politiku i odluke u celini.80 Minimiziraju kalkulantsku i bezočnu stranu njegove ličnosti, prikazujući ga kao netaktičnog, hirovitog i kontradiktornog autoritarnog vođu koji samo nije ostvario ono što je obećao.81

Sada, kada je Milošević mrtav, a arhivski materijal sa njegov suđenja tek treba da se izučava, može se sa sigurnošću reći da će najveći deo dokaza koje je podnosilo tužilaštvo ići, po pravilu, na ruku „intencionalističkoj“ interpretaciji istorije, a dokazi odbrane „apologetskoj“ ili „relativističkoj“ interpretaciji. Verovatno je nerealno očekivati da će suđenja za masovna zlodela ikada iznedriti jedan nepobitan istorijski narativ i jedno jedino kolektivno sećanje. Ustvari, postojanje mnoštva narativa čini se verovatnijim, demokratskijim i možda poželjnijim od postojanja jednog sveobuhvatnog. Vremenom će se sigurno istorijski narativi razvijati i menjati pojavom novih izvora i novim teoretskim percepcijama dugo nakon okončanja suđenja.

ZAKLJUČCI

Suđenja za masovne zločine se – upravo poput svih drugih krivičnih procesa – pokreću da bi se zadovoljila pravda i izrekla kazna. Na osnovu primera iz MKSJ, vidi se da je pravdu moguće tumačiti i shvatati na razne načine. Teško da se može i reći da su ijednu odluku MKSJ i presudu izrečenu u poslednjih dvadeset godina sve strane koje su učestvovale u jugoslovenskim ratovima dočekale sa odobravanjem. Svaka je odluka – bilo da se radilo o presudi, odluci vezanoj za priznanje krivice ili oslobođenju od optužbi – izazivala konfrontirajuće, često i emotivne reakcije strana koje bi je smatrale ili suviše blagom ili suviše oštrom, suđenja nazivale nepravednim, netransparentnim ili nerazumljivim, a sudove ispolitizovanim.

Međutim, neke od ovakvih kritičkih primedbi ne moraju biti sasvim neobjektivne ili neosnovane. Očito je nemoguće očekivati da suđenja za masovna zlodela rezultiraju „pravom istinom“ ili nekim svima prihvatljivim istorijskim narativom (narativima), i to ne samo zbog karakterističnih proceduralnih ograničenja takvih suđenja koja ih donekle sputavaju u sposobnosti da dokumentuju potpuno tačnu istoriju. Tu su ograničenja u jurisdikciji, organičenja anglo-saksonskog pravnog sistema, a uz sve to obično idu i njegova restriktivna pravila o prihvatljivosti dokaza. Diskreciono pravo tužilaštva u odlučivanju koga optužiti, za koje zločine i pod kojim optužbama dodatna su ograničenja, kao što to može biti i tajni dogovor da se neki dokazi ne izlažu javnosti (a time i ostanu tajni). Sporazumi između tužilaštva i optuženih o priznanju krivice – po kojima okrivljeni priznaje krivicu – mogu zamagliti javnu spoznaju težine zločina koji su počinjeni na nekom području ili od strane nekih vojnih jedinica ili njima nadređenih političkih tela; javnost će pretpostaviti da sporazum potvrđuje nešto što se zaista odigralo, mada se on može sklapati radi uštede vremena ili zbog toga što su neki dokazi suviše tanki da bi tužilaštvo sa sigurnošću moglo računati na kazne – ili iz nekih drugih razloga.

Hoće li u uspostavljanju dominantnog ili nespornog istorijskog narativa poslednju reč imati sudije i pravni zastupnici? Teško da će to biti slučaj, premda pažljivo izbalansirane odluke sudija o propisno predočenim dokazima, njihove analize i presude mogu biti neuporedivo vrednije od samo jednog dokaza kojim se koristi neki polemičar, političar ili istoričar.

Stoga istorijska dokumentacija koja ostaje za ovim sudovima može biti ogromna, ali će neminovno ostati i nekompletna. Ova se činjenica nikad ne sme zanemariti iz čistog entuzijazma zbog nekih sudskih presuda koje pogoduju nekom cilju; ali se zbog te činjenice ne sme minimizirati ni ogromna uloga koju sudska dokumentacija može imati u uspostavljaju istorijskih narativa. Pa čak ni to nije dovoljno da otkloni oprez kojim treba pristupiti dokumentaciji.

Činjenica da se međunarodni krivični sudovi fokusiraju na individualnu krivičnu odgovornost za masovna zlodela otvara pitanje treba li samo pojedinci da snose teret krivične odgovornosti za nešto što možda predstavlja nasilje koje država čini tokom dužeg perioda kroz svoje institucije. Odabir relativno malog broja pojedinaca kojima će se suditi za zločine činjene u dužem vremenskom periodu – što je bio slučaj od uspostavljanja međunarodnih krivičnih sudova i tribunala od 1993. naovamo – može dovesti do istorijske „simplifikacije“ u kojoj preterana usmerenost na pojedinca zamagljuje dugotrajne istorijske procese koji su i doveli do masovnih zlodela.

Pored ovih realnih ograničenja tipičnih za načine na koje se odvijaju suđenja za masovna zlodela, valja biti i realan kada se radi o moći država da drže pod kontrolom dokaze za koje smatraju da mogu štetiti njihovim nacionalnim interesima – bez ozbira na to da li su ili ne te bojazni opravdane s pravne tačke gledišta. Ono što su države činile i što mogu nastaviti da čine može se smatrati nemoralnim; ali, valja imati u vidu da se to mnogo i ne razlikuje od onoga što zastupnici odbrane mogu propisno činiti kada su im poznati ili imaju u posedu dokaze koje smatraju nepovoljnim za svoje klijente, pa ih i ne predočavaju sudu.

Kada se imaju svi ovi zaključci u vidu, najveća razlika između pravnih i istorijskih narativa je u tome što pravni narativ, istkan na osnovu stenograma sa suđenja, dokaznog materijala ili presuda, ostaje vremenski zarobljen. Ukoliko se pojavi neki novi dokaz slučaj se može ponovo otvoriti ili suđenje ponoviti samo za života okrivljenog. Nakon njegove smrti svaki novi dokaz koji se eventualno pojavi biće prepušten istoričarima na zapis, procenu i presudu.