Analiza slučaja 3

Ovaj tekst istražuje kako je došlo do toga da u periodu od kraja osamdesetih do početka 1992, političko rukovodstvo (Socijalističke) Republike Srbije (u daljem tekstu: srpsko rukovodstvo) preuzme kontrolu nad Jugoslovenskom narodnom armijom (JNA). Ova kontrola je “formalno” uspostavljena 3. oktobra 1991, kad su tri srpska i jedan crnogorski član Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) uzela na sebe pravo da deluju kao Predsedništvo SFRJ i komanduju JNA – donela odluku koju je prihvatio Generalštab JNA. Međutim, ova je kontrola – i to neformalno – uspostavljena mnogo ranije. Ma da je osmočlano Predsedništvo SFRJ bilo vrhovna komanda JNA, kojoj je Generalštab formalno bio podređen, savezni sekretar za narodnu odbranu, general armije Veljko Kadijević, najviši oficir JNA, počeo je u periodu 1990-1991, da se obraća isključivo članovima iz Srbije i Crne Gore, kao nekom koga je dužan da izveštava i sa kojim razmatra strategiju. U praksi to je značilo da je srpsko političko rukovodstvo – oličeno u predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću i srpskom članu Predsedništva SFRJ Borisavu Joviću – smatrao političarima kojima je odgovoran.

Srpsko političko rukovodstvo i JNA ušli su u 1990, već kao saveznici protiv veće autonomije za kosovoske Albance i mera koje je preduzumala Slovenija za svoj suverenitet, i to sa istim ciljem – recentralizacija SFRJ. Međutim u proleće iste godine karakter njihovog saveza postao je upitan kad je srpsko rukovodstvo prestalo da podržava jedinstvenu Jugoslaviju. Umesto toga, usvojili su plan za „isterivanje“ Slovenije i otsecanje Hrvatske iz jugoslovenske federacije, i za uspostavljanja de facto Velike Srbije. Kadijević je tokom tog celog perioda tesno sarađivao sa Jovićem i Miloševićem koji su ga o tome obavestili. Iako je bio spreman da prihvati njihove „velikosrpske“ ciljeve, Kadijević je preferirao vojni udar kojim bi se zbacila politička rukovodstva Slovenije i Hrvatske, kao i Predsedništvo i vlada SFRJ, i ponovo uspostavila jedinstvena, centralizovana jugoslovenska federacija. On i načelnik Generalštaba Blagoje Adžić su do druge polovine 1991, oscilirali između „jugoslovenske“ i „velikosrpske“ orijentacije. Rukovodstva Srbije i JNA bili su stoga saveznici sa konceptima koji su se poklapali, ali i razlikovali su se u načinu, kako odgovoriti na jugoslovensku krizu. Pitanje Velike Srbije ili jedinstvene Jugoslavije pod vojnom upravom bilo je takođe i pitanje čija će reč u partnerskom savezu – srpskog rukovodstva ili JNA – biti presudna.

Ovo je analiza odnosa u samom vrhu političke i vojne piramide. Posebno je fokusirana na odnose između Miloševića, Jovića, Kadijevića i Adžića, i prevashodno se zasniva na memoarima koje je objavio i intervjuima koje je dao ovaj treći, ali i drugi visoki oficiri JNA, od čega je dnevnik Borislava Jovića ubedljivo najznačajniji.1

Koreni saveza SKS/SPS-JNA

Koreni saveza Saveza komunista Srbije (SKS), kasnije Socijalističke partije Srbije (SPS)2, i JNA sežu mnogo dublje u prošlost od vremena dolaska Slobodana Miloševića na vlast. Dve institucije su se kadrovski preklapale, što se posebno videlo na slučaju generala Nikole Ljubičića koji se smatra „čovjekom broj 2“ u Jugoslaviji neposredno pre Titove smrti.3 Ljubičić je bio na funkciji saveznog sekretara za narodnu odbranu 1967-1982, predsednika Predsedništva SR Srbije, potom SFRJ 1982-1984, i člana Predsedništva SFRJ 1984-1989. Po mišljenju admirala Branka Mamule koji ga je nasledio na mestu saveznog sekretara SFRJ, Ljubičić je krajem osamdesetih godina uporno nastojao da kontroliše veze između rukovodstava JNA i SKS.4 Odigrao je odlučujući ulogu u Miloševićevom preuzimanju rukovodstva SKS 1987. Sličan je slučaj i general-pukovnika Petra Gračanina, načelnika Generalštaba JNA 1982-1985, predsednika Predsedništva Srbije 1987-89, jugoslovenskog ministra unutrašnjih poslova 1989-92. i člana Glavnog odbora SPS. A treći među njima bio je general Aleksandar Janjić, komandant Niškog garnizona i predsednik partizanskog veteranskog udruženja Srbije. Po Mamulinom svedočenju, Ljubičić, Gračanin i Janjić bili su 1987, tri najveća Miloševićeva pobornika u najvišim vojnim ešalonima.5

Najmanje tri faktora su odlučujuće učvrstila osećaj „zajedničkog cilja“ kod političkih i vojnih elita:

1) Sistem „opštenarodne odbrane“ koji je uveden u Jugoslaviju nakon 1968, podrazumevao je opštu mobilizaciju za borbu protiv spoljnog neprijatelja i u tome, saradnju vojnih i partijskih rukovodstava. Jugoslovenske oružene snage su bile podeljene na JNA i teritorijalnu odbranu (TO). TO je bila decentralizovana i imala štabove u svakoj republici, pokrajini i opštini, na čijem čelu su bili rezervni oficiri JNA, ali koje su organizovali i finansirali odgovarajući organi vlade i Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). Ovakav sistem je iziskivao da, u pripremama za odbranu zemlje SKJ i JNA tesno saradjuju, što je bilo utoliko lakše jer je SKJ u JNA imao svoju organizaciju koja se starala da vojska sledi partijski program. Kako je to napisao Ljubičić sedamdesetih godina prošlog veka:

„Organizacija Saveza komunista u Jugoslovenskoj narodnoj armiji je dio Saveza komunista Jugoslavije. Komunisti u JNA nastoje da organizacija SK u JNA uvijek bude ideološki i akciono sposobna da učestvuje u unapređivanju politike SKJ, osobito na području narodne odbrane, i da usvojenu politiku stvaralački i dosljedno ostvaruje u najtješnjoj povezanosti sa drugim organizacijama Saveza komunista.“6

Otuda su, na primer, 19. aprila 1985, Slobodan Miloševic, predsednik Gradskog komiteta SKS Beograda i Bogdan Bogdanović, predsednik Skupštine grada Beograda, sa saveznim sekretarom za narodnu odbranu Brankom Mamulom razgovarali o pripremama za odbranu Beograda i ekonomskoj saradnji grada i JNA.7

2) Sedamdesetih i osamdesetih godina SKJ i JNA su ujedinili strah i otpor naconalizmu i autonomaštvu kosovskih Albanaca. Reagujući na pubunu kosovskih Albanaca 1981,Generalštab JNA je rasformirao organizacije TO u kojima su uglavnom bili kosovski Albanci i otpustio 80-90 odsto članova pod sumnjom da su podržavali pobunjenike. Generalštab je, štaviše, pojačao snage JNA na Kosovu radi odbrane od mogućeg učešća i Albanije i kosovskih Albanaca u napadu na Jugoslaviju.8

3) U sastavu oficirskog kadra JNA je bilo ubedljivo najviše Srba, i to posebno nakon osamdesetih. U godini kad se Milošević dokopao vlasti u SKS, 1987, 60 odsto oficirskog kadra činili su Srbi, piše Mamula.9 Ovakvom disparitetu doprinela i činjenica da se većina pripadnika „partizanske“ generacije u vrhu JNA povukla iz aktivne službe. Ta je generacija bila istinski multietnička i jugoslovenski orijentisana, i u njoj su, recimo, četiri general-pukovnika bili Muslimani.10 Nova generacija aktivnih generala JNA nije učestvovala u multietničkom partizanskom pokretu, i stoga je njena politička i nacionalna svest bila mnogo suženija.

Međutim, u višim oficirskim redovima bili su Srbi iz centralne oblasti Hrvatske, iz Like, s Korduna i Banije – regije koja će kasnije biti pretvorena u „Republiku Srpsku Krajinu“ – i iz Bosanske krajina (zapadna Bosna), a ne iz Srbije.11 Ovo je bio odraz brojčane disproporcionalosti Srba iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u partizanskom pokretu 1941-45. Od poslednja tri generala na funkciji saveznog sekretara za narodnu odbranu SFRJ, odnosno vršioca dužnosti (najviši položaj u JNA) Branko Mamula (1982-88) i Veljko Kadijević (1988-92) su bili Srbi iz Hrvatske,12 dok je Blagoje Adžić (1992) bio Srbin iz Bosne i Hercegovine. Po toj logici, JNA je mogla da bude saveznik srpskog rukovodstva na „velikosrpskoj“ osnovi, ali su njeni pogledi ipak bili nešto drugačiji.

Članovi Generalštaba su osamdesetih godina prošlog veka smatrali da polukonfederalni karakter jugoslovenske države slabi JNA. Zato su 1987, usvojene mere koje je trebalo da ojačaju ulogu JNA u odnosu na republike., Umesto šest armija stvorene su tri armijska vojišta koja su po teritorijalnoj podeli, kako kaže Veljko Kadijević potpuno zanemarivale administrativne granice republika i pokrajina“.13 Kadrovi republičkih i pokrajinskih TO bili su podređeni oficirskom kadru triju armijskih vojišta, a ne Vrhovnoj komandi, dok su kadrovi TO zona bili pod komandom korpusa JNA. Time je smanjen uticaj republika, kako na JNA, tako i na TO. “[Ali je izvjesno da su ta rjesenja, bar donekle, narušila već uhodanu kontrolu republika i pokrajina nad njihovom teritorijalnom odbranom i dosta su umanjila već legalizovan njihov uticaj na JNA” kaže Kadijević.14 „To je značilo“, piše Mamula, „isključiti republička rukovodstva iz sistema komandovanja oružanim snagama i oružanom borbom“.15

TO snage su već bile uveliko redukovane. Na primer, TO SR Bosne i Hercegovine smanjena je sa 293.272 pripadnika koliko je imala početkom 1987, na 86.362 krajem 1991. Ovakva redukcija je bila disproporcionalna, i to na štetu muslimanskih i hrvatskih krajeva, a ne onih u kojima su Srbi bili u većini. Tako je, na primer, TO sarajevskog okruga u kome su Muslimani bili većinsko stanovništvo smanjena za 42,3 odsto, dok je TO Banjaluke u kojoj su Srbi bili u većini redukovana za samo 16 odsto.16

Kadijevićevi i Adžićevi politički pogledi i metodi s jedne, i Miloševećevi i Jovićevi, s druge strane, uveliko su se razlikovali. Komandanti JNA su bili konzervativni i zastupali su ponovnu centralizaciju jugoslovenske federacije, umesto radikalne promene titoističkog poretka, dok je srpsko rukovodstvo bilo radikalno, spremno da upotrebi radikalne metode za promenu status quoa. Kako kaže Dizdarević, za Kadijevića su krajem osamdesetih, Miloševićevi metodi masovne mobilizacije stanoviništva na nivou države bili neprihvatljivi.17 Međutim, razvoj političke situacije u tom periodu približio je rukovodstvo JNA Srbiji. Generalštab je 1988, došao u sukob sa političkim rukovodstvom SR Slovenije povodom afere „ljubljanske četvorke“. Ovaj se konflikt brzo poklopio sa sukobom Srbije i Slovenije.18 Miloševićevo rukovodstvo u Srbiji je 1989, ukinulo vojvođansku i kosovsku autonomiju, i guralo ka ponovnoj centralizaciji jugoslovenske države. Slovenačko rukovodstvo je reagovalo, solidarišući se s kosovskim Albancima i u septembru te godine usvojilo ustavne promene kojima je Slovenija dobila suverenitet u okviru Jugoslavije.19

Jugoslovensko i republička predsedništva su u januaru 1989. raspravljala o mogućim kandidatima za predsednika vlade (predsednika Saveznog izvršnog veća – SIV) koji bi mogli za zamene Branka Mikulića. Kadijević je predložio Miloševića za tu funkciju, a tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Raif Dizdarević, i sam general JNA u penziji, ovlastio ga je da razgovara sa Miloševićem o toj mogućnosti. Dizdarević u svojim memoarima tvrdi da je smatrao da bi bilo dobro da Milošević bude predsednik vlade, verujući da bi ovaj pravio manje problema i da bi mogao lakše da ga drži pod kontrolom, ukoliko bi se iz srpskog izmestio u savezno rukovodstvo.20 Za razliku od njega, Kadijević je želeo Miloševića na toj funkciji, “Procjenjujući da jugoslovenskom federalnom vrhu nedostaje, između ostalog, jaka i sposobna politička ličnost jugoslovenskog opredeljenja, istovremeno ocjenjujući da u postojećem konglomeratu federalnih institucija, najviše može učiniti SIV, nakon ostavke Branka Mikulića, ja sam predlozio Slobodana Milosevica za predsednika SIV-a.” Međutim, “Milošević i srpsko rukovodstvo su imali drukčiju procjenu. Razlike nije bilo u ciljevima, ali jeste u načinu njihovoga ostvarenja. Naime, stavovi srpskog rukovodstva i Miloševića su bili da treba učvrstiti jedinstvo Srbije nakon ustavnih promjena koje su učinjene na način da to doprinese stabilizaciji Jugoslavije i da zbog toga Milošević treba da ostane u Srbiji”.21

Sve do januara 1990, Borisav Jović, član Predsedništva SFRJ iz Srbije, Slobodan Milošević, predsedik Predsedništva SR Srbije, Veljko Kadijević, savezni sekretar za narodnu odbranu, i Petar Gračanin, savezni sekretar za unutrašnje poslove, nastojali su da usaglase političke stavove. Međusobno su se konsultovali i koordinisali političke poteze.22 Sva četvorica su bili Srbi i komunistički protivnici političke liberalizacije, decentralizacije federacije i autonomaštva kosovskih Albanaca i Slovenije. Kadijević, Jović, Milošević i Bogdan Trifunović (predsednik Centralnog komiteta SKS) su otišli zajedno na odmor, sa sve svojim porodicama, 1-10. avgusta. Tom prilikom, piše Jović, “iz više intimnih razgovora vidim shvatanja JNA i Veljka Kadijevića o budućnosti Jugoslavije: 1) braniće je po svaku cenu; 2) mora biti efikasna savezna država; 3) prihvata tržišnu orijentaciju; 4) osuđuje dogmatizam. Dakle, u svemu ima iste stavove kao Srbija. To nas, svakako zblizava s Armijom”.23

Akcija saveza SKS-JNA protiv Slovenije, a za ponovnu centralizaciju federacije, kulminirala je na 14. Vanrednom kongresu SKJ 23. januara 1990. Tad je SKS pokušao da nadglasa i izoluje delegaciju Slovenije i natera je da prihvati politiku SKS, a time i njegovu rukovodeću ulogu u partiji. Milošević i Jović su računali da će ih JNA u tome podržati. Sastali su se 10. januara u Miloševićevoj rezidenciji sa Gračaninom, Trifunovićem i predsednikom Skupštine Srbije Zoranom Sokolovićem da prodiskutuju strategiju. Pišući o zaključcima sastanka, Jović primećuje da:

“Glavna bitka treba da se odigra na XIV Kongresu SKJ, da se sačuva integritet SKJ i demokratski centralizam, bar statutarno (formalno). Cilj je da Slovenci ostanu sami, da im se ne priključe Hrvatska i Makedonija, a eventualno i BiH. Barjak če nositi predstavnici JNA, a mi ćemo podržavati, da ne budemo mi na čelu, jer bi delovalo odbojno za Hrvate i Makedonce. Armija prihvata takvu ulogu”.24 Potez protiv Slovenije na 14. Kongresu ipak nije postigao svoj cilj, jer su slovenački i hrvatski delegati napustili kongres, stavivši time tačku na SKJ kao jedinstvenu partiju.

Srbija i JNA se okreću protiv jedinstvene Jugoslavije

Nakon Miloševićevog poraza na 14. Kongresu, SKS menja politiku ponovne centralizacije juguslovenske federacije i počinje, s jedne strane, da se miri sa slomom Jugoslavije, a sa druge, da sprovodi strategiju stvaranja Velike Srbije. Jović je Miloševiću sugerisao 21. marta 1991, kako “Jugoslavije može i bez Slovenije”. “Pri tome može i Jugoslavija bez Slovenije. Biće nam lakše. Lakše ćemo bez njih sa Hrvatima.“ sa čim se, piše Jović, Milošević složio.25 Antikomunističke, nacionalističke partije koje su se zalagale za nezavisnost svojih republika i sa kojima srpski režim nije želeo da koegzistira pobedile su na izborima u Sloveniji i Hrvatskoj tokom aprila-maja 1990. Jović piše kako je 27. juna razgovarao s Kadijevićem o tome kako u novonastalim okolnostima tretirati Sloveniju i Hrvatsku:

“Takva situacija sa Hrvatskom je repriza onoga što se već dešavalo i dešava sa Slovenijom. One hoće da sačuvaju jugoslovensko tržiste, a da rasture jugoslovensku državu. S obzirom na tok stvari zaključujemo da moramo hitno razraditi taktiku za dalju akciju. Kažem Veljku da bih ih ja najradije isterao silom iz Jugoslavije, jednostavnim presecanjem granice i progašavanjem da su se svojim odlukama sami doveli u tu situaciju, ali ne znam šta a radimo sa Srbima u Hrvatskoj. Nisam za primenu sile, nego da ih stavimo pred svršen čin. Da se razradi akcija u tom smeru, sa varijantom da se pre konačnog isterivanja održi referendum na osnovu koga bi se odlučilo gde izvršiti razgraničenje. Veljko se slaže.”26

Prema Joviću, Milošević se narednog dana, 28. juna saglasio sa ovakvom politikom:

“Razgovor sa Slobodanom Milosevicem o stanju u zemlji i u Srbiji. On se slaže sa idejom o ‘izbacivanju’ Slovenije i Hrvatske, ali me pita da li vojska hoće da izvrši takvo naređenje ? Kažem mu da ona mora da izvrši naređenje i da ne sumnjam u to nego mi je problem šta je sa Srbima u Hrvatsko i kako obezbediti vecinu u Predsedništvu SFRJ za takvu odluku. Sloba je za dve ideje: prvo, da se ‘odsecanje’ Hrvatske izvrši tako što će ličko-banijske i kordunaške opštine, koje su stvorile zajednicu, ostati sa naše strane, s tim da se tu kasnije narod referendumom izjasni da li hoće da ostane ili izađe, i, drugo, de se članovi Predsedništva SFRJ iz Slovenije i Hrvatske iskljuce iz glasanja o odluci, jer oni ne predstavljaju onaj deo Jugoslavije koji tu odluku donosi. Ako Bosanac bude za, onda imamo dvotrećinsku većinu. Sloba apeluje da tu oduku donesemo najkasnije za nedelju dana, ako želimo da spasemo državu. Bez Hrvatske i Slovenije Jugoslavia će imati oko 17 miliona stanovnika, a to je za evropske prilike dovoljno”.27

General-pukovnik Konrad Kolšek koji je u to vreme bio komandant zagrebačke pete vojne oblasti zapaža u svojim memoarima kako je plan za “isterivanje” Slovenije i Hrvatske mogao biti skovan i prethodnog leta: “Ideju je verovatno aktuelizovao još u mesecu avgustu 1989. godine u Kuparima, gde su Milošević, Kadijević, Jović i Trifunović dali sebi za pravo, da u tajnosti, I na osnovu političkog interesa dele Jugoslaviju. Za to nisu imali niti ustavno, niti moralno prava, niti ovlašćenje jugoslovenskih naroda. Sve to što su radili, radili su tajno, mimo zakona i ustava i po svom nahođenju.”28

Kadijević potvrđuje da je podržao ovu politiku, tvrdeći u svojim memoarima, kako je strategija JNA protiv onoga što naziva „unutrašnjom agresijom“, prolazila kroz sukcesivne faze.

“Prva faza - do pobjede desnih nacionalističko separatističkih snaga na višestranačkim izborima u Sloveniji i Hrvatskoj. Tom stanju odgovorala je ideja o upotrebi oružanih snaga, bazirana na zadatku očuvanja teritorijanog integriteta zemlje u cijelini i stvaranja uslova za njen demokratski preobražaj.

Druga faza nastaje nakon pobede nacionalsecionističkih snaga u Sloveniji i Hrvatskoj, i poteza međunarodne zajednice koji su podržavali njihovo otcjepljenje i izlazak iz Jugoslavije. S početkom tog stanja, modifikuje se zadaća oružanih snaga na unutrašnjem planu u pravcu stvaranje uslova za miran rasplet jugoslovenske krize, uključujući i miran izlazak iz jugoslovenske države onih jugoslovenskih naroda koji to svojom voljom žele. [kurziv autora]”29

Kadijević piše da je do promene ciljeva JNA došlo u aprilu 1990. Kadijević je, kao savezni sekretar za narodnu odbranu 3. aprila predložio usvajanje niza mera za ponovno uspostavljanje autoriteta saveznog vrha, što je Ante Marković, savezni premijer, odbacio.

“Po mojoj ocjeni to je bila poslnjednja prilika da se pokuša sačuvati Jugoslavija u postojećim granicama”, piše Kadijević; “Kad je i taj pokušaj propao, Vrhovna komanda modifikuje zadaću JNA tako da ona u novim uslovima glasi: 1)odbraniti pravo naroda koji žele da žive u zajedničkoj državi Jugoslaviji; 2) pokušati omogućiti miran razlaz sa onim jugoslovenskim narodima koji više ne žele da žive u Jugoslaviji”.30

JNA postaje saveznik Srbije i Crne Gore

Kako bi sprovela politiku za koju je pretpostavljala da će, u skladu s njenom strategijom, „odbraniti Jugoslaviju“, komanda JNA je morala da ignoriše savezne institucije i ustavne procedure koje su joj stajale na putu, i to bez obzira na zakonske posledice. Kadijević kaže da je politika JNA bila sledeća: “Djelujući kroz državne institucije - Predsjedništvo SFRJ, Skupštinu SFRJ i SIV - ne dozvoliti miješanje tih institucija u polsove vojske mimo ustavom i zakonima utvrđenih nadležnosti”. Kadijević tvrdi da je bilo mnogo takvih pokušaja uplitanja, “naročito kod SIV-a”.31 Kadijević smatra da je odnos jugoslovenskog premijera Ante Markovića bio „antisrpski“, a njegova politika „destruktivna“.32 U praksi je to značilo da je JNA samostalno odlučivala o tome, kako „odbraniti Jugoslaviju“ i činila je to u saradnji sa onima koje je smatrala svojim saveznicima (pre svega s rukovodstvom Srbije), zaobilazeći ili opstruirajući, kad god je bilo potrebno, one za koje je držala da su joj neprijatelji.

Što se tiče Predsedništva SFRJ koje je zvanično bilo i vrhovni komandant, Kadijević kaže da su članovi bili podeljeni u tri kategorije: one koji su bili „čvrsto opredeljeni za Jugoslaviju”, „najljući neprijatelji jedinstva Jugoslavije“ i na one koji su menjali stavove zavisno od situacije, ali se na njih suštinski nije moglo računati u kriznim situacijama.33 Kadijević je u tom kontekstu rešio da se ne obazire na ustavnu obavezu povinovanja Predsedništvu SFRJ kao celini, i selektivno sarađuje sa njegovim članovima, prema vlastitom političkom izboru:

“Te tri kategorije ljudi trebalo je da kolektivno donose odluke, tako da smo bili u situaciji da i predstavnicima neprijateljske strane izlažemo naše procjene i predloge. Naravno, da to nismo mogli činiti i nismo činili. Ali to je komplikovalo rukovođenje i komandovanje oružanim snagama i činilo ga još težim i komplikovanijim. Tako, na primjer, kad je riječ o planiranju, izdavanju pisanih Direktiva, Odluka ili Naređenja Vrhovne komande, mi nismo mogli raditi kao što normalno rade manje-više sve armije na svijetu, jer bi svaki takav pisani dokumenat odmah stigao u ruke neprijatelju. Zato smo bili primorani raditi na sasvim drugi način”.34

Ovakav pozitivan odnos prema nekim članovima Vrhovne komande, a negativan prema drugim, još jače je bio izražen kod Adžića, koji u svojim memoarima, objavljenim u junu 1992, tvrdi da je “Izdaja (je) postojala, ali u Predsedništvu SFRJ - poznata su nam ponašanja Stipe Mesića, Janeza Drnovšeka, Vasila Tupurkovskog i Bogića Bogićevića. To su čisti i ortodoksni izdajnici, strani plaćenici i špijuni.”35

Drugim rečima, načelnik Generalštaba JNA je sve nesrpske i necrnogorske članove Vrhovne komande smatrao neprijateljima. Treći po rangu oficir JNA koji je posvedočio o „selektivnoj lojalnosti“ najviših oficira JNA bio je general-major Aleksandar Vasiljević koji je 1991-92, obavljao funkciju, najpre zamenika, a zatim načelnika Službe bezbednosti Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, poznatije kao „kontraobaveštajna služba“ (KOS). U intervjuu objavljenom u junu 1992, Vasiljević kaže da s planom za rušenje vlada Slovenije i Hrvatske u proleće 1992, nisu bili upoznati svi članovi Vrhovne komande, jer “u to vreme državni vrh čine i neki ljudi kojima se takva stvra nije smela poveriti. Nisam siguran da je o planu raspravljano na Predsedništvu države, ma da verujem da je Bora Jović bio upućen u sve što smo pripremali”.36

Jović i Kadijević su 4. jula 1990, razmatrali mogućnost da JNA „odbrani integritet zemlje“, sa, ili bez saglasnosti Predsedništva. Jović piše kako mu je Kadijević rekao:

“Vojska će učiniti sve da spreči neustavna ponašanja, koliko god je moguće legalno, a ako Predsedništvo ne može takvu odluku da obezbedi, onda se moraju traziti i druge opcije. Oko toga se moramo dogovoriti. O tome imaju razrađen plan za Kosovo, Sloveniju i Hrvatsku. Pravi se plan i za upotrebu vojske za celu zemlju, za nekoliko dana biće gotov, mada u ostalom delu zemlje nece biti potrebno, izuzev ako bi uveli vanredno stanje u celoj zemlji.

Pitam ga koje su to ‘druge opcije’ ? Odgovara mi, ‘ako Predsedništvo ne bude u stanju da vrši svoju funkciju i da donese odluku o odbrani integriteta zemlje, vojska bi izvršila naređenje i grupe članova Predsedništva, iako nisu kvalifikovana većina”. [kurziv autora]37

Sudeći po ovome, Kadijević je bio rešen da transformiše JNA, od istinski jugoslovenske armije pod komandom osmočlanog saveznog predsedništva u armiju koja će biti pod komadom „jedne grupe članova Predsedništva“, to jest članova iz Srbije i Crne Gore. To još uvek nije značilo da je JNA definitivno stala iza velikosrpskog projekta, ali jeste, da je počela sebe da vidi kao političkog saveznika srpskog rukovodstva, a nesrpska i necrnogorska republička rukovodstva kao svoje neprijatelje. Neprijateljski odnos JNA, posebno prema rukovodstvima Slovenije i Hrvatske, bio je dijametralno suprotan tesnom prijateljstvu sa srpskim rukovodstvom sa kojim je koordinisala svoje aktivnosti.

Jović beleži 19. juna 1990, kako ga je general-potpukovnika Vujasinović, šef Vojnog kabineta Predsedništva SFRJ, pitao, kako da odgovori na zahtev Stipe Mesića, člana Predsedništva iz Hrvatske, da mu pokaže godišnji plan vojnih vežbi JNA. Vujasinović je rekao Joviću da sumnja kako Mesić namerava da planove pokaže Tuđmanu. Jović kaže: „Kažem mu [Vujasinoviću] neka [Mesić] traži pismeno. Odgovori mu da to možes dati samo na osnovu odluke Predsedništva”. Na sednici Predsedništva istog dana i Mesić i Janez Drnovšek, slovenački član, zatražili su uvid u planove. “Hladno se saglasismo da se pribave od Generalstaba. Potom sam naredio generalu Vujasinoviću da planove donese iz Generalštaba u svoj kabinet i da ih obavesti pojedinačno da mogu pogledati planove u njegovom prisustvu, ali ne mogu praviti zabeleške i izvode”.38 Ovaj citat ukazuje na to da su viši oficiri JNA naredbe dobijali od Jovića, kao člana Predsedništva SFRJ iz Srbije, ne obazirući se na naredbe članova iz Hrvatske i Slovenije.

Nakon transformacije SKS u SPS, tokom juna-jula 1990, organizacija SKJ u JNA se 19. novembra konstituisala u posebnu partiju, Savez komunista-Pokret za Jugoslaviju (SK-PJ) koja se predstavljala kao naslednica SKS. Osnivačkom kongresu partije u Sava centru u Beogradu prisustvovali su, između ostalih, Kadijević, Adžić, Mamula, Ljubičić, Gračanin, zamenik saveznog sekretara za narodnu odbranu Stane Brovet i Miloševićeva supruga Mirjana Marković. Prema osnivačkom aktu, SK-PJ “podržava sve partije, pokrete i pojedince koji su opredeljeni za Jugoslaviju, socijalizam i bratstvo-jedinstvo jugoslovenskih naroda”.39 Na prvoj konferenciji SK-PJ 24. decembra izabran je osmočlani Izvršni komitet u kome je bilo nekoliko aktivnih oficira i admirala, među kojima je bio i Mamula, kao i Mira Marković. SK-PJ je osigurao i dodatnu institucionalnu osnovu za saradnju sa rukovodstvom Srbije i JNA.

Kadijević 25. januara 1991, upoznaje Jovića sa svojim planom za rešavanje krize. Kadijević je smatrao da su “Srbija, Crna Gora, Armija i srpske partije u BiH i Hrvatskoj za Jugoslaviju; Slovenija i Hrvatska su protiv Jugoslavije; Makedonija i BiH se kolebaju, politički su sklonije konceptu Slovenije i Hrvatske, ali im to ne garantuje opstanak ni budućnost”40. Nakon toga, Jović beleži:

“Osnovna zamisao vojske sastoji se u tome da se čvrsto osloni na snage koje su za Jugoslaviju u svim delovima zemlje i da se kombinovanim političkim i vojnim merama sruši vlast najpre u Hrvatskoj, a potom u Sloveniji. Za te aktivnosti treba iskoristiti sferu odbrane gde su oni počinili teška krivična dela. U koleblivim republikama (Makedonija i BiH) kombinovanim političkim merama - demonstracijama i pobunama - treba srušiti rukovodstva, ili ih preokrenuti u drugom pravcu. Ove aktivnosti valja kombinovai i s nekim vojnim aktivnostima. Celu akciju treba da vode oni članovi Prededništva SFRJ koji se opredele za ovaj kurs, s osloncem na vojsku. Sve savezne institucije koje prihvataju ovaj kurs bice uključene u akciju, a ostale će biti srušene s vlasti… Organizovati masovne mitinge u Hrvatskoj protiv HDZ, Bosnu i Hercegovinu dići na noge ‘Za Jugoslaviju’, a u Makedoniji ići na koncept mitinga za rušenje probugarskog rukovodstva. Ići na masovne mitinge podrške u Srbiji i Crnoj Gori. Zabraniti okupljanje na Kosovu”.41

Iz ovoga se vidi da je JNA svojim legitimnim komandantom smatrala samo članove Predsedništva koji su podržavali njen kurs (tj. članove iz Srbije i Crne Gore), dok je njena podrška saveznim institucijama bila uslovljena njihovim prihvatanjem njenog programa za Jugoslaviju. Srpsko rukovodstvo je moglo da se osloni na tu selektivnost i računa na upotrebu JNA protiv svojih neprijatelja. I tako, kad je Jović 28. februara predstavio plan JNA Miloševiću, ovaj je konstatovao, kako članovi Predsedništva SFRJ iz Srbije i Crne Gore mogu da preuzmu ulogu vrhovnog komandanta JNA, bez obzira imaju li ili nemaju većinu glasova u Predsedništvu:

“Na pitanje šta da radimo, ako nemamo većinu u Predsedništvu za odluke koje su potrebne, on misli da odlučujemo sa onoliko članova koliko ih je ‘za’ i da će vojska ‘poslušati’. Smatra da je logično da ‘uklonimo’ svakog ko će se suprotstaviti takvoj akciji Predsedništva”.42

Kadijević je, sudeći po svemu, bio najodgovorniji u vojsci za njenu transformaciju iz jugoslovenske u velikosrpsku armiju. Dizdarević piše: “Nesporno je - i to treba ponovo naglasiti - da je Veljko Kadijević odigrao ključnu ulogu u izdaji Armije i njenom stavljanju u službu oružanog ostvarivanja velikosrpskih pretenzija”.43 Njegova podanička odanost srpskom rukovodstvu nije nužno odražavala stav oficirskog kadra JNA u celini. Mnogi visoki oficiri JNA, piše Dizdarević, bili su nezadovoljni Kadijevićevim pokornim prihvatanjem srpske nacionalističke politike – tu posebno misli na admirala Petra Simića i generala Simeona Bunčića.44 Mamula tvrdi kako je 1987, smatrao kako je Milošević podjednaka pretnja stabilnosti Jugoslavije kao i slovenačko rukovodstvo. Dalje kaže da je otpor prema Miloševiću u redovima viših oficira JNA bio veći od otpora republičkih rukovodstava; tu posebno misli na generala Jovičića, predsednika organizacije SKJ u JNA, i generala M. Đorđevića.45

Znači da se viši oficiri JNA nisu automatski identifikovali s Miloševićevim programom. U svojim memoarima Mamula tvrdi kako je 1988, upozorio Kadijevića – koga je nasledio na funkciji saveznog sekretara za narodnu odbranu – da „JNA održi svoj općejugoslavenski ugled i prestiž. Tko god bi pokušao da joj to ospori - Srbija, Slovenija ili netko treći mora unaprijed znati, da nece proci… Prihvatiti asimetriju prema nekoj republici i narodu značilo bi prihvatiti razbijanje zemlje”. Međutim, seća se Mamula, „osjetio sam da crv sumnje nagriza Kadijevića“.46 Ovaj je, smatra Mamula, s jedne strane, bio ambiciozan i samovoljan, a sa druge, nedovoljno samouveren da bi preuzeo punu odgovornost za radikalnu akciju JNA.47 On ovde implicira da je Kadijević bio spreman da pokrene neustavnu akciju JNA, ali se plašio da to učini na svoju ruku i s toga se, da bi podelio odgovornost, skrivao iza Miloševića i Jovića. Mamula kaže:

“Damjanović [pukovnik Milan Damjanović, načelnik sigurnosti u kabinetu ministra] je krajem ’88.g. tražio da ga primim. Sreli smo se, i on mi je iznio zapažanja s ljetovanja u Kuparima o vrlo bliskim odnosima Miloševića i Kadijevića. Znao je moje stavove o Miloševiću i njegovoj garnituri i htio me izvijestiti da Kadijević mijenja odnose. Kad sam ponovno razgovarao s Damjanovićem, negdje krajem 1989. g. ovaj me uvjeravao, da su se te godine, za vrijeme zajedničkog odmora u Kuparima Kadijević i Milošević dogovorili o političkom i vojnom angažiranju JNA u raspletu jugoslavenske krize. Meni je predlagao, da odlučno reagujem. Bio je siguran da ja to mogu i da će me slijediti većina general i oficira. Bez obzira na moguće smicalice službe bezbjednosti i na Damjanovićevo lična, podilaženja i očekivanja, nesumnjivo je bilo da se Kadijević prikonio Miloševiću i da JNA ulazi u opasne vode jednonacionalnog - velikosrpskog ponašanja. Ništa se gore nije moglo dogoditi JNA i Jugoslaviji. To je uslovilo sve drugo što zbivalo te i narednih godina”.48

Mamula smatra da je Kadijevićevo opredeljenje za Miloševića značilo izdaju JNA:

“JNA nije trebalo nikog zadrzavati, niti tjerati iz Jugoslavije. Njena ustavna uloga je bila vrlo jasna - da odbrani teritorijalni integritet i ustavni poredak zemlje dok se jugoslavenski narodi drugačije ne dogovore. Nije moglo biti govora o tome, da Milošević ili netko drugi pomoću JNA prekraja Jugoslaviju i stvara novu državnu konstrukciju, kako bi svi Srbi živjeli u jednoj državi. A prihvaćeno je upravo to”.49

Mamula ovako objašnjava zašto je Kadijević napustio jugoslovensku opciju i opredelio se za velikosrpsku:

“Ali, kako nesigurni i preplašeni, po pravilu traže da se sklone pod skut jačeg, a jačim se činio Milošević i probuđeni srpski nacionalizam, Kadijević se odlucio. Po svim procjenama, to se dogodilo 1989. Sav kasiniji otpor generala Kadijevića i generala Adžića posebno, o čemu iscrpno piše Borisav Jović, same je križni put od kalvarije do raspeća”.50

Ako zanemarimo neokomunističku solidarnost, etničke preferencije i beskičmenjaštvo, Kadijević je dao prednost Srbiji iz još dva razloga. Najpre, srpsko rukovodstvo je za razliku od hrvatskog i, posebno, slovenačkog, izražavalo punu podršku i naklonost prema JNA; nije je tretiralo kao okupatora ili pretnju njegovim ekonomskim i političkim privilegijama. Drugo, srpsko rukovodstvo je formalno ostalo opredeljeno za opstanak jugoslovenske država, pa čak i kad bi se ta „Jugoslavija“ u praksi svela samo na srpske i crnogorske zemlje. Vasiljević beleži: „opcija za koju se zalagalo rukovodstvo Srbije, bila je jugoslovenska drzava. To je Armiju kao magnet privlačilo prema Srbiji.”51

SKS i JNA nesigurni saveznici, april 1990 – mart 1991.

Sudeći po Jovićevom dnevniku, on i Milošević su bar do kraja marta 1991, bili spremni da prihvate planove JNA za nametanje vojne vlasti Sloveniji i Hrvatskoj da bi se silom sačuvalo jedinstvo Jugoslavije. Milošević kao predsednik Srbije i Kadijević kao savezni sekretar za narodnu odbranu su 23. marta imali zvanične razgovore kojom prilikom su javno potvrdili svoju opredeljenost za ponovnu centralizaciju jugoslovenske federacije, delovanje protiv „albanskog separtizma“ na Kosovu i „podršku razvoju Jugoslovenske narodne armije kao jedinstvenih, zajedničkih oružanih snaga svih naroda i narodnosti, radnih ljudi i građana SFRJ“.52 Jović i Kadijević su se nezvanično sreli 26. aprila i složili da Predsedništvo SFRJ treba da usvoji rezoluciju o „nužnosti poštovanja Ustava SFRJ i saveznih zakona u celoj zemlji, uključujući Sloveniju i Hrvatsku, svih sredstvima, uključujući politička, ali i silu ako je potrebno“. Jović beleži: “Što se tiče cepanja Jugoslavije ja mu predlažem da predložimo hitno donošenje zakona o postupku za otcepljenje iz Jugoslavije, jer je to neizbežno nužno da bi se izbegao građanski rat. On se slaže”.53 Ovo može značiti da je srpsko rukovodstvo istinski bilo spremno da prihvati jedinstvenu Jugoslaviju pod vojnim rukovodstvom kao prihvatljivu alternativu Velikoj Srbiji, ali će pre biti da se radilo samo o taktici kojom bi se osigurala akcija JNA protiv Hrvatske, kao uvod direktnih mera za uspostavljanje „Velike Srbije“.

Prva zajednička vojna akcija Srbije i JNA van Srbije izvedena je 17. maja 1990, kada Jović beleži: “Preduzimamo mere da se u Sloveniji i Hrvatskoj oduzme oružje iz civilnih magacina TO i da se prenese u vojne magacine. Nećemo dozvoliti da oružje Teritorijalne odbrane zloupotrebe u eventualnim sukobima ili za nasilno otcepljenje. Praktično smo ih razoružali. Formalno, ovo je uradio načelnik Generalštaba, ali faktički po našem nalogu. Slovenci i Hrvati su oštro reagovali, ali nemaju kud”.54 Ovaj je potez bio neustavan i izvela su ga rukovodstva Srbije i JNA, koja su aktivno radila na potkopavanju Ustava SFRJ iz 1974, a koji je, prema njihovom mišljenju, bio krivac za tekuću krizu. Kadijević piše: “Jedna od najznačajnijih mjera paralisanja pogubnog ustavnog koncepta o oružanim snagama bila je odluka o oduzimanju oružja teritorijalnoj odbrani i njegovo stavljanje pod kontrolu JNA. Protiv te odluke su se mnogi pobunili osobito Slovenci”[podvukao Kadijević].55

Po svemu sudeći, razoružavanje TO u Sloveniji i Hrvatskoj bilo je u sklopu priprema za planirani napad JNA na obe republike. Kadijević kaže:

“Teritorijalnu odbranu maksimalno paralisati u onim djelovima zemlje gdje bi ona mogla posluziti kao baza za stvaranje vojske secesionistickih republika, odnosno secesionističkih snaga. U tom cilju je sva teritorijalna odbrana razoružana prije nego što su počeli oružani sukobi u Jugoslaviji. Pored toga, preko dijela starešina u Teritorijalnoj odbrani, nastojali smo istu maksimalno držati van kontrole secesionističkih političkih rukovodstava. U tome smo djelimično uspjevali, svugdje više nego u Sloveniji. Naravno, da smo teritorijalnu odbranu srpskih dijelova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini upotrebili u dejstvima zajedno sa JNA” [podvukao autor].56

Razoružavanje Slovenije i Hrvatske je trebalo da bude uvod, bilo u zavođenje vojne diktature u obe republike, bilo u nasilnu promenu granica prema velikosrpskom projektu. Mada se srpsko rukovodstvo definitivno prelomilo za ovo drugo, rukovodstvo JNA je i dalje igralo na sigurno i sa srpskom stranom razgovaralo o obe opcije. Saveznici su ipak nastavili s koordiniranim aktivnostima protiv zajedničkih neprijatelja. Kadijević je 3. avgusta izvestio Jovića o planovima JNA za Sloveniju. Nakon tri dana Kadijević i Jović su se ponovo sastali da porazgovaraju o predlozima JNA, koje je trebalo izneti na sednici Predsedništva SFRJ.57 Jović, Kadijević, Milošević i Trifunović su sa svojim porodicama proveli jedan dan zajedno na izletu na ostrvu Mljet u Jadranskom moru. U pogledu predsednika vlade SFRJ Ante Markovića kome je Kadijević, kao sekretar za narodnu odbranu, formalno bio podređen, složili su se da ga se definitivno moraju rešiti.58

JNA je s podozrenjem gledala na srpske antikomunističke pobunjenike u Hrvatskoj pod rukovodstvom Srpske demokratske partije (SDS). Međutim to se podozrenje, s obzirom na animozitet prema hrvatskom rukovodstvu i njegovom nastojanju da se naoruža na svoju ruku, kao i prijateljske odnose sa srpskim rukovodstvom svelo na to da je u praksi, bez obzira na njene namere, stala uz SDS protiv hrvatskog rukovodstva. Po naredbi Adžića, kao načelnika Generalštaba, avioni JNA su 17. avgusta presreli tri helikoptera Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Republike Hrvatske, poslata da interveništu protiv srpskih pobunjenika u Kninu. Istog dana su trupe JNA raspoređene po ulicama Knina radi odbrane grada od nadirućih snaga hrvatskog MUP.59 Vuk Obradović, zvanični portparol Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu (SSNO), a potom jedan od glavnih zagovornika SPS u JNA, izdao je saopštenje koje je negiralo da su mlazni avioni JNA presreli helikoptere hrvatskog MUP i tvrdio da „Armija nepokolebljivo brani politiku bratstva i jedinstva, a njena uloga i odgovornost utvrđeni su Ustavom SFRJ“.60 JNA je tvrdila da sprečava sukobe između hrvatskih i srpskih pobunjeničkih snaga; u praksi je delovala kao vojni kišobran ovih potonjih. Najkasnije do februara 1991, komandanti JNA su već bili na strani srpskog rukovodstva u odbrani srpskih pobunjenika u Hrvatskoj. Kadijević je, kako beleži Jović, kad su se sastali 25. februara 1991, insistirao da bi trebalo “u Hrvatskoj institucionalno i politički jačati Srpsku krajinu i podržavati njeno otcepljenje od Hrvatske (ne javno nego faktički)”.61 Drugim rečima, Kadijević je takozvanu SDS paradržavu Krajinu smatrao delom svoje strategije protiv Hrvatske.

Tokom krize nastale pokušajima hrvatskog rukovodstva da stvori nezavisne republičke oružane snage, srpsko rukovodstvo i JNA su sarađivali na način koji je prevazilazio nadležnost drugih državnih organa na saveznom nivou. Kadijević se 23. novembra 1990, konsultovao sa Jovićem o planu da se uhapsi general Špegelj, hrvatski ministar odbrane, i hteo da čuje njegovo mišljenje o tome treba li prethodno o tome obavestiti hrvatsku vladu i jugoslovenskog predsednika vlade Antu Markovića. Saglasili su se da treba obavestiti hrvatsku vladu, ali ne i Markovića.62 Stoga je Kadijević odlučio da deluje bez znanja predsednika vlade čiji je član bio. A 15. januara 1991. Jović i Kadijević su razgovarali o vojnim merama koje treba preduzeti protiv hrvatskih snaga:

“Srbi u Hrvatskoj predaju oruzje, Hrvati ne predaju. Mora se uzeti silom, primenom zakona. Razmatramo sve okolnosti i varijante. Svaka vodi u otpor i krvoproliće. Ako pruže otpor moramo ga slomiti”.63

Imajući u vidu Kadijevićevu odanost, Jović je bio sasvim siguran da je on u stanju da svojim hrvatskim oponentima zapreti s JNA. Jović je 18. avgusta 1991, uspeo da dogovori sa Stipom Mesićem, hrvatskim predstavnikom u jugoslovenskom Predsedništvu, predaju hrvatskog naoružanja JNA. Jović je u ime JNA zapretio Mesiću:

“Uveravam ga da oni rade sami protiv sebe, time što su zauzeli stav da ne predaju oružje, jer će ga vojska uzeti na silu. Objašnjavam mu postupak suđenja pojednicima koji će na kraju ukazati na odgovorne u rukovodstvu. Ako se suprotstave - slomićemo ih silom”.64

Nijedna strana u savezu, međutim, nije bila za miroljubivo rešenje krize; i jedni i drugi su bili za oružani obračun s Hrvatskom. Ma da se Mesić složio sa tim da Hrvatska preda 20.000 komada automatskog oružja, Milošević i JNA su se usprotivili dogovoru. Jović beleži:

“Obaveštavam telefonom Slobodana o dogovoru. On hoće da izludi. Kaze mi svašta: prevarićemo narod, to će biti obmana, izdaja, svašta je rekao. Kao da više voli da im otimamo oružje silom nego da nam ga predaju dobrovoljno. Pitam ga ja direktno - da li želi krvoproliće za stvar koju možda možemo rešitii mirnim putem. Po njegovom mišljenju, to nije rešenje. Treba osuditi krivce.”65

Jović narednog dana zapisuje kako se JNA složila s Miloševićem po tom pitanju:

“U SSNO, razgovaram s Veljkom i Adžićem. Njih preokupira isto što i Slobodana. Armija ne sme da izgubi ugled kod naroda. Nisu zadovoljni uzimanjem samo 20,000 automata”.66

Istog dana su Kadijević i Adžić prikazali film koji je dokumentovao hrvatski plan naoružavanja. Njih trojica su „postigli… sporazum u sledećem“ oko akcije protiv Hrvatske. Odbačena je ideja za „prisilno obaranje vlasti“ u prilog “onemogućavanja, slabljanja i kompromitovanja sadašnje HDZ vlasti”. Čak iako bi se Hrvati složili sa predajom naoružanja “primeniće se posebna varijanta razobličavanja HDZ politike, slabljenja njihove vlasti i onemogućivanje njihove taktike. U okviru toga, preduzeće se sve što je potrebno da se diskredituje hrvatska vlast zbog nelegalnog naoružavanja i antijugoslovenske politike”.67

To je označilo političku saradnju na uštrb legalnog i legitimnog rukovodstva jedne konstitutivne republike SFRJ. Štaviše, činjenica da je cilj bilo „slabljenja i kompromitovanja“ hrvatskih vlasti, a ne njihovo direktno zbacivanje ukazuje na to da je politika srpskog rukovodstva odnela pobedu nad politikom JNA, jer je Miloševiću i Joviću opstanak režima HDZ u Zagrebu bio potreban da bi uspeli da odseku i isteraju Hrvatsku iz federacije. U suprotnom, zbacivanje HDZ režima bi isključilo mogućnost uspostavljanja „Velike Srbije“.

Na Jovićev zahtev Kadijević je 25. januara izašao pred Predsedništvo SFRJ sa predlogom da se JNA ovlasti da razoruža hrvatske oružane snage. Vojska je istovremeno podignuta na visok stepen pripravnosti. Međutim, sa tri glasa protiv, Drnovšekov, Mesićev i Bogičevićev, i četiri za, Predsedništvo je odbacilo Kadijevićev predlog, uskraćujući time članovima iz Crne Gore i Srbije većinu od pet potrebnih glasova. Nakon te blokade Televizija Beograd je prikazala film koga je napravio KOS, na kome se vidi kako ministar odbrane Hrvatske Špegelj govori o pripremama za rat protiv JNA. Milošević je kao predsednik Srbije koji je de facto imao kontrolu nad TV Beograd tempirao prikazivanje filma upravo u vreme sednice Predsedništva SFRJ da bi ojačao Kadijevićevu poziciju. Kadijevićev predlog uprkos svemu nije prihvaćen većinom glasova Predsedništva.68

Jović i Milošević su, međutim, i dalje bili uvereni da će pomoću JNA ostvariti svoje ciljeve. Jović piše da mu je Milošević 26. januara rekao da, kad vojska „pokrije“ srpske teritorije u Hrvatskoj više neće biti razloga za bojazan oko ishoda jugoslovenske krize.69 Sa svoje strane Jović je smatrao:

“Najbolje bi sada bilo da pomoću sile kojom raspolažemo (armija) i pomoću demokratije koju želimo da nametnemo (izjašnjavanje naroda) obezbedimo i miran put izlaska iz krize i povoljna rešenja za srpski narod, a i za sve ostale ako bi to bilo moguće… Rat neka nametnu Hrvati, ako im je do toga stalo, a vidi se da jeste. Mi se onda moramo braniti, moramo braniti srpski narod, koji ne zeli da silom izađe iz Jugoslavije.”70

U ovom se periodu često paradiralo s ideološkom bliskošću dva saveznika. Predsedništvo SFRJ, na čelu s Jovićem kao predsednikom, primilo je 21. decembra 1990, delegaciju JNA povodom 22. decembra, Dana JNA. Tom prilikom Jović je pohvalno govorio o JNA i njenoj ulozi u odbrani Jugoslavije, upozoravajući: “Predsedništvo SFRJ neće tolerisati nepoštovanje ustavnih ovlašćenja federacije i organa u oblasti narodne odbrane i oružanih snaga. Odlučno će braniti jedinstvo oružanih snaga i sistem rada i komandovanja. Neće dozvoliti formiranje bilo kakvih paralelnih oružanih snaga, jer to neposredno ugrožava ustavni poredak i integritet SFRJ“. Kadijević je zahvalio Predsedništvu na prijemu, ističući: „Pripadnici vojske su čvrsto opredeljeni za jedinstvenu Jugoslaviju kao zajedničku domovinu svih njenih građana i ravnopravnih naroda i narodnosti. JNA s uspehom vrši svoju društvenu ulogu, jer je sposobna da izvršava zadatke koji proizilaze iz njene funkcije definisane Ustavom SFRJ“.71

Snagu saveza demontrirala su dva odvojena incidenta početkom marta 1991. Milorad Vučelić, jedan od Miloševićevih ključnih propagandista, objavio je tada da bi „bilo najbolje“ da “snage Jugolsovenske narodne armije sazposednu etničke prostore ugroženog srpskog naroda, tačnije, da zaposednu granicu sadašnje Srpske autonomne oblasti Krajine i da garantuju sva ljudska i građanska prava srpskom narodu i građanima koji žive na ovoj teritoriji”.72 A, dva dana ranije, 6. marta, Jović je naredio JNA da interveniše u Hrvatskoj u odbrani srpskih pobunjenika:

“Ovih dana smo previše bili zauzeti Pakracem i drugim događajima u Hrvatskoj. Naredio sam upotrebu vojske bez zasedanja Predsedništva, jer je bila nedelja. Članovi Predsedništva nisu bili u Beogradu. Malo su gunđali Janez i Vasil, ali je ipak odluka potvrđena.”73

Kao i protiv Hrvata, tako i domaćih oponenata srpsko rukovodstvo je znalo da može da računa na JNA, pa je tako 9. marta Jović naredio vojsci da interveniše protiv opozicionih demonstranata u Belgradu. “Konsultujem telefonom članove Predsedništva koje sam mogao dobiti (sve izuzev Mesića i Drnovšeka). Dajem Veljku nalog da izvede vojsku na ulice i da zaposedne prostor ispred svih ugroženih državnih institucija”.74

Tenzije u savezu SKS-JNA, april 1990 – mart 1991

Međutim, razlika u pozicijama SKS i rukovodstva JNA, rezultirala je u razlikoma u viđenju problema i njegovog rešavanja. Pod Miloševićevim rukovodstvom politika SKS se zasnivala na percepciji da prava Srbije ugrožava „antisrpska koalicija“ Slovenaca, Hrvata, kosovskih Albanaca, bosanskih Muslimana i Makedonaca koja je određivala jugoslovensku politiku na saveznom nivou. Stoga je Miloševićeva politika bila politika odbrane prava Srbije od, po njemu, ostatka Jugoslavije. Za razliku od njega, Kadijević i drugi visoki oficiri JNA su bili za veća ovlašćenja saveznih organa (pre svega same JNA) na račun republičkih ingerencija. Već se 1989, uprkos savezu, moglo videti da se stavovi rukovodstava SKS i JNA u celosti ne poklapaju. Jović i Kadijević su 19. septembra razgovarali i složili se da je, po ustavu, JNA dužna da brani Ustav SFRJ, ali samo preko Predsedništva SFRJ kao vrhovnog komandanta.75 Milošević i Jović su vrlo brzo postali nezadovoljni Kadijevićevim nepreduzimanjem, po njima, odlučnijih mera protiv Slovenaca i njegovim računanjem da se ustavno-pravnim mehanizmima može sprečiti njihovo insistiranje na suverenosti: “Verujemo da Slovenci neće poslušati. Smatramo da je to početak kraja Jugoslavije.”76

Najvišem kadru JNA, koji je bio opredeljen za jedinstvenu Jugoslaviju pod komunističkom vlašću, nije baš bilo lako da proguta radikalne korake koje je srpsko rukovodstvo preduzela da preseče Gordijev čvor unutrašnjih odnosa i preuredi ih u skladu sa interesima Srbije. Jović beleži 7. juna 1990: “Veljko Kadijević je zbunjen i razočaran odlukom rukovodstva Srbije da formijra Socijalističku partiju. Smatra da je to definitivan raspad Jugoslavije, da su Americkanci postigli svoj cilj i u Srbiji, da su skinuli SKJ s istorijske scene”.77 Jović je smatrao Kadijevićevu politiku slabom, anahronom i slepom za promene. Nakon razgovora s Kadijevićem 4. jula 1990, zapisuje da “Veljko i ne pominje naš dogovor od 27. o.m. o isterivanju Slovenije i Hrvatske iz Jugoslavije”,78 sugerišući time da on (Jović) sumnja u Kadijevićevo opredeljenje za taj projekat. Jović 13. jula beleži: “Veljko Kadijević obaveštava me o novim momentima u razvoju situacije i o pripremi vojske. Počinjem da sumnjam u vrednost svih tih njegovih obaveštavanja kad ne pokazuje stvarnu odlučnost da se išta radikalno uradi na presecanju negativnih tokova”.79 Ovaj citat ukazuje na to i kako je Kadijević gledeo na srpskog člana Predsedništva čijem autoritetu treba da se povinuje, i na nedovoljno poverenje ovog drugog u Kadijevića. Kadijević se istovremeno nije složio sa Jovićem po pitanju naoružavanja srpskog stanovništva u Hrvatskoj. Jović piše: “Srbi u Hrvatskoj su poceli da se organizuju u partizanske odrede. To saznanje se za sada zasniva na izjavama pojedinaca. Srbi u srpskim opštinama su tražili da im ostavimo oružje TO. Kažem Veljku da je trebalo da im ostave, ali se on s tim ne slaže.”80

Mada se očito slagao sa Jovićem oko isterivanja Slovenije i Hrvatske iz Jugoslavije, Kadijević je prvih meseci 1991, ipak pre bio za vojno zbacivanje vlada u obema republikama, kako bi ih se silom zadržalo u Jugoslaviji. Za razliku od njega, Milošević i Jović nisu nikad bili baš voljni da prihvate tu strategiju, ne samo zato što su sumnjali u odlučnost JNA, već i, kako se činilo, jer su im Tuđman i HDZ na vlasti u Hrvatskoj bili potrebni kao partneri za preraspodelu teritorija u Hrvatskoj i Bosni, kao i „ustaško“ strašilo koje će opravdati borbu za „odbranu“ Srba van Srbije. Međutim, i planovi srpskog rukovodstva i JNA iziskivali su razoružavanje hrvatskih paravojnih i policijskih snaga, što je bio konkretan cilj oko kojeg su se partneri mogli ujediniti. Jović i Kadijević su 15. januara 1991, razgovarali o vojnoj strategiji za Hrvatsku. Jović zapisuje da je Kadijević preferirao „radikalnu opciju zbacivanja HDZ vlade“, a on (Jović) smatrao da ih [HDZ] treba politički diskreditovati, a ne svrgnuti, “da sudimo pojedincima, a ne državi, da držimo ‘mir’ u pokušaju da rešimo političku krizu bez krvi. Krv ćemo prolivati, ako drugačije ne bude moglo, samo za teritorije gde žive oni narodi koji žele da ostanu u Jugoslaviji”.81

Strateške razlike su očito razrešene 19. januara 1991, kad je Jović s Kadijevićem i Adžićem postigao dogovor o strategiji za Hrvatsku, koja je i Srbiji i JNA bila prihvatljiva. Jović i Adžić nisu, međutim, isto gledali na problem Hrvatske secesije. Jović kaže:

“Adžić poteže pitanje eventualnog otcepljenja, da to nijedna država u svetu ne čini dobrovojlno. Kažem mu da armija mora da prihvati sporazum koji bude politički demokratski postignut, jer se niko ne moze na silu držati u Jugoslaviji ako to ne želi. Veljko se slaže sa mnom, a Adžić dodaje: ‘pod uslovima koje ste Vi izneli u Vranju, a to je da se narod izjasni slobodno na referndumu, a ne da o tome odlučuju sadašnje vlasti, kao i da prethodno bude tačno obavešten o svemu što je značajno u vezi s takvom odlukom. Ako Predsedništvo osigura takve uslove - mi ćemo se složiti’. Tako misli načelnik Generalštaba. Verujem da i Veljko to misli, ali ćuti. Njima se raspad zemlje apriori ne dopada, ali pristaće, ako narodi odluče”.82

Srpsko političko rukovodstvo je stoga nastojalo da definitivno privoli JNA za svoje političke ciljeve. Kratkoročno, a u prilog savezu s JNA, Jović je bio spreman da zanemari neposredne razlike. Pozicije JNA i srpskog političkog rukovodstva je 21. januara opisao na sledeći način:

“Očigledna je razlika u stavovima vojske i nas iz Srbije (Slobodana i mene). Vojska je za slamanje hrvatske vlasti, a mi smo za zaštitu srpskog stanovništva u Krajini, ali to zasada mnogo ne potenciram”.83

Ma da su rukovodstva i Srbije i JNA bila spremna da pređu preko međusobnih razlika u interesu saveza, te su razlike ipak podrazumevale različite strategije. Srpska je bila da se naoruža i mobiliše srpsko stanovništvo u Hrvatskoj i uspostavi država srpska Krajina. Strategija JNA je bila da se povuče iz hrvatskih krajeva koje srpsko rukovodstvo nije bilo zainteresovano da anektira i brani „nove granica“ između skraćene Hrvatske i krnje Jugoslavije ili „Velike Srbije“. Osim toga, JNA je pre bila za napad na hrvatsku vladu u nadi da može da zadrži celu Hrvasku (kao i Sloveniju) u Jugoslaviji. To je podrazumevalo ostanak garnizona JNA duboko u hrvatskoj teritoriji iz izbegavanje otvorenih saveza sa srpskim krajiškim pobunjenicima. Jović zapisuje 25. januara:

“Srbi iz Hrvatske preko Slobodana vrše pritisak da ih vojska zaštiti. Slobodan ga prenosi na mene. Veljko uporno odbija sa obrazloženjem da postoji opasnost da vojska dobije epitet ‘srpska’ i da on to neće dozvoliti”.84

Četiri dana kasnije Jović komentariše kako Kadijević još nije „progutao“ plan odbrane srpske teritorije u Hrvatskoj. Još uvek veruje da može da obrani Jugoslaviju, kaže.85 Razlike u stavovima su još jednom došle do izražaja 28. februara kad je Jović Miloševiću izložio plan dejstva JNA u Hrvatskoj i Sloveniji. Milošević se složio sa svim, ali je smatrao da ne treba dirati Sloveniju. “Samo Hrvatsku treba tretirati”.86

Jović je i dalje bio siguran da je, uprkos fasadi „jugoslovenstva“, JNA i dalje saveznik Srbije, mada ne baš pouzdan. Sa Radovanom Karadžićem, liderom Srpske demokratske stranke u Bosni i Hercegovini, sreo se 20. februara:

“Karadžić kaže da je srpski narod u Bosni potpuno nenaoružan. Pribojava se pokolja i građanskog rata. Interesuje se da li bi ih Armija zastitila. Sada da - kažem mu, ali niko ne zna šta će se dešavati s armijom ako ovako potraje.”87

Srpsko rukovodstvo stoga nije bilo sigurno da može dugoročno računati na JNA. Zato je preduzelo mere za osnivanje vlastitih republičkih oružanih snaga nad kojima će imati punu i neupitnu kontrolu. Srpska skupština je 5. februara 1991, izglasala takozvani zakon o ministarstvima na osnovu koga je „Republički sekretarijat za narodnu obranu“ preimenovan u „Ministarstvo odbrane“. Nadležnosti tog ministarstva bile su planiranje i organizacija odbrane; izvršavanje vojnih dužnosti; organizacija i funkcionisanje civilne odbrane, kao i drugi zakonom definisani poslovi.88 Bio je to prvi korak ka jačanju sposobnosti Srbije za preduzimanje samostalnih vojnih dejstava.

Martovska kriza 1991, preti osnivanju srpske vojske

Sve do marta 1991, savez rukovostava Srbije i JNA bio je u izvesnom smislu savez ravnopravnih, jer su se partneri međusobno konsultovali i koordinisali svoje aktivnosti zadržavajući svako svoje političke stavove. Kriza koja je izbila u marta 1991, bila je „vrhunac“ tog saveza, nakon čega je JNA ubrzano bivala sve manje i manje u stanju da razmišlja i deluje samostalno, a sve više i više podređena srpskom rukovodstvu.

Svi članovi Predsedništva SFRJ, osim Drnovšeka, Kadijević, Adžić i nekolicina drugih visokih oficira JNA, uključujući zagovornika SPS Vuka Obradovića, učestvovali su na sednici Vrhovne komande JNA 12. marta. Na sednici je Kadijević predstavio Predsedništvu plan JNA za rešenje jugoslovenske krize. Glavne tačke su bile: 1) uvođenje vanrednog stanja na čitavoj teritoriji Jugoslavije i suspenzija svih zakona u nesaglasju sa saveznim zakonima; 2) podizanje borbene gotovosti JNA; 3) razoružavanje i raspuštanje ilegalnih vojnih struktura; 4) održavanje referenduma u republikama čiji su se lideri opredelili za secesiju, na kojima će svaki narod imati priliku da neposredno i slobodno izrazi svoju volju, bez diktata i nadglasavanja; i 5) usvajanje novog ustava, osnivanje novih institucija vlasti i održavanje višestranačkih izbora.89 Na osnovu tačke 4. vidi se da se JNA složila sa stavom Srbije da Sloveniji i Hrvatskoj treba dozvoliti da napuste Jugoslaviju, ali i „srpskom narodu“ u Hrvatskoj da ostane; drugim rečima, da je JNA odustala od svoje beskompromisne podrške jedinstvenoj Jugoslaviji i stala iza velikosrpske države. Istovremeno, kaže Kolšek, Kadijević je s Miloševićem i Jovićem koordinisao plan za vojni udar koji je držan u tajnosti od drugih visokih oficira JNA: “U komandama i jedinicama 5. VO nismo znali da su predložene mere štaba VK od 12. marta predstavljale pokriće za vojni udar. Razne kombinacije i planiranje vojnog udara vršene su u najužem krugu vojnog vrha. Takve informacije imali su samo dr Borisav Jović i Slobodan Milosevic, što se kasnije vidi iz dnevnika dr Borisava Jovića.”90

U diskusiji koja je usledila nakon Kadijevićevog izlaganja jedino su članovi Predsedništva iz Srbije i Vojvodine podržali uvođenje vanrednog stanja. Kadijević je stoga ublažio svoj plan, izostavljajući zahtev za uvođenjem vanrednog stanja, ali ni nakon toga nije obezbedio većinu glasova, jer su članovi Predsedništva iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije bili protiv. Indikativna za Kadijevićevu podređenost Srbiji, a ne Predsedništvu SFRJ, bila je činjenica da je od Jovića tražio dozvolu da otputuje u Moskvu na konsultacije sa sovjetskim kolegama. Jović beleži 13. marta: “Veljko mi je sinoć, posle sednice Predsedništva, zatražio saglasnost da preko noći ide u Moskvu na konsultacije s Jazovom”.91 Vrativši se iste noći, Kadijević je pozvao Jovića i Miloševića na razgovor i tom prilikom, u prisustvu Adžića, izložio im svoj plan vojnog udara koji bi uključivao “smenjivanje Vlade i Predsedništva, bez diranja Skupštine, ali i bez dozvole za njeno sazivanje. Republičke vlasti i sve ostalo ne bi dirao ukoliko podržavaju udar. U protivnom skidaće i njih”.92

Sredinom marta kriza je dosegla tačku u kojoj je JNA bila najbliža poziciji dominantnog partnera u odnosu na srpsko rukovodstvo. Jović beleži kako Kadijević nije pitao ni njega ni Miloševića hoće li podržati vojni udar: “Nije bilo nikakve konsultacije. Veljko nam je doslovno rekao u prisustvu generala Adžića: ‘Idemo na vojni udar’”. Jović mu je odgovorio da će on podneti ostavku na mesto predsednika Predsedništva SFRJ kako bi obezbedio vojci prostor za delovanje i da će razgovarati sa Nenadom Bućinom i Jugoslavom Kostićem [članovima Predseništva SFRJ iz Crne Gore i Vojvodine] tražeći da i oni tako postupe.93 Kad je Predsedništvo (većinom od 5 naspram 3 glasa) odbacilo Kadijevićev plan, Jović je obelodanio svoju ostavku. Narednog dana to su isto učinili Kostić i Bućin, a Milošević je izjavio da Srbija neće više priznavati odluke Predsedništva SFRJ. Jović zapisuje: “Nije to bilo u funkciji razbijanja Jugoslavije, kao što mu je odmah pripisano i od strane srpske opozicije, nego u funkciji zaštite vojske od eventualne odluke ostatka Predsedništva da se raspusti vojni vrh i onemoguci u akciji”.94

Premda je bilo spremno da JNA da odrešene ruke u pogledu vojnog udara, srpsko je rukovodstvo poseglo i za pretnjom kako bi sprečilo Kadijevića i Adžića da se povuku: zapretili su stvaranjem posebne srpske vojske koja će zameniti JNA. Jović je 15. marta obavestio članove Predsedništva SFRJ i Vrhovne komande:

“Srbija se oslonila na obećanja Predsedništva SFRJ i oružanih snaga da će zaštititi sve nacionalnosti, sve nacije i sve građane od opasnosti međunacionalnih sukoba, što s ovakvim našim, eventualnim, stavom ne bi bilo osigurano. Naša je procena da bi u ovoj situaciji moglo doći do masovnih zahteva za naoružanje srpskog naroda i do stvaranja srpske vojske radi samoodbrane i mi tome nećemo moći stati na put. Mi u Srbiji, kao rukovodstvo, u toj situaciji, ne bismo mogli da opstanemo, ukoliko bismo se tome suprotstavili, jer postoje vrlo jake snage koje rade na tome, a sa ovim stanjem dobijaju snažne argumente da se to i ostvari. Rukovodstvo Srbije ne može da stane na drugu stranu, nego na stranu svog naroda i mora obezbediti njegovu odbranu, ako Armija ne bude u stanju da ga brani”.95

Objavljujući da Srbija više neće priznavati autoritet i odluke Predsedništva SFRJ, Milošević je 16. marta rekao javnosti preko Televizije Beograd da su pripreme za osnivanje posebnih srpskih vojnih snaga u toku.

„Od vlade Srbije sam zatražio da sprovede sve pripreme za formiranje dodatnih snaga čiji bi obim i moć garantovali zaštitu interesa Srbije i srpskog naroda. Verujem da, uprkos uslovima koji su stvoreni u Jugoslaviji, nema potrebe za uvođenjem vanrednih mera u Republici Srbiji. Rad svih institucija sistema i celokupan život u republici treba da se odvijaju normalno. Građani Srbije mogu biti sigurni da je Republika Srbija u stanju da obezbedi zaštitu svojih interesa i interesa svih svojih građana i celog srpskog naroda. Republika Srbija, građani Srbije i srpski narod odupreće se svakom činu rasparčavanja naše domovine“.96

Tog dana Milošević je na sastanku sa opštinskim rukovodstvima Srbije rekao:

“Mi moramo obezbediti da imamo jedinstvo u Srbiji ako želimo da kao republika koja je najveća, koja je najbrojnija, diktiramo dalji tok događaja. To su pitanja granica, prema tome, suštinska državna pitanja. A granice, kao što znate, uvek diktiraju jaki, nikad ne diktiraju slabi. Prema tome, osnovno je da moramo biti jaki. A da bismo bili jaki, moramo biti jedinstveni na ovim našim nacionalnim interesima.”

…

“Ja sam naredio još juče mobilizaciju rezervnog sastava milicije. Dalje, angažvanje i formiranje novih snaga milicije, a vlada je dobila zadatak da pripremi odgovarajuće formacije koje će nas učiniti u svakom slučaju bezbednim, odnosno učiniti sposobnim da branimo interes naše republike, a bogami i interese srpskog naroda izvan Srbije… Ja sam bio na vezi sa našima iz Knina, iz Bosne, ogromni su pritisci. Noćas mi je negde čak iza ponoći Milan Babić rekao da su oni sve digli, da oni ne znaju koliko dugo, jer su provokacije stalne.”

…

“A ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo. A nadam se da nece biti toliko judi da se sa nama tuku. Jer ako ne umemo dobro da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo (aplauz). A što se tiče armije, pa, evo, ovde je general armije, armija kao što znate uvek ima komandanta, armija uvek ima i mora da ima komandu.”

…

“Ako neko hoće nasiljem, napadom na srpska naselja, da otme taj deo i da se izdvoji iz Jugoslavije, valjda je logično očekivati da Armija mora intervenisati. Valjda je to logično.”

…

“Podsetio bi vas da sam ja za ovom govornicom, pre nepune godine, mislim u maju prošle godine, rekao: ‘mi pravimo Ustav da budemo u Jugoslaviji ali ga pravimo tako da možemo da delujemo kao samostalna država’. Vi ste taj ustav procitali vi snate da smo mi za slučaj raspada Jugoslavije sposobni da funkcionišemo kao samostalna država. Dakle, ja verujem da će Armija izvršiti svoju obavezu, ali ako je ne bi izvršila, da uzmemo tu teorijsku pretpostavku kao primer, u tom slučaju Srbija će morati da deluje kao samostalna država na osnovu svog vlastitog ustava, a to posrazumeva i spostvene oružane snage i sve drugo što to podrazumeva.”

“… [Verujem da ne postoji opasnost da udari HDZ na Knin, a Armija sedi skrštenih ruku. Ili da dođe do eskalacije sukoba, a da Armija sedi skrštenih ruku. To bi onda bio i njen kraj. I to bi trajalo veoma kratko. To je nešto što svaki razuman čovek može lako da predvidi, tako da verujem da se to zaista neće desiti.”97

Dan nakon što je Milošević otkazao poslušnost Predsedništvu SFRJ, Kadijević je njega i Jovića pozvao na sastanak kome su takođe prisustvovali Adžić i zamenik sekretara za narodnu odbranu, admiral Stane Brovet. Na sastanku su tri najviša oficira JNA obavestila srpsko rukovodstvo da odustaju od plana vojnog udara smatrajući da bi to, bez ovlašćenja Predsedništva, izazvalo izuzetno negativne posledice. Svoje povlačenje su, kako to Jović kaže, objavili “dva dana posto sam podneo stavku da bih njima dao slobodan prostor da deluju i četiri dana otkako su nam saopštili da su se odlučili na vojni udar…”98 On smatra da, “nisu bili iskreni ni prema meni ni prema Slobodanu, a želili su da im mi budemo političko pokriće.” Zatim tvrdi da je uvek bio rezervisan prema vojnom udaru, jer “nikada nisam smatrao da je nama rešenje problema rušenje hrvatske i slovenačke vlasti i bio sam ubeđen da to ne vodi rešenju osnovnog problema - zaštiti prava srpskog naroda na samoopredeljenje”.99

Jović se obračunao sa Kadijevićem rekavši mu 22. marta da, “ocenjujem da je vojni vrh postupio prema meni (ali i prema Slobodanu) na način koji izaziva sumnju. Imam utisak da smo izmanipulisani. Veljko se skoro onesvestio od iznenađenja.”

On tvrdi da srpsko rukovodstvo nije bilo dovoljno informisano o planu vojnog udara, da JNA nije preduzela ništa protiv hrvatskih paravojnih snaga (sa čime sa Jović pomirio u interesu srpskog plana) i da je JNA stoga bila “prema nama neiskrena, u analizama neozbiljna, a u namerama nedosledna.” Sa svoje strane, “Veljko se kleo pola sata u svoje poštenje i iskrenost i ubeđivao me da ono što su oni nama tada (17.III) referisali, da su sve bili ranije izanalizarali”.100

U ishodu sukoba tri strane, u martu 1991 – Srbije i Crne Gore s jedne, JNA s druge i ostalih republika sa treće – JNA je prestala da bude nezavisan faktor jugoslovenske krize i spala je na ulogu mlađeg partnera srpskog rukovodstva. Mamula je kasnije Kadijevićev, Brovetov i Adžićev neuspeh u pokušaju državnog udara, uprkos temeljnim pripremama pripisao njihovom prihvatanju politike srpskog rukovodstva.

“Vojno rukovodstvo JNA snosi odvgovornost što nije izvršilo državni udar. Umjesto toga, ona je dozvolilo da nacionalističke vođe i separatističko ponašanje dviju zapadnih republika gurnu JNA u ruke velikosrpskog nacionalizma, koji je Armiju beskrupulozno iskoristio u međunacionalnom ratu, i na kraju odbacio.”101

Do kraja marta 1991, JNA je već bila opredeljena da se pretvori u srpsku vojsku, kako u smislu lojalnosti samo prema Srbiji, tako i borbe za „velikosrpske“ ciljeve umesto „jugoslovenskih“.

Pitanje Stipe Mesića kao predsednika Predsedništva SFRJ,
maj – oktobar 1991.

Uspostavljanje srpske kontrole nad JNA poklopilo se se prvim krvoprolićem u konfliktu u Hrvatskoj. Pa ipak, dok je Jugoslavija klizila prema otvorenom ratu, partnerstvo JNA i Srbije i dalje je bilo nesigurno. Srpski pobunjenici i hrvatska policija su se sukobili 31. marta na Plitvicama, u centralnoj Hrvatskoj, pri čemu je svaka strana imala po jednog poginulog. Srpski pobunjenici su 2. maja masakrirali dvanaestoricu hrvatskih policajaca u Borovu Selu, u severoistočnoj Hrvatskoj. Srpski članovi kolektivnog jugoslovenskog Predsedništva su 15. maja odbili da dopuste predstavniku Hrvatske da, prema utvrđenom redosledu, stane na čelo Predsedništva SFRJ, lišavajući time Jugoslaviju operativnog rukovodstva. Jović tvrdi da je rukovodstvo JNA bilo šokirano ovakvim direktnim potkopavanjem jugoslovenske državnosti. “Veljko i Blagoje su nezadovoljni, uplašeni i iznervirani. Veljko kaže da je to što smo uradili greška. Blagoje kaže da bi bio srećan da nas uhapsi.. Slobodan mu kaže neka nas uhapsi ako hoće. Srpska opozicija je listom za Mesića, protiv nas. Sloba i ja smo uvereni da radimo dobro, ali smo veoma razočarani stavom vojske”.102

Pitanje izbora Mesića za predsednika produbilo je raskol između rukovodstava Srbije i JNA, ukazujući na njihova različita gledanja na mogućnost očuvanja jedinstvene Jugoslavije. Jović beleži da su se 20. juna on i Milošević sastali sa crnogorskim predsednikom Momirom Bulatovićem i Brankom Kostićem i Jugoslavom Kostićem, predstavnicima Crne Gore, odnosno Vojvodine u Predsedništvu, da bi razgovarali o strategiji. Jović kaže:

“Istog dana (u novom sastavu) sastaćemo se s Kadijevićem i Adžićem i tražiti da nam daju precizan odgovor da li će rasporediti vojsku na novim (srpskim) granicama Jugoslavije, kako bi se sprečilo veće izginuće srpskog naroda i odbranile teritorije. Ako ne dobijemo sigurne garancije odbranu treba da organizujemo sami i dignemo ruke od armije”.103

Na tom sastanku, 24. juna, razlike u gledištima su došle do punog izražaja. Jović kaže da je po Kadijevićevom mišljenju ‘“jedini razlog što je spoljni faktor okrenut protiv nas neizbor Mesića, pa to treba odmah, sutra ispravili i izabrati Mesića ! To bi nam omogućilio da vežemo za sebe Antu Markovića i stavimo SIV u funkciju borbe protiv secesionizma, a d a u Predsedništvo SFRJ vratimo raspravu o budućnosti zemlje”. Za razliku od njega, Jović je smatrao da, “Slovenija i Hrvatska su definitivno na putu otcepljenja. Iluzija je da ih možemo od toga odvratiti, a bila bi istorijska greška da to sebi postavljamo kao cilj.”

Jović je htio znati: “da li će JNA braniti Srbe u Hrvatskoj posle odluke o otcepljenju i kako?” Sa svoje strane, „Blagoje Adžić je moj stav o Mesiću ocenio kao tvrdoglav, a stav o odbrani Srba u Hrvatsko kao nerazuman, jer JNA treba da brani sve jugoslovenske narode. Uzvratio sam mu da su samo Srbi ugroženi, da to ne zaboravlja”.Jović primećuje sa ogorčenjem: “Neverovatno je da su svi, iako mi nisu ništa rekli, odustali od razgovora s vojskom o odbrani Srba i Srbije, a razgovor pretvorili u pritisak na nas da izaberemo Mesića. Razmisliću da li ubuduće da učestvujem na takvim sastancima”.104

Međutim, nakon što su 25. juna Hrvatska i Slovenija proglasile nezavisnost, Jović o sastanku sa Miloševićem i Kadijevićem 27. juna piše: “Veljko sada kaže da posle odluke Hrvatske o samostalnosti i suverenosti nema smisla Mesića birati za predsednika. Konacno je shvatio o čemu se radi”. Razlike su i dalje bile očite i kad je tog dana JNA krenula u ofanzivu protiv Slovenije i pokušala da preuzme kontrolu nad njenim spoljašnjim granicama i ljubljanskim aerodromom. Jović piše: “Slobodan insistira nekoliko puta (ispravlja jučerašnju grešku) da vojska mora da brani buduće granice Jugoslavije: ‘Šta mi ima da branimo slovenačke granice, to je privremeno. Treba da branimo ono što će biti trajno’. On uporno pominje samo Sloveniju, možda iz taktičkih razloga prema vojsci koja je opijena jedinstvom Jugoslavije koga više nema, ali je nama jasno da se to odnosi i na Hrvatsku bez srpskih teritorija u njoj”[kurziv u originalu].105

Ovo ukazuje na to da je na početku opšteg rata u bivšoj Jugoslaviji srpsko rukovodstvo bilo potpuno rešeno da se bori za nove srpske granice, dok se rukovodstvo JNA i dalje ustezalo da definitivno digne ruke od jugoslovenskog jedinstva u prilog velikosrpske strategije. Srpsko rukovodstvo je na sukub u Sloveniji gledalo kao na formalnost, i nakon prvih, neuspešnih dejstava JNA, odbacilo 1. juna plan JNA da se svim snagama obruši na Sloveniju i tako obezbedi njen poraz. Nakon primirja od 3. jula, Brionskim sporazumom od 7. jula dogovoreno je povlačenje JNA iz Slovenije, posredstvom Evropske zajednice. Od Slovenije i Hrvatske je zahtevano da proglašenja nezavisnosti suspenduju na period od tri meseca.

Povlačenje iz Slovenije označilo je definitivan kraj napora JNA da silom sačuva jugoslovensko jedinstvo, a implicitno, da će njena buduća dejstva u Hrvatskoj morati da budu ratna, i to za nove granice proširene srpske („jugoslovenske“) države. Kadijević tvrdi u svojim memoarima:

“Treća faza [politke JNA] nastupa kad Nemačka preko Evropske zajednice otvoreno preuzima upravljanje jugoslovenskom krizom, tjera Sloveniju i Hrvatsku na ubrzanu secesiju putem primjene nasilja, istovremeno priprema građanski rat u Bosni i Hercegovini i to u dvojnoj funkciji - definitivnog razbijanja Jugoslavjie na tako krvav i surov nacin da se Jugoslavija vise nikad ne vrati na istorijsku scenu; i kao dobar povod za politicki i vojni udar na Srbiju sa ciljem da se porazi i ponizi, svede na beogradski pasaluk i dobije lekciju za sva vremena. Na početku te faze zadatak oruzanih snaga se bitno mjenja i sastoji se od - 1) odbrane srpskog naroda u Hrvatskoj i njegovog nacionalnog interesa; 2) izvlacenja garnizona JNA iz Hrvatske; 3) pune kontrole Bosne i Hercegovine sa krajnjim ciljem da se odbrani srpski narod i njegova nacionalna prava kad to postane aktuelno; 4) stvaranja i odbrane nove jugoslovenske države onih jugoslovenskih naroda koji to žele, u ovoj fazi srpskog i crnogorskog naroda. Tako izmenjenim zadacima, prilagođena je i osnovna zamisao upotrebe oružanih snaga [podvukao autor teksta]”.106

Na ovaj način najviši funkcioner JNA priznaje da je njeno rukovodstvo od leta 1991, otvoreno stalo iza srpskih nacionalnih ciljeva. Članu Predsedništva iz Hrvatske Stipi Mesiću srpsko rukovodstvo je 1. jula 1991. sa zakašnjenim dopustilo da preuzme funkciju predsednika Predsedništva i vrhovnog komandanta jugoslovenskih oružanih snaga. Kadijević i Adžić su opstruirali sva njegova nastojanja da utiče na JNA. Kadijević zapisuje:

“Mesić nije mogao ostvariti nikakav lični uticaj kao predsjednik Predsjedništva, između ostalog i zbog toga, jer se već dovoljno javno kompromitovao kao razbijač Jugoslavije. Svi njegovi pokušaji na tom planu su ispadali čak i smiješni. Poznato je njegova izdavanje naredaba vojsci preko sredstava javnog informisanja koje smo mi u Štabu Vrhovne komande jednostavno ignorisali, odnoseći se prema njima kao da i ne postoje”.107

Kadijević tvrdi da Mesićeve naredbe nisu bile u skladu sa ustavnom procedurom, s obzirom da su glasovi članova Predsedništva, u to vreme bi ili podeljeni 4:4 na srpsko-crnogorski blok s jedne, i predstavnike Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije, s druge strane, i da Mesić stoga nije imao većinu za odluke koje je donosio108. Međutim, isti taj odnos 4:4 nije sprečio Kadijevića i Adžića da se od oktobra 1991, smatraju „krnje“ srpsko-crnogorsko Predsedništvo legitimnim vrhovnim komandantom u ratu protiv Hrvatske. Vasiljević kaže da je JNA zaobilazila Mesića iz Hrvatske, iako je bio na čelu Vrhovne komande, i primala naredbe od Borisava Jovića iz Srbije. U intervjuu koga je dao u julu 1992, Vasiljević kaže: „Podsetiću vas na vreme kad je, pod pritiskom svetske javnosti, na mesto predsednika Predsedništva države umesto Borisava Jovića trebalo da dođe Stipe Mesić. Da ne bi važne odluke koje su se ticale Armije, a u njih spadaju i kadrovske potezi, potpisivao gospodin Mesić, privremeno su date na overu gospodinu Joviću.“109

Velikosrpska strategija vs. jugoslovenske vojne, juli – oktobar 1991.

Mada se rukovodstvo JNA konačno priklonilo borbi za srpske nacionalne ciljeve, sporo je tu rešenost pretakalo u operativnu vojnu strategiju. Jović beleži kako su se 5. jula on i Milošević sastali sa Kadijevićem i podneli mu spisak zahteva, među kojima i ovaj:

“2. Glavne snage JNA koncentrisati na liniji: Karlovac-Plitvice na zapadu; Baranja, Osijek, Vinkovci-Sava na istoku i Neretva na jugu. Na taj nacin pokriti sve teritorije gde žive Srbi do potpunog raspleta, odnosno do konačnog slobodnog opredeljenja naroda na referndumu. 2. Potpuno eliminisati Hrvate i Slovence iz vojske”.

Jović tvrdi: “Veljko bez ikakve diskusije prihvata”.110 A 30. jula beleži:

“Veljko želi da naz ‘jasno i definitivno’ obavesti o svom stavu i konačnoj orijentaciji: JNA se transformiše u vojsku onih koji žele da ostanu u Jugoslaviji, a najmanje je: Srbija, srpski narod plus Crna Gora. Na ovim principima se povlači na teritorije i menja rukovodstva. Ne veruje više ni u koju varijantu opstanka celine Jugoslavije”.111

Ovakva promena ratnih ciljeva JNA iziskivala i uspostavljanje bolje komandne strukture za definisanje nove, srpske nacionalne strategije. Jović zapisuje 14. avgusta:

“Ozbiljan je problem nesloge kod Srba u Krajini i Slavoniji i u politickom i u vojnom pogledu. Hitno je potrebna koordinacije. Veljko kaže da bi morali imati stalni sistem koordinacija u ovom sastavu… Bilo bi dobro da se napravi stručni štab od 5-6 ljudi (Srbija, Crna Gora i JNA), koji bi imao zadatak da procenjuje i predlaže odluke… O BiH kaže da Alija i njegovi neće lako promeniti stavove. Bosni se mora posvetiti mnogo veća pažnja. Prihvaćena je ideja o sistematskom dogovaranju šestorice, ali ne i o formiranju ‘staba’”.112

“Šestorica” na koju misli su predsednici Srbije i Crne Gore (Milošević i Bulatović), članovi jugoslovenskog Predsedništva iz Srbije i Crne Gore (Jović i Branko Kostić), savezni sekretar za narodnu odbranu (Kadijević) i načelnik Generalštaba (Adžić). Kadijević, Adžić i admiral Brovet učestovali su na sednici četvoročlanog srpsko-crnogorskog Predsedništva SFRJ 3. oktobra u Beogradu. To je stoga bila “grupa šestorice”, bez Bulatovića, ali sa admiralom Brovetom, Sejdom Bajramovićem sa Kosova i Jugoslavom Kostićem iz Vojvodine. U izveštaju sa sednice se navodi: „Predsedništvo SFRJ je donelo odluku o radu i načinu funkcionisanja, kojim će se osigurati kontinuitet rada Predsedništva SFRJ u situaciji neposredne ratne pretnje. Prema ovoj odluci, Predsedništvo SFRJ će donositi odluke većinom glasova prisutnih članova Predsedništva SFRJ“.113 Drugim rečima, članovi Predsedništva iz Srbije i Crne Gore preuzeli su potpunu kontrolu nad Predsedništvom, uključujući i komandovanje JNA. Jović je ovaj potez opravdavao činjenicom da je Drnovšek [Slovenija] davno prestao da prisustvuje sednicama, a od nedavno i Stipe Mesić [Hrvatska], a da su Tupurkovski [Makedonija] i Bogićević [Bosna i Hercegovina] protiv održavanja sednica bez Mesića, kao predsednika, i suprotstavljaju se svakom (našem) pokušaju da se odluči o bilo čemu značajnom.114 Ta odluka je i formalno transformisala JNA u vojsku Republike Srbije i Crne Gore, pod kontrolom “jugoslovenskog” Predsedništva u kojem su bila isključivo tri člana iz Srbije (uključujući Kosovo i Vojvodinu) i jedan iz Crne Gore.

Jugoslovenska ili velikosrpska strategija? Septembar-oktobar 1991.

Čak i nakon očekivane promene strategije nakon proglašenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, rukovodstvo JNA nije preraspodelilo snage duž planiranih novih granica, čemu je težilo srpsko rukovodstvo, već su te snage ostale rasute po garnizonima u celoj Hrvatskoj, dok su se borbe tamo rasplamsavale u opšti rat. O svom sastanku sa Kadijevićem 12. septembra Jović piše:

“Opet sam postavio ključno pitanje, po ko zna koji put, pitanje koje me stalno okupira: da li je nama cilj da vojskom branimo nove granice naroda koji žele da ostanu u Jugoslaviji, ili da srušimo hrvatsku vlast? Zašto nam treba opšti sukob po dubini hrvatske teritorije? Nažalost, nema mnogo razumevanja. Vojska je još uvek opijena Jugoslavijom, iako smo sto puta razgovarali da je to više nerealno”.115

Kada je hrvatski predsednik Franjo Tuđman sa velikim zakašnjenjem naredio svom Zboru nacionalne garde (ZNG) da opkoli garnizone JNA na teritoriji Hrvatske, mnogi garnizoni su se brzo predali, omogućujući time ZNG da gotovo sa lakoćom nadomesti nedostatak teškog naoružanja; to se posebno odnosilo na varaždinski garnizon, drugi po veličini u Hrvatskoj. Zauzimanjem magacina i garnizona u Hrvatskoj, ZNG je dobila 250 tenkova, 400-500 komada teškog naoružanja, 180.000 pušaka i dva miliona tona municije i drugog vojnog materijala, čime se suštinski promenjen odnos snaga i sprečena realizacija srpskih vojnih ciljeva, kako kaže general Martin Špegelj, arhitekta hrvatske vojne odbrane.116 Saslušavši 20. septembra Adžićev izveštaj “grupi šest” o nizu poraza JNA i vojnim problemima Jović se žalio: “To je rezultat oklevanja da se vojska povuče na buduće granice. Sad će nam biti mnogo teže da vodimo dalje akciju zbog ovako glupih poraza koji su bili apsolutno nepotrebni”.117

Da ironija bude veća, upravo su se u ovom periodu Kadijević i Adžić okrenuli ka podršci još izrazitijoj srpskoj nacionalnoj vojnoj organizaciji i strategiji od onih koje je podržavalo samo srpsko rukovodstvo. Jer, dok su Milošević i Jović vodili računa da se pred domaćom i međunarodnom javnošću moraju bar predstaviti kao neko ko se bori za odbranu Jugoslavije, Kadijević i Adžić su stvari posmatrali iz čisto vojničke perspektive. Naime, mobilizacija Srba nije bila zadovoljavajuća, jer sastav i ratni ciljevi JNA nisu bili jasno pro-srpski. Jović zapisuje 24. septembra: “Veljko, potom, zaključuje: Vojska će izgubiti rat protiv Hrvatske ako se ne osigura motivacija i uspeh mobilizacije. To se ne može s polulegalitetom Jugoslavije; Srbija i Crna Gora treba da proglase vojsku svojom i da preuzmu komandu, financiranje, rat i sve drugo”. Međutim, srpski lideri su odgovorili da, “ne možemo prihvatiti zahtev da se vojska liši jugoslovenskog naziva. Time bi Srbija i Crna Gora potpuno izgubile sve prednosti, i političke i vojne, u postojećem sukobu i sporenju. Kako oni to misle da srpsko-crnogorska vojska vodi rat s Hrvatskom i da je porazi?!”118 Kad su se nakon četiri dana „šestorica“ ponovo sastala, opet su do izražaja došle i razlike u gledištima:

“Veljko opet pokreće pitanje države. Ponudio je prošli put da se JNA preda Srbiji i Crnoj Gori. Pošto Srbija i Crna Gora nemaju svoju vojsku, da se nađe formula da se JNA preda u ruke onim narodma koji žele da ostanu u Jugoslaviji. Procenjeno je da je to s međunarodnog stanovista loše. Ali sa stanovišta volje srpskog naroda da se angažuje u svojoj armiji, po Veljkovom mišljenju, možda bi bilo bolje. Međutim, nama politički razlozi ne dozvoljavaju da ‘izlazimo’ iz Jugoslavije. To bi u budućem raspletu jugoslovenske krize za Srbiju i Crnu Goru bilo nepovoljno, a tu srpsko-crnogorsku vojsku stavilo u poziciju ‘agresora’ na srpskim prostorima van Srbije. Čudi me da Veljko to ne uvažava”.119

Mada nisu hteli da i formalno pretvore JNA u srpsko-crnogorsku vojsku, Milošević i Jović su od izbijanja rata u Hrvatsko tome de facto težili, čisteći njene redove od Hrvata i Slovenaca, naročito među oficirima. Ponovo su 11. jula zatražili od Kadijevića da odmah ukloni sve Slovence i Hrvate sa viših vojnih položaja. Kadijević je ovog puta na sve pristao, ma da očito nije sve karte držao u svojim rukama.120 Čistka se, međutim, sporo odvijala i Kadijević se 24. septembra požalio zbog: “jos uvek velikog broja Hrvata u vojsci, velikog nepoverenja Srba i prema lojalnim nesrpskim oficirima, zbog drama ljudi i porodica. Kaže da bi momentalno morao da smeni 2000 oficira da bi izbegao najgore, što je veoma teško. Slobodan mu kaže da ih smeni da je trebalo i ranije”.121 Četiri dana kasnije obavestio je Jovića kako se u JNA pojavio subverzivni pokret “sprskih opozicionih snaga”, koji je bio neprijateljski raspoložen prema rukovodstvu i njemu lično i Brovetu, zahtevajući da Predsedništvo SFRJ, Vrhovna komanda i vojska budu očišćeni od “izdajnika”, i da ostanu samo Srbi i Crnogorci. Kadijević je podozrevao da iza toga stoji Mihalj Kertes, Miloševićev ključni operativac koji je odigrao glavnu ulogu u “antibirokratskoj revoluciji”. Jović beleži: “Trazim od Veljka da nas obavesti da li se u Armiji vrse kadrovske promene o kojima smo se dogovorili. Odgovara mi ljutito: ‘To traze i pučisti!’”.122

Ovo ukazuje na stepen uzajamnog nepoverenja rukovodstava Srbije i JNA sve vreme rata u Hrvatskoj. To se takođe videlo i povodom mobilizacije. Kadijević sam priznaje da je mobilizacija bila najslabija tačka vojnih napora JNA: “Neuspjeh mobilizacije i dezerterstvo zahtjevali su modifikovanje zadataka i ideje manevra zavrsne operacije JNA u Hrvatskoj”.123 Izgleda da je za ovaj neuspeh odgovornim smatrao srpsko rukovodstvo, s obzirom da Jović 28. septembra beleži: “Pita, zašto Slobodan Milošević nikada nije javno istupio u korist vojske i mobilizacije” Kadijević je takođe, pitao srpskog lidera: “Zasto smo u Sloveniji izgubili ? Nisu Srbi hteli da idu u Sloveniju”.124 Za razliku od rukovodstva JNA, srpsko rukovodstvo nije težilo ka potpunom vojnom porazu Hrvatske, već samo da cementira granice teritorija koje dobije dogovorno i pregovorima uz posredstvo međunarodne zajednice – stoga i nije pokazivalo razumevanje za želju JNA za eskalacijom rata. Jović zapisuje 5. oktobra:

“Veljko opet traži opštu mobilizaciju kao uslov za pobedu! Vodili smo dugu raspravu. Nisam vodio zebeleške, nažalost, ali smo se skoro posvadjali. Pre par dana govorili su da je dovljno još 6 brigada (30.000 ljudi) za konačan uspeh. Sada traže opštu mobilizaciju. Srbija i Crna Gora imaju 1,500.000 vojnih obveznika! Sve da mobilišemo!? A Hrvatska ima 200,000 vojnika. Šta će nam tolika vojska?Ja sam bio energično protiv toga. Tražio sam da razradimo koncept mirovne inicijative kombinovan sa konceptom sile radi odvraćanja od rata i prelaska na političko rešenje. Slobodan se slaže sa mnom. Adžic i Veljko očajni, optužuju nas da ostavljamo srpski narod na cedilu”.125

Sastavši se narednog dana Milošević i Jović su se složili: “

“Nismo mi samousluga da udovoljavamo potrebama generala. Politika mora polaziti od nas, a ne od njih”. To je značilo: “Mi moramo preći u mirovnu ofanzivu, a pripremati se za ratnu akciju ako drugug izlaza nema. Ne možemo da idemo na ratnu opciju u meri koja nije potrebna i da ginemo za ono što možemo da postignemo pregovorima”. Zato su rešili “da vojsku orijentišemo na odbranu već oslobođene teritorije”.126

Kadijević je bio ljut na ono što je smatrao nespremnošću srpskog rukovodstva za neophodne vojne mere za pobedu u ratu. Jović zapisuje 25. oktobra:

“Generalno gledano, u ovom trenutku Kadijević je veoma neraspoložen zbog toga što Srbija ne daje dovoljno rezervista za rat i što Slobodan i ja ne činimo više (politički) protiv dezertserstva. Pokušava na svakom sastanku da istakne kako rat možemo lako dobiti samo ako mi (ja i Slobodan) hoćemo !”

Izveštavajući Jovića kako su mu predstavnici Srba u Zapadnoj Slavoniji rekli da: “Ako budemo ostavljeni na cedilu, nećemo se više tamo boriti, s oružjem ćemo direktno doći u Beograd da se obračunamo sa onima koji su za to odgovorni”. Kadijević mu kaže kako im je odgovorio “da će im se i on prikljčiti s puškom u ruci!”

Štaviše, “na jednom sastanku kod Slobodana, Veljko se toliko iznerivao da je rekao: ‘Ako necete da prihvatite što prelažem, ja ću da raspustim vojsku!!’ ‘Možeš samo da podneseš ostavku, a nisi nadležan da raspustiš vojsku’, odgovaram mu oštro”.127

Dok je situacija u JNA i dalje bivala sve gora i gora, Jović piše o sastanku od 29. oktobra, “kad su došli Kadijević i Adžić, kad je uneta nova dimenzija, koja je još pogoršala stanje. Njih dvoijica samo što nisu plakali: ako im ne budemo dali 250.000 rezervista sve će propasti. Vjoska će se raspasti, izgubićemo rat…’

Ipak, Milošević je bio neprijatan: “Pitam Slobodana da li da mu damo još malo rezervista. On odgovara da im mi ne branimo, mobilizacija je u njihovim rukama, odluke imaju, ali mi ne možemo da se isturamo, da agitujemo da se gine za kasarne koje su oni ostavili iza fronta”. O razgovoru koga je istog dana imao s Kadijevićem i Adžićem, Jović beleži: “Rekao sam im otvoreno da mi ne možemo da uspemo u tolikoj mobilizaciji, i da može doći do masovnih protesta i političkog poraza ako na tome do kraja insistiramo.”128

Beograd je u ovim okolnostima zavisio od međunarodne zajednice da Srbiju-Crnu Gore spasi od direktnog poraza. Jović zapisuje 2. novembra: “Pretežan deo teritorija na kojima u većini žive Srbi su pod srpskom vlašću. To jedino nije slučaj sa centralnom Slavonijom, ali otuda su Srbi masovno izbegli, pa nema ko da se bori, niti da drži vlast. Hrvatska se sve više naoružava, što vodi u sve veće angažovanje JNA, koja traži sve veću mobilizaciju ovde u Srbiji, a to je potpuno kontraproduktivno za našu politiku. Smatram da postoje svi razlozi da sada, kad srpski narod na tim teritorijama ima vlast, zatražimo od Ujedinjenih nacija da ih one zaštite svojim mirovnim snagama, do političkog rešenja jugoslovenske krize”.129

Plan da se pozovu mirovne snage UN za odbranu teritorija
koje su Srbi osvojili

Srbija se stoga sve više okretala međunarodnoj zajednici, kako bi se rat u Hrvatskoj okrenuo u njenu korist. Ovakva politika se kratkoročno pokazala uspešnom. Beograd je 9. novembra podneo zahtev Savetu bezbednosti UN o “hitnom upućivanju mirovnih snaga UN u Republiku Hrvatsku, u granični pojas između teritorija koje su nastanjenje većinskim srpskim stanovništvom i teritorija čiji su stanovnici u većini hrvatske nacionalnosti”.130 Predstavnik UN Sajrus Venns (Cyrus Vance) posredovao je u postizanju takozvanog Ženevskog sporazuma između Miloševića i Tuđmana od 23. novembra, koji je obezbedio primirje i omogućio sve slabijoj JNA da se nedirnuta povuče iz Hrvatske, dok su srpski pobunjenici zadržali Vukovar i druge okupirane teritorije. Pod međunarodnim pritiskom Tuđman je povukao opsadu kasarni u Zagrebu, omogučivšći JNA da povuče velike količine vojne opreme iz Hrvatske u Bosnu i Hercegovinu. Nakon toga je došao Vensov plan slanja mirovnih snaga za zaštitu teritorija u Hrvatskoj, koje su držali Srbi. Krajem novembra ZNG je krenuo u kontraofanzivu i povratio oko 60 odsto okupiranih teritorija u Zapadnoj Slavoniji, pre nego što je Tuđman 26. decembra, pod pritiskom Zapada, naredio prekid dejstava. Trajan prekid vatre koga je Hrvatska potpisala 2. januara 1992, omogućio je JNA da ostane u Zapadnoj i Istočnoj Slavoniji iako je bila na ivici vojnog kolapsa.131

Sprovođenje Vensovog plana dovelo je do uspostavljanja “četiri zaštićene zone UN” u Hrvatskoj koje su sve do 1995, sačuvale srpsku teritorijanu dobit. Jović je podržao Vensov plan kao “izuzetno povoljan za srpsku stranu”.132 Međutim, “predsednik Republike Srpske Krajine” Milan Babić bio je protiv njega i zato je u Beogradu 2. februara 1992, sazvan veliki sastanak više od pedeset visokih zvaničnika Srbije-Crne Gore i predstavnika srpskih pobunjenika iz Hrvatske i Bosne, i JNA sa namerom da se rukovodstvo srpske Krajine natera da ga prihvati. Jović je jasno istakao u uvodnom govoru: “[O]dbijanje ovog koncepta bi vodilo u rat koj bismo, u svim varijantama - prema našim strategijskim i političkim procenama - izgubili, bez obzira koliko bi dugo trajao. Mi ne možemo sami protiv celog sveta, kad nam ovim planom taj svet pruža i vojnu i političku zaštitu - da rešimo naše probleme”.133

Protiv Vensovog plana su bili i jastrebovi iz redova JNA. Mlazni avion JNA je 8. januara oborio helikopter Evropske zajednice kojom prilikom je stradalo pet evropskih posmatrača. Prema izveštajima, (slovenački) admiral Brovet je rekao da je obaranje helikoptera bilo deo ”pokušaja vojnog udara”. To je dovelo do suspendovanja generala Zvonka Jurjevića, (hrvatskog) načelnika Ratnog vazduhoplovstva (RV) i protivvazdušne odbrane (PVO) , i verovatno i Kadijevićeve ostavke.134 Ustvari, Kadijević je svoju nameru da se povuče još pre toga, 31. decembra, saopštio Joviću, Miloševiću, Branku Kostiću, Jugoslavu Kostiću i Sejdu Bajramoviću. Jović komentariše: “Nismo se mnogo uzbuđivali zbog toga. Niko nije insistirao na tome da još razmisli”.135 Ovako, otišao je kao krivac. SSNO je promptno demantovao da je Brovet uopšte pomenuo pokušaj državnog udara, nazivajući napise u stranim medijima o suprotnom “potpuno proizvoljnim, netačnim i neosnovanim”.136 Beogradski mediji su 28. februara najavili penzionisanje viših oficira JNA, među kojima Kadijevića, Broveta, Jurjevića i nekolicine drugih nesrba.137 Ovo je označilo definitivan kraj JNA kao političke snage nezavisne od rukovodstva Srbije. Beogradski mediji su potom, 11. maja, takođe najavili penzionisanje još 38 generala i admirala, uključujući i Vasiljevića.

Tokom decembra 1991, nakon potpisivanje Ženevskog sporazuma, Miloševićev režim je počeo da postavlja temelje vojske bosanskih Srba, kako bi rat preneo na teritoriju Bosne. To je značilo okupljanje Srba u Bosni i Hercegovini, kao i Srba i Crnogoraca stacioniranih u Srbiji i Crnoj Gori, pod okriljem JNA. Montenegro.138 Srbija i Crna Gora su se 27. aprila 1992. formalno konstituisale kao Savezna Republika Jugoslavije (SRJ). Prema članu 135. Ustava SRJ, “Vojskom Jugoslavije u ratu i miru komanduje predsednik Republike, u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane. Vrhovni savet odbrane sačinjavaju predsednik Republike i predsednici republika članica [Srbija i Crna Gora]. Predsednik Republike je predsednik Vrhovnog saveta odbrane.”139 Svi ostali pripadnici JNA iz Srbije i Crne Gore su formalno povučeni sa teritorije Bosne i JNA je formalno podeljena na Vojsku Republike Srpske (vojsku bosanskih Srba) i Vojsku Jugoslavije. Time je ova druga i formalno postala vojskom SRJ, to jest Srbije i Crne Gore. Četvoročlano “krnje Predsedništvo” SRJ nasleđeno od stare Jugoslavije i zvanično je raspušteno, a Dobrica Ćosić je postao predsednik SRJ, time i vrhovni komandant Vojske Jugoslavije.

Zaključak: odnosi Srbija-JNA, 1990-1991.

Mnogo pre nego što je potpisivanjem stalnog prekida vatre između hrvatske i srpske strane 2. januara 1992. okončana prva faza rata u Hrvatskoj, JNA je bila u celosti podređena vojnim i poitičkim ciljevima rukovodstva Republike Srbije, koji su predviđali prestanak podrške jedinstvenoj Jugoslaviji, odvajanje Slovenije i Hrvatske, rasparčavanje ove druge radi uspostavljanja onog što bi u praksi bila “Velika” Srbija. Međutim, ovom podređenošću nisu prevaziđene sve kontradiktornosti na relaciji Srbija – JNA, pogotovo kad je reč o jugoslovenskoj dimenziji, što je, sa svoje strane, doprinele vojnom porazu u Hrvatskoj. Nemogućnost JNA da svoje trupe povuče sa teritorija neobuhvaćenih velikosrpskom strategijom do sredine septembra, omogućilo je hrvatskim snagama da ih opkole, što je presudno onemogućilo srpsku pobedu. Nakon formalne transformacije JNA u srpsko-crnogorsku vojsku tokom rata rukovodstvo JNA zagovaralo je sprovođenje najšire mobilizacije kao jedinog načina za pobedu nad Hrvatima, što je srpsko rukovodstvo odbacilo zarad previsoke međunarodne i unutrašnje političke cene. Razlike između rukovodstava JNA i Srbije dolazile su do izražaja svo vreme rata u Hrvatskoj, i njihovi međusobni odnosi nikada nisu bili potpuno srdačni, ali su rukovodioci JNA uvek morali da popuste kad je reč o onome s čime se nisu slagali, i Milošević je bio taj koji je određivao politiku. Kraj rata u Hrvatskoj označio je i definitivan kraj JNA kao nezavisnog političkog faktora bivše Jugoslavije, i njenu potpunu transformaciju u vojsku Srbije i Crne Gore (SRJ).