Analiza slučaja 9

UVOD: PRIKRIVENI RAT

Krvavi raspad Jugoslavije koji je počeo jedanaestodnevnim sukobom savezne vojske sa Teritorijalnom odbranom Slovenije u junu 1991, a okončao se osam godina kasnije na Kosovu često se u literaturi i medijima pomnje kao „rat u bivšoj Jugoslaviji“. Ustvari, reč je o nizu ratova koji su se delimično preklapali u vremenu i prostoru, ali su imali sopstvenu dinamiku i ciljeve. Srpski predsednik Slobodan Milošević tvrdio je na početku da želi da sačuva SFRJ, ali je zapravo želeo da uspostavi dominaciju nad delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine (BiH) sa značajnim srpskim stanovništvom, najpre tako što će na tim prostorima podstaći formiranje etnički čistih paradržavica, a zatim ih eventualno priključiti Srbiji. On, međutim, te ciljeve nikada nije otvoreno formulisao, plašeći se, s razlogom da bi, nakon međunarodnog priznanja Slovenije, Hrvatske i BiH, Srbija mogla biti proglašena agresorom. Nekada moćna savezna vojska (JNA, kasnije VJ) povukla se najpre iz Slovenije i Hrvatske, 1991, a u maju 1992, i iz Bosne i Hercegovine; mada je u obe države ostavila znatne kadrovske i materijalne kapacitete, nije nakon toga mogla otvoreno da učestvuje u sukobima van teritorije Srbije.

Milošević i njegova propaganda su sve vreme tvrdili da se u BiH i Hrvatskoj odvijaju građanski ratovi u kojima Srbija ne učestvuje, prebacujući odgovornost za razaranja i brojne ratne zločine na lokalne aktere.

Prikriveni ciljevi ratova u Hrvatskoj i BiH znatno su uticali na karakter njihovog vođenja, pa je u njima učestvovao nesrazmerno veliki broj paravojnih jedinica iz Srbije, od kojih su neke bile dopunjene lokalnim kadrovima. Te, navodno dobrovoljačke jedinice su izgledom i ponašanjem stvarale utisak da je reč o neregularnim, spontano okupljenim formacijama, bez jasnog sistema komande. Ustvari, kao što će se videti iz nekoliko konkretnih primera, one su bile organizovane, obučene i naoružane koordiniranim naporima Resora državne bezbednosti (RDB) Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP), Resora javne bezbednosti (RJB), savezne vojske, lokalnih struktura na zauzetim teritorijama i nekih, navodno opozicionih stranaka koje su služile kao rezervoar za regrutovanje boraca.

Prema izveštaju ekspertske grupe Ujedinjenih nacija od 28 decembra 1994,1 na teritoriji bivše Jugoslavije su delovale 82 paravojne grupe, od kojih su 55 bile srpske, 13 hrvatske, a 14 bošnjačke. Prema istom izveštaju: «Paravojne organizacije postoje u nekoliko oblika. Neke grupe su visoko organizovane i operišu na više poprišta u sadejstvu sa regularnim vojnim snagama. Druge su labavo organizovane i deluju samostalno u jednom selu od prilike do prilike. Neke su nastale pre izbijanja sukoba, neke naknadno, dok su neke formirane prema trenutnim potrebama. U njihov sastav su ulazili pripadnici regularne vojske, policije, Teritorijalne odbrane, lokalni civili, povratnici iz inostranstva i stranci. Prema nekim izveštajima, u njih su uključeni i kriminalci, koji su oslobođeni izdržavanja kazne kako bi bili ukljućeni u ove grupe”.2

Imena koje su ove grupe koristile mnogo govore o njihovoj prirodi. Najčešće su to bila imena grabljivih životinja («Tigrovi», «Vukovi», «Lavovi»…), ili otrovnih buba («Ose», »Žuti mravi », «Škorpioni»…) Ivan Čolović3 je uočio još tri kategorije: jedinice koje su nazvane prema toponimima («Donja Supoderica», «Knindže»…), političkim liderima ili komandantima («Šešeljevci», «Jovićevci»…) i istorijskim ličnostima («Dušan Silni», «Garda Cara Lazara»…)

Cilj ovog teksta je da pokaže da, kada je reč o Srbiji, paravojne jedinice nisu bile nusproizvod, nego začetnici i nosioci rata u Hrvatskoj i Bosni. Znajući da ne može da se osloni na saveznu vojsku, u kojoj je do 1992, bilo ne samo mnogo starešina i regruta nesrpske nacionalnosti,4 nego i jugoslovenski nastrojenih srpskih oficira, Milošević je morao da traži način da izazove incidente koji će potpaliti ratni sukob i dokaziti da je zajednički život nemoguć. Takozvane dobrovoljačke jedinice pokazale su se kao idealna alatka. Bez njih ne bi bilo moguće ostvariti Miloševićev osnovni ratni cilj – stvaranje kompaktne etnički čiste srpske teritorije na teritoriji Hrvatske i BiH,5 a prve talase etničkog čišćenja, u Kninskoj krajini i Slavoniji 1991. godine, a zatim u Podrinju 1992, pokrenule su upravo paravojne jedinice iz Srbije. One su kasnije, kao što će se videti, bile inkorporirane u «legalne» jedinice policije i vojske Republike Srpske Krajine (RSK) i Republike Srpske (RS), ali su tokom celog trajanja rata zadržale visok stepen autonomije u odnosu na vlasti RSK i RS, i, zapravo je njima upravljano iz Resora državne bezbednosti u Beogradu.

S obzirom na veliki broj paravojnih jedinica koje su operisale u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, za potrebe ovog teksta biće dovoljno ocrtati tri: Arkanove „Tigrove“, „Žute ose“ i „Škorpione“. One spadaju u različite kategorije, ali su prema mišljenju autora reprezentativne, jer se kroz njihov istorijat može jasnije sagledati mehanizam Miloševićeve ratne mašinerije, kao i uloga srpskih državnih organa u ratnim zločinima u bivšoj Jugoslaviji.

SRPSKA DOBROVOLJAČKA GARDA – „ARKANOVI TIGROVI“

Srpska dobrovoljačka garda (SDG), jedinica Željka Ražnatovića Arkana poznata i pod imenom «Tigrovi», bila je jedna od najvidljivijih paravojnih jedinica u jugoslovenskim ratovima i imala je višestruku namenu. Osim borbene uloge koju je imala u ratu u Slavoniji, Baranji, a zatim u «oslobađanju» Zvornika i Bijeljine, bila je važan faktor u širenju patriotske svesti, naročito među omladinom, promovisanjem njenog komandanta kao uzornog «srpskog viteza» koji polovinu vremena provodi rizikujući život u odbrani srpskog naroda, a drugu polovinu u društvu političke i estradne elite. Za ovo drugo je prevashodno zaslužna njegova treća žena, pevačica Svetlana Ražnatović (rođena Veličković), poznatija kao Ceca, koja i sada uživa veliku popularnost širom bivše Jugoslavije. Osim što je komandovao «Tigrovima», Arkan je bio i biznismen (njegova SDG je bila registrovana i kao preduzeće sa širokom lepezom poslovnih aktivnosti), a on je bio i poslanik u Narodnoj skupštini Srbije. Sem toga je bio vlasnik prvoligaškog fudbalskog kluba («Obilić») i čest gost u televizijskim emisijama. Ubijen je, pod dosad ne sasvim razjašnjenim okolnostima u januaru 2000, a tek nakon njegove smrti Međunarodni krivični sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji je objavio da je protiv njega postojala tajna (zapečaćena) optužnica.

Postoji više verzija o tome kako je SDG nastala. Prema zvaničnoj, koju još uvek promovišu Arkanovi simpatizeri i bivši saborci, bila je to spontana reakcija na ugroženost srpskog naroda u Hrvatskoj i BiH. Arkan je navodno 11. oktobra 1990. godine sa grupom od 26 prijatelja otišao u manastir Pokajnica, gde su svi zajedno u prisustvu sveštenika položili sledeću zakletvu: "Sine Božji! Ti si zapovedio i nama da duše svoje položimo za drugove svoje. Radosno idem da izvršim svetu volju Tvoju, boreći se za otadžbinu i veru svoju. Naoružaj me snagom i junaštvom da odolim neprijateljima našim. Ako pak, bude sveta volja Tvoja da položim život svoj u današnjem boju, milostivo dopusti da umrem s tvrdom verom i nadom u večni blaženi život u Tvom nebeskom carstvu. Majko Božja! Sačuvaj me pod krovom tvojim. Zaklinjem se sa tri prsta, za ovoga svetoga krsta, život dajem za spas srpstva! Amin".6 Ta zakletva je i kasnije bila obavezni deo rituala prilikom pristupanja SDG. Zanimljivo je da je pomenuti manastir u neposrednoj blizini mesta gde je pre više od dva veka ubijen Đorđe Petrović Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka, što kao da je predskazalo i kasniju Arkanovu sudbinu.

Manje romantična verzija usko povezuje nastanak SDG sa MUP Srbije. Njegove veze sa tajnom policijom, tačnije obaveštajnim krilom Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove (SSUP) poznate su od ranih osamdesetih godina, kada je tom službom rukovodio Stane Dolanc,7 a Ražnatović bio kriminalac sa međunarodnom karijerom. Dolancu se pripisuje uvođenje prakse regrutovanja kriminalaca, pogotovo onih koji su operisali u inostranstvu, za potrebe Službe : oni su držali na oku i povremeno vršili likvidacije pripadnika neprijateljske emigracije u Zapadnoj Evropi, a zauzvrat su dobijali imunitet, pod uslovom da veći deo svojih kriminalnih aktivnosti obavljaju van SFRJ. Ražnatovićeva veza sa Službom izbila je na videlo 1983. godine, kad je dospeo na sud, jer je polomio ruku milicioneru koji je, ne znajući o kome je reč, pokušao da ga legitimiše. Arkan je u sudnici izjavio da je radnik SSUP i pokazao službenu legitimaciju, nakon čega je suđenje prekinuto i nikada nije nastavljeno.

Kada se Dolanc krajem osamdesetih povukao u penziju, a SSUP izgubio značaj na uštrb republičkih službi, Ražnatović je prirodno potpao pod nadležnost MUP Srbije, odnosno Državne bezbednosti (DB). Njegov prvi zadatak bio je da objedini i pod kontrolu stavi mnogobrojne grupe navijača «Crvene zvezde», tada ubedljivo najpopularnijeg fudbalskog kluba u Srbiji. Ove grupe, spontano nastale po uzoru na engleske huligane i nazvane po istom modelu („Red Devils“, „Ultras“...) često su izazivale nasilne incidente na utakmicama u borbi za prevlast i u sukobu sa grupama navijača drugih klubova. Koristeći svoju gangstersku reputaciju, a uz diskretnu podršku DB, Ražnatović ih je ujedinio u jedinstvenu organizaciju pod imenom „Delije“, stavljajući lojalnost naciji ispred lojalnosti klubu. Kao šef „Delija“, dobio je stalno mesto u upravi „Crvene zvezde“, u kojoj je, pored ostalih, sedeo i Radmilo Bogdanović, Miloševićev ministar unutrašnjih poslova.

Ko je i kada došao na ideju da se od probranih „Delija“ i Ražnatovićevih kolega iz podzemlja formira SDG još uvek nije poznato, ali je izvesno da to nije mogao biti Ražnatović, koji do 1990, nije pokazivao nikakvo interesovanje ni za fudbal ni za politiku. Mnogo je verovatnije da je inicijativu dao Jovica Stanišić, tada visoki funkcioner DB, a od 1991, do 1998, šef cele Miloševićeve tajne policije. U tome je svakako, morao imati podršku Radmila Bogdanovića i blagoslov samog Miloševića. Usput, zanimljivo je da nikada nije objavljeno ime ni jednog od 26 „Delija“ koji su uz Ražnatovića navodno položili zakletvu u manastiru Pokajnica, niti postoji potvrda da se to uopšte dogodilo. Mnogo je verovatnije da je cela priča izmišljena s namerom stvaranja legende i prikrivanja uloge države u osnivanju SDG.

Prva naznaka formiranja ne samo SDG, nego cele grupe paravojnih jedinica može se naći u govoru što ga je Milošević održao predsednicima srpskih opština 16. marta 1991, nedelju dana nakon što je, uz pomoć tenkova razbio demonstracije u Beogradu. Taj sastanak je održan iza zatvorenih vrata, ali govor je „procureo“ i objavljen je nekoliko nedelja kasnije u nekoliko beogradskih listova, nakon čega je postao poznat po rečenici „ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“.8 Jedan drugi deo tog govora, međutim, neuporedivo je značajniji: „Ja sam naredio još juče mobilizaciju rezervnog sastava milicije. Dalje, angažovanje i formiranje novih snaga milicije, a vlada je dobila zadatak da pripremi odgovarajuće formacije koje će nas učiniti u svakom slučaju bezbednim, odnosno učiniti sposobnim da branimo interese naše republike, a bogami i interese srpskog naroda van Srbije…“9 (kurziv D.A.)

Ustvari, zajedničkim naporima Bogdanovića i Stanišića, bile su formirane najmanje tri „odgovarajuće formacije“ za delovanje van Srbije: Jedinica za protivteroristička dejstva (JATD), „Knindže“ i SDG. Ulogu Bogdanovića, koji je smenjen u martu 1991, preuzeo je Radovan Stojičić Badža, koji se već na jesen iste godine pojavljuje kao komandant teritorijalne odbrane Vukovara,10 dok je većinu operativnih poslova vezanih za paravojne jedinice pod okriljem DB odrađivao Stanišićev pomoćnik Franko Simatovič Frenki. Od elemenata JATD i „Knindži“ nastale su „Crvene beretke“, koje su 1995, ozvaničene kao Jedinica za specijalne operacije (JSO). Da su između svih ovih formacija postojale razgranate veze dokazuje podatak da se isti ljudi, ponekad pod različitim imenima, pojavljuju u sve tri. Najbolji primer je Milorad Ulemek (Luković) Legija, koji je bio šef centra za obuku SDG u Erdutu, a kasnije postavljen za komandanta JSO.

Prvi angažman SDG bio je na slavonskom ratištu, tokom opsade Vukovara u jesen 1991. U oktobru te godine, Ražnatović i njegovi ljudi zauzeli su dvorac i vinariju u Erdutu, gradiću na hrvatskoj strani granice sa Srbijom i tu uspostavili svoj štab, a kasnije i centar za obuku. Prema brojnim svedočenjima, ali i iskustvima autora ovog teksta, SDG je delovala potpuno izvan lanca komande tadašnje JNA; mada je usko sarađivala sa Andrijom Biorčevićem, komandantom Novosadskog korpusa JNA, Ražnatovićev i Biorčevićev odnos nije bio hijerarhijski, već partnerski. Zapravo, Ražnatovićevi ljudi često su ulazili u sukobe sa oficirima JNA na terenu, optužujući ih da su „komunjare“, ali su ustvari, najviše bili koncentrisani na pljačku, ubistva i maltretiranje lokalnog hrvatskog i mađarskog stanovništva, nego na borbena dejstva. Nakon pada Vukovara u novembru 1991, SDG je dobila zvanično „pokriće“ kao deo Teritorijalne odbrane novoformirane Srpske autonomne oblasti (SAO) Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, kojom je „predsedavao“ Goran Hadžić, a Ražnatović je imenovan za Hadžićevog savetnika za nacionalnu bezbednost. Tu funkciju je zadržao i nakon formiranja Republike Srpske Krajine, koja je nastala spajanjem SAO Slavonije sa Kninskom krajinom, sa Hadžićem kao predsednikom. SDG je u Erdutu ostala sve do 1995. godine, kada je nakon potpisivanja Erdutskog sporazuma između Srbije i Hrvatske rasformirana.

Posle Vukovara, Arkanova SDG je ostavila krvav trag i u Bosni, u Zvorniku i Bijeljini11 u proleće 1992. Nakon što su se linije fronta u Hrvatskoj i Bosni stabilizovale, Arkan je neko vreme bio prisutniji u medijskom i političkom životu nego na ratištu. Kandidovao se za poslanika u ime grupe građana na Kosovu i osvojio šest poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini 1992, ali kad je naredne godine osnovao Stranku srpskog jedinstva (SSJ), nije dobio dovoljno glasova da uđe u parlament.

U međuvremenu, SDG je, uz niz drugih paravojnih jedinica, bila angažovana u Atonomnoj pokrajini Zapadna Bosna, na strani Fikreta Abdića, koji je u dogovoru sa Slobodanom Miloševićem pokušao da oformi sopstvenu državicu u Bosni. Operacija „Pauk“, koju je vodio Jovica Stanišić, nikad nije postigla osnovni cilj – zauzimanje Bihaća – ali je bila korisno pokriće za masivni šverc nafte, municije, cigareta i ostale profitabilne robe pod maskom „bratske pomoći“ Abdićevim snagama.12 Arkanovi ljudi su često bili u pratnji kamiona sa tom robom, obezbeđujući nesmetan prolaz preko graničnih prelaza i kontrolnih punktova.

Uprkos jasnim dokazima za brojne zločine SDG nad civilima u Slavoniji i istočnoj Bosni, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviji (MKSJ) optužio je Ražnatovića za samo jedan zločin, počinjen u Sanskom Mostu,13 u jesen 1995. Optužnica je bila zapečaćena sve do januara 2000, kad je Ražnatović ubijen u holu beogradskog hotela „Interkontinental“. Iako su direktni izvršioci otkriveni, organizator ubistva nikad nije imenovan, a motiv je još uvek nepoznat. Prema jednoj od verzija, Ražnatović je posredstvom svog advokata stupio u kontakt sa MKSJ, tražeći blažu kaznu u zamenu za svedočenje potiv Miloševića, pa je zbog toga eliminisan.

Ono što jeste izvesno je da su SDG i njen komandant, od početka do kraja bili ispostava MUP Srbije. Iako je nominalno bio osnivač i komandant SDG, postoje mnoge indicije da je Ražnatović imao ograničenu ulogu u izboru komandnog kadra i upotrebi jedinice. Uži krug oko Ražnatovića – njegovi „generali“ i „pukovnici“ – bio je delom sačinjen od njegovih prijatelja iz kriminalnog miljea, a delom od aktivnih službenika DB, čiji je zadatak bio da kontrolišu jedinicu i paze da se ona ne otme kontroli. Nakon što je SDG raspuštena, deo njenih pripadnika je prešao u JSO, dok se drugi deo vratio kriminalu.

„ŠKORPIONI“

Ako je Arkanova SDG bila najpoznatija paravojna jedinica tokom devedesetih godina, to se ne bi moglo reći za “Škorpione“, za koje je znalo vrlo malo ljudi van Slavonije, gde im je bila baza. Svoj istinski „trenutak slave“ doživeli su 31. maja 2005, kad je tužilac u predmetu protiv Slobodana Miloćevića u Hagu svedoku Obradu Stevanoviću prikazao "kućni video" koji prikazuje grupu pripadnika "Škorpiona" koji hladnokrvno ubijaju šestoricu vezanih zarobljenika, nedoraslih mladića iz Srebrenice, u selu Trnovo na obroncima Jahorine. Snimak su prenele gotovo sve lokalne i svetske televizije, izuzev Radio Televizije Srbije, a odmah potom usledio je talas hapšenja hapšenja bivših pripadnika ove jedinice u Srbiji i u Hrvatskoj. Tokom suđenja je isplivalo mnogo podataka o ulozi "Škorpiona“ u Bosni, ali i na Kosovu. Zahvaljujući izveštajima sa suđenja i drugim izvorima postalo je moguće rekonstruisati ratni put ove jedinice.14

„Škorpioni“ su nastali u jesen 1991, tokom opsade i pada Vukovara. Pored redovnog i rezervnog sastava Jugoslovenske narodne armije, u istočnu Slavoniju se tada slilo mnoštvo bašibozuka željnog pljačke i one vrste zabave koju jedino rat može da pruži. Među njima su bili i Slobodan Medić Boca iz okoline Šida i njegov brat Aleksandar zvani Gulja, sa sve društvom iz kraja. Kad su sebe prozvali Škorpionima i izabrali Bocu za komandanta, teško je reći; u to vreme je takvih jedinica s imenima štetočina i grabljivica bilo na stotine. Ipak, ime nešto govori: Škorpion je automatski pištolj češkog dizajna sa sklopivim kundakom koji se preklapa preko cevi, kao škorpijin rep, uz koji se standardno pakuje i prigušivač. Takvo je oružje zbog malog dometa krajnje nepogodno za ratovanje, ali je dušu dalo za pljačke, ubistva i ostale "zadatke specijalne namene"; vojska ga je dobrovoljcima delila na angro.

Haos u Vukovaru koji su doneli dobrovoljci i rezervisti, uz logističku pomoć JNA, ipak nije bio sasvim nekontrolisan: nad bandama je bdeo Radovan Stojičić Badža, visoki oficir MUP Srbije, detaširan u Slavoniju kao komandant Teritorijalne odbrane, sa saradnicima. Badža ja pazio da se dobrovoljci sasvim ne otmu kontroli i arbitrirao u svađama oko plena, uz pomoć Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana, koja je imala poseban status. Nakon pada Vukovara, u novembru 1991, i potpisivanja Vensovog plana, po kome je ovo područje stavljeno pod zaštitu Ujedinjenih nacija (UNPA) JNA se povukla, a većina dobrovoljaca se, sa sve plenom, vratila u Srbiju.

Većina, ali ne i svi. Badža je ostao još neko vreme, da nadgleda sprovođenje plana i pomaže novopečenom predsedniku Goranu Hadžiću da izgradi državu, a ostao je i Arkan, koji se sa gardom utaborio u Erdutu. Ni Boci i drugovima se nije išlo kući, pa su početkom 1992, legalizovani i uvedeni u sastav oružanih snaga Republike Srpske Krajine. Dobili su nove uniforme i ambleme: žute škorpije na crnoj podlozi.

Kako se situacija u Slavoniji smirila, došlo je vreme da se Badža povuče na važniju dužnost, a neke njegove dužnosti preuzeo je Milan Milanović zvani Mrgud, koji mu je tokom ratnih dejstava bio šofer i vodič. Ovakvi munjeviti usponi u karijeri u to vreme nisu bili ništa neobično: uostalom, zar nije i predsednik Goran Hadžić pre rata bio magacioner i sitni doušnik? Tu se našlo mesta i za Bocu koji je, kažu, u predratno vreme čuvao ovce, mada se to možda odnosi na jednog od njegovih pomoćnika, Milorada Momića zvanog Čoban (trenutno u bekstvu). Mladoj Hadžićevoj državi nije bilo lako: sve pokretno od vrednosti u Vukovaru i okolini bilo je opljačkano i odneto u Srbiju, od bele i crne tehnike, do klozetskih šolja i ragastova. Ostale su samo dve stvari, i to zato što se nisu mogle smestiti u gepek, ili na kamion: nafta i hrastovina. Naftnih izvora je bilo u Đeletovcima, opština Nijemci, tik uz granicu, a dragocenog slavonskog hrasta u obližnjim Ilincima. Boci i «Škorpionima», koji su nakon pada Vukovara ostali kratkih rukava kad su se delili plen i teritorija, dodeljen je osetljiv i unosan posao obezbeđivanja ovih vrednih resursa, kao neka vrsta kompenzacije.

Kada su u maju 1992, SR Jugoslaviji uvedene sankcije Ujedinjenih nacija (UN), a cena benzina se popela na pet maraka po litru, nafta iz Đeletovaca je pokrivala više od 20 odsto potreba Srbije. Kada je reč o hrastovini, cena na svetskom tržištu bila je oko sto maraka po kubiku, mada ga je Arkan izvesnoj firmi iz Čačka prodavao po deset maraka. Jedan deo te hrastovine ugrađen je u Miloševićevu letnju rezidenciju na Crnom vrhu kod Bora; koliko je platio, ne zna se.

Sav promet naftom i hrastovinom, a kasnije i cigaretama i kradenim automobilima kontrolisala je Služba državne bezbednosti, na čelu sa Jovicom Stanišićem i neizbežnim Frankom Simatovićem, i uzimala lavovski deo za "državne" potrebe. Prvi na redu posle Službe bio je Arkan, odmah za njim Hadžić, a od ostatka su se namirivali lokalni "biznismeni" poput Milenka Čančarevića Čanče, vrlo zanimljivog lika koji se epizodno pojavljuje u "Sablji", kad je, uz pomoć dva drugara na svoju ruku pokušao da uhapsi JSO. Ostatak od ostatka profita bio je više nego dovoljan za Bocu i odabrane «Škorpione», koji su počeli da se bogate i kupuju kuće i lokale po Vojvodini. Za čiste račune i uredne prihode brinuo se Mrgud, poverenik Službe, koji je kasnije doterao čak do zamenika ministra odbrane RSK. Od DB, Škorpioni su dobili i duple legitimacije: policije RSK (za upotrebu u Krajini i Bosni) i MUP Srbije (za upotrebu u Srbiji). Rok važenja ovih drugih bio je ograničen na šest meseci.

Čuvanje nafte i hrastovine od upada Hrvata, ali još više od srpskih bandi, bio je lak i unosan posao za Bocu i za drugove. Rat u Bosni se, međutim, nastavljao i povremeno se javljala potreba za njihovim angažovanjem. Kao borci, «Škorpioni» nisu bogznašta vredeli (u Bosni su ih posprdno zvali "Uholaže"). Zanimljiva je jedna anegdota sa Treskavice, sa čuke po imenu Lisičja glava, kad su «Škorpioni» na prvi pucanj sa neprijateljske strane pobegli, ostavivši pod vatrom jedinicu MUP Republike Srpske kojoj su poslati u pomoć. "Izvukosmo se nekako, a usput pokupismo heklere i ostalo što su ‘Škorpioni’ bacili, da im ne smeta da trče, pa smo lijepo zaradili kad smo ih prodali", ispričao je jedan demobilisani borac autoru ovog teksta. "Ono odemo u kafanu kod Ranka i onda pijemo litrima. Ne moreš šibicu na sto stavit od flaša, i svaki put neko dobaci: ‘E da nam ne bi Boce i Uholaža, ne bi se nikad ovako iznapijali’".15

Mada su se u borbama pokazali kao beskorisni, “Škorpioni” su se istakli bar u jednoj operaciji od posebnog značaja. Ta operacija je imala kodno ime "Pauk", i bila je vezana za područje Cazinske krajine. S jeseni 1993, Fikret Abdić Babo preuzeo je vlast u Velikoj Kladuši (s namerom da isto učini i u Bihaću), i uspostavio "Autonomnu pokrajinu Zapadnu Bosnu (APZB)" po ugledu na Srpske autonomne oblasti (SAO) iz 1991. To je uradio u dogovoru sa Slobodanom Miloševićem i Franjom Tuđmanom, kojima je u tom trenutku veoma odgovarao unutarmuslimanski sukob. Za borbu protiv Atifa Dudakovića, zapovednika Armije BiH u Bihaću, Abdiću je iz svih srpskih zemalja stizala značajna pomoć u oružju, municiji, nafti i ostalim strateškim sirovinama, ali i u ljudstvu. Mnogi borci iz RS bili su zbunjeni kad su se odjednom našli u situaciji da se na strani jednih Muslimana (Babinih) bore protiv drugih (Atifovih). Bila je to jedna od najbizarnijih epizoda bosanskog rata, ali za neke – najprofitabilnija.

Koliko je za Srbiju bilo značajno uspostavljanje Abdićeve državice vidi se po tome što je na području RSK, uz samu granicu sa APZB, a preko Une, u selu Šamarice bio oformljen poseban štab za podršku Abdiću. Načelnik tog štaba bio je niko drugi nego Jovica Stanišić, zamenik je bio Frenki (ko bi drugi), ali je sa njima bio i general Srpske vojske Krajine Mile Novaković. U pomoć Abdiću, Frenki i Jovica dovlačili su sve što su mogli – od Arkanovih «Tigrova», preko «Pantera» Ljubiše Savića Mauzera, do Bocinih «Škorpiona», odakle god su mogli da zahvate. Borbe koje su se oko Kladuše i Bihaća povremeno vodile sve do leta 1995, bile su, ustvari, pokriće za najveću švercersku operaciju u istoriji bosanskog rata. Trgovali su svi sa svima: Srbi sa Babom, Babo sa Atifom, Srbi sa Atifom, Hrvati sa svima, a prolazilo je sve, od oružja i municije, do nafte, brašna i uglja, u nepreglednim kolonama strogo kontrolisanih šlepera. Specijalne jedinice bile su tu da obezbeđuju konvoje i odvraćaju radoznale od postavljanja suvišnih pitanja, a Jovica i Frenki su sve lično držali na oku, znajući i sami koliko se tim specijalcima može verovati. Ubrzo APZB, kao privatna duty free država DB postala je sama sebi cilj: seljaci iz Krajine su ginuli kao muve na Bihaću, Legija je odrađivao operacije u stilu Legije stranaca, Boca se tu i tamo «omrsio», reke profita su tekle, i sve je bila jedna prava milina. Ukupan promet nemoguće je izračunati, ali ozbiljne procene govore o milijardama maraka.

Operacija "Pauk" završila se neslavno po sve umešane strane: Miloševića, Dudakovića, Stanišića i Simatovića stigle su haške optužnice, dok se Abdiću za ratne zločine sudilo u Hrvatskoj. Arkan i Mauzer su kasnije ubijeni, ali sitnije ribe, kao Legija i Boca, opstale su duže i – napredovale. Snimak nedavno emitovan na TV B92, na kome se Boca i Legija domunđavaju oko razmene nekih "paketa" (šifra za zarobljenike) predstavlja ilustraciju te priče.

U međuvremenu, «Škorpioni» su stigli da «pomognu» i oko Srebrenice, kako smo se osvedočili. Prema pouzdanim izvorima, oni su tamo upućeni u sastavu veće grupe koja se sastojala iz tri dela: jedan odred "crvenih beretki" iz Bilja, pod komandom Vasilija Mijovića (sada penzionisani savetnik savetnik u MUP Crne Gore); jedan odred SDG "Supertigrova", među kojima je bio i Arkanov sin Mihajlo; jedan odred "Škorpiona", pod Bocinom komandom. Mijović je, kao najstariji po godinama i po činu, komandovao celom grupom.

Sve do Erdutskog sporazuma, Bocini Škorpioni zvanično su se vodili kao jedinica Srpske vojske Krajine, ali su dodatnu platu primali i od Naftne industrije Krajine, kao čuvari Đeletovaca. Nakon što je Slavonija reintegrisana u Hrvatsku, za njih više nije bilo mesta: vratili su se kućama. U međuvremenu, mnogi su u Šidu, Novom Sadu i drugim mestima napravili kuće i lokale, ali dobar deo jedinice, oni koji nisu bili u komandnom kadru i nisu dobijali "tal", ostali su socijalni slučajevi. Kao dobar pastir i komandant, Boca im je pomagao koliko je mogao. "Jezgro jedinice je sačuvano, kako su pravila nalagala i kakvo smo uputstvo dobili i kako bismo mogli da obezbedimo ljude za normalan život. Nakon toga (Erdutskog sporazuma), pošto sam ja tražio da moja jedinica bude u sastavu MUP Srbije, «Škorpioni» su ušli u rezervni sastav Specijalnih antiterorističkih jedinica MUP Srbije", svedočio je Boca pred Okružnim sudom u Beogradu, na suđenju jednom pripadniku «Škorpiona» zbog ratnog zločina na Kosovu.16

To suđenje17 je Bocu i drugove po prvi put dovelo u žižu javnosti, mada se za njihove "podvige" u Srebrenici tada još nije znalo. Ukratko, Škorpioni su početkom NATO bombardovanja iz rezervnog prevedeni u aktivni sastav SAJ i upućeni u Podujevo. Čim su tamo stigli, 28. marta 1999, pravo iz autobusa uleteli su u najbližu albansku kuću koja im je izgledala profitabilno. Bilans: 14 mrtvih civila, uključujući žene i decu, plus četvoro ranjene dece. Ratni plen: jedan zlatni Dipon upaljač i pištolj marke Zbrojovka, plus nešto keša. Boca, koji je za to vreme bio na nekom sastanku, shvatio je šta se dešava čim je čuo rafale. "Pička vam materina, ne smem nijedan minut da vas ostavim same, a da ne napravite neku pizdariju",18 izdrao se i naredio «Škorpionima» da se vrate u autobuse. Jedinica je odmah vraćena nazad u Srbiju, mada postoje informacije da su se kasnije ipak vratili na Kosovo. Sticajem okolnosti, stvar je ušla u sudsku proceduru, a posle se nije imalo kud. U masakru je učestvovalo više «Škorpiona», uključujući Bocinog brata Gulju, ali je na sud dospeo samo jedan: Saša Cvjetan. Drugooptuženi Dejan Demirović pobegao je u Kanadu.

Suđenje koje je počelo u Prokuplju, a nastavilo se u Beogradu, bilo je dugo i komplikovano, i verovatno se ne bi ni održalo da nije Nataše Kandić, predsednice Fonda za humanitarno pravo, koja je dostavila ključne dokaze i privolela ključne svedoke (jednog pripadnika «Škorpiona» i grupu preživelih Albanaca) da se pojave. Tokom procesa, prećeno je i svedocima i sudiji. Konačnom odlukom Apelacionog suda od 15. juna 2010. godine, Dragan Medić i Dragan Borojević osuđeni su na 20 godina, a Miodrag Šolaja na 15 godina zatvora. Ranije, u aprilu 2007, zbog zločina u Trnovu komandant “Škorpiona” Aleksandar Medić je osuđen na pet godina zatvora, a njegov potčinjeni Pero Petrašević, koji se za razliku od Medića pokajao i priznao zločin, osuđen je na 13 godina.

“ŽUTE OSE”

Ako bi se paravojne formacije svrstavale po principu sportskih klubova, onda bi SDG bila prva, « Škorpioni“ druga, a „Žute ose“ - treća liga. Sastavljena od ljudi sa društvenog dna, kriminalaca, alkoholičara i psihopata koji su rat videli pre svega, kao šansu da ižive svoje najgore instinkte, a usput i da nešto zarade, ova jedinica je kratko postojala, ali je ostavila krvav trag u istočnoj Bosni. Takvih formacija, uglavnom pristalica Vojislava Šešelja i njegove Srpske radikalne stranke (SRS), bilo je na desetine, ali „Ose“ su prva srpska paravojna jedinica čijim je pripadnicima zbog ratnih zločina suđeno u Srbiji. Na njenom primeru se, kao i u slučaju „Škorpiona“, jasno prepoznaje napor pravosuđa da prikrije ili minimizira ulogu državnih organa u ratnim zločinima.

„Žute ose“ su formirane u proleće 1992, od grupe pristalica SRS koji su se odazvali Šešeljevom pozivu da se kao dobrovoljci uključe u rat u Bosni; kao i ostale slične jedinice, prošli su osnovnu vojnu obuku na poligonu JNA u Bubanj Potoku, gde su i naoružani. Ime su dobili po komandantu Vojinu Vučkoviću, koji je zbog riđkaste kose imao nadimak „Žuća“, a izvesnu ulogu u „krštenju“ verovatno je imala i popularna marka šljivovice sa istim imenom koja se u to vreme pojavila na tržištu. Jedinica je brojala između 80 i 90 ljudi, a Žuća je u rat poveo i svog brata Dušana zvanog „Repić“, teškog alkoholičara s ozbiljnim psihijatriskim poremećajima koga, kako je objasnio u razgovoru sa autorom ovog teksta, „nije smeo da ostavi samog kod kuće jer bi sigurno napravio neko sranje“.19

„Žute ose“ bile su jedna od tri jedinice koje su, uz logističku podršku JNA, 12. aprila 1992. zauzele Zvornik, grad koji je u to vreme bio većinski nastanjen Bošnjacima. Druge dve jedinice bile su „Crvene beretke“, pod komandom Vasilija Mijovića (vidi odeljak o „Škorpionima“) i grupa Arkanovih „Tigrova“ koje je predvodio izvesni Pejović („pukovnik Peja“). Slabo naoružani i loše organizovani branioci nisu bili u stanju da pruže ozbiljan otpor i posle kratkog puškaranja povukli su se prema obližnjem Crnom vrhu. „Beretke“ i „Arkanovci“ su, nakon što su opljačkali ono najvrednije, otišli svojim poslom, a „Ose“ su ostale kao udarna jedinica novoformirane Teritorijalne odbrane, na čijem je čelu bio čovek koji se predstavljao kao Marko Popović, ali se ustvari, zvao Branko Pavlović i bio službenik Državne bezbednosti Srbije.20

Narednih nedelja i meseci stanovništvo Zvornika (ne smao bošnjačko) je bilo izloženo sistematskoj torturi i pljački, či ji je cilj bio da se cela opština očisti od nesrpskog stanovništva. "Oni su zaveli strahovladu i svi smo se plašili. Nismo smjeli da sa prvim sumrakom otvorimo prozore i pogledamo šta se zbiva. Cijeli Zvornik bio je jedan veliki zatvor, kojim je upravljala četa razbojnika",21 ispričao je kasnije jedan žitelj grada. Stanovnici okolnih sela su naterani da „dobrovoljno“ prepišu svu imovinu „kriznom štabu“ kojim je rukovodio izvesni Branko Grujić,22 a zatim su kolektivno ukrcani u autobuse i prebačeni u Suboticu, gde su im podeljeni novi pasoši, a zatim su proterani u Mađarsku.

Divljanje „Osa“, koje su osim što su kontrolisali granični prelaz Karakaj, gde su maltretirali i pljačkali putnike, a često su upadali i na teritoriju Malog Zvornika, gradića na teritoriji Srbije, uzelo je toliko maha da je vlada Radovana Karadžića u avgustu 1992, u Zvornik poslala specijalnu jedinicu policije Republike Srpske koja je „Ose“ razoružala, pretukla i oduzela im „ratni plen“ - 27 kilograma zlata, 50 automobila marke „golf“ i preko 600.000 nemačkih maraka. Nakon toga su proterani u Srbiju, gde su braća Vučković, uz jedan broj pripadnika jedinice, odmah uhapšeni zbog pljačke jednog zlatara iz okoline Malog Zvornika.

Nakon privođenja, Dušan Vučković „Repić“ nije izdržao da se policiji i istražnom sudiji ne pohvali svojim „podvizima“ preko Drine, pa je tako ispričao da je lično pobio 15 Bošnjaka u Domu kulture u selu Čelopek kod Zvornika. Iako srpsko pravosuđe u tom trenutku nije imalo nimalo volje da se bavi ratnim zločinima srpskih jedinica u Bosni, kad je ta priča ušla u zapisnik, predmet se morao procesuirati, pa su braća Vučković u maju 1994, izvedena pred Opštinski sud u Šapcu da bi im se, prvi put u novijoj istoriji srpskog pravosuđa, sudilo za ratni zločin. Posle kratkog i traljavog suđenja, na kome se ni tužilac ni sudija nisu mnogo interesovali za detalje predmeta, Dušan je proglašen osobom sa smanjenom uračunlivošču i osuđen na sedam godina zatvora (viši sud je to naknadno povećao na deset), a njegov brat Žuća na uslovnu kaznu zbog nedozvoljenog posedovanja oružja. Mediji pod Miloševićevom kontrolom su gotovo u potpunosti ignorisali suđenje.

Tek deset godina kasnije, nakon što su istražitelji MKSJ obavili temeljnu istragu, a zatim je kao prvi takav predmet ustupili srpskom pravosuđu, „Repić“, Grujić, Pavlović i grupa pripadnika „Osa“ su uhapšeni i dovedeni pred Specijalni sud za ratne zločine. Tom prilikom su otkriveni detalji „Repićevog“ divljanja u Čelopeku. Prema navodima tužioca "On je u više navrata i danju i noću ili svi zajedno ili u manjim grupama ili pak pojedinačno, od zatočenih lica oduzimao novac i zlatne predmete i nad njima vršio fizička mučenja, telesna povređivanja, sakaćenja i ubistva sa nanošenjem velikih patnji", piše u optužnici. Tužilaštvo takođe navodi da je Vučković “naređivao, odnosno prisiljavao očeve i sinove zatvorenih civila kao i lica koja nisu u srodstvu da međusobno vrše protivprirodni blud... Neutvrđenog dana okrivljeni Vučković je naredio da očevi i sinovi izađu na binu u Domu kulture, da se potom skinu goli i vrše oralni seks među sobom, ustima i u anus, sa promenama uloga što su ovi morali i činiti... Ostalim oštećenim licima Vučković je naredio da to moraju posmatrati, zatim okrivljeni Vučković stavlja cev malokalibarske puške u usta Damiru Bikiću, i podizanjem usta cevi puške prinuđava Damira da se propne na prste, pa kad je od njegovog oca dobio izgovor da mu je to jedini sin, odgovorio da ga više nema i pucnjem u usta Damira lišio života, a potom iz iste puške lišio života i Saliha Hadžiavdića, Hasana Halilovića, Fikreta Jahijagića, Himze Kuršumovića i Alije Atlića a ranjenog Šabana Bikića ubodom noža lišio života, a za koje vreme je okrivljeni Korać Ivan sa ‘Puftom’ tukao druga lica metalnom i drvenom palicom..."23

„Repićevom“ starijem bratu Vojinu, nikad nije suđeno za zločine jedinice kojom je komandovao, a ni Dušan nije dočekao kraj procesa, jer je umro od srčanog udara u pritvoru. Sve u svemu, računa se da je tokom terora „Žutih osa“ i njima srodnih jedinica, u zvorničkoj opštini pobijeno ukupno oko 1300 ljudi, među kojima je bilo žena i dece, a mnogo veći broj je proteran.

ZAKLJUČAK: STROGO KONTROLISANI HAOS

Navedeni primeri dokazuju tezu iznetu u uvodnom delu teksta, a ona glasi da, srpske paravojne jedinice u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini nisu nastale spontano, kao rezultat želje da se srpski narod zaštiti od neprijatelja ili radi osvete za ranije zločine, već su bile organizovane i poslate na teritoriju susednih republika kao deo koordiniranog napora delova vojske, policije i službi bezbednosti Republike Srbije. Takođe je jasno da su pomenute državne institucije imale ozbiljnu ulogu u određivanju sastava „dobrovoljaca“ i to tako da su u prve redove istaklli notorne kriminalce i osobe za koje se moglo razumno pretpostaviti da će činiti ratne zločine, te da su, ponekad otvoreno a češće prikriveno, kontrolisali te jedinice. Sledsdtveno, ne samo da ništa nisu učinili da zločine spreče, nego su u mnogim slučajevima ometali istragu i pomagali počiniocima da izbegnu kaznu.

To je zato što ratni zločini, kako je već rečeno, nisu bili nusproizvod rata, nego važan instrument u uspostavljanju etnički čistih srpskih teritorija u susednim republikama. To je bio državni projekat, a dovoljno je baciti pogled na sadašnji etnički sastav Zvornika, Bijeljine, Višegrada i Foče (koji su svi pre rata bili većinom naseljeni Bošnjacima) da se vidi da je projekat u velikoj meri ostvaren.

Shodno tome, ni srpska policija ni pravosudni organi nisu, bez jakog spoljnjeg pritiska, imali mnogo volje da učesnike u ovom zločinačkom poduhvatu privedu pravdi. Započeti procesi su često trajali godinama, a optuženi su najveći deo tog vremena proveli na slobodi; kazne su često bile nerazumljivo blage (u slučaju „Škorpiona“, jednom od optuženih da je pucao u decu, sud je ublažio kaznu sa obrazloženjem da je „optuženi porodičan čovek koji ima decu“); ogroman broj zločina nije ni istraživan. Neshvatljivo je, na primer, da niko iz Arkanove SDG nikada nije ni optužen za ratni zločin.

Konačni, sumoran zaključak, je da je srpsko pravosuđe, baveći se ratnim zločinima, u znatnoj meri uspelo da prikrije ulogu državnih organa u stradanju velikog broja nedužnih ljudi tokom jugoslovenskih ratova. Time se sudska istina uklopila u preovlađajući narativ, prema kome Srbija nije učestvovala u ratu, a sankcije i vojne intervencije NATO u Bosni i na Kosovu su bile rezultat zavere svetskih sila. Prema istom narativu, koji se već 20 godina neprekidno reprodukuje u medijima i na političkoj sceni, svi ratni zločini koji se pripisuju Srbima su izmišljeni ili drastično preuveličani. Bez obračuna sa tim narativom i prikazivanja objektivnije verzije priče o uzrocima i toku jugoslovenskih ratova, iluzorno je nadati se pomirenju u regionu. Što je još gore, vrata za buduće zločine ostaju širom otvorena.