Suverena, demokratska, socijalna država zasnovana „na
ljudskim slobodama, radu i preduzetništvu, na socijalnoj
pravdi i bezbednosti za sve, na ekološkoj odgovornosti i
najboljim demokratskim tradicijama Slovenije i Evrope.“

Iz Izjave o dobrim namerama koju je Skupština Republike
Slovenije usvojila 21. novembra 1990.1

Analiza slučaja 2

Svrha ovog rada nije razmatranje da li bi bilo bolje ostati u Jugoslaviji nego steći nezavisnost. Uprkos sadašnjoj krizi i odsustvu perspektive s kojim se suočavaju mnogi pojedinci i društvene grupe, sticanje nezavisnosti, ili tačnije rečeno, blagovremeno sticanje nezavisnosti bilo je nesumnjivo bolja opcija za Slovence kao nacionalnu zajednicu. Događaji do kojih je moglo doći u Jugoslaviji koja se raspadala, mogu se zamisliti ako se razmotri primer Sirije i sličnih zemalja; kao što je to jednom za slovenačku televiziju rekao Helmut Kol koji je voleo da se poredi s Bizmarkom, ali i da ga citira: „Državnik... mora da čeka dok se u događajima koji se odvijaju ne začuju Božji koraci, a zatim da skoču i zgrabi skute njegove odore.“

Štaviše, takve rasprave uopšteno deluju besmisleno s istoriografskog aspekta. Istoričari nemaju laboratorije u kojima bi mogli da provere pojedinačne komponente, te da tako otkriju do kakvih bi procesa došlo kada bi se neke od tih komponenti isključile, dodale ili promenile. Poznato nam je i da posle svakog društvenog prevrata političko rukovodstvo sebe njime potvrđuje, odnosno, ne želi da kreira samo sadašnjost i budućnost, već i prošlost. Prethodna situacija naglo postaje apsolutno crna i totalitarna, dok je situacija posle prevrata svetla i oslobođena bilo kakve neizvesnosti. U tom pogledu, politička retorika koja je postojala posle pristupanja Kraljevini Jugoslaviji, osnivanja socijalističke Jugoslavije i sticanja nezavisnosti međusobno se mnogo ne razlikuju. Razlika se možda može primetiti u terminologiji, ali ni to nije sigurno.

Bez obzira na sve, to istoričare, kao i druge humaniste i sociologe ne treba da odvrati od poređenja između onoga što je obećano i onoga što je ostvareno. Utvrđena je činjenica da narod, za razliku od političke elite, posle svakog prevrata oseća razočaranje. Period posle osamostaljenja i pristupanja Evropskoj uniji nije nikakav izuzetak.

Postavljanje ovakvih pitanja u Sloveniji, međutim, neizbežno podrazumeva ideološku konotaciju.

Ova tema može da se razmotri iz dva ugla. To su:

1. procena i samoprocena uloge Slovenije u raspadu Jugoslavije

2. pogled iz današnje perspektive na ondašnja predviđanja, pretpostavke i obećanja.

Procene i samoprocene uloge Slovenije u raspadu Jugoslavije privremeno možemo podeliti na savremene (tekuće i političke) i naknadne (delimično političke, a delimično sociološke, humanističke, istorijske itd.). Prema ondašnjim procenama velikog dela jugoslovenske javnosti, političara, novinara i drugih autora (uz delimičan izuzetak onih iz Hrvatske), Slovenija je želela da se otcepi što je dovelo do raspada Jugoslavije. Procene kada je taj proces započeo variraju. Obično se smatra da je sve započelo približno s istovremenim usponom nacionalne (nacionalističke) opozicije u Sloveniji i započinjanjem reformskih procesa unutar Saveza komunista Slovenije kada je na njegovo čelo došao Milan Kučan. Neke od procena proističu iz stava da je secesija bila cilj svih slovenačkih posleratnih rukovodstava. Tokom dezintegracije Jugoslavije, mišljenje o krivici Slovenije (uz nijanse u interpretacijama), usvojila je i većina evropskih političara i diplomata, a još više onih iz Sjedinjenih Država. Takvo tumačenje nije uzelo u obzir unutarnje procese koji su se odvijali u Jugoslaviji, a ne koje je Slovenija imala malo ili nimalo uticaja, kao ni procese u međunarodnoj politici (na primer, završetak Hladnog rata, pad socijalizma, raspad istočnoevropskog bloka i Sovjetskog Saveza i integracione procese u Evropi). Kada se rat u Jugoslaviji nastavio i kada su snage NATO intervenisale protiv Miloševića (1999), ovo mišljenje počelo je da se menja, a kao glavni krivac za krvavi raspad Jugoslavije označen je upravo on (krivica je mogla da se pripiše i Franji Tuđmanu i Aliji Izetbegoviću, koji su umrli pre nego što su mogli da budu izvedeni pred Međunarodni sud pravde u Hagu).

Gledajući unazad, način na koji je Slovenija stekla nezavisnost postao je prihvatljiv, a o toj zemlji kao uspešnoj počeli su da razmišljaju i diplomate koje su se protivile njenom osamostaljenju. Na primer, prilikom obeležavanja desetogodišnjice nezavinosti na proslavu su došle neke od vodećih političkih ličnosti iz Evrope, uključujući i ministre spoljnih poslova Austrije, Nemačke i Italije – Alojza Moka, Hansa Ditriha Genšera i Đanija de Mikelisa. De Mikelis, veliki protivnik nezavisnosti Slovenije, koji je smatrao da ona još decenijama neće biti priznata (mada je kasnije primio jedan slovenački orden), na proslavi desetogodišnjice nezavisnosti rekao je sledeće: „Veoma sam ponosan što sam bio uključen u proces sticanja nezavisnosti Slovenije. Bez obzira na to što su naša mišljenja u pogledu vremena kada je započet i načina na koji je vođen, bila različita, to ne znači da se nisam u potpunosti zalagao za nezavisnost“.2

Uprkos promenjenim stavovima u međunarodnoj politici, mišljenje o krivici, ili bar odgovornosti Slovenije za raspad Jugoslavije i dalje postoji i utiče, ponekad čak značajno, na odnose između Slovenije i bivših jugoslovenskih republika. Stavovi o raspadu Jugoslavije i dalje izazivaju nesuglasice. Poslednji primer za ovo jeste navodni (u stvari nepostojeći) „tajni sporazum između Miloševića i Kučana“ postignut, kako se govorilo, januara 1991. (u stvari, 24. januara 1991. održan je javni sastanak slovenačke i srpske delegacije, o čemu su mediji izveštavali. Tom prilikom usvojena je zajednička izjava koju je svaka strana drugačije protumačila).3 Taj sporazum, dalje se kaže, potvrdili su avgusta 1991, tokom (tajne) posete Dobrici Čosiću u Beogradu, tadašnji predsednik Narodne skupštine France Bučar i ministar spoljnih poslova, dr Dimitrij Rupel.4 Ovu teoriju koja odgovornost za raspad Jugoslavije i krvavi rat pripisuje Sloveniji, nekritički je od kontroverznog hrvatskog političara i Tuđmanovog savetnika dr Slavena Letice preuzeo novinar Blaž Zgaga koji smatra da se Milošević i Kučan jesu sporazumeli, na štetu Hrvatske i Bosne i Hercegovine, da Slovenija mirno napusti Jugoslaviju, s tim što bi ona sa svoje strane Srbima priznala pravo da svi žive u jednoj državi, to jest, pravo na Veliku Srbiju.5 Istorijska je činjenica da je već dugo dobro poznato i potvrđeno od strane različitih svedoka kako su Bosnu u Hercegovinu u stvari „podelili“ Tuđman i Milošević na sastancima održanim u Karađorđevu i Tikvešu marta 1991.

Zgaga je taj sastanak – jedan od mnogih koje je slovenačko rukovodstvo održalo s predstavnicima drugih republika i federacije ne bi li se dogovorilo o konfederalnoj Jugoslaviji – nazvao „prljavim sporazumom“, „danom koji je promenio sudbinu Jugoslavije“ i slično.6 On se, osim na Leticu, poziva na različite memoare, novinske članke, intervjue, dokumentarne filmove i slične zapise, iz kojih izdvaja delove koji odgovornost za raspad Jugoslavije pripisuju Sloveniji (ili ih bar Zgaga jednostavno tako tumači), a da pritom ne navodi nijedan primarni izvor. Zgaga takođe smatra da je Slovenija izolovana u odnosu na međunarodni protok informacija, zbog čega istina koju otkrivaju strani analitičari u vezi s događajima u Jugoslaviji ostaje pažljivo skrivena. Slovenačka javnost je, po njemu, upoznata jedino s mitovima o nezavisnosti, dok je on sâm „otkrio informacije o slovenačkoj ulozi u raspadu Jugoslavije, koje su objavile brojne ugledne svetske izdavačke kuće i mediji, ali da je to još skriveno u Sloveniji“.7 (U stvari, radovi koje Zgaga navodi dostupni su u svakoj većoj slovenačkoj biblioteci, ili onlajn, a relevantni strani radovi prevedeni su na slovenački.) Zgagine izjave izazvale su brojne reakcije i rasprave, najpre marta i aprila 2014. u Dnevniku, a zatim, jula i avgusta iste godine, u Delu. Najvažniji tekst objavljen u Delu jeste intervju koji je Anuška Delić 21. jula 2014. vodila s Antonom Peinkiherom, bivšim šefom obaveštajne službe pri Ministarstvu odbrane. Peinkiher je optužio Janšu (i Bavačara) da su bili potpuno nespremni za napad Jugoslovenske narodne armije, kao i da je, počevši od septembra 1990, Hrvatima slao visokokvalitetno automatsko, protivavionsko i protivtenkovsko oružje u vlasništvu Teritorijalne odbrane i policije. To je učinjeno u skladu sa sporazumom koji su avgusta 1990. u Kočevskoj oblasti postigli Janša, tadašnji republički sekretar za unutrašnje poslove Igor Bavčar, tadašnji hrvatski ministar odbrane Martin Špegelj i tadašnji hrvatski ministar unutrašnjih poslova Josip Boljkovac. Oružje je isporučivano do proleća 1991. Peinkiher je ovo ocenio kao ozbiljno krivično delo kojim je Janša ugrozio borbenu sposobnost Teritorijalne odbrane i doveo u opasnost bezbednost Slovenije. (Sada već više od dve decenije kasnije, Janša krivicu za razoružanje Teritorijalne odbrane pripisuje Kučanu i Predsedništvu Republike Slovenije, to jest, tvrdi da oni maja 1990. nisu uspeli blagovremeno da spreče naredbu da se oružje Tetritorijalne odbrane uskladišti u kasarnama Jugoslovenske narodne armije.) Peinkiher takođe kritikuje i druge, kasnije Janšine postupke (na primer, prodaju oružja, zloupotrebu vojne obaveštajne službe i vojske u političke svrhe i „otkriće oružja na mariborskom aerodromu, aferu Depala vas itd.). Ovaj razgovor je podstakao polemiku među pristalicama osamostaljenja (to jest, Bavčara, Janše, Lovšina i Peterlea nasuprot Peinkiheru) što je Zgaga iskoristio za ponovno iznošenje teorija koje je već izneo u Dnevniku. Njegov tekst je podstakao između ostalih i Kučana da odgovori (što je učinio i kada je bio objavljen u Dnevniku).

Istorija slovenačkog sticanja nezavisnosti daleko je od crno-bele i sastoji se od brojnih kontradikcija. Konačno, slovenačka politička elita je u izjavi o dobrim namerama usvojenoj neposredno pred plebiscit, dala sledeće obećanje: „Republika Slovenija stoga prihvata svoj deo odgovornosti za demokratizaciju cele teritorije sadašnje Jugoslavije, kao i pred međunarodnom zajednicom“.8 Ne može se reći da se nije potrudila da to postigne u pregovorima, kao i na razne druge načine (takođe i time što se opredelila za legalistički pristup sticanju nezavisnosti).

Stavovi o Jugoslaviji i budućnosti Slovenije u njoj bili su različiti. Čak je i plebiscit ostavio otvoreno pitanje da li Slovenija treba da stekne suverenitet i nezavisnost u okviru Jugoslavije ili izvan nje. Posle intenzivnih partijskih pregovora i diskusija u poslaničkim klubovima, na drugom zasedanju Ustavne komisije održanom 21. novembra 1990. postignut je konsenzus u vezi s tim da li glasački listić treba da sadrži samo pitanje „Da li se zalažete za suverenu i nezavisnu Sloveniju?“ – ili bi pak pitanje trebalo da bude postavljeno konkretnije i da uključi pojmove kao što su federacija u sadašnjem obliku, konfederacija, ili nezavisna Slovenija bez ikakve afilijacije s drugim jugoslovenskim republikama. U prvom slučaju, pitanje bi trebalo da glasi: „Da li bi Republika Slovenija trebalo da postane nezavisna država?“ U drugom slučaju, u zagradi bi stajao i sledeći dodatak: „Da li bi Republika Slovenija trebalo da se odvoji od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije?“ Ovaj drugi deo, koji bi odluku učinio nedvosmislenom, na kraju je izostavljen.9 Štaviše, tokom celog procesa osamostavljivanja mogle su se videti razlike između politike koja se zalagala za pronalaženje rešenja u okviru Jugoslavije, ili se zalagala za odgovorno odvajanje (to jest, politike koju su zastupali Kučan, Predsedništvo Slovenije, Savez komunista Slovenije – Partija demokratske obnove /ZKS-SDP/, Savez socijalističke omladine Slovenije – Liberalna demokratija Slovenije /ZSMS-LDS/ i radikalne politike koja se zalagala za jednostrano odvajanje (deo DEMOS-a – Demokratske opozicije Slovenije). Dr Jože Pučnik, tadašnji predsednik DEMOS-a, zastupao je najradikalnije stavove. Njegova oštra pozicija (proistekla iz razumljivih ličnih razloga, budući da je zbog kritičkih napisa u Reviji 57 i Perspektivama svojevremeno osuđen na dugogodišnju zatvorsku kaznu) imala je korene u antikomunizmu i antijugoslovenstvu. On nije u potpunosti bio upoznat sa situacijom u Jugoslaviji i nije bio u kontaktu s političarima na toj teritoriji; na domaćem terenu, njegova funkcija je bila ograničena na predsednikovanje DEMOS-om, on sâm delovao je sve više anahrono u odnosu na one što su bili na vlasti. Njegova pobedonosna izjava koja je imala velikog odjeka u medijima, data posle plebiscita, u velikoj meri je bila u skladu s kontekstom takve politike: „Jugoslavija je prošlost, Jugoslavija je prošlost! Sada je reč o Sloveniji!“10 Ovo ipak nije bilo prvi put da Pučnik direktno negira Izjavu o dobrim namerama. On ju je odbacio još pre plebiscita, kada se 17. decembra 1990. u Ljutomeru založio za nacionalno čistu Sloveniju (koja bi takva navodno trebalo da postane iz ekonomskih razloga).

Pučnik je na plebiscit i secesiju gledao kao na šansu za stvaranje nacionalno čiste države, „očišćenje“ od pridošlica iz drugih jugoslovenskih republika, što je opravdavao „ekonomskim“ razlozima: „Ne zavaravajmo se, jer ovo nije nacionalno već socijalno pitanje... Ja sam lično protiv automatskog usvajanja postojeće situacije na dan plebiscita. Ako želimo da obezbedimo čvrstu socijalnu strukturu u Republici Sloveniji, moraćemo da uvedemo neku vrstu kriterijuma za davanje državljanstva. Ne treba da uvedemo demokratiju koja će stvoriti probleme kakve ne možemo da rešimo. Moramo da budemo svesni šta se u okviru Slovenije može, a šta ne može rešiti sa socijalnog aspekta – nacionalni aspekt ovog pitanja od sekundarnog je značaja.

Mi ovde uspostavljamo društvo koje od samog početka sebi mora da obezbedi životne uslove; mi moramo da budemo spremni da se rešimo nasleđa jugoslovenske federacije, možda čak i na neprijatan način... Mi ćemo morati da izračunamo – čak i demografski – kakvi problemi mogu da se pojave kroz pet do deset godina, kao i zahteve za kulturnom autonomijom. Lično ću iskoristiti sav svoj uticaj u Socijaldemokratskoj partiji kako bih obezbedio da se Slovenija ne suoči s problemima kao što su oni u Kninu. Mi ne želimo neki svoj Knin u Sloveniji, a danas imamo mogućnosti da ta pitanja rešimo humano, socijalno, zakonski i demokratski. Truli kompromisi ne smeju da postoje, niti pak demokratija političkih skupova koji bi stvarali probleme s kakvima se suočavaju Britanci, Francuzi, Nemci i druge zemlje koje su postojale u kolonijalnom periodu. Verujem da Slovenija ne bi trebalo da se opterećuje tim dodatnim problemima“.11 Skup u Ljutomeru bio je jedan od mnogih koje su organizovali političari iz oba tabora, a na kojem su se pojavili zajednički kako bi promovisali plebiscit; Pučnik i njegov stav ipak su u potpunosti odudarali od ostalih govornika, uključujući i članove DEMOS-a. Na primer, Rajko Pirnat je tvrdio da neslovenci koji imaju stalnu dozvolu boravka u Sloveniji treba da imaju pravo na to da se opredele da li žele slovenačko državljanstvo, dok će oni koji se dosele posle plebiscita imati status stranaca. Miran Potrč iz Partije demokratske obnove (SDP) bio je sličnog mišljenja, dok je Dimitrij Rupel verovao da će se slovenačka država pre svega truditi da svim građanima, bez ozbira na nacionalnu pripadnost, garantuje ljudska prava na evropskom nivou, te da će posle sticanja nezavisnosti situacija u toj oblasti ostati ista, ili da će se poboljšati.12

Pučnikova ideja o selektivnom davanju državljanstva nije prihvaćena, ali se ipak odrazila u brisanju građana iz bivših republika [iz Registra stalnog stanovništva], ukoliko nisu zatražili slovenačko državljanstvo.13 Politička tumačenja desničara kao i nekih pisaca povezanih s ovom anketom, uspešno sticanje nezavisnosti pripisuju upravo Pučnikovom radikalizmu. U skladu s graničnim, patološkim tumačenjima, posebno Janeza Janše i njegovih krugova, sticanje nezavisnosti ostvareno je u borbi protiv projugoslovenskih „narodnih izdajnika“, na čelu s Milanom Kučanom, u vezi s čim je objavljen i veći broj pamfleta.

Fundamentalne istoriografske nalaze ne potiru greške počinjene tokom procesa sticanja nezavisnosti (nacionalizam koji se javio i koji, što se vidi na primeru izbrisanih, nije bio samo „pasivan“, već i evidentan, s obzirom na činjenicu da građani bivših jugoslovenskih republika nastanjeni u Sloveniji nisu dobili status manjine), naknadne i tekuće polemike i konačno, mada ne i najmanje važno, današnji hipokritični stav Slovenije u odnosu na prava drugih naroda sličnih onima što je ona sâma zahtevala po sticanju nezavisnosti. Ovo se odnosi i na činjenicu da je Slovenija pokušala da reformiše Jugoslaviju i da je u to uložila veliku političku energiju kao i sredstva, ali da na kraju u tome nije uspela. Slovenačka politika prihvatila je koncept rastakanja (utvrđen u slovenačkom predsedništvu), a ne secesiju, što je kasnije potvrdila i Badinterova komisija.14 Ponuđeni konfederalni model osim Hrvata nije prihvatio niko, što dokazuju brojni sastanci republičkih rukovodstava i federalnih tela, koji su održani od januara do juna 1991. na partijskom i državnom nivou. Koncept donekle smanjene „asimetrične federacije“ pobudio je interesovanje Bosne i Hercegovine i Makedonije, ali suviše kasno. Očekivati da bi Slovenija da je ostala u Jugoslaviji sprečila njenu dezintegraciju i krvave ratove koji su usledili, značilo bi suštinsko nerazumevanje tadašnjih okolnosti na koje su već uticali srpsko-albanski i srpsko-hrvatski odnosi, zajedno s hrvatskim i srpskim aspiracijama u pogledu podele Bosne i Hercegovine. Ovo se dešavalo paralelno s naporima Jugoslovenske narodne armije da po svaku cenu očuva (ponovo centralizovanu) federaciju (kako su je shvatali najvažniji generali).

U prvom planu bilo je ideološko tumačenje prava s obrazloženjem da su se izbrisani protivili osamostaljenju Slovenije i da se među njima nalaze pripadnici JNA koja je napala Sloveniju. Neki od izbrisanih obratili su se Evropskom sudu za ljudska prava, koji je juna 2012. u postupku Kurić i drugi doneo odluku na štetu Slovenije, budući da je prekršila ljudska prava izbrisanih predviđena članom 8 (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), član 13 (pravo na efektivan pravni lek) i član 14 (zabrana diskriminacije) Evropske konvencije o ljudskim pravima. Sud je naložio Sloveniji da u roku od jedne godine usvoji poseban mehanizam na osnovu kojeg bi se izbrisanima priznala nadoknada. Šestorici (od deset podnosilaca tužbe) priznato je pravo na nadoknadu nematerijalne štete. Ova presuda je bila konačna i na nju se nije mogla uložiti žalba. Za prava izbrisanih zalagali su se mnogi, odnosno, pojedini novinari, nevladine organizacije, advokat Matevž Krivic, sami izbrisani koji su osnovali udruženje deset godina kasnije i Institut za mir, koji je na tu temu objavio niz stručnih publikacija na slovenačkom i engleskom jeziku. V. Kogovšek, Zorn, Pistotnik, Lipovec, Ćebron, Bajt, Petković, Zdravković, Brazgotine izbrisa.

Pripisivati odgovornost za raspad Jugoslavije Sloveniji stoga proističe iz pravdanja političara iz bivših jugoslovenskih republika (posebno hrvatskog predsednika Tuđmana), ili stranih diplomata koji nisu uradili ono što su bili dužni da urade – bilo usled nepoznavanja situacije u to vreme, bilo zbog posebnih interesa (ličnih, medijskih itd.).

Teorija u skladu s kojom je Slovenija bila „rasturač Jugoslavije“ nije imala značajnijeg odjeka u oblasti slovenačkih humanističkih i društvenih nauka, a isto se može reći i za stranu stručnu referentnu literaturu. U središtu ideološke i političke polemike u vezi s ostvarivanjem nezavisnosti i demokratizacijom u Sloveniji se nalazi drugo pitanje – pitanje zasluga i shodno tome političkog kapitala koji se iz njih još može izvući. Postupci pojedinih pristalica osamostaljenja iz tog vremena ili kasniji, otkrivani tokom godina (iako kao u slučaju trgovine oružjem zbog čvrstih veza s policijom, tužilaštvom i sudstvom nisu dobili ni sudski ni politički epilog), zajedno s presudama izrečenim nekima od ključnih igrača zbog korupcije ili privrednog kriminala (na pr. Janši, Bavčaru), relativizovali su sâm čin osamostaljenja i istovremeno konsolidovali političku i ideološku borbu među učesnicima, u zavisnosti od tumačenja i, između ostalog, podele na različite suprotstavljene veteranske organizacije, kao i bojkotovanje i/ili organizovanje državnih proslava. Uprkos tome, stav nacionalnih medija prema sticanju nezavisnosti postao je ritualan, to jest, podrazumeva usvojene procene, proslave i druge vidove podsećanja. Uzajamni odnosi među akterima određuju se gotovo isključivo sa stanovišta odnosa posle sticanja nezavisnosti, a pre svega na osnovu postojećih odnosa. Slika sagledana u celini pokazuje da se stav prema sticanju nezavisnosti kreće u trouglu političkih polemika između mitologizacije koju stvaraju (većinom elektronski) mediji i (uglavnom desničarski orijentisani) ljudi i napora (najvećeg dela) istoriografije da pružu kritičku i objektivnu uzročno-posledičnu sliku događaja iz tog vremena. Značajnu prekretnicu u opštoj proceni donela je kriza koja je pooštrila stav u odnosu na samu nezavisnost i još više u odnosu na pogrešno usmerene procese tokom proteklih dvadeset godina istorije nezavisne Slovenije; ovo je, doduše u manjoj meri, učvrstilo i kritički stav prema Evropskoj uniji, koju pojedini servilni političari obično nekritički etiketiraju kao „evroskepticizam“ ili „jugonostalgiju“.

SADAŠNJI POGLED NA NEKADAŠNJA PREDVIĐANJA, PRETPOSTAVKE I OBEĆANJA

Rasprave, predviđanja, pretpostavke i obećanja iz vremena sticanja nezavisnosti, kao i tadašnji stranački programi zasnivali su se na uverenju da Slovenija navodno ne pripada balkanskoj, već srednjoevropskoj civilizaciji. Smatralo se da će Slovencima biti mnogo bolje u sopstvenoj zemlji, kada novac ne bude više odlazio u Beograd.

Slovenija bi imala efikasnu kapitalističku ekonomiju u koju se ne bi uplitala politika i izdvajala bi mnogo manja sredstva za svoje oružane snage u poređenju s onima što su se izdvajala za Jugoslovensku narodnu armiju. Ona bi čak bila neutralna, ili uopšte ne bi imala vojsku, a bila bi i mnogo manje zadužena i ostvarila bi viši životni standard. Posle uspostavljanja nezavisne države, Slovenija bi se navodno rešila i histerije uključene u politički prostor i atmosfere stalnog vanrednog stanja. Višepartijski sistem bi navodno automatski doveo do demokratije. Sve u svemu, Sloveniji bi bilo mnogo bolje u svakom pogledu – u oblasti obrazovanja, kulture, medija i drugih segmenata društva. Ona bi, u stvari, postala svojevrsna „Švajcarska na Balkanu“.

Uporedimo sada neka od ovih obećanja sa stvarnom situacijom:

Odvajanje od balkanske civilizacije, nezavisnost i Evropa

„U odnosu na druge sisteme, mi treba da insistiramo na sopstvenoj, specifičnoj (kulturnoj, ekonomskoj, političkoj) autonomiji i nezavisnosti, ali ne toliko da nas to odvede u stagnaciju.“15

„Mi za Italijane, Mađare i Rome zahtevamo ista prava kao i za Slovence u pogledu učenja sopstvenog jezika i poznavanja sopstvene kulture... Opcija je i pravo pripadnika drugih naroda da pohađaju neobaveznu nastavu u osnovnim školama gde bi imali dodatne časove slovenačkog jezika i gde bi se upoznavali sa svojom kulturom i jezikom.“16

Narodna skupština Republike Slovenije... „garantuje svim pripadnicima drugih naroda i narodnosti pravo na raznovrstan kulturni i lingvistički razvoj, a svi oni što imaju trajni boravak u Sloveniji mogu da dobiju, ukoliko to žele, slovenačko državljanstvo“.17

„Moramo da budemo spremni da se rešimo nasleđa jugoslovenske federacije, možda čak i na neprijatan način.“18

Ovde je reč o dvostrukoj kontradikciji. Slovenija politički funkcioniše na način veoma sličan načinu na koji su funkcionisale bivše jugoslovenske republike. Sticanje nezavisnosti, čak ni uključenje zemlje u Evropsku uniju, nije donelo značajne promene, izuzev zvaničnog „prilagođavanja“, to jest, kopiranja evropskog zakonodavstva. Sloveniju karakterišu partokratija, otuđenenost političke klase od naroda, klijentelizam i korupcija, što sve zajedno više podseća na Kraljevinu Jugoslaviju, nego na socijalističku Jugoslaviju. S druge strane, napuštanje „balkanskog civilizacijskog kruga“ dovelo je do intelektualnog i kulturnog osiromašenja, budući da balkansko okruženje nije automatski zamenjeno evropskom civilizacijom ni u kulturnom ni u intelektualnom pogledu.

Publika filmskih, pozorišnih i drugih umetnika smanjila se sa dvadeset na samo dva miliona ljudi. Nekadašnji jugoslovenski intelektualni i kulturni puls, uključujući i polemike, nije zamenjen evropskim. Ako se izuzme Slavoj Žižek, čovek bi morao dobro da se pomuči ukoliko bi u stranoj štampi želeo da pronađe slovenačke intelektualce, a o naslovnim stranama da i ne govorimo. Sa svojih osam od 766 predstavnika u Evropskoj uniji, slovenački političari predstavljaju beznačajnu manjinu, izuzev kada – kao u slučaju evropske Narodne partije – pružaju ideološku i političku zaštitu svojim inkriminisanim lokalnim liderima i drže uvredljiva predavanja slovenačkom društvu. (Evropska realnost jeste da Slovence danas demokratiji podučavaju rumunske političarke.) Slovenački pravnici ne učestvuju u kreiranju evropskog ustavnog uređenja, krivičnog, ili nekog drugog zakona.19 Moguće je dokazati da je slovenačka politika u odnosu na Jugoslaviju, bar od kraja pedesetih godina nadalje, bila zasnovana na „intelektualnom nacionalizmu“ (koji Tomas Piketi smatra glavnom pretnjom Evropskoj uniji20); podjednako lako može se reći da je za slovenačku politiku prema Evropskoj uniji, od ulaska u nju 2004. do danas, karakteristična krajnja servilnost i traganje za sinekurama pojedinih političara, a ne zaštita slovenačkih nacionalnih interesa, kao što je to ranije bio slučaj u Jugoslaviji.

Istovremeno, ankete pokazuju da većina Slovenaca smatra nekadašnji srpskohrvatski kao svoj prvi strani jezik. Svakog leta, 50 odsto Slovenaca „seli se“ u Hrvatsku. Bar jednom mesečno pevači s Balkana uspevaju da napune muzičke dvorane u Sloveniji, čak i one najveće. Desetine hiljada Slovenaca dolaze autobusima u Beograd i u Guču na godišnji sabor trubača. Slovenija je sve vreme vodila spoljnu politiku na liniji „odvajanja od Balkana“ i ulagala svesne napore kako bi ostavila utisak da se odvojila od bivše Jugoslavije. U vreme Pahorove administracije (od 7. novembra 2008. do 10. februara 2012) situacija se u izvesnom smislu promenila, ali suviše kasno, a namere nikada nisu otišle dalje od nekoliko promotivnih fotografija. Nepoverenje nastalo u vreme raspada zemlje, dugovi nasleđeni od Ljubljanske banke,21 koji su onemogućili slovenačkom kapitalu ulazak u bivše jugoslovenske republike, konfliktna i nedosledna spoljna politika zemlje – sve je to podstaklo sumnjičavost koja se još decenijama neće prevazići. Druge zemlje, posebno Austrija i Nemačka, uspešno su ušle na teritoriju bivše Jugoslavije u ekonomskom, političkom i stručnom pogledu. Pošto se razdružila od Jugoslavije, Slovenija nikada nije uspostavila nikakve slične veze, ako se izuzme zvanično članstvo u Evropskoj Uniji i NATO-u. Drnovšekova vlada odbila je saradnju s Višegradskom grupom,22 stoga što je tada bila (s pravom) ubeđena da je Slovenija mnogo razvijenija od drugih bivših socijalističkih zemalja. Zbog ideoloških razloga i nesposobnosti slovenačkih političara zemlja je propustila da iskoristi svoj potencijal zbog čega je danas na istom nivou na kojem su zemlje bivšeg Istočnog bloka. Slovenačka spoljna politika servilno je sledila Sjedinjene Američke Države pri čemu je potpisivanje Deklaracije iz Viljnusa23 predstavljalo najsimboličniji čin, te stoga ne treba da iznenađuje činjenica da je američki ambasador u Sloveniji (od 2010) Džozef Musomeli bio uključen u pokušaje sastavljanja slovenačkih vlada, te da se u nekoliko prilika direktno mešao u slovenačku unutrašnju politiku, što pokazuje da je ispravno protumačio signale koje mu šalju ovdašnji političari. Slovenija danas nema saveznika u međunarodnoj zajednici, a još manje prijatelje. Onaj ko za razliku od Engleske nema imperiju ne može ni da tvrdi da ima samo interese.

Svaki program slovenačkih političkih partija definisao je slovenačku nezavisnost kao nezavisnost od Jugoslavije. Stav o Evropskoj zajednici bio je udaljen, idealizovan, glorifikovan i nekritičan. „Naša Evropa biće ekonomski uspešna, politički i kulturno pluralistička, a njene vrednosti zasnovane na slobodi, ljudskim pravima, pluralizmu i demokratiji“, pisalo je u programskim dokumentima Saveza socijalističke omladine Slovenije (ZSMS).24 Zbog svoje nekritične vere u Evropu, Slovenija je popustila pred zahtevima nekih zemalja članica i ispoljila snishodljivost u procesu pridruživanja. Istorijsko poređenje pokazuje da je prenošenje suvereniteta sa slovenačke republike na jugoslovensku federaciju bilo mnogo jasnije i bolje definisano nego kada je u pitanju Evropska unija, kao i da su, gledajući unazad, slovenački političari imali mnogo veći uticaj na jugoslovensku politiku. Uticaj savremene Slovenije na Evropsku uniju u najboljem slučaju može da se uporedi s uticajem koji je imala u periodu Austrougarske i svodi se samo na jednakost jezika i ne mnogo više od toga. Zamislite da se bilo koje jugoslovensko telo usudilo da odlučuje ko će i kako će koristiti vodne resurse u Sloveniji,25 ili da je pokušalo da odredi veličinu (i zaduženost slovenačkog budžeta), ili da je sastavilo spisak preduzeća koja Slovenija treba da proda. Ili, da se u vezi s ovim malo i našalimo, samo zamislite šta bi bilo da je nekadašnji JUS zahtevao da krastavci i banane budu pravi i da budu tačno određene veličine. Da i ne pominjemo nikakve bankarske, fiskalne ili druge slične direktive!

Takva poređenja uvek izazivaju negodovanje. Uobičajeni odgovor je tvrdnja da je Jugoslavija bila nedemokratska i totalitarna država, a da je Evropska unija demokratska. Kakav međutim stvarni uticaj ima slovenački narod na kadrovska i druga pitanja izuzev što bira nekoliko članova za Evropski parlament? Koliko je velika bila njihova uloga u izboru komesara Janeza Potočnika? Njega je u Brisel poslala Liberalna demokratija Slovenije (LDS) koja danas postoji samo po imenu.26 Kome je odgovoran komesar i koliko javnost zna o njegovom radu čak i ako je (navodno) najmoćniji slovenački političar u Briselu? On je odgovoran birokratskoj Evropi, a ne Sloveniji. S obzirom na udaljenost i tajanstvenost, Potočnik je, prema anketama, gotovo sve vreme trajanja dva mandata bio jedan od najpopularnijih Slovenaca, što podseća na carski kult Franca Jozefa u vreme Austrougarske. Jedina važna razlika između bivše Jugoslavije i sadašnje Evropske unije jeste to što Slovenija danas kaska za velikim igračima i što je izgubila svoj položaj najrazvijenije republike u Jugoslaviji. U velikoj meri kao u Austrougarskoj, ona je svedena na zavistan deo jedne imperije.

SOCIJALNO PRAVIČNA I EKONOMSKI USPEŠNA ZEMLJA
ZASNOVANA NA VLADAVINI PRAVA

„Izgradićemo modernu socijalnu državu zasnovanu na vladavini prava koja će svojim građanima obezbediti slobodan život,bolji i u duhovnom i u materijalnom pogledu.“27 Tokom dveju Drnovšekovih vlada (1991–2002/2004), slovenačka politika se oslanjala na sukcesivan pristup zasnovan na gradualizmu i pragmatizmu, izbegavajući političke i druge zamke i sprovodeći postepenu privatizaciju. Sve do 2004. ovaj pristup se smatrao zaista uspešnim. Denacionalizacija, kao važan deo privatizacije, bila je, međutim, ukorenjena u ideologiji. Imovina je vraćena u naturi, uključujući velike crkvene i druge feudalne posede. U poređenju s drugim zemljama gde je denacionalizacija sprovedena kao izraz poništavanja socijalizma, ovo je bio izrazito slovenački način. Tim činom Slovenija je ponovo uvela feudalne elemente u pravni poredak mlade republike. Proces povraćaja imovine prošao je kroz pravnu zečju rupu, a kriterijumi za odobravanje jugoslovenskog državljanstva stranim državljanima, što je bio preduslov za vraćanje imovine, bili su sumnjivi. Slovenačko Ministarstvo spoljnih poslova dobilo je od austrijske i američke ambasade, među ostalima, „prioritetne liste“.28

Opštinske vlasti nisu bile spremne za pritisak od strane timova dobro plaćenih advokata. Nešto slično dogodilo se i u odnosima između slovenačke države i Rimokatoličke crkve koju su sve slovenačke vlade nezvanično priznale za nacionalnu crkvu i prihvatile je čak kao partnera na državnom nivou. Crkva ne samo što se pitala u vezi s problemom imovine, već se pitala i u vezi s uslovima sopstvenog uključivanja u nacionalne medije, školski sistem i druge oblasti. Crkva se sa svoje strane postavila kao bezobziran kapitalista, a njene neslavne investicije kretale su se u rasponu od hotela u Hrvatskoj do televizijskih pornografskih programa.29 Sukobi nastali usled privatizacije doveli su do toga da se ona odvija preko ovlašćenih investicionih kompanija, pri čemu većina građana nije imala mnogo koristi, ako ju je uopšte i imala – ukoliko nije pripadala manjini s dobrim vezama koje su omogućavale kupovinu akcija sve manjeg broja propulzivnih preduzeća. Poslednja faza bila je takozvana tajkunska privatizacija koja je oštetila velike državne banke za više milijardi, što je velikim delom takođe poteklo od Rimokatoličke crkve. U to vreme, Slovenački demokratski savez bio je ubeđen da bi „privilegovan položaj stranaca u upravljanju stvorio polukolonijalnu ekonomiju“.30 Savez socijalističke omladine Slovenije (ZSMS), kasnije liberalna partija, koja se ujedinila s delom Slovenačkog demokratskog saveza (SDZ), bila je ubeđena da je „zadatak zemlje/vlade da podstiče zarađivanje novca na zakonit način“.31 U stvarnosti, sve partije su vešto omogućile „zakonito“ zarađivanje novca nekolicini odabranih, razmetljivih „političkih prijatelja“. ZSMS je planirao i ekonomski koncept koji bi se zasnivao na transportu, turizmu, trgovini bankarstvu, a ne na industriji. Industrija u Sloveniji danas skoro i ne postoji. Gotovo da više i ne postoje istraživačke laboratorije koje su nekada radile u okviru fabrika. Ono što danas postoji jeste veoma zastarela železnička mreža, uprkos tome što je Socijaldemokratska partija, današnja SDS, koja sada kontroliše železnicu, u svom programu navela sledeće: „Potrebno je obnoviti tehnološki standard i nivo našeg železničkog sistema da bi bio onakav kakav smo nekada imali, ali izgubili zbog loših odluka, zbog čega sada zaostajemo za Evropom“.32 Istovremeno, u zemlji postoje najskuplji autoputevi u Evropskoj uniji. Sledi citat iz programa SDS-a iz 1989: „Upravljanje putevima zahteva zdrave finansijske temelje i mora da bude prilagođeno savremenom evropskom modelu, pri čemu se ne sme dozvoliti uplitanje dnevne politike u rad za to zadužena tela“.33 U Sloveniji danas postoje desetine stranih trgovinskih centara, a jedini slovenački trgovinski lanac „Merkator“ prodat je posle pet teških godina hrvatskom tajkunu Ivici Todoriću pod sumnjivim okolnostima i posle žestokog lobiranja, dok su se vlasti pretvarale da ništa ne primećuju. Što se tiče bankarstva, slovenačke banke bile su dokapitalizovane najmanje tri puta. „Kičma slovenačke privrede potonula je povukavši za sobom do ivice ponora celu državu. Bila je to spora i bolna smrt. Gotovo čitavu deceniju naša zemlja se borila s otvorenom krizom. To je sistemska kriza koja će trajati još godinama. Postojeća rukovodeća struktura ne pokušava da reši taj problem. Snage koje su postojale i koje postoje ne mogu, u stvari nisu sposobne da reše ekonomsku krizu. To nije njihov aktuelni problem, one ne razmišljaju o sistemskoj krizi. Potrebno je naravno više od nekoliko novih lica – potreban je kompletan nov ekonomski program. Naš cilj je da uspostavimo društveni sistem čije će glavne odlike biti tržišna privreda, vladavina prava, socijalna država i materijalno i duhovno bogato društvo“.34 Ovo nije citat iz neke tekuće procene stanja stvari, već reči zabeležene u jesen 1988. u programskom dokumentu za 13. kongres. U stvari, životni standard se popravio samo malobrojnim pripadnicima elite, a ne većini građana, dok je društvena kohezija počela da se dezintegriše. Slovenački dug (u iznosu od 25 milijardi i 307 miliona evra, ili 70 odsto BDP-a)35 gotovo je dvostruko veći od duga cele bivše Jugoslavije (koji je prema podacima Svetske banke krajem 1991. iznosio 16,5 milijardi dolara, dok je slovenački dug krajem 1990. iznosio jednu milijardu i 798 miliona dolara).36 Današnja stopa registrovane nezaposlenosti u Sloveniji nalazi se približno na nivou iz 1993. „Inflacija, stagnacija, zaduženost, nezaposlenost i neefikasnost rezultat su ekonomskog sistema koji navodi ekonomske subjekte na donošenje loših odluka koje umesto da podstiču napredak jedva omogućavaju goli opstanak.“37 Ni ovo nije citat iz današnjih novina, već iz programa SDZ objavljenog januara 1989.

ODBRANA I VOJSKA

Sve političke partije zalagale su se za smanjenje troškova odbrane. Danas su vojni izdaci Slovenije mnogo veći nego što je bio slovenački udeo u vojnim izdacima Jugoslavije u kojoj je odbrambeni sektor velikim delom snabdevala slovenačka industrija – od čeličana do proizvođača vozila i visokosofisticirane opreme. „Što se tiče odbrane, Demokratska opozicija Slovenije će preduzeti mere kako bi Slovenija postala demilitarizovana zona“,38 piše u programu Demokratske opozicije Slovenije (DEMOS) objavljenom krajem 1989. „Osnovu naše odbrambene politike predstavlja odbrana zemlje. To pretpostavlja nepartijsku i neideološku vojsku koja je profesionalno nezavisna“, piše u programu SDZ.39

„Na dug rok slovenačke socijaldemokrate podržaće predlog da se zemlje Srednje Evrope pretvore u demilitarizovanu zonu. Isključiva funkcija vojske jeste odbrana zemlje“, rečeno je u programu Socijaldemokratskog saveza Slovenije, današnje SDS,40 dok je njena omladinska organizacija, Socijaldemokratska omladina izjavila: „Mi smatramo da je Vojska javna služba čiji je jedini zadatak odbrana nacionalne teritorije od spoljnog agresora... Na dug rok, predviđamo Sloveniju kao demilitarizovano društvo i zalažemo se za ukidanje vojske“.41 Slovenija se sa sistema zasnovanog na opštoj vojnoj obavezi preorijentisala na sistem u potpunosti profesionalne vojske. Ugled vojske okaljan je prodajom oružja i korupcionaškim skandalima. Dok je Janez Janša bio ministar odbrane, vojska, posebno vojna obaveštajna i „paraobaveštajna“ služba zloupotrebljavane su u političke svrhe. Pošto je zemlja stekla nezavisnost, demilitarizacija više nikada nije razmatrana kao ozbiljan politički projekat. Pristupanje Slovenije NATO-u „progurala“ je slovenačka politička elita uz dobro finansiranu propagandu, medijsku podršku i povezivanje ulaska u NATO s pristupanjem Evropskoj uniji. (Istovremeno održavanje referenduma u vezi sa ta dva posebna pitanja nije naišlo na odobravanje u Evropskoj uniji; tom prilikom naglašene su evroatlantske veze, kao i netačan podatak da članstvo u NATO predstavlja cilj slovenačkog osamostaljenja). Ovakvu kampanju prihvatili su svi političari, uključujući u to vreme već bivšeg predsednika Milana Kučana, štaviše i Savez boraca NOR. Vatreni zagovornik ulaska u NATO, slovenački predsednik, dr Janez Drnovšek, rekao je u jednom intervjuu: „Mislim da ljudi to već znaju; još od osamostaljenja smo govorili kako želimo da se uključimo u Evropsku uniju i NATO. Svrha obe te organizacije je poznata – EU obezbeđuje ekonomski prosperitet i koegzistenciju u Evropi, a NATO nam obezbeđuje dugoročnu bezbednost. Pretpostavljam da ljudi shvataju ova dva osnovna elementa. Gotovo sve članice EU istovremeno su i članice NATO-a. Proces pristupanja obema organizacijama paralelno se odvijao, te stoga ne vidim ništa loše u tome što se referendum istovremeno održava – to je razumna odluka“.42 Slovenačke oružane snage nalaze se u nekim kriznim područjima u službi SAD; okupaciona vojska direktno je uključena u oružane sukobe (Avganistan). Interno, u slovenačkim oružanim snagama postoje ideološki sukobi koji uglavnom zavise od aktuelnog ministra i njegovih pogleda na svet i političku pripadnost. U nekom periodu oružane snage ispoljavaju simpatije prema domobranskom pokretu, u drugom prema partizanskom – a kad god je to moguće i prema jednom i prema drugom. One traže tradiciju svuda u svemu i od svakog ko je ikada u Sloveniji nosio uniformu. U Nemačkoj, vojska traži svoje korene u neuspeloj zaveri protiv Hitlera, dok u Sloveniji predstavnici vojske prisustvuju proslavama u spomen na domobrane, kolaboracioniste iz II svetskog rata.

ŽIVOTNA SREDINA

„Više je nego jasno da u Sloveniji ne postoji odlučna, sveobuhvatna i dugoročna politika zaštite životne sredine. Ljudi odgovorni za sadašnju situaciju i dalje ne odustaju od svojih prevaziđenih stavova u skladu s kojima je priroda neograničeni izvor sirovina i energije, kao i praktična deponija, dok je svrha čovekovog života korišćenje navedenih prednosti“.43 „Ciljevi ekološkog razvoja mogu da se ostvare samo u demokratskoj, tolerantnoj, pluralističkoj nenuklearnoj državi zasnovanoj na vladavini prava, koja poštuje ljudska i manjinska prava, slobodu političkog organizovanja i javnog delovanja... Mi živimo u sve zagađenijoj zemlji u kojoj je veliki deo stanovništva suočen sa smanjenjem svog ionako niskog materijalnog životnog standarda. Nama nije potrebna samo drugačija, već zelenija i adekvatnija ekonomska, socijalna i ekološka strategija koja odgovara prostornim i ekološkim karakteristikama slovenačkih regija i njihovim skromnim i iscrpljenim prirodnim resursima.“44 „Nuklearne eletrane su konačni simbol čovekove vere u sopstvenu svemoć. ZSMS se stoga zalaže za zatvaranje Nuklearne elektrane Krško i rudnika uranijuma Žirovski vrh.“45 ZSMS, iz kojeg je nastao LDS, odredio je kao svoj cilj zatvaranje te nuklearne elektrane najkasnije do 1995. i usvojio zakon o zabrani termoelektrana na ugalj, ili elektrana koje kao pogonsko gorivo koriste mazut.46 Nuklearna elektrana Krško još radi, dok je investicija od milijardu evra u Blok 6 Termoelektrane Šoštanj, u skladu s odlukom vlasti iz 2006 godine i uz podršku svih kasnijih vlada, postala jedan od najskupljih i najkontroverznijih poduhvata u Sloveniji od sticanja nezavisnosti. Ta odluka je doneta u vreme Janšine vlade, a početni troškovi od 536 miliona evra vremenom su narasli na zastrašujućih milijardu i 300 miliona evra.47 Prisetimo se još nekih pitanja kojima su se bavile i u vezi s kojima su davale obećanja stranke osnovane pre prvih višestranačkih izbora, u periodu od 1988. do 1990.

Stambena politika:

„Merama stambene politike država treba da pomogne građanima da ostvare svoje pravo na stanovanje. Taj proces ne sme da podstiče specijalne privilegije za određene kategorije građana. Stanovanje za sve, posebno za mlade porodice.“ (SDZ)48 Sredstva prikupljena na osnovu Jazbinšekovog zakona usvojenog u cilju regulisanja privatizacije društvenih stanova potrošena su u druge svrhe, dok je stambena politika u stvari postala izvor ličnog bogaćenja različitih pripadnika nove političke elite.

Nijedno političko rukovodstvo nije se potrudilo da uravnoteži stambeni fond i stanove za izdavanje, a sistemsko rešenje stambenog problema mladih ljudi dalje je nego ikad.

„Zdravstvena zaštita ne finansira se dovoljno bez obzira na to koji pokazatelj koristimo prilikom razmatranja – u poređenju s razvijenim evropskim zemljama naše društvo u ovu oblast alocira dva ili tri puta manje sredstva iz nacionalnog proizvoda... Slovenija nema konkretan plan dugoročnog razvoja zdravstvene zaštite ili neku stručnu instituciju s ovlašćenjem i moći da koordinira razvoj zdravstvene zaštite u celoj republici... Ovako činjeničko stanje (autorov komentar: fragmentiran zdravstveni sistem) u kombinaciji s hronično nedovoljnim finansiranjem, stvorilo je određen stepen diskriminacije u pogledu jednog od osnovnih prava – prava na zdravlje... Moramo da uvedemo i mogućnost postojanja privatnih davalaca zdravstvenih usluga. Oni, međutim, moraju da budu blisko povezani s javnom zdravstvenom zaštitom kako bi se uspostavio jedinstven sistem koji podleže istim kriterijumima u pogledu profesionalne stručnosti i kontrole.“49

„Mi predlažemo sistem penzijskog osiguranja u kojem bi obavezan solidarni penzijski fond omogućio penzije dovoljne da pokriju osnovne potrebe... Računica pokazuje da bi sadašnji obim alokacije sredstava za penzije, sa stopom kapitalizacije realne kamate od 5 odsto, omogućio 100% veće penzije. Mi ćemo insistirati na ukidanju starosne granice za odlazak u penziju i uvođenje alternativnih penzijskih planova (na primer, postepeno penzionisanje, rad po ugovoru itd.)“.50

„SDZ se protivi naučnoistraživačkoj politici čiji je rezultat odliv mozgova“.51 Samo 2013. godine iz Slovenije su se iselile 13.384 uglavnom mlade i visokoobrazovane osobe.52

Isto ovako mogla bi se kritički razmotriti gotovo sva relevantna društvena pitanja koja ovde nisu obuhvaćena, od administrativne organizacije Slovenije (umesto podele na regione, ona se opredelila za opštine, te ih je stoga od 60 koliko je postojalo 1991. nastalo 212, pošto je Ustavni sud 2011. naložio osnivanje Opštine Ankaran) do obećanja o uvođenju jasnog političkog jezika koji je umesto toga postao još manje razumljiv od besmislenog samoupravnog političkog žargona, pri čemu današnji političari, čini se, još slabije razumeju terminologiju koju koriste nego što je to bio slučaj u vreme socijalizma.

ZAKLJUČAK

Paradoksalno je to što se stvarne ili navodne pristalice osamostaljenja i najvatreniji zagovornici nacionalne države kao „kraja“ istorije uglavnom slažu u kritici razvojnog puta zemlje tokom poslednjih dvadeset godina, ako ni u čemu drugom, onda bar u pogledu ekonomske situacije i demokratije. Oni, međutim, razloge za to ne vide u sopstvenoj pohlepi, privatizaciji osamostaljenja, korupciji i klijentelizmu koji su sa sobom doneli; umesto toga, okreću se jugonostalgiji, dominaciji starih snaga, zaverama osmišljenim da blokiraju takozvanu opciju političkog proleća, koju treba slediti u okviru procesa.

Politička elita koja je ostvarila nezavisnost Slovenije nije bila bolja od onih što su je uvele u zagrljaj dveju Jugoslavija. Ona doduše ima veći legitimitet zahvaljujući plebiscitu i izborima, ali ga je u krajnjoj liniji zloupotrebila. Njeno stanje duha je podjednako neobjektivno, usmereno na sebe i sopstvene interese. Njena jedina vizija je stvaranje nacionalne države, a njen jedini cilj vladanje zemljom onako kao što su Anton Korošec i njegove pristalice upravljali Dravskom banovinom u godinama što su prethodile II svetskom ratu. Uprkos zaklinjanju DEMOS-a da njegov stav prema prošlosti neće biti zasnovan na antipartijskom revanšizmu, to je danas centralna tačka političkih aktivnosti na desnoj strani političkog spektra, posebno SDS-a, ali i kada su u pitanju Nova Slovenija (NSi) i Rimokatoločka crkva, kao i s njima povezani mediji. Vodi se stalan psihološki rat. Tokom poslednje dve decnije u društvu je zavladala veća histerija nego u periodu Jugoslavije.

Potreba za revanšizmom nije se smanjila i ostala je isto onako intenzivna kao što je bila posle II svetskog rata, dok su postupci srazmerni relevantnim događajima. U drugom slučaju, postupak se sastojao „samo“ od administrativnog brisanja onih što su bili ili još jesu označeni kao neprijatelji. Preko nekih političara koji su u ono vreme bili uticajni, ti refleksi se zadržavaju. Više od dvadeset godina od osnivanja nezavisne i samostalne Republike Slovenije, pošto se čitava jedna generacija rodila i odrasla u nezavisnoj zemlji, ti ljudi, uz pomoć svojih desničarskih prijatelja iz Evrope, i dalje traže lustraciju. Podele u zemlji iste su ili čak dublje nego što su bile tridesetih godina, ili tokom II svetskog rata. Uprkos sistemskim napadima na tužilaštvo i sud, važne ličnosti iz grupe onih što su se izborili za osamostaljenje bile su pravosnažno osuđene zbog korupcije i tajkunizma. Oni su bili (i još su) ubeđeni da narod, njihovi sugrađani, treba da im budu doživotno zahvalni što su im podarili nezavisnu zemlju, te da procesi vođeni protiv njih predstavljaju namirivanje političkih računa, dok izbori postoje samo zato da bi njih, s obzirom na navodne zasluge, ustoličili kao doživotne vladare. Pošto se to nije dogodilo, mora da je na delu neka zavera.

Nema svrhe pitati aktere osamostaljenja o prošlosti i prošlim dostignućima. Oni nemaju odgovore, već samo opravdanja. Slovenija je cementirana u odnosima povezanim sa sticanjem nezavisnosti i sada vidi kako joj se nova generacija stasala posle tog događaja udaljava – ili napušta zemlju, ili preživljava bez ikakve budućnosti. Na kraju ću navesti jedan citat iz programskih dokumenata 13. kongresa ZSMS, iz poglavlja pod naslovom „Oslobođenje od oslobodilaca“: „Nama su strane i idolatrija i uništavanje idola... Budućnost kakvu želimo vidimo izvan prazne ikonografije, dok se istorijski kontinuitet pomera izvan granica uskih horizonta i alternativa prošlosti“.53