YU Historija... ::: Dobro dosli ... Ratovi 1991-1999

1. Iz brojnih izveštaja, studija, članaka i svedočanstava proizlazi da je zajednička crta nacionalnih političkih programa u bivšoj Jugoslaviji prisutnih od kraja osamdesetih godina pa do prvih godina trećeg milenijuma to što su ih podržavali i omogućili mediji koji su postali najverniji službenici nacionalističkih stranaka na vlasti u pojedinim republikama.1

2. Tadeusz Mazowiecki, specijalni izveštač koga je imenovala Komisija za ljudska prava Ujedinjenih nacija, rano je upozorio na negativni uticaj određenih sredstava javnog informisanja na jugoslovensko javno mnenje. U svom Specijalnom izveštaju o medijima iz decembra 1994. on objašnjava naročito sledeće: “Od početka sukoba, informacije koje su objavljivali mediji u bivšoj Jugoslaviji u suštini su se sastojale u nacionalističkom diskursu i sveprisutnim napadima i uvredama uperenim protiv drugih naroda. Ne iznenađuje”, dodaje on, “što je taj fenomen direktno doveo do užasnih zverstava na bojištima, kao i na celoj teritoriji”.2

3. Nove vlasti nastale nakon sloma bivše Jugoslavije zaista su se poslužile medijima kao oružjem koje može da doprinese ostvarenju njihovih kratkoročnih i dugoročnih političkih ciljeva. Da bi to ostvarila, svaka vlast je u svojoj republici nastojala da zavlada medijima na svojoj teritoriji, a naročito televizijom, pretvarajući ih u instrumente režimske propagande sa zadatkom da se stanovništvo “pridobije” za svoje političke zamisli i akcije.

4. Nacionalistička politička propaganda, čiji su nosioci bili sredstva informisanja, pripremili su i kondicionirali javno mnenje za rat, idući na taj način na ruku najgorim nasiljima počinjenim u okviru nacionalnih političkih programa. Nekolicina retkih profesionalaca iz sredstava javnog informisanja - naime, upravo su oni bili očevici u središtu zbivanja - prvi su se nad tim zabrinuli. Jedan od njih bio je na primer Nenad Pejić, direktor programa Televizije Sarajevo do aprila 1992, po čijem mišljenju, “bez sredstava javnog informisanja, naročito bez televizije, ne može se zamisliti rat u bivšoj Jugoslaviji”.3

U Srbiji, Slobodan Milošević je svesno koristio i kontrolisao medije za nametanje lajtmotiva nacionalističke propagande kako bi u očima građana opravdao stvaranje države unutar čijih bi granica živeli svi Srbi, ali i ojačao sopstvenu vlast. Da bi propaganda širena putem štampe i audiovizuelnih medija dosegla punu efikasnost, Milošević se lično pobrinuo za kontrolu nad sredstvima javnog informisanja, ograničio slobodu reči postojećim nezavisnim medijima - onemogućavajući ih na sve načine da informišu građane - i budno pazio na to da se novinari drže zvanične linije i prihvataju ideje i program vlasti: ukratko, da poštuju nametnutu disciplinu. Svedočanstvo jednog od njegovih najbližih saradnika, Borisava Jovića, najbolje rasvetljava na koji se način Milošević poslužio medijima kako bi učvrstio svoj nacionalistički politički program. “Godinama je” piše Borisav Jović, “najveću pažnju posvećivao sredstvima informisanja, naročito televiziji. Lično je odabirao glavne urednike novina i informativnih programa, a pogotovo direktore radija i televizije. Možda nigde kao u ovoj oblasti nije na direktnoj vezi držao sve urednike koji su ‘hranili’ javnost vestima, komentarima i uopšte informacijama. Bio je duboko ubeđen da građani svoje gledanje na političku situaciju formiraju na osnovu onoga što se njima servira, a ne prema njihovom stvarnom materijalnom i političkom položaju. Ono što nije objavljeno, nije se ni dogodilo - to je bila Miloševićeva deviza”.4 Milošević je koristio razne vrste sredstava i pritisaka da bi vršio čvrstu kontrolu5 nad sredstvima informisanja i ljudima iz te branše. Među metodima kojima se Miloševićev režim najviše služio mogu da se navedu naročito sledeći:

- postavljanje novinara za koje se smatralo da su previše nezavisni na niže položaje u javnim medijima i, uporedo s tim, unapređivanje onih koji su revno služili vlasti. Ako ne bi naprosto dobili otkaz, najuporniji nezavisni novinari bili bi izloženi javnoj osudi:

- uvođenje velikih poreza i novčanih kazni, povlačenje dozvola za emitovanje, odbijanje dozvola za korišćenje jačih odašiljača, obustavljanje snabdevanja opremom neophodnom za rad novina i radio-stanica, organizovanje batinaških akcija radi ograničavanja, a ponekad i onesposobljavanja nezavisnih medija da srpskoj javnosti pruže alternativne informacije;

- napadi na nezavisne novinare, od kojih su neki hapšeni, osuđivani, zlostavljani i optuživani za izdaju zbog svojih napisa;

- korišćenje uticaja na ekonomski sektor i na pravosuđe od strane političkih vlasti za vršenje pritiska na nezavisne medije i novinare.

Ovde pomenute mere bile su korišćene kroz ceo period dok su na vlasti bili Milošević i njegov režim, a u svrhu regulisanja širenja javne reči i obezbeđivanja kontrole nad sadržinom poruka koje prenose mediji. Za primer koji ilustruje tu činjenicu može se navesti posebno agresivna kampanja protiv nezavisne štampe vođena od 1998. godine pre intervencije međunarodne zajednice na Kosovu i u Srbiji, koja se sastojala u ućutkivanju svakog kritičkog glasa, u zabrani nezavisnih medija6 ili pak u usvajanju novog zakona o informisanju u oktobru 1998. koji je profesionalcima i sredstvima informisanja zapretio najstrožim ekonomskim represalijama7 u slučaju suprotstavljanja režimu.8

5. Međutim, koliko su mediji pripremali rat koji je izbio sa proglašenjem nezavisnosti Slovenije i Hrvatske 25. juna 1991, toliko su ga televizijske i radio stanice, kao i novine, jednako svesno i održavale stavljajući se u službu rata, pokrećući intenzivnu medijsku bitku koja se sastojala u širenju mržnje, tendencioznih i lažnih informacija. U vezi s tim, kao primere možemo da pomenemo lažne informacije koje su prenosila srpska sredstva informisanja, a o navodnim pokoljima (srpskih) beba odnosno dece od strane Hrvata ili Muslimana.

Dana 20. novembra 1991, potkraj opsade Vukovara od strane savezne armije i srpskih trupa, u trenutku kad su u Beogradu zaređale antiratne demonstracije, objavljena je informacija dopisnika Reutersa Vjekoslava Radovića o pokolju 41 deteta srpskog porekla u dobi od pet do sedam godina, u jednoj osnovnoj školi u Borovu Naselju.9 Televizija Beograd će sate programa posvetiti toj nepotvrđenoj informaciji: prvi put objavljena u jednoj reportaži sa ratišta, ona će kao udarna vest biti dalje prenošena u večernjim dnevnicima10 i televizijskim emisijama. U jednoj specijalnoj informativnoj emisiji posvećenoj događajima u Vukovaru i zapadnoj Slavoniji, gost je fotograf slobodnjak Goran Mikić, koji je prvi preneo tu informaciju. Tokom razgovora s njim11 emitovane su fotografije izmasakriranih odraslih ljudi, ali nijedan fotos pokolja dece. Narednog dana, 21. novembra, objavljen je demanti od strane federalne armije, da bi za njim usledio i demanti Reutersa,12 upravo u trenutku kada u eter ide nastavak informativne emisije posvećene tom pokolju - tako da je voditelj primoran da se opravda i izvini.13

Premda je agencija Reuters brzo demantovala tu vest - a njen službenik od koga je informacija potekla bio otpušten da bi zatim navodno dobio posao Tanjugovog dopisnika iz New Yorka, nju su u međuvremenu naširoko prenela sredstva informisanja pod kontrolom beogradskog režima.14 Niko od novinara iz njih nije se tada zapitao nad vrednošću informacije koja potiče iz sela koje je već više meseci pod opsadom, iz kojega su deca evakuisana i koje se nalazi u ratnoj zoni u kojoj već odavno ne radi nijedna osnovna škola. Vrlo jaka medijatizacija “smrti” 41 deteta koje su “poklali krvožedni Hrvati” pokazaće se vrlo korisnom za učvršćivanje slike o “zločinačkom i genocidnom hrvatskom narodu”, kao i za prigušivanje glasova protivnika rata i privlačenje novih dobrovoljaca na front.15

Još jedna laž smišljena za pothranjivanje mržnje prema neprijatelju koju su pronosili srpski mediji bila je da Muslimani u Sarajevu pod opsadom izgladnele životinje u gradskom zoološkom vrtu hrane srpskom decom. Tu lažnu informaciju koju je objavila TV Pale, odnosno glasnogovornik režima Radovana Karadžića na njoj, voditelj Risto Đogo,16 a takođe i pres-agencija SRNA, bez ikakve provere će da preuzmu Tanjug i mediji pod kontrolom Miloševićevog režima. TV Beograd, u svom dnevniku u 19:30 časova, koji gleda više miliona gledalaca, tako objavljuje informaciju koju je radio-vezom iz Sarajeva dojavila njegova reporterka koja se nalazi na licu mesta: “Muslimanski ekstremisti smislili su najstravičniji način na svetu da muče ljude. Prošle noći, bacali su srpsku decu lavovima u gradskom zoološkom vrtu. Tako javlja srpska patrola.”17

Određeni političari i politički akteri, uz saučesništvo “profesionalaca” iz sistema informisanja, smišljeno su, dakle, medije skrenuli sa njihove prvenstvene vokacije informisanja i zabave da bi ih pretvorili u puka propagandna sredstva posvećena njihovim ciljevima.

6. Neosporno je da je na svim stranama - u organizaciji pravih stručnjaka za propagandu - bilo manipulisanja i instrumentalizacije osećanja i animoziteta naroda u sastavu Federacije - sa ciljem da se stigmatizuju različitosti identiteta i onemogući bilo kakav budući zajednički život u okviru jugoslovenskog prostora. Dobar primer za to je sistematsko ocrnjivanje bosanskih Muslimana u srpskim sredstvima informisanja u Bosni i Hercegovini koje su dalje preuzimala sredstva informisanja u Srbiji. Risto Đogo, voditeljska zvezda TV Pale, bio je dakle propovednik srpske superiornosti i muslimanske degenerisanosti - pri čemu su njegovi stalni napadi imali za cilj najgrublje vređanje Muslimana kao nacionalne zajednice kao i, sa druge strane, da sve delove srpske javnosti navedu da posumnja u pripadnost Muslimana ljudskom rodu. Novinarka Katarina Subašić tako prenosi sledeće: “Jedan od najnotornijih primera Đogovog televizijskog rada bio je izbor slika majmuna kojima je propraćen tonski snimak govora (bosanskog predsednika) Alije Izetbegovića.”18

Propaganda kao sredstvo: istorijat i definicije

7. Posezanje za propagandom od strane protagonista sukoba u Jugoslaviji nije samo po sebi novina: ovom prilikom samo su ponovno korišćene određene tehnike i recepti isprobani u nekim drugim kontekstima, a naročito u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina, gde su tehnike manipulisanja masa putem propagande i dezinformisanja19 pripremile i kondicionirale nemačko javno mnenje za Drugi svetski rat i genocid koji ga je pratio.

Šta je propaganda?

8. Što je propaganda teško je objasniti u samo jednoj, nužno previše jednostranoj definiciji: zbog toga ćemo fenomen “propagande” radije opisati polazeći od više postojećih definicija - od kojih svaka naglasak stavlja na određeni aspekt ili karakteristiku.

9. Izraz propaganda izvorno je imao religijsko značenje - konkretno, nalazimo ga u kontekstu congregatio de propaganda fide (Kongregacija za širenje vere) koju je Crkva osnovala u okviru kontrareformacije - i svoje je današnje (svetovno) značenje stekao tek na kraju 18. veka sa Francuskom revolucijom. Naime, u to doba, u kontekstu Evrope izrazito nesklone novom republikanskom poretku, ideologija će se udružiti sa oružjem da bi povela rat u modernom smislu, a propaganda će postati pomoćno sredstvo strategije.20 Radilo se ne samo o tome da se među stanovništvom i vojskama šire revolucionarne ideje - što će se sprovoditi putem raznih udruženja za “propagandu”- da se stvara i jača nacionalna republikanska kohezija, nego i da se na strani protivnika izazove strah i pometnja. Istorijski gledano, politička propaganda je faktički usko povezana sa ratom i sasvim se izvesno može smatrati nastavkom rata drugačijim sredstvima.

10. Opšte uzev, o propagandi govorimo onda kada se radi o “delovanju na javno mnenje kako bi ga se navelo da usvoji određene političke i društvene ideje, da podržava određenu politiku, vlast ili predstavnika”.21 Služeći se specifičnim tehnikama, propaganda ima za cilj da izvrši uticaj na osnovni stav pojedinca: u tom smislu, ona je “pokušaj uticanja na mišljenje i ponašanje zajednice sa ciljem da pojedinci usvoje određeno mišljenje i ponašanje”.22

11. Tehnike koje omogućuju takav uticaj znatno su napredovale uporedo sa u međuvremenu ostvarenim naučnim progresom. U dvadesetom veku se dogodio kvantitativni i kvalitativni skok u tom pogledu: fotografija, kinematografija, visokotiražna štampa a naročito radio i, kasnije, televizija, zamenili su tradicionalne nosioce propagande kao što su muzika, govorništvo, poezija, pa čak i skulptura. Novi medijumi, odnosno materijalna sredstva političke propagande, danas se obraćaju i dopiru do daleko većeg broja pojedinaca - čemu pomaže fenomen urbanizacije - sa novim tehnikama (trenutno prenošenje zvuka i posebno slike), favorizujući više emociju nego dokazivanje i težeći pre sugerisanju nego objašnjavanju. Takav razvoj, koji je doživela i reklama, a od koje propaganda preuzima tehnike, navodi nas i na treću, obuhvatniju definiciju koja kaže da je propaganda “jezik namenjen masi (koji) se služi rečima ili drugim simbolima prenošenim putem radija, štampe, filma.23 Cilj onoga ko širi propagandu jeste da utiče na stav masa o temama koje se propagiraju, koje su predmet mnenja”.24

Dozvoljena i nedozvoljena propaganda

12. Svaki političar i svaka vlast prirodno nastoji da dade utemeljenje svom legitimitetu, da svoje ideje prenese na druge i da dobije podršku što većeg broja pojedinaca: posezanje za političkom propagandom kao sredstvom da se to postigne je dakle sveprisutna pojava, i to bez obzira na vrstu posmatranog političkog režima. Propaganda postaje zaista štetna i za svaku osudu onda kada se koristi na totalitarni način i za promovisanje političkih ciljeva protivurečnih pravima čoveka i suprotnih međunarodnom pravu.25

Efikasnost dokazana kroz istoriju

13. Istorijska iskustva ilustruju efikasnost političke propagande i ogromne štete koje ona može da izazove. Staljinova propaganda, naročito ona pod palicom Andreja Ždanova, prožela je sve sfere društva (politiku, nauku, kinematografiju, sport, slikarstvo, književnost, muziku i dr.), najavljujući dolazak “novog čoveka”, “bića” koje je tek trebalo da se izgradi i kojem je na žrtvu prinesen svaki oblik opozicije - metodom političkih čistki, deportacija celih grupa stanovništva i ubistava oponenata na druge načine. Opsesivno usredsređenoj na kult Vođe (Staljina) i na ponavljanje dogmi i parola, Staljinovoj propagandi – koja se može povezati sa maoističkom propagandom - svojstvena je cenzura, centralizovano upravljanje instrumentima difuzije (sredstvima javnog informisanja), instrumentalizacija vesti ili masovne priredbe koje ne trpe nikakvu drugu formu kritičkog izraza.26

14. Međutim, nacistički režim je taj koji je pod uticajem uglavnom Hitlera i Goebbelsa, doneo najveće inovacije u korišćenju propagande kao samostalnog oružja27 za mobilizaciju nemačkih masa oko parola kao što su osvajanje životnog prostora i odbrana nemačkog naroda (smatranog arijevskim, tj. čistim i superiornim delom bele rase) - što je sve bila uvertira za uspostavljanje hiljadugodišnjeg arijevskog carstva… Za razliku od propagande komunističkog tipa, koja mobilizaciju obično utemeljuje na konkretnim ciljevima, nacistička propaganda nije definisala precizne ciljeve nego je pre težila da izazove emocionalni šok, uveliko igrajući na kartu iracionalnosti mase. Ona je nastojala da u masi probudi uspavanu mržnju i težnju za moći. Karakteristična crta te propagande jeste to da se manje išlo za idejom, a više za tim da se u masi izazove psihološki šok, i to korišćenjem tehnika i postupaka koji kombinovano deluju na psihu, fiziologiju i nesvesno masâ.

15. Videli smo da su Staljinova i nacistička propaganda bile u celosti usmerene na postizanje totalitarnih ciljeva, na dolazak “novog čoveka” odnosno hiljadugodišnjeg arijevskog carstva. Dočim, totalitarna dimenzija i specifičan cilj propagande koju je pokrenuo režim Slobodana Miloševića počev od 1987. godine uključuju težnju da se srpski narod objedini unutar samo jedne države28 - dakle, implicitno, da se nesrbi proteraju sa svih teritorija na kojima žive Srbi, a koji ima da se pripoje “istorijskoj Srbiji”. Pažljivo proučavanje sadržaja prenošenih putem medija u Srbiji u to vreme pokazuje da je “neophodnost” da se isteraju nesrbi u medijima stalno ponavljana tema29 - i da tu poruku pronose političari, intelektualci, vojna lica, novinari, itd. Sva štampa sistematski i jednoglasno prenosi zapaljive izjave u kojima se ističu opasnosti30 koje prete Srbima i u kojima se, eksplicitno ili implicitno, nesrbima preti represalijama.31

Propaganda i “Svi Srbi u jednoj državi”

16. Ova politika, koja je za cilj imala stvaranje države u kojoj će živeti svi Srbi, bila je praćena nacionalnim političkim programima opravdavanim u srpskom javnom mnenju veštom propagandom. Treba da se naglasi da su mediji mogli da budu jedno od glavnih sredstava te propagande zato što je njihovo stavljanje u službu političke vlasti olakšao specifični kontekst. Naime, u okviru jugoslovenske federacije nezavisni mediji u pravom smislu nisu ni postojali: zaposleni u preduzećima za javno informisanje koja su bila u vlasništvu društvenih organizacija, novinari su smatrani “političkim radnicima”32 čiji je zadatak da brane ideje Partije, dok se svaka kritika strogo kažnjava. Sa slomom Federacije, nezavisnošću republika i izbijanjem rata, profesionalci su se pretvorili u nacional-”patriote”.33 “Izdajnike” nacije se pak sistematski odstranjivalo.34

17. Situaciju u kojoj su mediji bili pod Komunističkom partijom - koja je kontrolisala sve kanale difuzije vesti, u kojoj je kontrapropagandi preostajala samo ilegala - zamenila je situacija u kojoj su mediji, u kontekstu političke tranzicije, prešli pod kontrolu novih nacionalističkih vlasti u republikama.35 U Srbiji će u korist Slobodana Miloševića medijski prostor kontrolisati njegova politička grupacija.36 Iako nije raskinula sa komunističkom ideologijom, ta će grupacija u periodu 1986-1987. doživeti nacionalistički zaokret sa kojim će mediji biti usko povezani. Pod kontrolom Miloševića i njegove partije, upravo će mediji dobiti zadatak da zaseju otrov mržnje i straha među Srbe koje propaganda prikazuje kao neposredno i u samom svom biću ugrožene prisustvom drugih manjinskih nacionalnosti.37 Kako bi to ostvario, Miloševićev režim će pribeći klasičnim tehnikama i principima propagande, proverenima na drugim mestima i u drugim vremenima.

Osnovni principi svake propagande

18. Dakako, istorija političke propagande beleži izvestan broj osnovnih tehnika, koje ćemo u kombinovanom obliku naći i u štampi, na radiju, televiziji, vizuelnom materijalu, kinematografiji i predstavama u bivšoj Jugoslaviji.

Simplifikacija

19. Prvi osnovni princip jeste simplifikacija. To znači da je, kako bi javnost zasigurno upamtila ono što propagandista želi da ona upamti, efikasnije objaviti jednu kratku i sažetu poruku koja rezimira ili po potrebi karikira određeni program, politiku ili ideju. Takva poruka - shodno principu reklame - prenosi se raznim kratkim i upečatljivim formulacijama: “krilaticom” - kakvim su se služili i vojskovođe da bi mobilisali vojsku oko svojih naređenja - a koja je sažeta formulacija cilja koji treba postići i ima vrednost zajedničkog zadatka svih članova neke stranke, grupe ili zajednice…; “sloganom” koji je pak sličniji ratnom pokliču i ima mnogo ostrašćeniji sadržaj (više računa na mržnju, egzaltaciju i sl.); ili simbolom (slika, crtež, melodija…) koji za datu društvenu grupu (zajednicu, nacionalnost, narod) ima magijsku ili mističnu evokativnu vrednost. U osnovi, potrebno je da se pronađu kratke i lako razumljive formule kojima može da se sažme određeni politički program ili doktrina i koje će masa lako moći da upamti.

20. Ovo pravilo simplifikacije važi tim više kada protivnik ili neprijatelj treba da se stigmatizuje tako što će mu se prišiti što pežorativniji atributi.38 Na primer, odredivši kao cilj da se u očima svog naroda ili svoje zajednice satanizuju neprijateljski borci, nastojaće da se ocrni i obezvredi celokupna društvena zajednica neprijatelja. U tom smislu, propaganda ne voli nijanse, uvek je sklonija krupnim potezima da bi bila upečatljivija.

21. Često se do krajnosti sažeto, u vidu parole, izriču nedaće sa kojima se vlast suočava i krivicu za koje nastoji pripisati brojnim protivnicima. Tada se poseže za teorijom zavere, metodom vrlo pogodnim da se svi neprijatelji bez obzira na boju strpaju u isti džak39 - na sliku i priliku Hitlerove propagande koja je insistirala na navodnoj zaveri “demokrata”, “plutokrata” i “boljševika” protiv Evrope...

Projiciranje sopstvenih nedostataka na druge

22. Drugi, vrlo često primenjivani princip počiva na projekciji vlastitih nedostataka na neprijatelje, ili na pripisivanju neprijatelju želje da učini ono što se sâmi spremamo činiti. U tom registru klasičan je primer videti kako se neki od najratobornijih režima kunu da ne žele rat i da je za rat zapravo kriva suprotna strana. Ta obmanjivačka logika završava tako da se pred sopstvenim javnim mnenjem napad prikaže kao jedina moguća odbrana i kao nešto što nam je nametnuto, i da preostaje samo izbor između života i smrti…

Dobar primer za to je kampanja pridobijanja javnog mnenja posredstvom medija kako bi se opravdao rat protiv Hrvata. U svom specijalnom broju iz meseca jula 1990, revija Duga se tog zadatka prihvata na sebi svojstven način. Iz pera Mihaila Markovića, marksističkog ideologa i filozofa i bliskog saradnika srpskog predsednika,40 može da se pročita sledeće: “Tragedija Srba u Hrvatskoj se nije završila - ona traje do dana današnjeg i mogla bi biti još veća u bliskoj budućnosti.”41 U istom broju, doktor Jovan Rašković, vođa Srpske demokratske stranke u Krajini, piše u istom duhu: “Položaj srpskog naroda u Hrvatskoj je gori od položaja bilo koje, makar i najmanje, nacionalne manjine u Jugoslaviji. Svi imaju pravo na jezik, kulturu, svoje mas-medije itd. A jedino to pravo nemamo mi - Srbi u Hrvatskoj. Ukinuti jednom narodu pravo na maternji jezik, na narodno pismo, jedna je vrsta zločina”.42

Instrumentalizacija vesti u sopstvenu korist

23. Treći princip jeste okretanje vesti sebi u korist kako bi se usmeravalo mišljenje ljudi, naročito zahvaljujući čvrstoj kontroli nad medijskim prostorom. I ovde se radi o uveličavanju važnosti ili značenja onoga o čemu se izveštava - na primer stavljanjem naslova ili komentara koji igraju na kartu oduševljavanja ili mržnje - ili izvrtanjem smisla te činjenice (naročito korišćenjem citata istrgnutih iz konteksta) ili tako što će se prećutati43 ono što protivreči zvaničnoj verziji stvari…44

Uporno ponavljanje poruke

24. Daljnja karakteristika svake političke propagande jeste sistematsko ponavljanje jedne ili više glavnih tema i stalno vraćanje na njih, na način da se time ostavi neizbrisivi trag u glavama ljudi.45 Kako se masa ne bi zamorila, forma poruke (smisla) ipak valja da se menja i prilagođava karakteristikama svakog tipa publike svaki put kad je to potrebno. Da bi bilo koja vrsta propagande bila efikasna, neophodni su dakle preciznost i kontinuitet, instrumentalizacija koja propagandu hrani stalno novim informacijama, “dokazima”, otkrićima, šokantnim formulacijama, što joj daje zamah kad se pojavi neki događaj smatran markantnim.

Oslanjanje na mitove i istoriju

25. Da bi bila potpuno efikasna, propaganda mora da se, uz ostalo, oslanja i polazi od već postojeće podloge ili tla: ona najčešće poseže za mitologijom ili koristi svesna i nesvesna osećanja (omraze, istorijske predrasude) prisutne u psihi naroda - slično nacističkoj propagandi koja je sa poznatim uspehom koristila taj prosede kako bi zaoštrila antagonizme između Hrvata i Srba… Propaganda uvek podilazi predubeđenjima, predrasudama i apriornim stavovima i tim je efikasnija što učvršćuje mase u njihovim uverenjima i ubeđuje ih u ispravnost njihovih mišljenja.46

Izgradnja nacionalnog konsenzusa

26. Jedna od funkcija ili karakteristika propagande je i nastojanje da se među stanovništvom razvije osećanje jednodušnosti, sračunato na to da se individualna mišljenja konformišu sa javno proklamovanim mnenjem. Opštu saglasnost propaganda nastoji da postigne upravo pomoću medija ili manifestacija i parada druge vrste. U funkciji ostvarivanja tog konformizma mišljenja, često ćemo videti kako se za primer pokazuju intelektualci, sportisti ili estradne zvezde: zbog ugleda koji oni uživaju, njihovo pristajanje uz to što se predstavlja kao opšte mnenje (ili zajednička stvar), može da proizvede efekt povođenja ili zaraze.47 Isto tako, pomoću medija i masovnih priredbi, propaganda može da u pojedincu pobudi strah ili egzaltaciju. Deklarisani cilj ovde je naravno osvajanje terena, učestalo demonstriranje snage, pokazivanje nadmoći nad protivnikom. Takva logika prirodno navodi na raskrinkavanje kao izdajnika onih koji tu propagandu odnosno zajedničku stvar dovode u sumnju ili joj se suprotstavljaju.

Pod Miloševićevim režimom, mediji su tako stekli funkciju denuncijacije48 i ostracizma onih koji su se u ovom ili onom momentu usudili da javno stave u pitanje okolni ultranacionalizam ili ustanu protiv njega. Zbog toga će nezavisni mediji, jedina sredstva informisanja otvorena za opoziciju, postati glavnom metom optužbi za izdaju, naročito u vreme izborne kampanje. Novinar-komentator Stevan Grubač, jedan od najistaknutijih glasnogovornika nacionalističke propagande na Televiziji Beograd, 5. decembra 1992. izjavio je naprimer sledeće: “Takozvani nezavisni novinari sarađuju sa inostranim snagama i neprestano izdaju svoju otadžbinu. Mediji u kojima ti ljudi rade danas su na strani onih koji žele građanski rat u Srbiji i koji žele rat na Kosovu…”. Odmah zatim, “stručnjak” za religiju, dr Milan Jevtić, izjavljuje: “Ako postoji neko koga treba kriviti za rat u Bosni, to su takozvane nezavisne novine BORBA i VREME iz Beograda. Propovedajući mir oni su zapravo Srbe onemogućili da se pripreme za borbu sa Muslimanima kako treba. Tako da su oni odgovorni za tako mnogo poginulih Srba.”49

Analogni postupci koristiće se i protiv drugih komponenata civilnog društva i političke opozicije, koji su se suprotstavljali ratu u Bosni. Tako je 3. aprila 1993. Stevan Grubač, u svom komentaru jedne mirne demonstracije koju je toga dana organizovao Građanski antiratni pokret, na RTS-u demonstrante denuncirao kao antisrpske: “Beogradski intelektualci i takozvani antiratni aktivisti pod zaštitom su Izetbegovića. Oni u srcu ne nose bosanske Srbe, nego Muslimane i novac agencija iz inostranstva.” Često etiketirani kao izdajice Srbije i špijuni-plaćenici CIA-e, pripadnici opozicije biće redovna meta napada Televizije Beograd, kao naprimer 26. septembra 1992. kada jedan komentator o njima izjavljuje sledeće: “Oni su samo takozvana opozicija, oni žele da prodaju našu braću Srbe u Hrvatskoj i Bosni, oni hoće vlast samo da bi našim neprijateljima pomogli da unište Srbiju i Srbe.”

Osnovne crte srpsko-jugoslovenske propagande

27. Da bi ti razni osnovni principi mogli da u potpunosti funkcionišu , a što je preduslov uspešne propagande, nužno je onemogućiti i sprečiti izražavanje alternativnih informacija ili ideja - ili postići barem to da one ostanu u uskom krugu, da ne prekorače prag masovnih medija. Poput drugih, režim Slobodana Miloševića je na to prionuo, obezbeđujući totalnu kontrolu nad medijima u vlasništvu države ili društvenih ustanova, ograničavajući slobodu nezavisne štampe i svim sredstvima je sprečavajući da informiše građane, vršeći stalan pritisak na novinare sa ciljem da poštuju određene granice koje ne smeju da se pređu, kao i da pristanu na podržavanje programa i ideja vlasti, da se pokore disciplini.

Milošević je naime vrlo rano uvideo od kolikog je za njega interesa kontrola i korišćenje Partije i medija za osvajanje i očuvanje vlasti. On će to ostvarivati zamenjujući stranačke kadrove vlastitim snagama i lično će bdeti nad tim da na čelo javnih medija budu postavljeni njegovi najverniji50 saveznici iz Partije: rukovodioci programa radija i televizije, kao uostalom i direktor novinske grupe Politika, uvek su naime članovi Centralnog komiteta Partije. Milošević će se u septembru 1987. godine osloniti na reviju Duga,51 a naročito na dnevnike Politika i Politika Ekspres - na čelu kojih su bili Živorad Minović odnosno Slobodan Jovanović,52 bliski politički saveznici Miloševića koje je na funkcije glavnog i odgovornog urednika 1986. postavio Savez komunista Srbije - sa ciljem da eliminiše svaku opoziciju svojim nacionalističkim pozicijama u pogledu Kosova unutar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.53 Osma sednica Saveza komunista Srbije, koja je ubrzo nakon toga obeležila definitivnu pobedu Miloševića nad protivnicima, za njega je bila prilika da sastavi spisak novinara koji treba da se otpuste zato što ga tada nisu podržali. Ivan Stojanović, generalni direktor Grupe Politika, tada je smenjen i na njegovo mesto je u novembru postavljen Živorad Minović. A Živorad Minović tada zavodi red u publikacijama te novinske kuće - promenjena je redakcija Sveta, ukinuta su izdanja za mlade kao NON, Mladost i Student … Istu sudbinu doživljava i Mirko Đekić, glavni i odgovorni urednik NIN-a (izdanja Grupe Politika), reorganizaciju čije redakcije je Milošević priželjkivao nekoliko meseci ranije,54 a isto se dogodilo i sa Mihajlom Erićem, glavnim urednikom informativnog programa Televizije Beograd (RTB)… Autonomne pokrajine nešto kasnije takođe bivaju pogođene tim čistkama koje se sprovode u medijima. U Vojvodini, posle “jogurt-revolucije” bivaju smenjeni vodeći novinari Radio-Televizije Novi Sad, i dnevnog lista Dnevnik. Na Kosovu, vlada Srbije zavodi čvrstu kontrolu nad medijima u letu 1990: 5. jula smenjen je glavni urednik Radio-televizije Priština, a odstranjeno je nekih 1300 ljudi. Dnevnik Rilindja, jedina novina na albanskom jeziku, biva zatvorena, čime je otkaz dobilo 200 novinara. Zatvoreno je i šest lokalnih stanica na albanskom jeziku. Preuzimanje kontrole nad audiovizuelnim medijima od strane Miloševićevog režima preduzeto 1986-1987. godine dovršeno je u leto 1991. godine. Neposredno nakon marša opozicije organizovanog u Beogradu 9. marta 1991. u znak protesta upravo protiv kontrole Miloševićeve partije nad Televizijom, Milošević daje na usvajanje novi zakon kojim se objedinjuju radio i televizija na celoj teritoriji Republike: centri Novi Sad, Priština i Beograd tada postaju delovi samo jedne mreže koja se lakše kontroliše. Novi zakon o radiju i televiziji Srbije imovinu RTS-a prenosi na državu koja tako postaje njegov vlasnik, a faktički je to Miloševićeva partija… Celo rukovodstvo radija i televizije je smenjeno i donesene su odluke o novim imenovanjima.55

Mediji kao glavno oruđe propagande

28. Mediji su bili korišćeni kao ratno oružje, čas za ostvarenje političkih ciljeva - npr. za lansiranje i odbranu lajtmotiva “Svi Srbi u jednoj državi” - čas za ostvarenje strateških ciljeva - kao što je osvajanje teritorija silom,56 praksa etničkog čišćenja ili razaranje ciljeva predstavljenih kao simboličkih i prioritetnih… Kako bi se ti ciljevi ostvarili, Miloševićev će režim dakle učiniti sve da bi obezbedio kontrolu nad televizijom, radijom i štampom: nakon preuzimanja glavnih sredstava difuzije informacija uslediće metod koji kombinuje propagandu, delimične (i pristrasne) informacije, lažne vesti, manipulisanje, neinformisanje o određenim činjenicama, itd. Ceo taj arsenal biće mobilisan u funkciji opravdanja stvaranja jedinstvene države svih Srba57 - i, shodno tome, davanja legitimiteta nacionalnom političkom programu prikazanom kao borba za slobodu, mera za zaštitu rodne grude srpskog naroda - te, naposletku, jačanja vlasti i pozicija Miloševićevog režima.

Milošević je tako i sam ponekad izricao vrlo nedvosmislene pretnje onima koji bi se usprotivili srpskom jedinstvu. Dana 16. marta 1991, obraćajući se predsednicima opština Srbije, on je na primer izjavio: “Mi moramo obezbediti da imamo jedinstvo u Srbiji ako želimo da kao republika koja je najveća, koja je najbrojnija, diktiramo dalji tok događaja. To su pitanja granica, prema tome, suštinska, državna pitanja. A granice, kao što znate, uvek diktiraju jaki, nikad ne diktiraju slabi. Prema tome, osnovno je da moramo biti jaki. Da bismo bili jaki, moramo biti jedinstveni na ovim našim nacionalnim interesima. (…) Ja sam naredio još juče mobilizaciju rezervnog sastava milicije. Dalje, angažovanje i formiranje novih snaga milicije, a vlada je dobila zadatak da pripremi odgovarajuće formacije koje će nas učiniti u svakom slučaju bezbednim, odnosno učiniti sposobnim da branimo interese naše republike, a bogami i interese srpskog naroda van Srbije…Ja sam bio na vezi sa našima iz Knina, iz Bosne, ogromni su pritisci. (…) nadam se da neće biti toliko ludi da se sa nama tuku. Jer, ako ne umemo da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo.”58 Opšte uzev, mediji će se koristiti za to da bi se nesrbi odvratili59 od ostanka na teritorijama smatranima istorijski srpskima - pa i pod cenu primene sile60 da se one očiste.61

Pravilo: zavaditi jugoslovenske zajednice

29. Stalnom upotrebom određenih ključnih reči nastojala se među srpskim građanima pobuditi odbrambena reakcija i podrška projektu države za sve Srbe koji je pokrenula vlast. Možemo navesti na primer izraze kao “ustaške fašiste” i “koljači” upotrebljavani za stigmatizovanje Hrvata, ili “islamske ustaše” i “džihad-ratnici“ kojima su pežorativno nazivani bosanski Muslimani…62 Sistematsko posezanje za takvim ključnim rečima, za terminologijom koju je medijima nametnuo Miloševićev režim, bez sumnje je izazvalo i održavalo reakcije mržnje prema nesrpskim zajednicama.

Korišćenje medija kao oružja u pravom smislu

30. Kako ćemo pokušati pokazati nešto kasnije, instrumentalizacija medija za nacionalističke svrhe bila je mišljena kao ravnopravni element vojne kampanje, u smislu da se zaista može govoriti o “ratnim medijima”. Fabrikujući laži, izmišljajući razlike i preuveličavajući suprotnosti između nacionalnih zajednica, televizija, radio i štampa upustili su se u opasnu igru. Sistematska upotreba lažnih informacija, polu-informacija, odsustvo medijskog pokrivanja određenih događaja omogućilo je da se među nacionalne zajednice udahnu i uliju mržnja i strah. Mediji su pripremili psihološki teren za narastanje međunacionalne mržnje, pretvorivši se u oružje kada je izbio rat.

31. To može da se ilustruje sa nekoliko primera na koje ćemo se detaljnije vratiti kasnije. S jedne strane, mistifikovane su istorijske činjenice kako bi mogle da posluže nacionalističkim ciljevima i kako bi se postiglo da srpski narod oseti i ispolji želju za osvetom prema onima koji su mu prikazani kao neprijatelji - Hrvatima i Muslimanima - koji bivaju satanizovani. U kontekstu patriotske euforije, mediji pod kontrolom režima su, s druge strane, naveliko širili laž da su za sve nedaće koje su snašle Srbiju odgovorni politička opozicija i nezavisni mediji. Najzad, pod pritiskom političkih vlasti, mediji su morali pokušati da srpske građane ubede da su oni žrtve međunarodne zavere koja ima za cilj da eliminiše Srbiju i izbriše je sa lica zemlje… Konstruisanje takvih stereotipa punih mržnje od strane medija, a posebno od strane državne televizije,63 neosporno je položilo emocionalne temelje za vođenje ratne propagande.

II. Mediji u službi rata

32. Sukob u bivšoj Jugoslaviji ilustruje činjenicu da rat danas više ne može bez krilatice, bez slogana pa, dakle, ni bez propagande i komunikacije. Naročito u Srbiji, instrumentalizacija medija u službi nacionalističkih ciljeva i interesa rezultat je zrelo promišljenog plana - koji je i sam integralni deo strategije osvajanja i afirmisanja identiteta.

33. Izraz “medijski rat” ovde stiče celokupni svoj smisao jer, kao u svakoj ratnoj situaciji, posredi je kontekst sučeljavanja i sukoba povezanog s političkim ciljevima i svrhama koji ne podrazumevaju samo strateške ciljeve (osvajanje teritorija, zauzimanje ili uništavanje odabranih ciljeva, etničko čišćenje…) i odgovarajuća sredstva (kontrola medija), nego zahtevaju i metod, taktiku da se “dopre” do protivnika (propaganda, dezinformisanje, manipulisanje, laž, itd.).

34. Što se tiče vremenskog aspekta tog medijskog rata, valja razlikovati tri tipa primenjenih delovanja.64 Pre svega to je dugoročno edukativno delovanje, kondicioniranje mišljenja i modeliranje mentaliteta - rečju, kontaminacija - što u grubim crtama odgovara fazi razvitka srpskog nacionalizma od početka osamdesetih godina do juna 1991. godine.65 Tu fazu obeležava nastojanje da se iskoristi i manipuliše istorija kako bi se srpsko javno mnenje mobilisalo protiv novih opasnosti. Ti motivi prenose se kroz celu srpsku intelektualnu i umetničku scenu - bilo da posmatramo pozorište, književnost, slikarstvo i sl. Zatim, 1986-87. godine kreće srednjeročno delovanje u formi kampanja na javno mnenje sa svrhom da se propagiraju izvesne teme ili izvesne ideje, a u duhu jasno definisanih ciljeva. Rubrika “Odjeci i reagovanja”66 u dnevniku Politika u tom je smislu odigrala suštinsku ulogu dajući srpskom nacionalizmu “naučno” ruho: visok nivo saradnika - akademika, doktora, univerzitetskih nastavnika, predstavnika vlasti itd. - pridali su mu određeni autoritet odnosno legitimitet u očima srpskog javnog mnenja.67 I naposletku, direktnije povezano sa početkom neprijateljstava, tu je taktičko delovanje u konkretnoj situaciji, neodvojivo od prethodnih tipova delovanja, kao što je širenje glasina i laži…

Manipulisanje istorijom u korist nacionalističkih interesa

35. Klima nepoverenja, a zatim mržnje prema drugome, koja se hranila vekovnim strahovima i igrala na kartu krajnjeg nacionalizma, postepeno je od kraja osamdesetih godina počela da se ispoljava u svim republikama. Koliko god nas čudila prijemčivost javnih mnenja na simplističke i ksenofobne poruke koje su lansirali mediji, ona zapravo može da se objasni postojanjem izuzetno povoljnog tla. Naime, uticaj medijskih poruka mogao bi da se uporedi sa dejstvom halucinogenih droga na javno mnenje još obeleženo ratnim razdorima iz četrdesetih godina, dramatičnim događajima za koje je poznato da su bili potpuno “potisnuti” i zataškani naporom federalne vlasti i voljom jednog čoveka, Tita, iz straha da bi svako podsećanje, svaka aluzija na te događaje, moglo samo da probudi najgore demone i dovede do raspada federacije.

36. Upravo održavanje ovog tabua tokom decenija i nepreduzimanje spasonosnog kolektivnog egzorcizma po okončanju rata - pomoću jednog pravog društvenog istorijskog projekta analize činjenica i odgovornosti za njih - olakšalo je manipulisanje istorijom68 od strane nacionalističkih političkih stranaka koje su nakon slobodnih izbora iz 1990. godine osvojile ili zadržale vlast u bivšim federalnim republikama.

37. Sama struktura federalnog sistema javnog informisanja uspostavljena za vreme Tita - kojoj je bila svojstvena jaka decentralizacija sa ciljem da bi se svakoj kulturi zagarantovao prostor za izražavanje, zahvaljujući kojoj je svaka republika razvijala sopstvene medijske komplekse69 - išla je na ruku nacionalističkim strankama u preuzimanju kontrole nad medijima koje su već smatrale svojima…

Odgovornost intelektualaca

38. U Srbiji, nacionalno pitanje otvoreno je postavljeno sredinom osamdesetih godina, u kontekstu ekonomske stagnacije i društvene krize. Početkom 1986. godine, pod uticajem srpskog književnika i akademika Dobrice Ćosića, Udruženje književnika Srbije pretvorilo se u glasnogovornika traženja afirmacije srpskog identiteta, nižući apele i manifestacije za potpisivanje peticije koja je razobličavala “genocid”, kojeg je žrtva, kako se govorilo, bilo srpsko stanovništvo na Kosovu.

39. No fitilj će planuti i srpsko nacionalno pitanje će biti javno postavljeno tek nekoliko meseci kasnije, kada je objavljivanjem u Večernjim novostima,70 u javnost procurilo nekoliko izvoda iz Memoranduma o aktuelnim društvenim pitanjima u našoj zemlji Srpske akademije nauka i umetnosti. U tom tekstu u čijem je pisanju učestvovalo šesnaest članova Akademije, uvelike inspirisanom od strane Dobrice Ćosića,71 ponovno su - kroz analizu krize socijalističkog federalnog sistema - bile izložene sve nacionalističke teze koje će hraniti međunacionalnu mržnju i izazvati rat. Memorandum je dakle razobličavao diskriminaciju - političku, društvenu, ekonomsku72 i kulturnu - od strane drugih republika u okviru Federacije čija je žrtva srpski narod.73 Antisrpska koalicija je zahvaljujući Ustavu iz 1974. Srbiju i Srbe navodno stavila u inferiorni položaj: polazeći od specifičnih interesa srpskog naroda, šesnaest akademika pozvalo je dakle na vraćanje izgubljenih teritorija i obnavljanje srpske kontrole nad autonomnim pokrajinama Kosovo i Vojvodina. U tom apelu na jedinstvo upućenom Srbima rasutim po celoj Federaciji - koji su ne samo na Kosovu, nego i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, žrtve “kulturnog genocida”, “istrebljenja” ili “prisilne asimilacije” - zahtevalo se da Srbi dobiju sopstvenu državu i da njome upravljaju, pa i pod cenu posezanja za silom, i staviti u pitanje granice sa ostalim republikama u Federaciji.74

40. Slobodan Milošević je uspeo da postigne da se Centralni komitet Saveza Komunista Srbije ne izjasni o tom eksplozivnom tekstu - nije bilo nikakvih smena ni uklanjanja ljudi. On sâm neće se izjasniti odmah, niti će lično osuditi Memorandum. Postoje indicije75 na osnovu kojih može da se pretpostavi da sve to nije procurilo u Večernje novosti bez znanja Miloševića i njegovog kruga: činjenica da se ugledna Srpska akademija bavi odnosima među partnerima u Federaciji i postavlja pitanje o položaju Srbije u sklopu Jugoslavije poslužiće kao legitimacija izlasku antijugoslovenskog nacionalističkog programa u javnost i na političku scenu. Arhitekt Bogdan Bogdanović, koji je 1981. istupio iz Srpske akademije, tako naprimer potvrđuje da je, prema njegovom mišljenju, objavljivanje tog dokumenta izraz saučesništva određenih političkih krugova i beogradskih intelektualaca te da Memorandum predstavlja ohrabrenje i naučno pokriće srpskom nacionalizmu: “Takav dokument nije mogao da se pojavi bez saradnje akademika - nacionalnih vođa i pojedinih članova partije. Svakako ne Stambolićeve (…) U Beogradu je dočekan kao znak za početak trke: ‘naši intelektualci kažu nam da krenemo’. U šta? U Veliku Srbiju, razume se. U ratove za ostvarenje naših velikih ideala naše tradicije, itd.”76

Milošević će kasnije taj program preuzeti za svoj račun i iskoristiće ga za osvajanje vlasti, da bi počeo da ga zaista sprovodi, uz direktnu saradnju nekih članova Akademije,77 nakon što je bio izabran za predsednika Srbije. A u osvajanju vlasti kao i u instrumentalizaciji srpske istorije i mitologije, ispostaviće se da su mu mediji najdragocenija pomoćna sredstva.

Miloševićevo oslanjanje na medije u svrhu osvajanja vlasti

41. U odlučnoj bici protiv reformatorskog krila Komunističke partije Srbije u septembru 1987. u kojoj je pobedu odneo S. Milošević - prvo uperenoj protiv Dragiše Pavlovića, predsednika beogradskih komunista, a zatim protiv Ivana Stambolića, srpskog predsednika - glavni mediji u Srbiji zaista će odigrati ključnu ulogu. A Dušan Mitević, drugi čovek Televizije Beograd i Miloševićev intimus,78 i Živorad Minović, glavni urednik Politike,79 kao i Slobodan Jovanović, direktor Politike Ekspresa, podržaće Miloševića u sukobu sa njegovim protivnicima unutar Partije, optuženim za antititoizam i antijugoslovenstvo… Ostvarena u ogorčenoj bitci na jednoj sednici Centralnog komiteta Partije, pobeda Miloševića nad reformatorskim krilom Partije omogućiće izvođenje puča u medijima u organizaciji Dušana Mitevića koji je usledio ubrzo zatim80: “osma sednica” Partije bila je prilika za prvi “direktan” televizijski prenos događaja te vrste milionima srpskih tv-gledalaca koji će biti svedoci preuzimanja kontrole nad Komunističkom partijom Srbije od strane Slobodana Miloševića.81 Borisav Jović, verni Miloševićev saveznik i bivši predsednik jugoslovenske federacije potvrdio je kasnije da je medijatizacija te “osme sednice” bio važan čin davanja legitimiteta Miloševićevom preuzimanju kontrole nad Partijom.82

42. Režija te predstave podseća na jednu drugu, onu od 24. aprila 1987, na kojoj će Milošević, poslat na Kosovo da bi se sastao sa srpskom manjinom koja se žalila na iživljavanja albanskih autonomnih vlasti, izgraditi legendu o sebi kao braniocu kosovskih Srba, a na osnovu unapred smišljenog incidenta i govora.83 Naime, incident koji je navodno do detalja izrežiran u saradnji sa lokalnom policijom, koji će za njega biti prilika da izgovori ono “Niko ne sme da vas bije” upućeno srpskoj manjini, snimala je Televizija Srbije koja se na licu mesta zatekla zaslugom Dušana Mitevića.84 Emitovane i stalno iznova reprizirane na televiziji, opširno komentarisane na stupcima štampe, te slike su ovekovečile lik Miloševića kao spasitelja i ujedinitelja srpskog naroda i učvrstile njegovu moć unutar Partije.

“Ugroženost srpskog identiteta”

43. Nakon te prve manifestacije dosluha između Miloševića i srpskih medija, ujedinjenih na nacionalističkim ciljevima, uslediće od leta 1987. pa do 1990. godine intenzivna medijska kampanja sa ciljem podizanja Srba protiv albanske većine na Kosovu okrivljene za sve nedaće.

44. Prikazivanje srpskog identiteta kao ugroženog od suseda, a na prvom mestu od Albanaca, naveliko će iskorišćavati dnevni list kao što je Politika, koji će postati jedan od glavnih instrumenata manipulacije i dezinformisanja pod kontrolom režima.85 Prenoseći najgore glasine bez provere i prikazujući ih kao provereno istinite, taj dnevnik je slikao apokaliptičnu situaciju koja nije imala ništa zajedničko sa stvarnošću Kosova, ali koja je kalila srpski revanšizam i istovremeno podsticala na mržnju i nasilje. Takvo delovanje preuzelo je tehniku već korišćenu u nacističkoj propagandi kako bi se unapred opravdala agresija na Čehoslovačku i Poljsku u ime odbrane nemačkih manjina: “informacije” i “izveštaji” tih ljudi, u kojima su isticana nasilja koje su te manjine trpele, bili su verno reprodukovani u nemačkoj štampi, što im je pridavalo autentičnost86…

45. Od 1987. godine, Milošević će se u vlasti oslanjati na medije, kojima se direktno i cinično služio za nametanje svojih opsesivnih tema. Belgijski novinar Jean-Paul Collette tako tvrdi da je “prema većem broju svedočanstava” on “sam davao inspiraciju za propagandne poruke na televiziji kroz koje je širio svoju nacionalističku histeriju”.87 To Miloševićevo istinsko preuzimanje u svoje ruke medija i njihovog sadržaja takođe je potvrdio Borisav Jović, jedan od njegovih najbližih saradnika, na primer beleškom od 2. avgusta 1990. u svojem dnevniku koji je vodio kao potpredsednik, a posle predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: “Napisao sam seriju od tri članka ‘Istina o Anti Markoviću’ i poslao Slobodanu. On je to dao da se objavi u ‘Politici’. Objaviće se 5, 6. i 7. u nastavcima pod nečijim pseudonimom. Moramo ga razobličiti, jer je narod u velikoj zabludi ko je on i šta je on. Mnogi u njemu vide nekog spasioca, ali on je običan prevarant i neprijatelj srpskog naroda”.88

Srpska mistika u službi vlasti

46. Korišćenje istorije i oživljavanje drevnih srpskih mitova u nacionalističke svrhe stvoriće tada kontekst za organizovanje kulturno-političkih manifestacija sa ciljem mobilizacije srpskih masa. Nacistička propaganda je pokazala da mitovi imaju snažan kohezivni efekat na mase: upravo je mitovima, dakle pozivanjem na sile nesvesnoga, na strah i stravu, na instinkt za moći ili na izgubljeno zajedništvo, propaganda koju je organizovao Goebbels uspela da osvoji Nemce i stopi ih u kompaktnu masu. Srpski će režim upotrebiti sličan recept: kako bi se zakalilo jedinstvo naroda, zvanična propaganda je crpela na izvorima srpske mistike, mistike o narodu žrtvi i mučeniku prema kojem se istorija maćehinski ponela, te mistike Velike Srbije nedeljive od pravoslavlja.89

47. Dakle, 1987. godine su se najveći nacionalisti među intelektualcima smenjivali na televiziji sa hvalospevima prošlosti srpske nacije, dok su se novine punile feljtonima sa istorijskim temama90 u kojima se veličala srednjevekovna Velika Srbija, i tekstovima u kojima su nizane nepravde i napadi upereni protiv Srba,91 od bitke na Kosovom polju 1389. godine - u kojoj je pobedom Turaka okončana samostalnost Srbije - pa do “genocida” koji je nad srpskim stanovništvom 1941. počinila Nezavisna Država Hrvatska92, priznata od Hitlera i Mussolinija, na čijem čelu je bio Ante Pavelić, vođa nacionalističkog ustaškog pokreta odgovornog za atentat na kralja Aleksandra 1934. godine... Na primer, 9. februara 1990. “Politika” je objavila pismo koje je potpisao Vojislav K. Stojanović, predsednik Udruženja univerzitetskih nastavnika i naučnih radnika Srbije, u kojem on očigledno preteruje u pogledu broja srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu, odnosno brojki koje opisuju navodnu demografsku eksploziju albanskog stanovništva na Kosovu: “Srpski narod nikad nije bio osvajački narod i nikad nije težio ugnjetavanju drugih naroda. Ali drugi narodi su nekom zlom sudbinom nastojali da potčine i ugnjetavaju njega (…) u zločinu genocida koji su počinili hrvatski ultranacionalisti, srpski narod je izgubio više od dva miliona nevinih žrtava postradalih samo zato što su bili Srbi (…) Albanci su delali na nemoralan i nehuman način: razradili su nečuvenu kampanju za plodnost svojih jadnih i sirotih žena te je upravo tako kod njih došlo do još neviđene demografske eksplozije, najveće na svetu. Oni su tako svoj broj na Kosovu i Metohiji povećali pedeset puta za samo četrdeset godina.” /prevod sa francuskog/

Medijatizacija “političkih liturgija”

48. U celoj će se zemlji organizovati sve brojnije umetničke, verske i ritualne ceremonije u svrhu komemorisanja “srpskih žrtava” kroz istoriju. Milošević, koji je poznavao psihološki efekt takvih priredbi na masu i koji je smatrao važnim da im i lično prisustvuje, svesrdno je brinuo da one budu uvršćene među udarne teme u medijima93: tako su, na primer, u aprilu 1990, dve urednice iz informativnog programa Radio-Televizije Novi Sad (Vojvodina) dobile otkaz jer nisu kao udarnu temu objavile vest o proslavi jednog srpskog praznika kojoj je prisustvovao Slobodan Milošević94…

49. Sa simboličkog aspekta, najuspelija “politička liturgija” neosporno je bila od režima organizovana proslava šestote godišnjice poraza na Kosovu polju kojim su Turci za više vekova obezbedili svoju vlast u regionu, održana 28. juna 1989. Pred milionom Srba koji su se tom prilikom okupili, Slobodan Milošević je srpskom narodu obećao “nove bitke” kojima će se nadoknaditi taj poraz u kojem je na žrtvu prineseno više desetina hiljada mrtvih i pozvao na buđenje nacije. Televizija Srbije, kao uostalom i sredstva informisanja u celini, pridaće posebnu važnost toj manifestaciji koja je Miloševića predstavila kao spasitelja koji je srpskom narodu vratio kolektivno dostojanstvo povrativši “izgubljeni raj” drevne Srbije.95 Kako ispravno ocenjuje Florence Hartmann, “režimska propagandna mašina igrala je na emocije, glorifikovala prošlost, manipulisala memoriju zajednice da bi duhove pripremila na rat koji je Slobodan Milošević upravo najavio”.96 U tom pogledu, posebno mesto zauzima dnevnik Politika i njena rubrika “Odjeci i reagovanja”, čuvena po propovedanju mržnje i ksenofobije. Od jula 1988. do marta 1991. godine, u toj je rubrici izašlo više od 4.000 priloga iz pera intelektualaca, sindikalista, vojnih lica, nastavnika, lekara, itd, ali i ljudi iz javnih institucija. Motivisana različitim temama – direktno inspirisanim pritužbama ili ciljevima iznesenim u Memorandumu srpske akademije iz 1986,97 neumorno se kao lajtmotiv prenosila ista poruka, poruka o istorijskim nepravdama nanesenim srpskom “Narodu”98…, podrazumevajući da je došlo vreme za reparaciju. "Sadržaj te rubrike, koja je igrala glavnu ulogu u manipulaciji srpskim javnim mnenjem, prenosili bi u glavnim crtama elektronski mediji pod kontrolom vlasti, TV-Politika et TV-Beograd. Tako mnogobrojni prilozi bili su predstavljeni kao izraz volje srpskog “naroda” i u isti mah su služili kao opravdanje za sprovođenje u delo nacionalističkih teza Miloševićevog režima – što je klasični propagandni postupak koji smera na veštačko stvaranje jednodušnosti odnosno kohezije oko jednog vođe i njegove politike…

Napad na medije

50. Zvanična propaganda režima postala je još efikasnija kada je Slobodan Milošević preuzeo kontrolu99 nad beogradskom televizijom, što se dogodilo neposredno nakon što se “nametnuo” kao čelnik komunističke partije:100 rukovodstvo je zamenjeno ljudima od poverenja i članovima partije zaduženima da pojačaju ideološki pritisak u korist “srpske nacionalne obnove”.101 Nekoliko stotina novinara koji nisu pristali uz politiku Slobodana Miloševića otpušteni su sa televizije102 i iz novina u Beogradu, Novom Sadu i Prištini.103

51. U julu 1990, nadovezujući se na dekret kojim je okončana autonomija Kosova i raspušteni vlada i parlament, odlučeno je da se ukinu radio- i televizijski programi na albanskom jeziku u pokrajini, čime je više od dva miliona Albanaca lišeno informisanja na maternjem jeziku, a zabranjene su i dnevne novine Rilindja.104 Uporedo s tim, vlasti iz Beograda su uhapsile i zatvorile dvadesetak novinara albanskog govornog područja, a otkaz je dobilo oko pet stotina novinara koji su radili na radio-televiziji Kosova…

Televizija, glavna poluga mašinerije

52. Ova takoreći totalna blokada medija omogućiće srpskom voždu i njegovoj partiji, Socijalističkoj partiji Srbije da bez problema dobiju prve slobodne izbore u decembru 1990…105 Pored novinsko-izdavačke grupe Politika, pokazaće se da je glavni prenosnik mistifikacije istorije u Srbiji televizija. Kao tradicionalni propagator zvanične ideologije, televizija naime prerasta u najvažniji medijum, i to bez konkurencije, jer je dugo predstavljala106 jedini izvor informacija za više od 90% Srba.107 Dakle, pišući istoriju nanovo, bazirajući se na fragmentima stvarnosti - tj. primenjujući selektivnu memoriju koja se sastoji “u skidanju odgovornosti sa sebe (za sopstvene) zločine podstičući sećanje na zločine koje su počinili drugi”108 - ta će sredstva informisanja doprineti satanizaciji drugih nacionalnih zajednica, naročito kosovskih Albanaca, Hrvata i bosanskih Muslimana.

53. Godine 1990, kako bi se pripremilo i opravdalo Miloševićevo preuzimanje pokrajine Kosovo109, srpska televizija je putem niza uopštavajućih komentara pokrenula kampanju protiv kosovskih Albanaca optuživanih “da truju bunare i kolju decu”. Štafetnu palicu je preuzela Politika koja je objavljivala pisma čitalaca - u stvarnosti često lažna - potvrđujući tim pismima činjenicu da Albanci tamo siluju na stotine Srpkinja.110 U Politici od 9. februara 1990., iz pera Vojislava K. Stojanovića, predsednika Udruženja univerzitetskih nastavnika i naučnih radnika Srbije, možemo pročitati sledeće: “(…) Danas su se bestijalni albanski teroristi razularili na Kosovu i Metohiji, uništavajući i napadajući sve srpsko, upadajući Srbima u kuće i terorišući ono malo što ih je tamo ostalo. Na Kosovu i Metohiji vlada teror terorista naoružanih do zuba (…)”. /prevod sa francuskog/

Slobodan Milošević će lično učestvovati u stigmatizovanju kosovskih Albanaca, nuđenjem krajnje manihejske predstave o situaciji i zatvarajući vrata za svako ne-nacionalističko rešenje u toj autonomnoj pokrajini. Tako će naprimer on u jednom govoru koji je prenela TV Beograd izjaviti: “Svako dete zna istinu o Kosovu i Srbiji i upravo zato o tome nemam potrebe da govorim, a onima koji misle da ima potrebe odgovorio bih da neću o tome da govorim jer ne bih prihvatio nikome da se pravdamo zašto Republika Srbija ne dopušta da na Kosovu i Metohiji ponovo ubijaju Srbe i Crnogorce i zašto nismo spremni za dijalog o mogućnosti stvaranja albanske države na tlu Srbije. Da ne bude zabune, želim otvoreno da kažem da svako ko na ovim pitanjima traži odstupanje može zato da se izbori samo obaranjem sadašnjeg rukovodstva Srbije”.111 To zatvaranje vrata za bilo kakav razgovor urodilo je u julu 1990. proglašenjem Republike Kosovo, odmah nakon čega su srpske vlasti raspustile Skupštinu u Prištini, a uvele i privremene mere na TV Priština i u novinama na albanskom.

54. Opšte uzev, pre nego što su postupci Srbije doveli do rata, beogradski elektronski mediji emitovali su velik broj emisija posvećenih podsećanju na istorijske događaje, uvek povlačeći paralelu sa progonima kojima su, kako se tvrdilo, bili izloženi Srbi u Hrvatskoj i Bosni.

Dolazak na vlast HDZ-a u Zagrebu nakon izbora u aprilu-maju 1990. u tom će smislu ubrzati razvoj događaja. S opravdanjem da novi ustav izglasan u Hrvatskom saboru Srbe pretvara u nacionalnu manjinu, na signal koji im je Milošević dao u svom govoru u Skupštini Srbije i koji je prenela TV Beograd112 - Srbi kreću u organizovani otpor na terenu. Na Televiziji Srbije tada stasava novi tip “ratnog reportera” - propagandiste, snimaju se i emituju brojni razgovori sa Srbima iz Hrvatske koji svi idu u pravcu zaoštravanja situacije na terenu113 - pravo građanstva imaju samo najekstremniji stavovi. Uporedo sa takvim reportažama koje postaju udarni deo televizijskih večernjih informativnih emisija, ređaju se specijalne emisije, neke u trajanju i od 90 minuta, čiji je prvenstveni cilj da srpsku javnost okrenu protiv neprijatelja koji joj se markira i da pripreme teren za rat.114

Još jedan pokušaj zastrašivanja javnog mnenja bilo je emitovanje potkraj januara 1991. na Televiziji Srbije dokumentarca “Šta je istina o naoružavanju terorističkih formacija HDZ-a u Hrvatskoj” koji je sredinom oktobra 1990. napravila kontraobaveštajna služba vojske (KOS), a koji je trebao da bude “dokaz” direktne odgovornosti rukovodilaca na vlasti u Zagrebu za ilegalno naoružavanje. U tom dokumentarcu snimljenom u crno-beloj tehnici, gledaoci su mogli da vide hrvatskog ministra odbrane, Martina Špegelja, kako, sniman sakrivenom kamerom, iznosi svoj plan akcije protiv kasarni jugoslovenske vojske i obećava likvidacije. Tako barem prenosi Televizija Srbije jer su reči koje izgovara Martin Špegelj nerazumljive, a za srpske gledaoce ponavlja ih spiker u off-u: “A ovo, ako do nečega dođe, onda samo daj direktivu svim svojima koje poznaš: ubijati ekstreme. Na licu mjesta. Na ulici, usred kruga kasarnskog, bilo gdje drugdje, samo pištolj, i u stomak. To neće biti rat, nego će biti građanski rat u kome nema milosti ni prema kome, ni prema ženi, ni prema djeci. Stan, jednostavno bombe u stan porodični...”115 Falsifikat ili istina, taj dokument, emitovan dva puta u toku iste večeri, stvorio je željeni efekt, odnosno delovao kao elektrošok na srpsko javno mnenje za koje je ovo bila potvrda imanentne negativnosti vlasti u Zagrebu…

Najveći srpski moralni i intelektualni autoriteti bili su glavni faktor kondicioniranja javnog mnenja za opravdavanje predstojećeg rata sa Hrvatskom. Na državnoj televiziji, sa visina svojeg neospornog autoriteta, te ličnosti učestvuju u tumačenju vitalnih interesa Srbije. Neprestano podsećanje na Nezavisnu Državu Hrvatsku i na zverstva koja su počinile ustaše služe kao alibi za političke ciljeve režima i osnov su razvijanja i intenziviranja međunacionalne mržnje. Tako naprimer 4. avgusta 1991. jedna je tv-reportaža bila posvećena iskapanju posmrtnih ostataka mučenika stradalih u ustaškim zločinima - gledaocima pokazanih u desetinama omanjih sanduka, a pod pokroviteljstvom akademika Dobrice Ćosića: “Jedan od najvećih grehova naraštaja kome pripadam jeste i ova sahrana koju posle pedeset godina obavljamo, sahrana prebilovačkih mučenika. A taj greh počinismo zato što smo zabludno verovali da je zaborav zločina ustaškog služba bratstvu srpskog i hrvatskog naroda.”116 Paralela između prošlosti i sadašnjosti, kojom se poistovećuju režimi Franje Tudjmana i Ante Pavelića, ima za cilj teranje do paroksizma mržnje protiv Hrvata. Tako ćemo u to vreme na Televiziji Srbije videti Jovana Raškovića, psihijatra, akademika i vođu Srba u Hrvatskoj, kako na jednom mitingu izjavljuje: “Genocid je počeo, a o srpskom narodu u Hrvatskoj, o Srbima, o međunarodnom faktoru, o Evropi i o svijetu ovisi hoće li taj pokret ponovno otvarati koncentracione logore, a već ih pomalo i otvara, hoće li ponovo koristiti jame. Samo je sigurno jedno: da više Srbi neće na jame ići vođeni od dvojice ili trojice ustaša, da Srbi daju veliki otpor i da će genocidna ideja propasti zajedno sa genocidnom državom Hrvatskom.”117

Kad je počeo rat sa Hrvatskom, ta će se tendencija samo pojačati: primer za to naročito je emitovanje dokumentarca pod naslovom “Umetnici u genocidu”118 koji, služeći se mnoštvom svedočanstava, pripoveda o zverstvima hrvatske vlasti Ante Pavelića 1941. godine, a sa svrhom da u kolektivnom pamćenju probudi osećanje progonjenosti, identično onom koje su Srbi iskusili tokom Drugog svetskog rata, na ključnoj tezi kriminalizacije celog hrvatskog naroda119…

55. Ikonografija u vezi sa Turcima i njihovom vekovnom vladavinom u Srbiji takođe će se obilato koristiti za ocrnjivanje bosanskih Muslimana, koji su prikazivani kao mostobran prirodnog ekspansionizma Turaka, te dakle kao opasnost obnove nekadašnjeg Osmanlijskog carstva.

56. Ta medijska propaganda bila je posebno uspešna jer je igrala na kartu najdubljih emocija, oslanjajući se na osećanja trajno ukorenjena u svesti srpske zajednice. Nasuprot srpskog naroda, kvalifikovanog kao nevinog i pravednog, sistematski su postavljani oni koji su uzrok njegovog vekovnog stradalništva i koje valja zaustaviti kako ga ne bi zadesile nove nesreće.120 U tom smislu, nebrojene i sumnjive “istorijske paralele” su iz dana u dan zaista javno mnenje pripremale za izbijanje sukoba.

57. Uveličavanjem nekih činjenica, simplifikacijama drugih, sva su ta sredstva informisanja postala nosioci srpske nacionalističke ideologije. Stvarajući “jednostavne opozicije, jasno imenujući protivnike, koristeći udarne parole i dobro ciljane reči”, ona će milionima ljudi inače kompleksnu i višeznačnu stvarnost prezentirati na redukcionistički i uprošćeni način.121

58. Nakon anti-albanske propagande usledila je zatim anti-slovenska, anti-hrvatska, pa onda anti-bosanska - propaganda, sa mnogo lica, ali u službi jednog i istog političkog cilja: stvaranja države u kojoj će živeti svi Srbi.

Uporedo sa propagandom usmerenom protiv spoljnjeg neprijatelja, totalna kontrola Socijalističke stranke nad Televizijom Srbije Miloševiću omogućava da ušutka nesaglasne glasove iznutra. Kada nisu naprosto ignorisane, akcije opozicije se sistematski iskrivljavaju i poistovećuju sa činovima izdaje Srbije. Ovaj tipičan prosede dezinformisanja, na delu uvek kada se radi o tome šta mediji prate, savršeno ilustruje način na koji je TV Beograd gledaocima televizije prikazala veliku demonstraciju opozicije od 9. marta 1991. godine. U trenutku kada se pred sedištem RTS-a u Beogradu okupilo 200.000 osoba tražeći da ode njegov upravni odbor, skup se promeće u sukob tokom kojeg je poginuo jedan policajac i jedan demonstrant. Iste večeri voditelj tv-dnevnika događaje prikazuje na okrnjen način:122 osa dnevnika je pogibija policajca, u prvom planu su slike udovice u suzama koju pridržavaju da bi mogla da hoda. Naprotiv, o drugoj pogibiji - mladog demonstranta starog 17 godina - ne kaže se ništa, baš kao ni u saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova koje se čita na televiziji.123 Slike koje snima i emituje nezavisna televizijska stanica NTV Studio B, čiji radijus emitovanja pokriva samo područje prestonice, pokazuju međutim verziju vrlo različitu od službene istine. Te slike, naime, pokazuju masu ljudi kako mirno sluša govore prvaka opozicije i da je prolivanje krvi započelo tek kada su snage reda upotrebila suzavac kako bi raspršile demonstrante. Te slike, koje protivureče zvaničnoj istini, neće pokazati državna televizija koja cenzuriše prizore brutalnosti policije i gledaoci će moći da vide samo slike koje “dokazuju” da su vinovnici nasilja pripadnici opozicije. Dok odmah sutradan počinje protestna demonstracija studenata, u televizijskim vestima dominiraju jučerašnji događaji: naširoko se emituju slike iz Skupštine u kojoj govori Milošević i pita se nije li u akciju opozicije umešana strana ruka.124 Uporedo s tim, režim potiče sve delove društva da ga podrže i osude demonstracije studenata i opozicije. Državna televizija takvima širom otvara svoja vrata, naročito u televizijskom dnevniku u kojem se čitaju pozivi na učestvovanje u velikoj demonstraciji podrške koja treba da se održi istoga dana.125 TV Beograd opširno će pratiti tu demonstraciju podrške, a centralno će mesto dati govoru Mihaila Markovića, akademika i potpredsednika vladajuće stranke, koji stigmatizuje izdajnike Srbije, a Slobodanu Miloševiću upućuje hvalospev: “Upravo u času kada se neoustaški specijalci pripremaju za odlučujući napad na Knin, upravo u tome času neka nevidljiva ruka je ovde usred Beograda pokrenula mehanizam za razbijanje Srbije. Od Petra I do danas imamo sreću da se na našem čelu nalazi jedan izuzetno sposoban, čestit i hrabar čovek, Slobodan Milošević”.126

Sredstva informisanja u središtu jugoslovenskog rata

59. Propagandističko delovanje na stanovništvo sa ciljem da se ljudi navedu da prihvate ratnohuškačke nacionalističke političke programe preraslo je u pravu kampanju na javno mnenje. Zavisno od trenutka, čas je trebalo opravdati osvajanja teritorija smatranih zemljom predaka pod neprijateljskom okupacijom - neprijatelja koji svakako treba da se “potera”, čas ocrniti neku narodnost ili narod da bi se legitimisala upotreba nasilja protiv njega (što će reći, predstaviti sebe kao žrtvu tuđeg nacionalizma kako bi se imalo čime pothranjivati sopstveni…), ili je pak trebalo da se do korena saseče bilo koja forma opozicije127 nacionalističkim vlastima u svakoj od republika.

Milica Lučić Čavić, novinarka koja je tokom rata radila u audio-vizuelnom sektoru u Srbiji, vrlo dobro rezimira zastranjenje državne televizije i nekih novinara profesionalaca u delovanje kakvom su se odali za vreme sukoba: “U ovim ratnim godinama, televizija je potpuno potisnula svoju informativnu, prvenstvenu svoju funkciju, i postala je propagandno sredstvo, propagandni servis vlasti. Mnogi novinari su tada na televiziji zaboravili da postoji kodeks, da postoji obaveza novinarska o tačnom i objektivnom izveštavanju, i poslužili su nekim drugim ciljevima. Ti drugi ciljevi bili su izazivanje ratnog raspoloženja, izazivanje etničke mržnje. To je, naravno, olakšalo da se taj rat rasplamsa, da se vodi, da se ocrne svi drugi. U tim novinarskim iskazima, u tim reporterskim izveštajima, uvek je bilo ono - postoje dobri i loši momci. Dobri su naši, oni nisu agresori, nisu ubice, pripadnici su nebeskog naroda, herojskog naroda. Drugi su ubice, drugi su činili zločine nama, iza drugih stoji svetska zavera, stoji Vatikan, Amerika, CIA, KGB, masoni i ko sve ne.”128

Rat će ubrzati to zastranjenje profesionalaca koji deluju poput aktera, da ne kažemo vojnika u sukobu. Protivno profesionalnoj etici, videćemo naprimer kako se reporteri upuštaju u isleđivanje hrvatskih i/ili bosansko-muslimanskih zarobljenika129, otvoreno staju na stranu jednog od protagonista sukoba,130 prikazuju kao svedoke zločina osobe koje su isuviše blizu ili isuviše daleko od događaja o kojima izveštavaju, itd.

Pobuđivanje emocija u javnom mnenju putem emitovanja slika leševa nevinih srpskih civilnih žrtava ili putem prepričavanja takvih događaja tehnika je kojom će se Televizija Srbije naširoko služiti da bi izazvala reakciju zgražanja nad neprijateljem i kontra-reakciju podrške režimu - bez obzira radi li se o ratu u Hrvatskoj ili u Bosni. Televizija igra na emotivnost javnosti prikazujući tragedije pojedinaca sa kojima tv-gledalac ne može a da ne saoseća, za koje ne postoji nikakav odbrambeni mehanizam - naročito kada je reč o najranjivijim bićima kao što su deca. Ovo mogu da ilustruju sledeća tri primera:

Dok u Hrvatskoj besne borbe, Televizija Beograd emituje “svedočenje” jednog dostojnika pravoslavne crkve, oca Filareta iz manastira u Zemunu, koji, sedeći za stolom na kojem se nalazi pocrnela ljudska lobanja na koju kamera stalno ponovo zumira, kazuje ovako:

- “Ustaše su došle u srpsko jedno selo, tu kod Kukuruzara. I uhvatili su maloga Iliju, na očigled majke su ga zaklali i odnijeli tako. Majka mu se zove Milica.”

- Reporter: “To je bilo na njegov rođendan?”

- “Na rođendan, 2. avgusta ove godine. Majka je trčala za njima da barem mrtvo joj dijete daju. Nisu joj dali dijete, odnijeli su ga i poslije su ga spalili. Od toga svega je ostala samo lobanja. Ne bi ni tu lobanju našla da jedna žena druga, koja je - ovako - rimokatolkinja, ali koliko-toliko je imala u sebi nekog ljudskog osjećanja i kazala ‘Ja znam gdje su vam spalili dijete, ja ću vam kazati gdje je njezin grob, od djeteta.’ I otišla je tamo i od svega toga što je moglo da se nađe, nađena je ova lobanja.”131

Drugi primer je “reportaža-portret” jednog srpskog dečaka iz Bosne o kojem ovako govori ratni reporter Televizije Beograd: “Ovo je moj novi drugar, Cvetko. Na brdima iznad Skelana sa njim me upoznao - rat. A bolje da nije na takav način. Do rata Cvetko Ristić je tu živeo i imao sve. (prikazane su slike poharane kuće). A danas, ima samo četrnaest godina i ništa više. I nikog više. (slika zamišljenog dečaka kako obilazi tri groba, uz primerenu muzičku kulisu). Subota, 16. januar 1993, u sedam izjutra. Tog dana su muslimanske jedinice napale njegovo selo. Majka Ivanka, otac Novak, sestra Mitra, od starijeg brata ni traga ni glasa. Cvetko Ristić, tek da se ne zaboravi: sudbina jednog malog dečaka - sudbina jednog malog naroda.”132

Treći primer, reportaža sa ratišta o pogibiji dva srpska dečaka za vreme borbi u Tesliću u Bosni, koju je emitovao RTS: “Umjesto primirja, u Tesliću nove žrtve (…). U napadima Alijine vojske iz višecjevnih raketnih bacača iz pravca Tešnja, u centru Teslića poginula su dva dječaka, devetogodišnji Marko Parović i Igor Jotanović star dvanaest godina.” (emituju se snimci grobova punih cveća i fotografije dece). Slede snimci oca jednog od dečaka ispred njegove kuće, kako skrhan bolom reporteru govori: “Ajdemo kući, molim te… Jao, mali se ovde igrao… Jao, ustaše se gađale… Jao, majku im jebem…!” Zatim je otac pograbio mikrofon od reportera i u njega viknuo: “Jao, osvetiću ga, jao, zakleo sam se na grobu mrtvog sina…!” Kamera zatim tv-gledaoce uvodi u kuću. Snimak fotografije dečaka prati zvučni snimak majke koja plače: “Za tvojih devet godina, tvoju mladost, tvoju radost! /…/ Kako će baba, kako će sine, /bez tebe/? … Bože, ima li te gde? Bože, ako te ima, pomozi…!”. Zatim ponovo snimak oca, “Svet ne vidi, proklet bio! Amerika ne vidi, prokleta bila! Joj, Miloševiću, zlato moje, pomozi nam, molim te!”133

Opravdanja za korišćenje sile protiv neprijatelja

60. Služeći kao sredstva za legitimisanje upotrebe sile i nasilja, srpski mediji su bili podrška vojno-političkom cilju stvaranja države u kojoj će živeti svi Srbi, čije ostvarenje iziskuje pripajanje bosanskih i hrvatskih teritorija na kojima žive Srbi.

Milošević će odabrati Televiziju Srbije i u julu 1991. kako bi u jednom svom govoru dao signal da je rat sada neizbežan.134 Isto tako, mnogo prostora na malom ekranu tada zauzimaju najviše vojne vlasti - ređaju se izveštaji o Miloševićevim posetama oružanim snagama i o visokom stepenu njihove spremnosti u slučaju potreba, a upravo ministar odbrane, Veljko Kadijević, u jednom govoru koji je prenela državna televizija, najavljuje odluku da se interveniše u Hrvatskoj. Sa tim trenutkom učinjeno je sve kako bi javno mnenje čvrsto stalo iza režima, RTS je preplavljen svedočanstvima podrške kao naprimer u prilici kada armijski konvoj izlazi iz Beograda uz “bodrenje studenata” i kreće prema neprijateljskom frontu: “Ovu dugu kolonu zabeležili smo jutros, nešto pre dva časa na autoputu Beograd-Zagreb. Kod Studentskog grada je više stotina studenata izašlo na autoput i oduševljeno pozdravljalo kolonu Jugoslovenske narodne armije.” Sutradan, snimljena pred beskrajnom kolonom vojnih vozila, na ekranu se nižu probrana svedočanstva srpskih građana sa ciljem da se naelektriše javno mnenje i pospeši stvaranje jedinstvene zajedničke fronte: “Ovo je trebalo davno da bude. Ovo je pravo stanje. Noćas ćemo svi u odbranu naše zemlje”; “Da li ste i vi spremni da krenete?” - “Spremni u svako doba, ako treba, i sad”.135

U buci oružja i borbi što je usledila, pravo građanstva imaće samo mišljenja najviše opredeljena za ciljeve teritorijalnih osvajanja. Sistematski će se objavljivati stavovi čoveka kao što je Vojislav Šešelj, poput ove izjave u Skupštini Srbije iz septembra 1991. koju je emitovala Televizija Beograd: “Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica mora da bude naše opredelenje i to je granica na koju armija mora povući sve svoje trupe. Ako nije u stanju bez borbe da ih povuče iz Zagreba, treba ih pod borbom povlačiti uz bombardovanje Zagreba. Armija ima još kapacitete koje uopšte nije upotrebila. Ako su joj trupe ugrožene, ona ima pravo da upotrebi napalm-bombe i sve drugo što ima na svojim lagerima. I tu se ne smemo igrati. Važnije je spasiti jednu vojničku jedinicu nego se bojati oće li tamo neke slučajne žrtve pasti. Pa ko im je kriv. Hteli su rat, imaju rat.”136…

61. Beogradska televizija je sistematski radila na opravdavanju potrebe da se Srbi posluže silom, dakle nasiljem, zasipajući javnost simplističkim tvrdnjama koje su tek retko sadržavale precizne informacije ili indikacije - ponekad čak ni datum ili mesto događaja. U tom smislu naročito je ilustrativan način kako je Televizija Srbije pratila borbe u Vukovaru: po tom načinu prikazivanja događaja - a naročito gubitaka koji su naneseni neprijatelju, sve je urađeno tako da se javnost ubedi da Srbi brane grad.

Kroz reportaže i komentare opremljene slikom, televizija se trudi da gaji međunacionalnu i versku mržnju prema Hrvatima, katolicima: paušalnim sudom predstavlja ih kao neljude - što olakšava, dapače daje legitimitet tome da ih se ponižava, uništava i eliminiše. Da bi se to postiglo, specijalni dopisnici masovno proizvode razgovore sa vojnicima i civilima. U tom smislu, razgovor sa Ilijom Kojićem, komandantom štaba Teritorijalne odbrane za Slavoniju i Baranju - pred samom linijom fronta, svedoči o učestvovanju jugoslovenske savezne armije u tom projektu satanizacije. Na pitanje novinara Televizije Srbije o tome da ustaše srpske žene i decu koriste kao živi štit (primećujemo da pitanje nema upitnu formu…), ovo vojno lice to potvrđuje ne potkrepljujući tu tvrdnju nikakvim dokazom: “Pa, to je nažalost tačno, to je dokaz njihove nemoći, to je dokaz njihove neljudskosti, to je dokaz čime se oni sve služe, oni kroz to žrtvuju ne samo Srbe koje su zatvorili, pohapsili i držali kao taoce, već i sve one Hrvate koji nisu stali na njihovu stranu”…137 Svedočenja civila koja u Vukovaru prikupljaju reporteri na licu mesta, o navodnim zverstvima koja su izvršile “ustaše”, ne sadrže nikakav dokaz tih tvrdnji, a svedoci nikad nisu iz prve ruke. U jednoj reportaži posvećenoj toj temi, novinar pred kamerom pokazuje zlatne zube na svom dlanu i tvrdi: “U ruci imam zlatne zube. Rekoše mi da su ovi zubi vađeni nožem praktično živim ljudima koji su kasnije poubijani.” Iza toga, novinar nastavlja reportažu razgovorom sa jednim starcem u zelenoj uniformi:

- “Da li imate primera da su nekoga ubili, preklali ili nešto mu uradili, od takvih primera zlodela koja su činili?”

- “Ja sam ranije otišao, ja nisam, ali, kako znam, da je bilo i kakvih još mučenja i šta su radili.”

- “Šta je bilo?”

- “Pa, klanja, oči kopali, prste sjekli. Nokte od djece, djeci… u tepsijama smo nalazili djecu koju su htjeli peći - sjekli - u tepsijama smo nalazili na slobodnim teritorijama. Vojnicima glava odsječena, rasporen, koji je bio ranjen pa su ga dokrajčili … i teritorijalcima.”

- “Nemaju milosti ni prema ranjenicima, prema nikome?”

- “Prema nikome nemaju milosti, ja ne znam kakve su to životinje ili šta su to, to nisu ljudi.”138

Čini se sve da bi se stigmatizovao protivnik. Kroz takvu prizmu, srpski mediji stalno stavljaju akcent na zločine koje je hrvatski režim počinio u Drugom svetskom ratu - tv-gledaoce se, naprimer, ubeđuje da je hrvatski narod kao celina genocidan - srpska javnost tada je već kondicionirana za međunacionalnu mržnju. I ovom prilikom u vezi sa opsadom Vukovara, Televizija Srbije - u dobro odabranom momentu - objavljuje vest da je upravo objavljeno jedno još neobjavljeno istorijsko svedočanstvo iz italijanskih izvora prema kojem je ustaška Hrvatska zaista u Drugom svetskom ratu imala nameru da zatre srpski narod - pri čemu se podrazumeva da je Tuđmanova Hrvatska nosilac istog htenja: “Ovih dana u javnosti se pojavilo jedno izuzetno istorijsko svedočanstvo o ustaškim zločinima iz vremena takozvane Nezavisne države Hrvatske. U dosad nepoznatim tajnim dokumentima italijanske armije se između ostalog tvrdi da je Zagreb imao versko-državni projekt totalnog uništenja Srba (…). U tih nekoliko meseci 1941. godine, praktično od uspostavljanja Endehazije, od 10. aprila, pa do aprila i maja 1942. godine, koliko su Talijani imali prilike da to beleže, moglo bi se doći do brojke verovatno veće od 80.000. Svaki ozbiljniji istraživač bi to mogao lako da potkrijepi, ali, nezavisno od te brojke, ovde je upisano 46.286 ljudi - Srba, sa danom, datumom, mestom, pod dokumentima zavedeni, ko je to prijavio, gde ta dokumenta čuvaju i ko je izvršio zločin.”139

Još jedan primer je, ovaj put u vezi sa Bosnom, tvrdnja voditelja u televizijskog dnevnika od 2. avgusta 1992. “da hrvatske i muslimanske snage žele da tamo eliminišu sve što je srpsko. Njihova politička i vojna perspektiva uključuje teror, fanatičnu mržnju, fizički i duhovni genocid nad bosanskim Srbima, napade na srpsku teritoriju”. /prevod sa francuskog/

62. Da bi takve tvrdnje imale veću težinu, način montaže emitovanog slikovnog materijala u punoj meri je igrao na kartu stradanja muškog i ženskog stanovništva kako bi se pobudila mržnja. U tv-dnevniku u 19:30 časova, dakle u vreme kada pred malim ekranima verno sedi 2,5 miliona Srba, RTB će pokazivati nepodnošljive slike (leševe muškaraca, žena i dece - za koje se kaže da su Srbi, ali koji se ni po čemu nisu mogli identifikovati kao takvi - sa razmrskanim mozgovima, raspadnutim telima i sl. u prvom planu; razorene kuće i crkve, oskrnavljene grobove…), i sve to kao dokaz agresije čije su žrtve Srbi. Kao da ni to nije dovoljno, te slike bile su praćene i dokumentovane simplističkom, ali efikasnom ratnohuškačkom retorikom, zadatak koje je bio da pokaže ko su neprijatelji srpskog naroda. Muslimani su nazivani “mudžahedinima”, “džihad-ratnicima“ ili “muslimanskim fundamentalistima”, a sve te kvalifikacije očigledno navođene paralelno sa podsećanjem na tursku okupaciju i prisilnu islamizaciju koju su sprovodili Turci …

Stigmatizacija protivnika

63. Iz komentara koje su pisali srpski novinari, uključujući i novine, izrazi “bosanski” ili “bosanske snage”, izbačeni su u korist pežorativnih izraza i izraza sa najnegativnijim konotacijama: između ostalih, pomenimo primer “Alijinih bojovnika140 koje naoružava Saddam Hussein”, a koji vode “sveti rat u ime islama”. Dana 17. avgusta 1992. novinar Televizije Beograd, Ranko Elez, tako naprimer snage bosanskih Muslimana paušalno naziva “islamskim fundamentalistima”, “islamskim šovinistima” i žigoše ih kao “Alijine surove horde [Izetbegovićeve]”.141 Na to se nadovezivalo prikazivanje Srbije kao istorijskog bedema protiv invazije islama na Evropu…

64. Sa druge strane, Hrvati i njihovi borci bez razlike se nazivaju ustašama142 ili fašistima koji se bore u ime Nemačke. Srpska štampa i televizija nastojale su svojoj javnosti pokazati da hrvatska vlast, na čelu sa predsednikom Tuđmanom, nije ništa drugo do kopija nekadašnje ustaške vlasti iz Drugog svetskog rata. Politika Ekspres tu paralelu povlači u izdanju od 27. jula 1991. kada izveštava o strahu Srba u Hrvatskoj od “hrvatske paravojske” i njenog amblema (šahovnice) inspirisanog zastavom fašističkog režima u Hrvatskoj koji je bio saveznik Hitlerovog SS-a …

Opšte uzev, izveštaji sa ratišta koje su proizvodili reporteri Televizija Srbije sa lica mesta bile su u celosti orijentisane na taj cilj stigmatizacije neprijatelja. U jednom od prvih izveštaja sa ratišta posvećenom borbama u Hrvatskoj i emitovanom u dnevniku u 19:30 časova, opis protivničke strane koji se daje tv-gledaocima simptomatičan je za način na koji će mediji mesecima pratiti događaje: “Izbezumljeni Tuđmanovi plaćenici i zlikovci, koji sebe nazivaju gardistima, zabarikadirani su u strogom centru Kostajnice odakle nekontrolisano otvaraju vatru. Saznajemo takođe da se da se danas iz Zagreba na ratište Banije zaputila i jedna satnija koljača Tuđmanove Crne legije. Banda plaćenika i ubica željnih srpske krvi zabunkerisanih u Kostajnici, izgleda, sve više uviđa da je otpisana.”143

65. Neprijatelji Srba se porede sa demonskim silama, putem korišćenja rečnika prostudiranog za ulivanje straha i mržnje.144 Jedna reportaža Televizije Beograd sa hrvatskog fronta srpskim tv-gledaocima 21. januara 1993. daje ovakvo upozorenje: “S ustašama budite na oprezu. Čak i mrtvi vas mogu ubiti”.145 Manihejska opozicija dobri-zli primenjuje se jednako i u opisivanju borbi. U reportažama koje govore o pokretima srpskih snaga nema nijedne slike razaranja ni civilnih žrtava. Kada srpske snage napadaju neki grad, akcija se prikazuje kao odbrambena: prema zvaničnoj frazeologiji, Srbi nikad ne napadaju prvi.146 Te reportaže u eklatantnom su kontrastu sa reportažama koje izveštavaju o ofanzivama hrvatskih snaga, koje ne štede ništa, razaraju sve i sistematski kolju srpske civile! Nasuprot hrvatskim i muslimanskim vojnicima - “prljavim, drogiranim kukavicama” - veliča se hrabrost i neustrašivost srpskih boraca, uvek spremnih da priteknu u pomoć žrtvama i nevinima.147 A ako se dogodi da umivena slika bude ozbiljnije narušena, kao naprimer kada New York Newsday 2. avgusta 1992. otkriva postojanje srpskih logora u Bosni i Hercegovini i kada međunarodna zajednica posredstvom UN-a 14. avgusta imenuje specijalnog izveštača Komisije za ljudska prava, RTS će priteći u pomoć Radovanu Karadžiću. U jednom intervjuu uživo u večernjem dnevniku, Karadžić će te optužbe ne trepnuvši demantovati, ne pokazujući ni znaka neprijatnosti na pitanja voditelja ili svedočenja protivurečna njegovim izjavama.148

66. Kako smatra Catherine Humblot, novinarka dnevnika Le Monde, ovde se štaviše radi o pravoj “elaboraciji jedne mitologije rata, posredstvom beogradske televizije glorifikovane kroz junake dostojne stripova, kao što su kapetan Dragan i njegova para-vojska iskrsla iz dubine mračnih vekova”149 … U ovom pogledu RTS i štampa nose naročitu odgovornost za tu travestiju ratnih zločinu u herojske akcije “gospodara rata” (poput Arkana, Dragana i Šešelja150) koje su uzdigle u primere ili uzore u očima tv-gledalaca i čitalaca.151

67. Što se tiče hrvatskih ili bosanskih sredstava informisanja, ni oni ne mogu da se izuzmu iz kritike jer su takođe koristili i zloupotrebljavali izraze kojima se diskredituju Srbi, pored ostalog i izraz “četnički teroristi152“. Ako uporedimo srpsku, hrvatsku i bosansku nacionalističku propagandu, konstatuje se da prvonavedena nadmašuje druge dve, kako po stepenu, tako i po sadržini prenošenih medijskih poruka.153

Paranoja zavere

68. Međutim, ono po čemu se srpski nacionalizam suštinski razlikuje jeste njegova paranoičnost. To možda ilustruje - kako u sredstvima informisanja, tako i u govorima političara - neprestano prisutna ideja zavere protiv srpskog naroda. Tako na primer, glavni nosilac teze o međunarodnoj zaveri navodno uperenoj protiv Srbije, Radio-televizija Srbije ovu tezu sistematski stavlja u prvi plan u svojim reportažamai raskrinkava “svet [koji] želi da savinemo kičmu, da žrtvujemo svoju čast i našu braću u Bosni i Hrvatskoj”, prateći je slikama Srba u izbeglištvu i masakriranih srpskih vojnika154 … Ubrzo nakon početka rata u Hrvatskoj, reagujući na podršku koju su Hrvatskoj iskazali neki delovi međunarodne zajednice, Televizija Beograd će često uzimati na nišan Vatikan i Nemačku, smatrane istorijskim saveznicima Hrvatske. Tako će biti emitovan izveštaj o jednoj uličnoj demonstraciji na kojoj je Vatikan optužen da podržava “ustaški fašistički režim”. Jedna starija žena, mašući transparentom na kojem je ispisana parola “Vatikan - satana”, uzvikuje: “U Jasenovac da ide papa! Papa - ustaša!”. U istom izveštaju emituje se snimak istoričara Ratka Petrovića kako, sa megafonom u ruci, demonstrante podstiče ovim rečima: “Genocid nad srpskim narodom odvijao se pod okriljem Katoličke crkve, odnosno pod okriljem Vatikana. Neće više!…”.155 Takoreći u istom trenutku, srpski ministar odbrane Veljko Kadijević, čije se saopštenje čita u televizijskom dnevniku TV Beograd, Nemačku direktno optužuje da predvodi tu zaveru: “Vrlo otvoreno i sa naglašenim nestrpljenjem, Nemačka po treći put u ovom veku napada na našu zemlju. Sada to čini metodama primerenim novom vremenu, mada su u upotrebi metode kojima je fašizam nastupao u Drugom svetskom ratu. Nemačka se tada koristila takozvanom petom kolonom, a sada strategijom posrednog nastupanja i čitavom lepezom specijalnog rata, pripremajući ekonomski, a zatim i vojni nastup.”156 Štampa takođe prenosi tu ideju o zaveri - navodno smišljenoj izvana - koja se ponavlja kao lajtmotiv.157

69. Ova zavera pojavljuje se u različitim oblicima, zavisno od konteksta koji i sâm doživljava evoluciju – u krajnjoj liniji, malo je važno ko je izvorni krivac za nastanak zavere, budući da je svrha ove klasične tehnike uvek to da se pažnja srpskog javnog mnenja odvrati od pravih krivaca za teškoće sa kojima se stanovništvo bori na unutrašnjem planu. Sad Beograd, sad Srbi u Bosni i Hrvatskoj preuzevši tezu, neprestano će podsećati na postojanje “vatikansko158 -ustaško-nemačke”159 zavere – čime se direktno aludira na ubijanja Srba za vreme Drugog svetskog rata, a isto tako i na američku zaveru (ovde upozoravamo na preuzimanje motiva komunističke propagande), pri čemu je najkonkretnija manifestacija tih međunarodnih zavera navodno bio embargo za Srbiju koji su u maju 1992. proglasile Ujedinjene nacije.160

Kako stav međunarodne zajednice prema Srbiji i Srpskoj Republici Bosni i Hercegovini postaje sve tvrđi, a naročito nakon vazdušnih udara na srpske ciljeve kod Goražda, RTS i srpska sredstva informisanja u Bosni vraćaju se na ideju genocidne međunarodne zavere protiv Srba. Nakon NATO-vih bombardovanja, voditelj tv-dnevnika objašnjava gledaocima: “Bombe bačene na Srbe kod Goražda pogodile su zgradu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Sjedinjene Države, glavni inicijator napada na srpske položaje, razorile su u stvari zgradu Ujedinjenih nacija u nameri da preuzmu ulogu gospodara mira i rata u svetu. Time je možda otpočela era modernog kolonijalizma, kolonijalizma XXI. veka, a svaki kolonijalizam, pa i ovaj, podrazumevva genocid. Nažalost, prvi genocidni akt tog drugog kolonijalizma izvršen je nad srpskim narodom. Bez obzira što su gađani vojni položaji, stradanje civilnog stanovništva celoj stvari daje genocidnu dimenziju…” U istom duhu su i reči akademika i pisca Dobrice Ćosića izrečene prilikom jednog njegovog susreta, u svojstvu predsednika Jugoslavije, sa rukovodstvom Srpske Republike Bosne i Hercegovine, emitovane na RTS-u, a u kojima se takođe ističe ova opsesivna tema: “Reč je o jednom totalnom ratu koji se vodi protiv našeg naroda, totalnom ratu. Nad nama se vrši fizički genocid i istrebljenje, duhovni genocid, i moralni genocid, poništavanjem naše celokupnosti. Vodi ga vojska, vodi ga politika, vodi ga crkva, vode ga mas-mediji, vodi ga čitav jedan svet koji je ujedinjen oko tog…, koji je zainteresovan da taj rat dobije ili da mi taj rat izgubimo. Verujem da je prva stvar učiniti sve da se odbrani istina. Mi moramo reći tom svetu da je ovo vreme stida, vreme laži, i da u tom vremenu stida i laži ne biraju se nikakva sredstva da se jedan narod duhovno poništi. I u tom duhovnom genocidu nad našim narodom učestvuje jedna cela civilizacija u sredstvima takozvanih i energijama takozvanih mas-medija koji tu civilizaciju čine izuzetnom.”161

70. Uporedo s tim, mirovni planovi koje je jedan za drugim predlagala međunarodna zajednica raskrinkavani su kao makijavelističke varke sa svrhom da Srbi iznevere svoju braću u Bosni i Hrvatskoj. Srpska televizija je 10. aprila 1993, posredstvom glasa svog spikera, iznela tvrdnju da bi potpisati Vance-Owenov plan značilo isto što i izdati dozvolu za “etničko čišćenje nad Srbima”… Pod pritiskom i pretnjama međunarodne zajednice, medijska propaganda će kasnije ipak napraviti zaokret, u istom trenutku kad i Slobodan Milošević - koji je početkom maja bosanske Srbe pozvao da ratifikuju rečeni plan.162 Miloševićeva vlast nad RTS-om još će jednom da se potvrdi i ovom prilikom: novinarski komentari Vance-Owenovog plana doživeće u periodu od samo mesec dana zaokret od 180 stepeni - verno sledeći obrat stavova srpskog vožda. Milica Pešić o tome beleži sledeće: “Početkom aprila 1993. bosanskim Srbima ponuđeno je novo rešenje: Vance-Owenov plan. Srpski režim je bio protiv tog plana. Pa tako i TVB. A 2. aprila komentator Ratko Dmitrović163 kaže: ‘Preko plana koji su sročili Vance i Owen otvaraju se vrata za etničko čišćenje Srba u Bosni i Hercegovini. /…/ potpisivanjem Srbi izvan Srbije izvršili bi nacionalno samoubistvo. Odvojeni od matice, Srbima bi preostao gorak izbor, da pređu na katoličanstvo odnosno islam, ili da se isele’. Samo mesec dana kasnije, nakon što je Milošević promenio stav u odnosu na taj plan i postao njegovim zagovornikom, sve informativne emisije TVB-a vrvele su političarima i običnim ljudima koji apeluju za potpisivanje plana jer je Srbima u Bosni ‘dosta rata tamo i sada je došlo vreme za mir’”.164 Isti obrat desiće se i na prvom programu Radio-Beograda. Dok je u aprilu na vrhuncu bila propaganda za rat, a mape sa Vance-Owenovim planom bile predstavljane kao nepravedne i anti-srpske, početkom maja ton se iz korena menja.165

71. Još jedan aspekt ove antisrpske mahinacije bila je i navodna zavera koju su organizovale “izdajice” iznutra:166 novinari optuženi da ne podržavaju Miloševićevu liniju167 biće dakle smenjeni sa svojih radnih mesta, nakon što su ih glasnogovornici režima poimence žigosali kao “izdajnike”. Tako će ultranacionalista Vojislav Šešelj, vođa Radikalne stranke, koji je unapred objavljivao prave namere srpske vlasti,168 na konferencijama za štampu koje su prenosila zvanična sredstva informisanja, u više navrata iznositi spiskove “nedisciplinovanih ili stranački obojenih” novinara, a koji će zatim zaista biti odstranjeni.169 Nakon šestodnevnog štrajka na drugom programu radija (sa kulturnim i muzičkim programom) u aprilu 1992. organizovanim iz protesta protiv stavljanja programa pod političku kontrolu, Vojislav Šešelj je na jednoj konferenciji za štampu objavio spisak novinara koji po njegovom mišljenju treba da se odstrane sa radija i televizije.170 Spisak je pročitan u televizijskom dnevniku u udarnom terminu. Većina novinara štrajkača, kao npr. Ana Koteska koja je prikazana kao “probugarski nastrojena”, nakon toga je poterana na prinudni odmor ili programski marginalizovana.171 Na konferenciji za štampu 6. januara 1993, Vojislav Šešelj je najavio još jednu čistku uperenu protiv “nedisciplinovanih i stranački obojenih novinara” neophodnoj “da bi se potpuno sredilo stanje u RTS”, i zapretio ovako: “Svuda gde smo na vlasti i gde učestvujemo u vlasti - uslediće čistka”.172 Dana 9. januara 1993, jedan visoki funkcioner Miloševićeve partije, Goran Perčević, u televizijskom dnevniku je dao sličnu izjavu, objašnjavajući da svi oni “koji ne misle kao mi” ne mogu da rade u državnim institucijama. Nekoliko dana nakon tih javnih upozorenja, 1.500 novinara i drugog tehničkog i administrativnog osoblja dobilo je zabranu ulaska u zgradu radio-televizije i poslano je na “prinudni odmor”. Otpušteni novinari, najčešće članovi nezavisnog novinarskog sindikata, bili su zamenjivani novajlijama, nestručnost i neiskustvo kojih je bilo manje važno od njihove poslušnosti i patriotizma, što je izazivalo napetosti unutar redakcija. Među tim pridošlicama isticao se, u informativnom programu TV Beograd, novinar Aleksandar Ljubičić koji će postati urednikom “Dnevnika” i koji je imao naviku da svojim revolverom preti onima koji misle “drugačije”…173

Nezavisni mediji nisu bili ništa manje raskrinkavani i izlagani napadima kao izdajnici. Dana 27. maja 1992, u drugom izdanju Dnevnika beogradske televizije (RTS), voditelj je na primer izrekao sledeće reči: “U Beogradu, prvi put od početka rata, tobožnji zagovornici mira nose crne trake u znak žalosti. Svetski mediji takmiče se u anti-srpskoj histeriji. A i u zemlji, beogradski listovi Borba i Vreme sada rade isto”… /prevod sa francuskog/

Trijumf dezinformacije

72. Ako se dezinformisanje zaista sastoji u tome da se “tehnike informisanja - naročito masovnog informisanja” primenjuju sa ciljem dovođenja u zabludu, sakrivanja ili falsifikovanja činjenica”, onda zaista opravdano može da se govori o trijumfu tih prosedea u kontekstu jugoslovenskog sukoba. Bez obzira koju tehniku posmatrali - čak i ako je istina da se srpski mediji i u ovome “ističu” - svi ili gotovo svi mediji (novinske agencije, novine, radio-televizija…) redovno su posezali, bilo za falsifikovanjem istine, bilo za nametanjem ćutanja o određenim “ključnim” informacijama, bilo za proizvođenjem lažnih vesti… Neka “sredstva informisanja” koristiće bez razlike sve mogućnosti koje pružaju pomenute tri tehnike.

73. Opšte uzev, svaka informacija u suprotnosti sa zvaničnom propagandom bila je metodično odstranjena. Jedan od najeklatantnijih primera za to bez sumnje je bombardovanje Sarajeva i Dubrovnika od strane srpskih snaga. Emitovane slike u vezi sa Dubrovnikom bile su praćene komentarima u kojima su se naročito zapadni snimatelji optuživali za manipulacije, da pred kamerama pale automobilske gume kako bi ubedili ljude da grad gori174 … Što se tiče granata slanih na Sarajevo i njima uzrokovanih šteta, one za oči srpskih tv-gledalaca naprosto ni ne postoje jer beogradska televizija, sa ciljem da porekne njihovo postojanje, emituje snimke grada stare nekoliko meseci, pa i godina.175 TV Pale pak, sa svoje strane, posredstvom svog voditelja Riste Đoge, kroz celo vreme opsade grada tvrdi da se Muslimani “sâmi granatiraju”.176 Tu “negaciju - rekonstrukciju” stvarnosti oberučke će preuzeti Televizija Beograd koja će npr. 26. decembra 1992. objaviti tvrdnju da Sarajevo u opsadi drže Muslimani: “Muslimani drže Sarajlije pod opsadom iznutra iz grada, a Srbi samo štite svoja brda oko grada”… U istom registru, prilikom požara u Univerzitetskoj biblioteci u Sarajevu, odgovornost za koji po TVB treba da se pripiše Muslimanima, njena dopisnica ovako će izvestiti o tom događaju: “U Sarajevu je noćas zapaljena vijećnica, Univerzitetska biblioteka. Srećna je okolnost što je neprocjenjivo blago domaće i svjetske kulturne baštine iz nje iseljeno još prije dva mjeseca. Teško je utvrditi kako je požar izbio. Tačno je da su se noćas u neposrednoj blizini na obroncima Trebevića odvijale jake borbe. Nas više izvještača iz Sarajeva gledali smo danas zgradu vijećnice sa najbližeg lokaliteta, ali nismo vidjeli na njoj oštećenja od granata. Posmatrajući zgradu vijećnice uočili smo da na noj nema spoljnih oštećenja te da se plamenovi požara viju na nekoliko različitih mjesta u unutrašnjosti zgrade. Sve ukazuje da se radi o novoj manipulaciji muslimanskih vlasti sličnoj onom paljenju guma iz Dubrovnika koju smo već nekada gledali.”177

Sistematsko minimiziranje ili iskrivljavanje uznemirujućih vesti

74. Jednako česta pojava bilo je i minimiziranje značaja neke uznemirujuće vesti. O padu enklave Srebrenica u julu 1995. RTB je objavila samo kratku vest na kraju televizijskog dnevnika,178 daleko iza glavnih informacija toga dana: o ekonomskoj situaciji u zemlji i ratu u Čečeniji… Značenje koje su tom događaju pridali srpski mediji bilo je u najmanju ruku iskrivljeno. Katarina Subašić tim povodom piše: “Dok je pažnja sveta bila usredotočena na masovnu deportaciju muslimanskih civila i još uvek nejasan broj žrtava koji se procenjivao na brojku između šest i osam hiljada, srpska sredstva informisanja iz Bosne i Miloševićeve ispostave u Srbiji to su opisivali kao ‘oslobođenje grada pod upravom islamskih fundamentalista’, uopšte ne pominjući nijedno od ogromnih nasilja izvršenih tokom nedelja u kojima je vršena srpska ofanziva”…179

75. A kad uprkos svega uspeju da se probiju kroz filtere, određene informacije koje direktno otvaraju pitanje srpske odgovornosti za počinjena nasilja bivaju iskrivljene. Dana 27. maja 1992, sedamnaest stanovnika Sarajeva je poginulo a 150 ih je ranjeno od srpskog projektila dok su stajali u redu za hleb. Slike tog masakra RTS će prikazati tek mnogo kasnije, propraćene zvaničnom verzijom prema kojoj Srbi vladu u Sarajevu optužuju da je sve to sama organizovala kako bi iznudila zapadnu intervenciju…180 A iz Sarajeva, uz slike krvoprolića, novinarka izgovara sledeći komentar: “Sarajevo je danas doživjelo još jedan nezapamćeni masakr. U sami centar grada, u ulicu Vase Miskina, jutros oko 10 časova, među građane koji su čekali u redu za hljeb iznenada je pala granata od čijih gelera je, prema podacima zdravstvenih organizacija, poginulo 12 osoba, a više od stotinu ih je ranjeno. Prizor koji je ostao nakon ovog događaja, šokirao je ovdašnju javnost. U povodu današnjeg nezapamćenog masakra, general Neđo Bošković koji se nalazi u Sarajevu na pregovorima oko iseljavanja kasarni, za televiziju Bosne i Hercegovine izjavio je da ne može da shvati da se našao takav monstrum koji je mogao da puca na narod koji je iz podruma i skloništa izašao da kupi hljeb kako bi preživio. Taj koji je to napravio, rekao je Bošković, mora biti otkriven kao i onaj koji mu je izdao takvo naređenje. S obzirom da nije bio na licu mjesta i nema uvida odakle je mogla doći granata, Bošković je rekao da bi bilo neobjektivno reći ko je to učinio.” Iza ovoga sledi razgovor sa Momčilom Krajišnikom, predsednikom Narodne skupštine Srpske /Republike/ Bosne i Hercegovine, koji kaže: “Ja odgovorno tvrdim, a prikupio sam informacije za ovo vrijeme otkako je ta vijest objavljena, da srpska vojska nijednu granatu nije ispalila u današnjem danu na Sarajevo, niti je prekršila sporazum koji smo jučer dogovorili da se od jutros od šest sati poštuje primirje i da svakako sačuvamo mir u Bosni i Hercegovini i u Sarajevu.” Nešto kasnije, u jednom drugom izveštaju iz Sarajeva, TV Beograd emituje sledeći komentar, osporavajući da je uzrok tog krvoprolića mogla da bude granata i optužujući bosansku stranu: “Stručnjaci iz Ministarstva unutrašnjih poslova Srpske Republike tvrde da su tamo bile postavljene nagazne rasprskavajuće mine koje su donesene noć ranije kada je ovaj dio grada čišćen. U srpskom ministarstvu tvrde takođe da imaju sve dokaze da su ovu akciju vodili Mirza Jamaković, inače specijalista u ranijem MUP-u baš za tu vrstu zadataka, i Rusmir Halil. Da je bila riječ o eksplozivnoj napravi, a ne o granati, kažu stručnjaci, pokazuje podatak da je pločnik je ostao netaknut, da su kod ljudi koji su stradali uglavnom stradali donji ekstremiteti. Balistički stručnjaci dokazuju da je nemoguće sa bilo koga od srpskih položaja pogoditi baš taj dio ulice zavučen između mnogo zgrada.” I kao da takvoj interpretaciji hoće da se doda na težini, TV Beograd će emitovati i saopštenje armije bosanskih Srba: “Tokom današnjeg dana, 27. maja ove godine, jedinice Vojska Srpske Republike Bosne i Hercegovine nisu otvarale vatru ni iz pješadijskog ni bilo kakvog drugog oružja na širem prostoru Sarajeva. Povodom emitovanih snimaka navodnih eksplozija u centru Sarajeva sigurni smo da se radi o perfidnom propagandnom podmetanju sračunatom na unutrašnje i međunarodne efekte baš u ovom momentu, i to podmetanju koje je još perfidnije od navodnog bombardovanja Banskih dvorova, Dubrovnika i slično.”181

Tri meseca kasnije, 8. septembra 1992, kada su u jednoj eksploziji u Sarajevu pale četiri žrtve, novinarka RTS-a, Lidija Duvančić, odgovornost za nju je, ne čekajući eventualnu potvrdu vesti, pripisala Muslimanima koji “nastavljaju sa svojim dobro poznatim scenarijem satanizacije Srba u Bosni, u nameri da isprovociraju međunarodnu vojnu intervenciju”.

76. RTS nije bila jedina koja je tako radila, i list Politika je neprestano opravdavao ratni napor na strani bosanskih Srba, smatrajući verodostojnima samo informacije koje su od njih poticale. Tendencioznom prezentacijom i bez ikakve analize sukoba – naročito potpunim odsustvom objašnjavanja pozicije bosanske vlade – i te beogradske dnevne novine su aktivno doprinele zaslepljivanju srpskog javnog mnenja.

Širenje lažnih vesti da bi se neprijatelj još više stigmatizovao

77. Još jedan oblik dezinformisanja, bez sumnje najpogibeljniji, jeste proizvođenje lažnih vesti. SRNA, televizija bosanskih Srba, govorila je “u vreme kada je Sarajevo bilo odsečeno od sveta, o izgladnelim lavovima iz sarajevskog zoološkog vrta koje ‘Muslimani hrane srpskom decom i ženama”.182 Tu propagandnu tehniku već je oprobala nacistička Nemačka, kad je zakucavanje i ponavljanje istih reči i istih izraza imalo svrhu da ih mase počnu smatrati istinom.

Rat u Bosni biće Televiziji Beograd posebno dobra prilika za izmišljanje dezinformacija i grubih laži, kao što je naprimer bila vest objavljena u tv-dnevniku od 20. avgusta 1992, u kojoj reporter poslat na lice mesta tvrdi da Srbima na levoj obali Drine, njih 4.000, preti genocid, ili alarmantna informacija objavljena među vestima od 16. oktobra 1992, u kojoj se izveštava o planu muslimanskih vlasti u Sarajevu da pobiju oko 200 Srba…183

78. Fabrikovane su i druge, jednako bezumne laži koje su srpska sredstva informisanja prenosila bez ikakve provere - npr. o tome da postoje “ogrlice koje Hrvati rade od odsečenih prstiju srpske dece”,184 a sa ciljem da se Srbi raspršeni na raznim teritorijama fanatizuju i kako bi se naposletku opravdala osvajačka politika i politika etničkog čišćenja.185 Kroz te grube falsifikate provejava ideja da su sva sredstva dozvoljena pred takvim zlodusima…

III. Disciplinovanje celokupnog alternativnog informisanja i
javnog mnenja kao preduslov uspešnosti zvanične propagande

79. U okviru datog režima, zvanična propaganda ima to veći efekt ako nasuprot njoj ne postoji “kontra-propaganda”, ili barem ako protivne političke ideje i mišljenja ne mogu da se izraze kroz kanale difuzije koji im omogućuju da dopru do mase građana. Režim S. Miloševića to je dobro razumeo tako da je, u zavisnosti od trenutnih političkih okolnosti, sistematski budno pazio da postojeću nezavisnu štampu koja je još bila u povojima zadržava u uskim granicama. Posezanje za zakonskim i vanzakonskim sredstvima da bi se ućutkali nesaglasni glasovi, kao i pritisci režima na profesionalce u sistemu informisanja u krajnjoj liniji predstavljaju objašnjenje zašto se nije pojavio realni javni prostor diskusije i omogućuju da se shvati lakoća sa kojom će glavnina srpskog stanovništva biti svesno manipulisana više od deset godina. U tom smislu, to će se poslednji put pokazati na primeru propagande razvijene tokom rata na Kosovu.

Srpska štampa pod strogom paskom

80. Videli smo kako je Milošević već 1987. prionuo na to da za svoje potrebe instrumentalizuje medije u vlasništvu države ili medije pod državnom kontrolom. Manifestacija tog preuzimanja informisanja u svoje ruke pre svega je bilo imenovanje na rukovodeće dužnosti njemu bliskih, pa čak i privatno bliskih saradnika, sve pripadnika Miloševićeve političke formacije – na primer Dušana Mitevića, Milorada Vučelića186, Dragoljuba Milanovića, Ratomira Vice187 …, postavljenih na RTS - koji su lično bdeli nad sprovođenjem direktiva koje je izdavao sâm Milošević. Uporedo s tim, u novinskim preduzećima su organizovane čistke da bi se zdravo žito (“patriotski” novinari) odvojilo od kukolja (novinara ocenjenih suviše nezavisnima i privrženih objektivnom tretmanu informacija) …188

Psihološki pritisci na neposlušne novinare

81. Opšte uzev, režim će se služiti celim arsenalom psihološkog terora, već oprobanim od strane fašističkih režima između dva rata, i namenjenim za ubeđivanje najtvrdoglavijih da prihvate Miloševićevu nacionalističku politiku: “otpuštanjem novinara preko noći ili izlaganjem novinara progonima, fizičkim pretnjama, zastrašivanjem, anonimnim telefonskim pozivima”189 … Imena nekih novinara dospela su čak na crne liste “neprijatelja Srbije” koji treba da se eliminišu.190

Odbacivanje svih sredstava informisanja saveznog karaktera

82. Takođe treba da se naglasi da će Slobodan Milošević, u svom htenju da zadrži apsolutni monopol nad informisanjem u Srbiji, učiniti sve da bi se isprečio projektu televizijskog programa Yutel za koji se zalagao predsednik jugoslovenske vlade Ante Marković koji je želeo da se za celu zemlju emituje nepristrasni informativni program. Od samog njegovog početka, 23. oktobra 1990, projekt su sabotirale srpske vlasti koje su naredile demontažu pokretnih predajnika na celoj teritoriji republike i šire.191 Nekoliko meseci kasnije, prostorije Yutela u Beogradu bile su demolirane, a osoblje je maltretirala grupa komandosa iz srpskog ekstremističkog pokreta “Beli orlovi”.192

Plan delovanja protiv nezavisne štampe

83. Nasuprot medijima koji su bili pod direktnom kontrolom vlasti, ono nekoliko retkih nezavisnih sredstava informisanja pokrivalo je tek nešto više od desetine nacionalnog medijskog prostora.193 Glavni razlog za održavanje odnosno tolerisanje tih medija - zanemarivog značaja - bili su, kako se čini, interesi vanjske politike, što će reći da je Srbija te medije pokazivala sa ciljem da pred međunarodnom zajednicom o sebi, po potrebi, dade utisak demokratičnosti…194

84. Uprkos toj očiglednoj brizi za utisak respektabilnosti, beogradski režim je koristio pa i zloupotrebljavao zakonska i vanzakonska sredstva kako bi osujetio te remeteće glasove.195 Bez pristupa državnim medijima, opozicija predsedniku Miloševiću uspela je da se oglasi upravo zahvaljujući tim nezavisnim medijima. Epizoda sa pobedom opozicione koalicije “Zajedno” na opštinskim izborima 17. novembra 1996. - koju će vlast priznati tek nakon tri meseca gotovo svakodnevnih demonstracija opozicije u velikim gradovima – biće samo potvrda da režim, čim se nađe u političkim teškoćama, čini sve da bi zatvorio vrata koja je ostavio odškrinuta ne bi li zamazao oči međunarodnoj zajednici.

85. Preuzimanje nezavisne štampe u sopstvene ruke počeće krajem 1994, udarom na dnevni list Borba – onaj isti koji se osmelio da “razotkrije odgovornost beogradskog režima za rat u Bosni” ili “da osudi granatiranje Vukovara i Sarajeva”.196 Nakon što je deoničarsko društvo koje je izdavalo te novine proglašeno nezakonitim, na čelo novina je postavljen savezni ministar informisanja, Dragutin Brčin.

Direktno učešće bračnog para Milošević

86. Međutim, i šire od toga, ceo sektor štampe u privatnom vlasništvu tada se našao pod budnim okom režima, kako je više-manje zvanično i bilo najavljeno početkom januara 1995. u hronici Mire Marković, supruge i ideologa predsednika Miloševića, u nedeljniku Duga.197 Tu su se na nezavisne medije i profesionalce koji u njima radili osule najžešće optužbe, a shodno klasičnom propagandnom metodu, slika ih se kao izdajnike Srbije198: “Vrlo će se brzo saznati ko je učestvovao u finansiranju nekih stranaka i nekih sredstava informisanja u Istočnoj Evropi. Međutim, kad saznamo ko su finansijeri, saznaćemo i koga su finansirali, ko je bio plaćen da svoju zemlju pretvori u koloniju (…). Živi ili mrtvi, nije važno, oni koji su to učinili neće umaći sudu istorije.. Naravno, žalosno je što će njihovi potomci neizbežno da nose žig sramote (…). Ti plaćenici i doušnici, koji za čvrstu valutu osnivaju ‘demokratske’ stranke i ‘nezavisne’ medije, naivno veruju da njihova dela nikad neće biti obelodanjena (…). Izdajnici su oduvek pokušavali da svoju izdaju predstave kao čin odbrane najviših interesa nacije. Na sreću, većina njih nije uspela u tome. Isto tako, u tome neće uspeti ni političari i novinari koji danas služe kao emisari modernih konkistadora u Istočnoj Evropi”199 …

87. U perspektivi početka izborne kampanje za opštinske izbore u novembru 1996, te posežući za istim metodom primenjenoj protiv Borbe u decembru 1994. te nedeljnika Svetlost200 u septembru 1995, u februaru 1996. kontrolu nad privatnom televizijskom stanicom NTV Studio B, tada glavnoj tribini opozicionih partija, režim poverava gradskim vlastima Beograda.201

88. Na tragu iste logike, početkom decembra 1996, Slobodan Milošević daje da se na 48 časova zatvore dve poslednje radio-stanice koje su izveštavale o svakodnevnim demonstracijama protiv vlade – B92 i Radio Indeks, beogradska studentska radio-stanica.202 Od novembra 1996. do marta 1997, državni mediji, naprotiv, smišljeno zataškavaju demonstracije opozicije203 po ugledu na RTS koji će, za vreme gigantskih demonstracija za novogodišnje praznike na kojima se u Beogradu okupilo 250.000 ljudi, a u drugim velikim gradovima u zemlji još hiljade njih, u svom tv-dnevniku emitovati kadrove iz Londona i New Yorka…204

89. Na udaru vlasti naći će se i elektronski mediji, čiji je broj nakon Daytonskog sporazuma u svim srpskim gradovima porasao. Njihov neprecizno definisan pravni status predstavljaće pogodnost za vlast i omogućiti joj da u proleće 1997. ometa ili obustavi delovanje tih opštinskih ili privatnih radio- i televizijskih stanica,205 a sa ciljem da se razbije opoziciona koalicija. Tom prilikom će režim zapravo vratiti vlast u mnogim gradovima koju je u novembru 1996. osvojila opozicija. Uporedo s tim, mnogo elektronskih medija je eliminisano putem procedure za odobravanje dozvola za emitovanje koju je trebalo proći svake godine: “tako su u junu 1997. vlasti zatvorile 55 radio- i televizijskih stanica”.206

90. Iza tog opšteg stezanja šake nalazio se lično Milošević. A on, netom izabran za predsednika Savezne Republike Jugoslavije - 15. jula 1997. - javno će izraziti svoju averziju prema nezavisnim medijima, koji smetaju zato što su van kontrole i jer se finansiraju izvana207: pred Skupštinom Jugoslavije, on je 23. jula izjavio da je “krajnje vreme da se sredstva informisanja dovedu u red, treba da se odmah preduzmu mere u tom pravcu”208 …

91. Sa erozijom političke situacije i klime koja je počela potkraj 1997. godine – Milan Milutinović, Miloševićev kandidat, teškom je mukom dobio predsedničke izbore u Srbiji; formira se koaliciona vlada sa Srpskom radikalnom strankom (SRS) Vojislava Šešelja i Jugoslovenskom ujedinjenom levicom Mire Marković; pojavljuje se težnja za nezavisnošću u Crnoj Gori; i, naročito, pokazuju se prvi znaci sukoba na Kosovu – u opasnosti su se našla poslednja ostrva slobode. I u ovoj prilici, “primenjeni metodi propagande ukloniće i poslednji trag sumnje u ciljeve režima: ostvariti potpunu kontrolu nad potencijalnim prostorom osporavanja”.209 Prema već oprobanoj tehnici, stalno će se kao izgovor koristiti vanjska pretnja kako bi se ućutkali nesaglasni glasovi u zemlji.

Ratna propaganda i nacionalna kohezija za vreme rata na Kosovu

92. Za vreme krize koja je prethodila ratu i za vreme samog rata, svi napori režima Slobodana Miloševića sastojali su se u tome da se ojača nacionalna kohezija oko programa autoritarne vlasti,210 koja je izgubila na ugledu kako zbog poraza u proteklim ratovima – u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini - i načina na koji se nosila sa privrednim i socijalnim problemima zemlje, tako i zbog ličnog bogaćenja rukovodilaca dok je većina srpskog stanovništva bivala sve siromašnija… Beograd je ovom prilikom ponovno stao da provodi strategiju komunikacije već oprobanu u prošlosti, a koja se sastojala u dejstvovanju protiv nezavisnih novinara, ali i protiv opozicije. To vredi i za strane i za srpske novinare, kojima je onemogućen svaki slobodan pristup informacijama o tome šta se stvarno događa na Kosovu. Uporedo s tim, mediji pod kontrolom vlasti, koji su osetno dominirali u nacionalnom informativnom prostoru, bili su veoma zaokupljeni raskrinkavanjem unutrašnjeg (političke i medijske opozicije Miloševiću) i spoljnog neprijatelja (Atlantskog pakta i zapadnih sredstava informisanja)… Srpski građani postepeno će biti klasifikovani u dve kategorije, patriote i izdajnike, zavisno o tome da li podržavaju ili kritikuju vlast.

Pravila “čitanja”

93. Na strani nezavisne jugoslovenske štampe – ili barem onoga što je od nje ostalo nakon deset godina teške represije i zavođenja reda u organizaciji Slobodana Miloševića lično – obruč se zategao početkom 1998. kada se krenulo sa mnoštvom napada na medije i na pluralizam u informisanju. U mesecima koji su prethodili vazdušnim udarima započelim 24. marta, zabranjene su bile četiri radio-stanice i jedan televizijski program, a istovremeno je prestala da izlazi Naša borba, najuglednije dnevne novine u Srbiji.211 Odbijajući da se pokori “pravilima za čitanje” događaja na Kosovu koje je novinarima slobodne štampe 10. marta 1998. pokušao da propiše ministar za informisanje - koji su za tu priliku pozvani da se jave u policiju - Naša borba, baš kao ni kasnije Danas ili Dnevni telegraf, neće uspeti da idućeg oktobra preživi novi zakon o informisanju kojim su predviđene visoke novčane kazne za sve glasove koji odudaraju.212

Represivna politika protiv “izdajnika”

94. Sa prvim vazdušnim udarima, svim sredstvima informisanja biće nametnuta faktička cenzura tako da će se mediji – zbog velikih kazni koje su se primenjivale od proglašenja novog zakona o štampi iz oktobra 1998. – zadovoljiti reprodukovanjem zvaničnih saopštenja Vlade i Generalštaba armije. Vojna lica će biti raspoređena u redakcije svih sredstava informisanja i budno paziti da komentari o Kosovi budu u skladu s ideologijom i sa zvaničnim direktivama koje je medijima dostavljalo Ministarstvo informisanja. Prvi udari Atlantskog pakta režimu će dati povod da zatvori beogradski Radio B92, poslednje nezavisno sredstvo informisanja u Srbiji. Nekoliko dana kasnije, 11. aprila, Slavko Ćuruvija, vlasnik Dnevnog Telegrafa, čovek blizak režimu koji je “promenio stranu” nekoliko meseci ranije, ubijen je u Beogradu na ulici, nedugo nakon što ga je jedan lokalni dnevnik, a što je zatim prenela i Radio-televizija Srbije, okvalifikovao kao izdajnika213 koji treba za to da “plati”214 … Na samom Kosovu, lokalna nezavisna štampa takođe nestaje215, kao npr. Koha Ditore, glavne dnevne novine na albanskom jeziku koje su prestale da izlaze već 23. marta.

95. Zatvaranje ili dovođenje u red tih retkih nezavisnih sredstava informisanja, od kojih nijedno, da podsetimo, nije pokrivalo ceo nacionalni teritorij, učiniće sasvim nemogućim bilo kakvo informisanje različito od onog koje su vršili propagandni mediji zaduženi za širenje zvanične istine. Situacija u kojoj postoji samo jedna vrsta štampe objašnjava zašto su srpski građani tada u masakrima i pljački vršenima nad kosovskim stanovništvom videli samo uništavanje baza UČK-a u okviru “operacija pacifikacije”, a u egzodusu tog stanovništva samo nesrećnike koji ne beže od nasilja policije i srpskih oružanih grupacija, nego od “NATO-vog bombardovanja”216 …

Srbija – žrtva neznano koje po redu međunarodne zavere

96. Srpskom javnom mnenju, kojem su prećutana nasilja počinjena na Kosovu i svedočenja izbeglica, servirana je efikasna propaganda – čiji glavni stub ostaje Radio-televizija Srbije217 – koja igra na kartu nacionalističkog osećanja i vazdušne udare svodi na međunarodnu zaveru protiv Srbije. “Propaganda je intenzivna”, piše Natalie Nougayrède, specijalna dopisnica Le Mondea koja se nakon prvih udara još uvek nalazila u Beogradu, “zvanični bilteni su prilično česti, a izmenjuju se sa muzičkim intermecima, spotovima koji prikazuju veličanstvenost oružanih snaga, ili sa filmovima o borbi srpskih boraca protiv nacizma u Drugom svetskom ratu”.218 Stapanjem Billa Clintona i Adolfa Hitlera u jedno, emitovanjem kultnog filma Charlyja Chaplina Veliki diktator, na primer, srpska javnost se ubeđuje da je još jednom postala žrtvom nacističke agresije, dakle, da je ugrožena u samom svom biću.

Novi rat “protiv srpskog naroda”

97. Ta ratna propaganda, koja počiva na mržnji prema neprijatelju koji ima više lica, nastavak je propagande koja je pratila raspad bivše Jugoslavije početkom devedesetih godina. Uostalom, po mišljenju istraživača Jacquesa Sémelina, ta propaganda direktno se uklapa u istoriju Srbije, i to, kako on piše, istoriju “barem od Drugog svetskog rata”.219 Prioritet Miloševićevog režima u tom je momentu zaista “ubediti javno mnenje da NATO vodi rat protiv srpskog naroda, a ne protiv režima i njegove ratne mašine“.220

98. Ova konstatacija objašnjava zašto srpski mediji nastavljaju da ignorišu dramu Kosovara, zašto režim, koji odbija da novinarima iz savezničkih zemalja dozvoli da izveštavaju o ratu, organizuje specijalno za njih konvoj da bi im pokazao olupinu jednog američkog nevidljivog aviona F-117 koji se srušio zbog tehničkog kvara ili ga je oborila protivvazdušna odbrana … I najmanja “kolateralna šteta” za koju je odgovorna saveznička avijacija biva medijski eksploatisana, ciljano kako unutra tako i prema spolja, a da bi se potkrepila ideja da se stvarno radi o ratu protiv civilnog stanovništva.

99. Opšte uzev, režimska propaganda ignoriše činjenice i proizvodi sopstvenu “stvarnost”, kao što to, između ostalog, pokazuje sastanak Slobodana Miloševića i kosovskog lidera Ibrahima Rugove emitovan na RTS-u – koji je za tu priliku izveden iz kućnog pritvora u Prištini; čudnovat i nadrealan razgovor čija je svrha da se poveruje u srpsku spremnost da se obnove pregovori u trenutku kada se na terenu intenzifikuju operacije etničkog čišćenja.

100. Dakle, od prvih vazdušnih udara do najave mirovnog plana, srpski mediji će prenositi propagandu koja zamenjuje jednostavnu činjeničnu istinu,221 dok disciplinovanje nezavisnih glasova koji jedini mogu da prosvete srpsko javno mnenje onemogućava bilo kakvo poštenje i uravnoteženost u tretmanu informacija o sukobu na Kosovu i o intervenciji Atlantskog pakta.

Karantin za međunarodnu štampu

101. Paralelno sa upokoravanjem domaće štampe, sa početkom vazdušnih udara NATO-a, srpska strana, putem nebrojenih objektivnih ograničenja na vršenje novinarske profesije, stranim novinarima vrlo brzo gotovo sasvim ili sasvim onemogućava pristup informacijama na terenu u Kosovu i Srbiji.

102. Odmah nakon prvih udara, srpska policija u Beogradu hapsi tridesetak zapadnih novinara koji će nakon ispitivanja, u većini slučajeva biti proterani iz Jugoslavije222: to se dogodilo u prvom redu sa dopisnicom lista Libération, dopisnikom lista Le Soir, producentom ABC Newsa, odnosno novinarom Washington Posta…

103. Uporedo s tim, srpske vlasti nastoje da spreče slobodnu cirkulaciju slika, tako što zatvaraju satelitski predajnik Evropske unije za radiodifuziju (UER /EBU/) odnosno dajući Radio-televiziji Srbije nalog da američkom CNN-u uskrati korišćenje tehničkih usluga za emitovanje svojih reportaža.223

104. Represivne mere primenjene protiv stranih dopisnika bile su najrigoroznije na Kosovu i u njegovom glavnom gradu, Prištini, a u skladu sa saopštenjem Ministarstva za informisanje Srbije od 25. marta u kojem se kaže: “na osnovu člana 8 Zakona o odbrani Republike Srbije, Ministarstvo za informisanje izdaje sledeći nalog: da se proteraju novinari inostranih sredstava informisanja iz zemalja koje učestvuju u agresiji snaga NATO-a na našu zemlju, ili čija je teritorija za nju korišćena”.224 Paul Watson iz Los Angeles Timesa biće jedini nezavisni novinar koji će uspeti da se probije i da obilazi Kosovo225 tokom gotovo celog perioda od oko 78 dana koliko su vazdušni udari trajali, dok su se ostali strani dopisnici morali povući u Makedoniju, Albaniju ili u Crnu Goru odakle su mogli da izveštavaju samo o problemima izbeglica…

105. Na praktičnom nivou, uslovi neophodni za minimum transparentnosti u informisanju nisu postojali: ukinuta je sloboda kretanja, a time je onemogućena provera činjenica, kao i razgovori sa očevicima na licu mesta u svrhu poređenja ili sprovođenja istraživanja. A upravo to po definiciji čini suštinu novinarskog posla – prikupljanje informacija, potvrđivanje i unakrsna provera činjenica, a nakon toga njihovo procesiranje –Miloševićev režim to je tada stranim novinarima uskratio. Nemogućnost novinara da prikupljaju i procesiraju informacije objašnjava zašto se tada stvorila situacija u kojoj su postojale samo informacije iz “druge ruke”, koje su podrazumevale rizik greške i nepreciznosti koji s tim ide, pogotovo kad se radilo o izveštavanju o tekućem etničkom čišćenju… Novinari su u toj situaciji mogli samo da slušaju, ali ne i da sopstvenim očima vide šta se tada događalo na Kosovu pretvorenom u sednicu zatvorenu za javnost.226

Razlozi uticaja propagande na javno mnenje

106. Panoramski pregled propagandističkih prosedea koji se mogu zapaziti u bivšoj Jugoslaviji tokom rata u Hrvatskoj i Bosni, pa i šire, pokazuje do koje je mere rat danas, više nego ikada, povezan sa kontrolom informacija i komunikacija. Bez obzira na to da li je kontrola medija bila cilj sama po sebi ili dodatno sredstvo za ostvarivanje već zadatih ciljeva, ponovo se potvrđuje važnost “informacije” i “indoktrinacije”. Potpuno ili gotovo potpune odsustvo alternativnih informacija, blokada medija, ogromna moć televizije… Svi ti faktori pojašnjavaju zašto velika većina srpskog stanovništva nije mogla da usvoji perspektivu sa odmakom i zašto je usvojila zvanične teze.

Dezorijentisano stanovništvo u kontekstu sveopšte krize

107. Da bi se objasnila efikasnost zvanične propagande i shvatila postojanost njenog uticaja na stanovništvo, treba da se podsetimo na vanredno povoljan kontekst situacije na kraju osamdesetih godina. Na tešku ekonomsku i društvenu krizu u kojoj se našla Jugoslavija, a naročito Srbija koja nije uspela da modernizuje svoju industriju, nadovezalo se, kao svugde u centralnoj i istočnoj Evropi, postepeno dovođenje u pitanje ideološkog karaktera režima. Naime, duboke transformacije ekonomskih i društvenih struktura i koje su se direktno odražavale na svakodnevni život stanovništva pratio je gubitak orijentira stvorenih u decenijama komunizma u Jugoslaviji. Dezorijentisano u odnosu na svoja kolektivna verovanja, srpsko stanovništvo će dakle postati lakim plenom nacionalističke propagande. Slično situaciji krize u carskoj Rusiji u drugoj deceniji 20. veka, ili u Nemačkoj tridesetih godina, nepovoljna politička, ekonomska i društvena situacija u Srbiji na kraju osamdesetih godina bila je pogodan teren za nastanak i napredovanje propovednika nacionalizma i ksenofobije.

Podrška režimu glavnih faktora kreiranja javnog mnenja

108. Propaganda propuštena kroz sredstva informisanja kao što su Politika ili Radio-televizija Beograd (kasnije Radio-televizija Srbije), koja je pripremala i manipulisala javno mnenje, Miloševićevom je režimu omogućila da ostvari politički konsenzus nacije. Postizanje tog konsenzusa olakšala je podrška koju su mu osigurali drugi kreatori javnog mnenja. Bilo da se radi o podršci intelektualaca,227 sindikata, prosvetnih ustanova ili posebno Pravoslavne crkve. Dovoljno je navesti samo jedan primer. Očigledno je da je pomoć Crkve režimu u organizovanju šestogodišnjice bitke na Kosovu polju 1980 - time što je Crkva organizovala putujuću izložbu mošti kneza Lazara praćenu jakom medijskom podrškom i njihovu sahranu na tom simboličkom lokalitetu - mnoge Srbe navela da prihvate taj nacionalistički program. Ako znamo da su pojedinci velikom većinom skloni da se opredeljuju sledeći prevladavajući stav grupe kojoj pripadaju, shvatićemo da su kreatori javnog mnenja kao što su Pravoslavna crkva, inteligencija i drugi, rame uz rame sa državnim medijima, doprineli izgradnji opšteg konsenzusa oko srpskog nacionalnog pitanja. U takvoj atmosferi konsenzusa, pitanje utemeljenosti i mogućih loših posledica takvog projekta, neće se ni postavljati, barem ne u okviru glavnih nosilaca kreiranja javnog mnenja kojima su mase Srba imale pristup. Nezavisna štampa će, s druge strane, teškom mukom odoleti refleksu identifikacije. Kako piše Anne Madelain, “kad je posredi kolektivni identitet, ‘nezavisni’ mediji često imaju problema da izbegnu refleksnu reakciju poistovećenja sa njim i osiguravaju pluralizam. Rat”, kaže dalje autorka, “može samo da pojača taj fenomen, a koliko se rat hrani propagandom, toliko se propaganda hrani ratom”228 …

Državni mediji: jedini izvor informacija za 90% Srba

109. Alternativne informacije i mnenja, koji su ipak bili prisutni u srpskom društvu, nikad nisu bili pristupačni glavnini populacije. Prvi faktor kojim to može da se objasni jeste činjenica da su jedini mediji koji su pokrivali celu teritoriju Srbije bili državni radio i televizija.229 Iako su neki i bili dozvoljeni i tolerisani, nezavisni elektronski mediji imali su samo ograničeni, pa i minimalni radijus emitovanja: radio B92, na primer, iako je bio glavni nosilac osporavanja režima i tribina za opoziciju, mogao je da se hvata samo u Beogradu i u nekim većim gradskim centrima, ali u ostatku Srbije zapravo ne. Svaki pokušaj da se čujnost poveća vlast bi uvek osujetila (zaplena odašiljača, zabrana prenošenja programa drugih radio-stanica, itd).

110. Drugi razlog da se brižno pazi na to da ostatak Republike ostane bez nezavisnih medija kakva su postojala u većim gradovima, a pre svega u Beogradu – prostorima opozicije režimu - bilo je to što je upravo tamo bio glavni rezvervoar Miloševićevih pristaša. Beograd je svakako bio najbolje pokriven nezavisnim medijima, ali “Miloševićeva vlast se oslanjala na srpsku provinciju kojom su pak dominirali državni mediji”.230 U tom smislu, državna televizija je zauzimala posebno mesto kao glavno sredstvo informisanja u zemlji.231 Zvanična propaganda na taj je način svako veče dopirala do više od 3,5 miliona ljudi i za trideset odsto (30%) stanovništva bez završene osnovne škole predstavljala jedini i isključivi izvor informacija …232 TV-autor Lazar Lalić daje primer koji dobro rezimira uticaj propagande RTS na određene delove njene publike. Na pitanje postavljeno od strane RTS o razlozima koji su je naveli da se javi za dobrovoljca i ode da se bori u Vukovar, jedna mlada Srpkinja u uniformi, majka dvoje dece, objašnjava: “Pa eto, kad gledam televiziju, vidim šta se radi /…/, i vredi žrtvovati za ovu našu Srbiju, svoj život….”233

Nemogućnost demokratske smene vlasti

111. Monopol nad informisanjem koji su držali državna televizija i, u manjoj meri, državni radio, bili su za Slobodana Miloševića kapital iz kojeg je on vukao neprocenjive političke kamate. Glas opozicije nije izlazio iz okvira urbanih centara - tj. iz dela javnosti u kojem je ona već stekla većinsku podršku - a samo je izuzetno dopirao do srpskog sela: to medijsko preimućstvo dakako će se isplatiti mnogo puta prilikom izbora. Tako je bilo na izborima u decembru 1990,234 a isto će se ponoviti i na izborima u decembru 1992. godine.235 Uoči i tokom izborne kampanje, zvanični mediji podvostručiće svoje napore sa ciljem da pobede dosadašnji nosioci vlasti, Slobodan Milošević i Socijalistička partija Srbije, ma i pod cenu ignorisanja ili iskrivljavanja poruka opozicije.236 Tu eklatantnu nejednakost uslova za vođenje kampanje razotkrio je jedan zvanični izveštaj koji je sastavilo stotinu devetnaest (119) posmatrača poslanih od strane Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS), koji su se kritički osvrnuli naročito na “sramotnu propagandu koju vrše mediji pod državnom kontrolom, a na prvom mestu televizija koja je ignorisala ili modifikovala poruke opozicije“.237

112. Sa svoje strane, nezavisni štampani mediji nisu imali veći uticaj na srpsko stanovništvo. Teško pogođena međunarodnim embargom za vreme rata (papir), štampa ostaje rezervisana za odabranu urbanu elitu. Koliko god simbolički važnoj za demokrate – kojima je bila sredstvo za očuvanje “mentalnog zdravlja” - štampi su se tiraži tokom tih deset godina istopili pod pritiskom raznoraznih smetnji koje joj je na put isprečavala vlast, a čitaoci su se finansijski iscrpeli. Za razliku od Srba iz seoskih područja, posledice međunarodnog embarga i rata na Kosovu zapravo su najviše osetili stanovnici gradova…

Posvemašnje odsustvo kritičkog duha

113. Sve te karakteristike medijske slike Srbije delimično omogućavaju da shvatimo krajnju prijemčivost stanovništva na režimsku propagandu. A ona je uspešno uništila svaki kritički duh, što joj je bilo to lakše jer su mase u celoj bivšoj Jugoslaviji već iskusile obradu decenija komunističke propagande… Odsustvo informacija, odnosno jednostrane informacije, objašnjenje su poslušnosti srpskih masa nacionalističkom režimu i politici čiji zločinački karakter one nisu uviđale; stanovništvo, bilo da nije htelo da vidi šta se događa, bilo da se zadovoljavalo samo zvaničnim izvorima informisanja, držano je i održavano u neznanju o tome šta se stvarno dešava u federaciji i u samoj Srbiji, te je imalo psihološke dispozicije da poveruje u svaku laž. Florence Hartmann prenosi jedan u tom smislu rečit eksperiment koji je u julu 1992. godine izvršila jedna ekipa Instituta za političke studije u Beogradu. Rezultati tom prilikom sprovedene ankete bili su da je “samo 20% ispitanika tačno odgovorilo na pitanje ‘ko je u maju i junu granatirao Sarajevo sa vrhova koji dominiraju nad gradom?’”.238 Onih 80%, odnosno ogromna većina ispitanika, na osnovi samo zvaničnih izvora, bili su obmanuti od strane režimske propagande.239 Ta dramatična situacija, koja demokratskoj opoziciji nije ostavljala nikakvu šansu da izrazi svoje kritike, kao ni da javno mnenje ubedi da njoj poveri vlast, bila je moguća zahvaljujući težini koji je državna televizija imala u srpskom društvu kao celini. “Televizija”, piše novinarka Le Mondea, “u Srbiji igra sve važniju ulogu u formiranju javnog mnenja. Njeno namerno manihejstvo se dakle odražava na celinu društva koje je pred malim ekranom izgubilo svaki kritički duh. Učinci su zabrinjavajući, ocenjuju stručnjaci, govoreći o hipnotizovanosti tv-gledalaca i o njihovoj neverovatnoj lakovernosti. Neka istraživanja”, zaključuje autorka, “tvrde da 60% stanovništva ‘slepo veruje’ u informacije koje mu prenosi televizija“.240

Taj veoma nepovoljan kontekst objašnjenje je umnožavanja i uspeha, celim tokom devedesetih godina, vidovnjaka svih vrsta i njihovog prisustva svagde u srpskim medijima. Miloševićev režim, nazrevši potencijalnu vrednost “okultnih nauka”, poslužiće se njima baš kao pre njega Joseph Goebbels koji je u svoj privatni kalendar čak i zabeležio “potrebu da se okultisti uklope u našu propagandu (…) moramo da na sve vidovnjake izvršimo pritisak da rade za nas”241 Novinska kuća Politika, koja ima i mnogo izdanja iz domena magije, tako je poslužila kao baza za gotovo stotinjak vidovnjaka i gatara već od 1994, od kojih su, prema svedočanstvu vlasnice jedne beogradske agencije za proricanje budućnosti “ljudi iz vlasti mogli zatražiti da ne govore ružno o vlasti i da šire pozitivnu energiju”…242 Jedan među mnogim primerima je Treće oko, jedan od najstarijih magazina za magiju koji je osnovala jugoslovenska vlast, a koji će u svojoj rubrici “Horoskop” napisati da je sudbina Slobodana Miloševića da stoji na čelu Jugoslavije: “Zvezde su naklonjene Slobodanu Miloševiću. On ima mnogo neprijatelja, ali to se moglo i očekivati. On je najbolji čovek, dakle, normalno je da ga mnogi žele poterati sa vlasti. Rođen je u znaku lava, a Jugoslavija u znaku bika, što je dokaz da to dvoje ne može da se jedno od drugog odvoji.”243 No i opet će RTS biti ta koja će do vrhunca doterati instrumentalizaciju parapsihologije za propagandne svrhe, pobrinuvši se da se poruke mržnje emituju u udarnim terminima. Početkom 1993. emisija “Miljin horoskop” - reč je o Milji Vujanović koja se predstavlja kao astrolog, istoričarka i reporterka (inače poznatoj kao glumica i “Miss Jugoslavije”) - koja se emitovala jednom nedeljno potkraj programa na trećem kanalu RTS-a (3K) biće pomeren u najgledaniji termin: u 20:15 časova utorkom. Istraživači Elena Popović i Vladimir Badovinac koji su sproveli istraživanje o tim emisijama o političkoj astrologiji u periodu od marta do maja 1993. ovako objašnjavaju njihovu ulogu: “Ono što tumači Milja Vujanović, bez obzira na prigodno pozivanje na astrološku simboliku (…) veoma je lako prevesti na jezik dnevne politike. Ovde je na stvari glorifikovanje srpske nacije, totalna negacija svega što je drugačije i opravdavanje širenja političkih programa ove državne vlasti. I tako, astrologija se obično može naći u ulozi instrumenta govora mržnje.”244 Ženi koja je o Srbima govorila kao o “narodu koga je nebo odabralo” i koja je govorila “o satanskoj prirodi” zapadnih sila u momentu kad je savezna armija ujesen 1991. bombardovala Vukovar, tokom jedne će decenije raditi za beogradski režim. A on će znati da joj se oduži: nakon što je, u proleće u proleće 2000, njen muž pucao na nju i ranio je, Večernje novisti, jedne od vodećih režimskih dnevnih novina, nedeljama će objavljivati bilten o zdravstvenom stanju bivše “Miss Jugoslavije”…

Fluidnost te granice između informisanja, astrologije i propagande najbolje ilustruje “novogodišnja čestitka” srpskim gledaocima upućena u dnevniku RTS 1993. godine, u momentu kada je u Hrvatskoj i Bosni besneo rat: “Magazin ‘Dnevnik’ u svom novogodišnjem broju prenosi predviđanja za ovu godinu Zorice Cvetković, astronumerologa iz Beograda, čija su se predviđanja o ovom ratu pokazala istinitim. /Ona/ pretskazuje širenje granica treće Jugoslavije i da će Srbi živeti u konfederaciji.” /prevod s engleskog/245

Januar 2003.

LINKOVI

MEĐ. ZAJEDNICA I RASPAD YU

OLUJA

1 Naročito se misli na, padajućim redosledom, na Srbiju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu.

2 Specijalni izveštaj o medijima Tadeusza Mazowieckog, specijalnog izveštača UN-a imenovanog Rezolucijom 1994/72 Komisije za ljudska prava UN-a, E/CN 4/1995/54, 13. decembra 1994, str. 35.

3 Vidi intervju Anne Brucy sa Nenadom Pejićem, u La Lettre de Reporters sans frontières /Pismo Reportera bez granica/, decembar 1992, str. 24.

4 Citirano prema Borisav Jović, Knjiga o Miloševiću, IKP “Nikola Pašić”, Beograd, 2001, str. 15. /autor ovaj citat na engleskom jeziku prenosi prema Last Days of the SFRY, radnoj verziji prevoda na engleski zapisa B. Jovića koji je za potrebe MKSJ-a napravio David Stephenson, str. 15./

5 “(…) jer je Milošević imao potpunu dominaciju nad sredstvima informisanja (…)”. Idem, str. 135.

6 The International Committee to Protect Independent Media in Federal Republic of Yugoslavia /Međunarodni komitet za zaštitu nezavisnih medija u Saveznoj Republici Jugoslaviji/ izveštava npr. da je 21. aprila bio zabranjen TV Pirot (iz Pirota), 2. jula Radio Kontakt (iz Prištine), 18. avgusta Radio City (iz Niša), 9. oktobra Radio Senta (iz Sente), 10. oktobra Radio Indeks (iz Beograda), 13. oktobra listovi Danas i Dnevni telegraf, 15. oktobra Naša borba, a 8. oktobra je zabranjeno i emitovanje informativnih programa na srpskom jeziku međunarodnih sredstava informisanja kao što su Voice of America, BBC, RFI, itd. Vidi http://www.free2000.opennet.org/bans98.html.

7 Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji je tako izračunao da je od usvajanja tog zakona u oktobru 1998. pa do 1. novembra 1999. novčane kazne u ukupnom iznosu od 18 miliona dinara, što je ekvivalentno iznosu od 1,125 miliona američkih dolara moralo platiti trideset sredstava informisanja. Vidi Izveštaj o eskalaciji represije u Srbiji, str. 7-8.

8 I ovde jedno od najeksplicitnijih svedočanstava o stvarnim namerama vlasti daje Borisav Jović: “Kako su se politički i socijalni problemi zemlje uvećavali, tako je informisanje javnosti bilo pod većom kontrolom, dok nije donet zakon po kome se svakome, bez sudske procedure, po kratkom prekršajnom postupku mogla oduzeti sva imovina, ukoliko bi objavio nešto što vlast smatra da je neistinito, odnosno što joj nije po volji.” Citirano iz Borisav Jović, Knjiga o Miloševiću, IKP “Nikola Pašić”, Beograd, 2001, str. 16.

9 “41 Children Found Dead in School after Croats Flee” /“41 mrtvo dete nađeno u školi nakon bekstva Hrvata”/, Reuters, 20. novembar 1991.

10 U večernjem dnevniku voditelj ovako objavljuje tu vest: “Vest o masakru 41 deteta u osnovnoj školi u Borovu Naselju u centru je pažnje domaće i inostrane javnosti, domaćih i svetskih agencija i sredstava informisanja. Nezavisna britanska televizija ITV prenosi izveštaj fotoreportera Gorana Mikića, prema kome su pripadnici Hrvatske garde, povlačeći se iz Vukovara, u Borovu Naselju izvršili pravi pokolj, čitavih srpskih porodica. Prenosi da je celo Borovo Naselje puno leševa ljudi koji su ubijeni noževima ili sekirama. ITV javlja da ovaj fotoreporter prenosi izjave vojnika Jugoslovenske narodne armije koji kažu da je 41 srpsko dete zaklano. Ova vest na teletekstu ITV-a daje se kao hitna. To je prvi put da se javlja o masakrima koje vrše hrvatski gardisti. Reuters javlja da su hrvatski vojnici optuženi za masakr 41 deteta prilikom povlačenja ispred snaga Jugoslovenske narodne armije. Reporteri Televizije Beograd a, koliko smo danas obavešteni, i televizijskih stanica iz gotovo čitavog sveta, čine sve da o ovom stravičnom masakru javnosti što pre dostave i dokumentarne snimke.”

11 Razgovor:
- Goran Mikić: “Videli smo najlonske vreće pune malih leševa. Ja sam uspeo da se dopuzam na jedno dvadeset metara do njih. To se veoma lako može videti da su to deca od pet-šest godina, preklana, puna krvi oko glave. To je tako mučan prizor da i onim vojnicima su suze tekle, zaista, i pod cenu života smo hteli to da…”
- Voditelj: “Imaš li neku procenu koliko je tih leševa koji bi se mogli nazvati dečjima?”
- Goran Mikić: “Pa, oni su povadili to iz podruma, to je bilo na gomile. Spajali su glave, tela, to je sve stravično izgledalo, bilo je sigurno oko četrdeset, verujem njihovom broju, preciznije nisam mogao da brojim, ali… .”
- Voditelj: “Imao si foto-aparat, jesi li probao da snimiš?”
- Goran Mikić: “Probao sam da snimim, ustao sam, međutim, prštali su meci oko mene, jedan vojnik repetirao je pušku u mene i naredio mi da se spustim, jer bi uostalom i ja poginuo….”
- Voditelj: “Tebi je izričito zabranjeno bilo da to snimiš? Imaš li neku predstavu da li je neko uspeo da to snimi?”
- Goran Mikić: “Pa, ne znam, pretpostavljam da je vojska to uradila, to bi bilo realno i trebalo je da se to uradi.”

12 “Fotograf povlači glavne momente izveštaja o masakru.” Dalje u tekstu se precizira ovako: “Jugoslovenski fotograf koji je izvestio da je kod Vukovara izmasakrirano 41 dete, navodno od strane hrvatskih vojnika, u četvrtak je povukao glavne elemente svoje priče, priznavši da nije video niti izbrojao nikakva tela. Reuters, koji je u sredu objavio tu vest pod naslovom ‘41 dete nađeno mrtvo nakon bekstva Hrvata’ povukao je taj izveštaj zbog toga što sadrži netačne informacije i izvinuo se svojim pretplatnicima…”

13 Voditelj specijalne emisije: “Lako je primiti novinarski greh. Čovek je bio - taj momak, fotoreporter Reutersa - vrlo uverljiv, pre svega jer je imao više desetina fotografija iz neposredne blizine koje su drastične po onom šta prikazuju. On je mlad, mene se dojmio vrlo korektno i vrlo uzbuđen je bio celo to vreme… Ako je već uverio Reuters... Mi smo prvo preko Tanjuga već dobili vest italijanske televizijske mreže ANSA. Mi smo tragom te vesti našli čoveka i baš se onako novinarski radovali, evo, brzo reagujemo, evo čoveka na koga se pozivaju svetske agencije. Pod pretpostavkom da to i nije tačno - sad ne možemo reći jeste tačno ni nije tačno jer ni za jedno ni za drugo nemamo uverljive dokaze, a najlakše se izvinuti… I kad si u najnormalnijim uslovima otme ti se informacija, a kamoli u ovoj ratnoj psihozi gde ima ljudi koji ponekad i haluciniraju u toj muci, u tom stravičnom ambijentu.”
Svi ovi razgovori citirani prema Reči i slike mržnje: Vukovar 1991, Lazar Lalić, ARHITEL, Pravo na sliku i reč protiv cenzure i zloupotrebe medija, 1995.

14 U broju od 22. novembra Politika je na prvoj stranici objavila članak pod naslovom “Zločin pred očima sveta” u kojem se u suštini tvrdi to da novinari celog sveta izveštavaju o ubijanju Srba i da je hrvatski fašizam oduzeo stotine života… Na stranici dva izveštava se o pokolju 41 srpskog deteta. U broju od 23. novembra demanti je - u obliku koliko kratke, toliko i neupadljive vesti - objavljen na zadnjim stranama novina.

15 O ovome vidi Katarina Subašić, Role of the Media and the Internet as Tools for Creating Accountability to Poor and Disadvantaged Groups : Former Yugoslavia /Uloga medija i interneta kao sredstava za razvijanje društvene odgovornosti siromašnih i marginalizovanih grupa: Bivša Jugoslavija/, u Human Development Report Office, Occasional Paper, Background for HDR 2002, 2002/18, United Nations Development Programme, p. 13; i Lazar Lalić, Tri TV godine u Srbiji, Nezavisni sindikat RTS, Beograd, 1995, str.. 106-107 et 111-112.

16 Zlatko Dizdarević, “Macedonian Media War” /”Medijski rat u Makedoniji”/, Institute for War and Peace Reporting’s, Balkan Crisis Report /Izveštaj o krizi na Balkanu Instituta za rat i mir/, n° 284, petak, 28. septembra 2001.

17 Citirano iz Slike i reči mržnje: Drugi dnevnik, video i filmska produkcija B92 i Fondacija za pravo na sliku i reč, autor Lazar Lalić, ARHITEL, 1998. /citat je preveden s engleskog/

18 Op. cit, str. 16.

19 U tom pogledu, vidi Tchakhotine Serge, Le viol des foules par la propagande politique /Čakotin, Sergej, Nasilje nad masama putem političke propagande/, 1939.

20 Jean-Marie Domenach, La propagande politique /Politička propaganda/, bibl. “Que sais-je?”, P.U.F, 1973, str. 18.

21 Definicija iz Le Nouveau Petit Robert, rečnik francuskog jezika, Pariz, 1993.

22 Barlett, Political Propaganda /Politička propaganda/, citirano prema Jean-Marie Domenach, op. cit, str. 8.

23 Da bi definicija bila potpuna, ovom spisku medija danas treba da se dodaju televizija i internet.

24 Propaganda, communication and public opinion /Propaganda, komunikacija i javno mnenje/ (Princeton), citirano prema Jean-Marie Domenach, op. cit, str. 8.

25 Ovim povodom treba da podsetimo da elementi definicije postoje i u međunarodnom pravu. Na primer, naći ćemo ih u članu 20. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima koji je Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila Rezolucijom 2200 A (XXI) 16. decembra 1966, a koji je stupio na snagu 3. januara 1976. i kojim se utvrđuje sledeće: “Svaka propaganda u korist rata zakonom će se zabraniti”, kao i: “Zakonom će se zabraniti svako zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mržnje koje predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje”. (Među državama koje su potpisale i ratifikovale taj pakt nalazi se i Jugoslavija.) A članom 4. Međunarodne konvencije o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, koju je Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila Rezolucijom 2106 A (XX) od 21. decembra 1965. i koja je stupila na snagu 4. januara 1969, države potpisnice “osuđuju svaku propagandu i sve organizacije [...] koje žele da opravdaju ili podrže svaki oblik rasne mržnje ili diskriminacije”, i pozivaju se da “utvrde kao krivično delo svako širenje ideja zasnovanih na superiornosti ili rasnoj mržnji, svako podsticanje na rasnu diskriminaciju, kao i sva dela nasilja, ili izazivanje na takva nasilja, uperena protiv svake rase [...]” /citirano prema Ljudska prava, Pet decenija od usvajanja opšte deklaracije o pravima čoveka, Međunarodna politika - Službeni list SRJ - Pravni fakultet - Fakultet političkih nauka, Beograd, 1988, str. 142 188-189./
Inače, može da se primeti da je međunarodna zajednica vrlo rano uvidela da propaganda putem radija ima ogromne efekte. Naime, države članice Društva naroda (DN) pokušale su da preduzmu mere predostrožnosti i zaštite usvajanjem konvencije o zabrani difuzije propagandnih programa na teritoriji drugih država. Potpisana u Ženevi 23. septembra 1936. i stupila na snagu 2. aprila 1938, “Međunarodna konvencija o korišćenju radiodifuzije u interesu mira” utvrđuje naročito sledeće:
Član 1: “Države-potpisnice uzajamno se obavezuju da će zabraniti i po potrebi na svojim teritorijama odmah obustaviti svako emitovanje koje bi, protivno duhu međunarodnog razumevanja, stanovnike bilo koje teritorije moglo podsticati na delovanje protiv unutrašnjeg reda i mira ili bezbednosti teritorije neke od država-potpisnica”.
Član 2: “Države-potpisnice uzajamno se obavezuju da će budno paziti da programi emitovani od strane stanica na njihovoj teritoriji ne predstavljaju ni podsticanje na rat protiv neke druge strane-potpisnice, ni podsticanje na dela koja bi mogla do njega dovesti”.
Vidi Recueil des Traités /Zbirka međunarodnih ugovora/ (1938), Société des Nations, Ženeva, str. 302.

26 Vidi Louis Bodin, Jean Touchard, Pierre i Irène Sorlin, Lénine, Trotski, Staline : la presse et l’évolution du pouvoir en Russie soviétique. 1921-1927 /Lenjin, Trocki, Staljin: štampa i razvoj vlasti u sovjetskoj Rusiji. 1921-1927./, Librairie Armand Colin, Collection Kiosque; i Georges Mond, Le système d’information et de propagande en URSS et dans les Pays de l’Est /Sistem javnog informisanja i propagande u SSSR-u i zemljama Istočne Evrope/, Polycopiés, Institut Français de Presse, Université Paris II.

27 Vidi Alfred Grosser, Hitler, la presse et la naissance d’une dictature /Hitler, štampa i rađanje jedne diktature/, Librairie Armand Colin, Collection U2, 1972.

28 Mediji su sistematski prenosili brojne izjave visokih srpskih funkcionera pune teških reči pretnje i kroz koje je implicitno i eksplicitno provejavala ideja da nesrbi moraju da napuste teritorije na kojima žive Srbi ili da se povinuju…
Slobodan Milošević:
Kosovska legenda je ujedinila ceo srpski narod rasut širom Jugoslavije (…) Ona i danas ima značajnu ulogu u odnosu na položaj srpskog naroda na Kosovu, ali i u celoj Jugoslaviji (…) “Šest vekova ka¬sni¬je, da¬nas, opet smo u bit¬ka¬ma i pred bit¬ka¬ma. One ni¬su oru¬ža¬ne, ma¬da i ta¬kve još ni¬su is¬klju¬čene”. (Politika, 29. jun 1989).
“Oni koji ovde, u Jugoslaviji, podržavaju teror na Kosovu zadaju udarac i Srbiji i Jugoslaviji (…) Srbi i Crnogorci na Kosovu nisu ovih dana bili sami u svojim teškoćama. /…/ Svaka kuća u Srbiji je uz njih. I svaka kuća u Srbiji je spremna da sutra krene za Kosovo (…). Jer oni znaju (‘albanski šovinisti’) i ubuduće trebaju da znaju, da nikada ni jedan pedalj zemlje Srbije neće niti dobiti niti osvojiti. A pogotovo neće dobiti niti osvojiti Kosovo i Metohiju.” (Politika, 6. februar 1990.)
“O sudbini Jugoslavije imaju pravo da odlučuju samo narodi te Jugoslavije, jer Jugoslaviju nisu stvorile republike nego narodi (…) Što se tiče srpskog naroda, on želi da živi u jednoj državi. Zato je svaka podela na više država, koja bi odvojila delove srpskog naroda koji žive u okviru više suverenih država, po našem mišljenju neprihvatljiva, odnosno - da budem precizniji – na to ne može ni da se pomišlja.” /prevod s engleskog/ (Danas, 15. januara 1991)
Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke:
“Naš stav je savršeno jasan. Mi se zalažemo za obnovu srpske države na Balkanu, države koja će ujediniti sve srpske zemlje: današnju srpsku federalnu jedinicu, srpsku Makedoniju, srpsku Crnu Goru, srpsku Bosnu i srpsku Hercegovinu, srpski Dubrovnik, srpsku Dalmaciju, srpsku Liku, srpski Kordun, srpsku Slavoniju i srpsku Baranju.” /prevod s engleskog/ Intervju Branka Akarmiča, Tribuna, 1. oktobar 1990.
“Nemamo mi ništa protiv toga da novi ustaški ‘poglavnik’ Franjo Tuđman stvori svoju Nezavisnu državu Hrvatsku, ali samo zapadno od linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Osvetićemo srpsku krv i ispostaviti račun novom ustaškom pokretu za sve zločine i za milion srpskih žrtava. Svekoliko srpstvo; srpstvo nema cene! /prevod s engleskog/ (…) Iz Srbije treba da ode 100.000 Hrvata. Naprosto bez toga Srbija ne može smestiti nesrećne Srbe proterane iz Hrvatske. To je obična razmena stanovništva pod prinudom hrvatskog državnog terora.“ (Politika, 14. maj 1991.)
“Muslimani treba da znaju da bi za njih bilo najbolje da žive u samo jednoj državi, kao Srbi. A ako to ne žele, neka naprave svoju džamahiriju na područjima gde imaju većinsko stanovništvo, ali čak ni onda ne mogu da imaju kompaktnu celinu. Ostaće raspršeni; inače, preselili bismo stanovništvo. Srbi sa područja s apsolutnom muslimanskom većinom bili bi preseljeni, i obrnuto, ali nijedan Srbin neće da živi pod džamahirijskim režimom.” /prevod s engleskog/ Intervju Olivere Miletović, ON, 1. mart 1992.
“(…) Što se tiče onih koji su hrvatske nacionalnosti, svi osim onih koji su se sa nama borili za slobodu srpske Slavonije, tj. onih koji su otišli na front u sastavu rezervnih snaga, moraće da odu u skladu sa principom odmazde kao dužnosti. Ako je TUĐMAN proterao više od 300.000 Srba, šta čekaju Hrvati u Srbiji? Tim Srbima moramo da negde obezbedimo smeštaj.” /prevod s engleskog/ TV Politika, intervju Vere Radović sa Šešeljem, 12. jun 1992.
Mirko Jović, predsednik Srpske narodne obnove:
“Ako ikada budemo imali pravo da odlučujemo u svojoj državi, niko neće moći da se izjasni kao Makedonac, musliman ili Crnogorac (…) U budućoj Srbiji za koju se zalažemo, oni (Makedonci) mogu da se izjasne i kao vanzemaljci, ali to neka zadrže za sebe. Mi znamo da su oni Srbi. “ /prevod sa francuskog/ (Nedeljna Dalmacija, 20. maj 1990)
“Srbi moraju da shvate da ovaj rat (rat u Bosni) ne može da završi sporazumom. To je rat za teritorije, a tamo gde se u ovom času odvijaju borbe, ili više neće biti muslimana, ili više neće biti Srba”. /prevod sa francuskog/ (Politika, 27. maj 1992)
Radovan Karadžić, predsednik Srpske demokratske stranke iz Bosne:
“Ovo je treća-četvrta republika koja ne želi biti u Jugoslaviji... Put kojim su krenuli je ista auto-strada koja je vodila Hrvatsku u pakao, samo što bi taj pakao rata u BiH bio teži, a u kome bi i muslimanski narod možda mogao nestati. Zato nemojte po Evropi nastojati da isposlujete nešto na šta nemate pravo”. (Večernje novosti, 16. oktobra 1991)
Božidar Vučurević, predsednik samoproglašene oblasti Istočne Hercegovine:
“Hteo bi da obznanim srpskom narodu da ćemo ispraviti sve nepravde u odnosu na granice koje je zacrtao Josip Broz, iz dosade, svojim prljavim prstom. Jeftino je Hrvatima i Muslimanima dao srpske zemlje. Muslimani predstavljaju zanemarivu manjinu koja mora da se povinuje većinskom srpskom narodu. Nećemo se zaustaviti, teraćemo ih sve do Zagreba ako treba. Osveta nam je u krvi i u zakletvi.” (Danas, 29. oktobar 1991).
Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta obnove:
“Zalažemo se za Srbiju koja (…) obuhvata prvo sadašnju teritoriju Srbije, naravno sa dve svoje pokrajine koje više neće imati status pokrajina; zatim Baranju, Makedoniju, odnosno Južnu Srbiju, i Crnu Goru. Sem toga, Srpska narodna obnova traži pripajanje Srbiji istorijskih i etničkih zemalja našeg naroda u Bosni, Slavoniji, Hercegovini, Lici, na Kordunu, u Baniji i u Kninskoj krajini (…) Nijedan poginuli ili ranjeni Srbin ne sme da ostane neosvećen. Oni u Hrvatskoj koji najavljuju nove progone moraju da znaju da ti srpski grobovi još nisu osvećeni. Moramo da napravimo spisak naših neprijatelja.” (Citat prema Le nettoyage ethnique. Documents historiques sur une idéologie serbe, tekstove sabrali, preveli i komentarisali Mirko Grmek, Marc Gjidara i Neven Simac, Fayard, Paris, 1993, str. 316. /cf. Grmek-Gjidara-Šimac, Etničko čišćenje: Povijesni dokumenti o jednoj srpskoj ideologiji, Globus, Zagreb, 1993./

29 Dobar primer za to je izjava akademika i književnika Dobrice Ćosića koji veštom primenom retoričkog obrata prvo kaže da on ne poziva na etničko čišćenje, da bi ga zatim zapravo poželeo: “Ne težiti etnički čistoj Srbiji, ali osloboditi one koji se sa Srbima ne osećaju slobodnim i koji Srbima ograničavaju i zagađuju slobode na njihovoj zemlji” (Promene, Dnevnik, Novi Sad, 1992, str. 176). Momčilo Selić, ultranacionalistički istoričar, poziva pak na proterivanje ne-Srba: “Nema nama ničeg dok ne oteramo sve kuda im je mesto, zatvorimo granice kao nekada Enver Hodžina Albanija, napravimo unitarnu, pravu Srbiju, pa neka ciči kako ko hoće” (Duga, 12-26. septembar 1992). Sa druge strane, Mirko Kulić, poslanik Miloševićevog SPS-a, koleba se između isterivanja uz uzimanje u obzir humanitarnih kriterija i radikalnijih mera: “U ovoj situaciji kad Hrvati sprovode genocid nad Srbima objektivno se nameće pitanje da li mi treba tako da reagujemo prema Hrvatima... Nisam za iste mere jer bi to podrazumevalo da i mi koljemo, ubijamo Hrvate u Srbiji, ali bi se moglo po principu dobrovoljnosti izvršiti razmena, preseljenje stanovništva” (Borba, 3. april 1992). General Andrija Biorčević, komandant Novosadskog korpusa Vojske Jugoslavije zalaže se za energično delovanje: “Sve srpske zemlje i srpski narod mora da bude u jednoj državi. A vi ako to ne budete omogućili diplomatski, mi ćemo ratom omogućiti to. I biće krvi do kolena...” (Vreme, 30. mart 1992). Što se tiče Radovana Karadžića, vođe bosanskih Srba, postojanje unitarne srpske države ne sme ni da dođe u pitanje: “Nema te sile koja može da nas spriječi da stvorimo srpsku državu... osim Boga, a Bog neće, jer Bog je na našoj strani” (Radio-Beograd II, 1. mart 1993). Mitropolit Amfilohije Radović o ujedinjenju srpskih teritorija kaže ovako: “Kičmena moždina tih Ujedinjenih zemalja već se zna i ona se - i pored svih tegoba - ponovo oblikuje, a to je Srbija i Crna Gora. Zatim tu spada istočna Hercegovina, jedan dobar deo Bosanske Krajine, Srpska Krajina... Konture tih srpskih zemalja već su se nazrele tako jasno u svim ovim zbivanjima i samo je velika nesreća što na vapaj i krik Srpske Krajine nije uslišeno u pravom trenutku...” (Duga, 20. april 1992).

30 “Decenijama Srbi u socijalističkoj Hrvatskoj nemaju ona nacionalna prava koja su imali u Austrougarskoj monarhiji. Oni to trpe kao nebesku kaznu, a mi, njihovi sunarodnici, ćutimo iz straha, ravnodušnosti, pohlepe /…/ Zar je sudbina Srba u ratu u Hrvatskoj genocid, a u socijalističkom miru diskriminacija i asimilacija?”, Duga, br. 406, 16-29. septembar 1989.

31 “Srbi ne smeju, ni po koju cenu, odustati od vekovnog cilja: da žive u jednoj državi. Taj ideal nema cenu. Mi se moramo ponašati kao i drugi ozbiljni istorijski narodi u sličnim prilikama. (…) Srpski narod mora povratiti svoje samoljublje i samopouzdanje. I mora se braniti. Makar ostao sam na svetu ili protiv celog sveta”, Gojko Đogo, pesnik (Politika Ekspres, 6. april 1992).
“(…) Srpski narod ne prihvata IZETBEGOVIĆA kao svog predsednika. On njega neće i nema te sile koja bi ga naterala da prihvati IZETBEGOVIĆA. Srpski narod je morao da se naoruža i organizuje u vojne jedinice. A naša zajednička dužnost je bila da im dajemo podršku koliko god nam to okolnosti dozvoljavaju: u opremi, finansijski, u oružju, slanjem dobrovoljaca itd, jer su to naša srpska braća. ” /prevod s engleskog/ Vojislav Šešelj, Studio B, novembar 1990.
“U Zagrebu i nekim drugim gradovima u Hrvatskoj već smo rasporedili nekoliko grupa četnika obučenih za diverzantsko-terorističke akcije, a ako bi došlo do pokolja srpskog civilnog stanovništva, četnici će svom snagom udariti na Zagreb i druga hrvatska uporišta. Vidite, osveta je slepa tokom procesa odmazde. Mogle bi stradati nevine žrtve, međutim, bez toga se ne može. Neka Hrvati prvo razmisle. Mi nećemo udariti prvi, a ako oni udare, više nećemo da pazimo na što nišanimo. Ako vojska hitno ne razoruža ustaše, biće proliveno mnogo krvi. ” Intervju Verice Miljević, ON, 24. maj 1991.

32 Milica Pešić, novinarka Televizije Beograd i Radio-televizije Srbije od 1983. do 1992, to ovako pojašnjava : “Prema Kodeksu novinara Jugoslavije, novinar je bio definisan kao ‘društveno-politički radnik’ koji, svesno usvajajući marksističko-lenjinističke ideje […] učestvuje u izgradnji socijalističkog samoupravnog društva.” Citirano iz Manipulations on Television Belgrade /Manipulacije na TV Beograd/, disertacija iz međunarodnog novinarstva prijavljena na Odeljenju za žurnalistiku Gradskog univerziteta kao deo uslova za sticanje naslova magistra društvenih nauka, Department of Journalism, City University, London, septembar 1994, str.12.

33 O ovoj metamorfozi pojma novinara vidi “Libre parole, libre media: des droits menacés?” /”Sloboda govora, sloboda medija: jesu li ta prava ugrožena?”, izlaganje Dragice Mugoše iz AIM-a, Alternativne informativne mreže, na javnoj sednici Komisije za inostrane poslove, bezbednost i politiku odbrane, Potkomisija za ljudska prava Evropskog parlamenta, Bruxelles, 25. april 1996, vidi Internet-stranicu
http://www.europarl.eu.int/hearings/speech/reseau_en.htm.

34 Čistke su bile najomiljenije sredstvo za odstranjivanje neposlušnih novinara. Nakon što je Milošević preko Živorada Minovića stekao kontrolu nad Politikom (vidi fusnotu na kraju par. 41), sa funkcija je smenjeno više od 70 urednika. Brojnim čistkama nisu izmaknuli ni novinari iz elektronskih sredstava informisanja, čim bi pokazali preveliku nezavisnost. U plavoj knjižici, pod naslovom Čistke u Radio-televiziji Beograd, koju je u aprilu 1993. objavio nezavisni sindikat Radio-televizije, sakupljeni su detaljni podaci o čistkama, sa datumima, imenima i funkcijama dotičnih osoba, itd.

35 Sama struktura medijskog prostora bivše Jugoslavije olakšala je taj razvoj u nacionalističkom pravcu u medijima. U tom smislu rečita je zabeleška od 17. oktobra 1990. jednog od najbližih Miloševićevih saradnika i tadašnjeg predsednika jugoslovenske federacije, Borisava Jovića: “Talas mržnje i nacionalnih predrasuda preti da nas vrati u krvavu prošlost. To je postala najveća opasnost za bezbednost i integritet zemlje. Svemu tome doprinosi i otvoreni informativno-propagandni rat na potpuno izdeljenom jugoslovenskom informativnom prostoru. Odnosi između pojedinih federalnih jedinica toliko su pogoršani da su kontakti na nivou odgovornih organa prekinuti ili svedeni na konfrontiranje preko sredstava javnog informisanja.” Slično se kaže i u njegovoj ostavci na funkciju predsednika Predsedništva SFRJ-a kojom se posredstvom Televizije Beograd obratio građanima: “(…) Potpuno podeljeni informativni prostor i medijski rat su takvog intenziteta kao da su u pitanju zaraćene strane (…).” Vidi Poslednji dani SFRJ, Izvodi iz dnevnika, izd. Kompanija “Politika”, Beograd, str. 210-211 i 305.

36 Srpske medije su članovi Miloševićeve partije i njeni radikalno nacionalistički saveznici zamislili pre svega kao instrumente politike za podršku režimu, sa dužnošću da učestvuju u zajedničkom radu na ostvarenju njegovih ultranacionalističkih ciljeva. Nekoliko citata iz izjava političara i/ili novinara koji slede pokazuju koliko je jaka njihova vera u moć medija i, shodno tome, koliko je u njihovim očima važna kontrola nad njima:
“(…) kao glavni urednik imam određene dužnosti i određena ovlašćenja, moj prioritet je sprovođenje i ostvarivanje politike Saveza komunista… Kažem, ja imam obavezu da sprečim da u Politici izađe bilo što što nije na liniji Saveza komunista i u skladu sa njegovom programskom politikom“, Živorad Minović, glavni i odgovorni urednik Politike, u Miodrag Marović, “Politika” i politika, Helsinški odbor za Jugoslaviju, u pripremi.
“Devetog marta napravljena je jedna velika podvala srpskom narodu. Deveti mart u Beogradu organizovao je Ante Marković i strane obaveštajne službe!... Onaj koji juriša na televiziju, taj juriša da preuzme vlast. Onaj ko zauzme televiziju, uzeo je vlast! A nigde u svetu državnu televiziju režim neće pustiti bez prolivanja krvi. Znači, Drašković je glavni krivac za krvoproliće”, dr Vojislav Šešelj, četnički vojvoda, Duga, 13. april 1992.
“Srpski narod odlično zna ko je kakav doprinos dao borbi za uspostavljanje jedinstvene Srbije, a Ekspres je bio barjaktar te borbe i zato neće tako lako dozvoliti da se tvorci takve politike, koja je i dovela do današnje demokratije, bezrazložno proganjaju”, Tomica Raičević, član Izvršnog odbora SPS-a, Politika Ekspres, 22. april 1992.
“Duh demokratije zaživeo je i u našem Zakonu o javnom informisanju i u informativnim kućama. Mi smo bili inicijatori kadrovskih promena u Radio-televiziji Beograd”, Radoslav Zlatanović, poslanik SPS-a u Narodnoj skupštini Srbije.
“Nezadovoljan sam što pojedinci kleveću kuću u kojoj zarađuju hleb, a neće iz nje da odu. Gospodo, idite za svojim ubeđenjem, to je pošteno. Ne sanjarite, oslobodite se iluzije da ćete izvršiti prevrat u Televiziji (...) Šta hoće ti ljudi? Pre prvo primaju platu, imaju stimulativni deo, sve elemente društvenog standarda, uključujući i letovalište na Zlatiboru (...) Zadovoljan sam što je RTV Srbije zakoračila u svet i postala svetska televizija, oslobođena protektorata hrvatske televizije. Imamo svoj kanal u svet, koji koriste i Crna Gora, Makedonija i BiH. Zadovoljan sam što smo pomogli srpskom narodu u Hrvatskoj da ga ustaše ne ubijaju dva puta: jednom duhovno, drugi put fizički. Pokrili smo celu Hrvatsku u pogledu čujnosti i gledanosti RTV programa. Srećan sam što smo srpskom narodu u Hrvatskoj, posebno u Krajini, pomogli u stvaranju vlastitog radio i TV-programa”, Dobrosav Bjeletić, v.d. generalnog direktora RTV Srbije u intervjuu u Večernjim Novostima, 30. mart 1992.

37 Što pokazuju zapaljive izjave Vojislava Šešelja, sistematski prenošene u medijima:
- “... Dese li se u Sandžaku barikade ili nekakav muslimanski ustanak, eto tamo odmah naših dobrovoljaca prekaljenih u ratu, pa neka onda muslimani gledaju šta će i kuda će. Do Anadolije se neće zaustaviti. Neka znaju Muslimani, najžešći islamski fanatici iz Novog Pazara, Sjenice i Tutina već su izginuli kao hrvatski plaćenici ili kao Izetbegovićevi vojnici u Bosni”, Borba, 17. maj 1992.
- “Smatram da svi Hrvati treba da se sele, osim onih koji su se odazvali mobilizaciji. Treba izuzeti Srbe katolike (Šokce i Bunjevce) koji uživaju punu ravnopravnost. Hrvatima ćemo dati adrese prognanih Srba iz Zagreba i Varaždina”, Večernje novosti, 17. april 1992.
- “Hrvate bih proterao iz više razloga. Prvi što su oni krajnje nelojalni kao stanovnici Srbije, što je ogromna većina u HDZ, ili u funkciji njegovih spoljnih saradnika, što sve čine da destabilizuju unutrašnje prilike u Srbiji. Oni su neposredni saradnici ustaša. Moramo primeniti retorziju prema Hrvatima, jer je Tuđman proterao 160 hiljada Srba. Ako su sve to uradili Srbima, šta čekaju Hrvati u Srbiji? Treći razlog je što je najveći broj Hrvata koji danas živi u Srbiji, Ante Pavelić naselio u Zemunu, Slankamenu i još nekim mestima... to je jednostavno princip državnog razloga u situaciji u kojoj je država u krajnjoj opasnosti. Mi tu petu kolonu moramo suzbiti. Radili bismo to na krajnje human način. Dali bismo im adrese izbeglih Srba iz Hrvatske. To su jednostavna, čista i krajnje humana rešenja. Ne možemo biti humani prema Hrvatima a nehumani prema sopstvenom narodu”, Osmica, 22. april 1992.
- “... pripadnici svih nacionalnih manjina imaće ista prava koja imaju građani Srbije... . Madžare pozivamo da ne slede avanturiste poput Andrasa Agostona jer se neće dobro provesti. I neka ne zaborave da nema većeg inata od srpskog i većeg prkosa od srpskog i da ćemo, ako treba, odgovarati oružjem. Istovremeno, Šešelj se založio i za proterivanje Hrvata iz Vojvodine i Srbije, kao i omogućavanje povratka srpskim izbeglicama na srpske teritorije kojima će uostalom i prisustvo plavih šlemova “obezbediti” plebiscitarno izjašnjavanje za srpske granice koja nije u Karlovcu, ali jeste u predgrađu Karlovca, nije u Virovitici ali jeste u Pakracu. Rekao je da će se priključenjem SRK i RS BIH novorfomirana Jugoslavija lako proglasiti za saveznu državu Srbije i tako konačno dobiti svoju srpsku vojsku. (…) Mi se borimo za državu koja će se zvati Srbija, ali smo prihvatili koncept ove skraćene Jugoslavije zbog međunarodnih okolnosti”, Borba, 3. maj 1992.
Još jedan primer: poslat u Vojvodinu sa zadatkom da napravi reportažu o navodnim autonomaškim zahtevima Mađara, jedan reporter RTS-a će, umesto da razgovara sa vlastima i lokalnim stanovništvom, naprosto će izneti sledeću tvrdnju: “Oni [Mađari] nikad nisu prestali da sanjaju o tome da ponovo budu deo Austrougarske carevine. Oni čak žele da promene nazive ulica u ovom gradu i da starom trgu vrate naziv koji su mu u Drugom svetskom ratu dali Nemci - Hitlerov trg!” Citirano prema Milica Pešić, op. cit, str. 35.

38 Mediji pod kontrolom vlasti u Beogradu tako su prenosili mnoge simplifikatorske, karikaturalne i pežorativne nacionalističke političke izjave koje su išle za diskreditovanjem Albanaca, Hrvata ili Muslimana. U reviji Duga, u broju od 5. jula 1991, objavljene su reči radikalnog ultranacionalista Vojislava Šešelja izgovorene u okviru kampanje, da “Hrvate ne treba ubijati nožem nego zarđalom kašikom”.
Uoči 4. jula, u list-u ON, Šešelj je izjavio šta bi on učinio da se nalazi na čelu Srbije: “Ja bih najpre naredio Armiji da povuče trupe i naoružanje sa područja današnje Slovenije i omogućio otcepljenje Slovenije. Zatim bih naredio amputaciju Hrvatske i povlačenje Armije i naoružavanje na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Ukinio bih sve organe savezne vlasti i formirao komitet srpskog nacionalnog spasa, koji bi imao sve ingerencije u vanrednom stanju do izbora za ustavotvornu skupštinu, a izbori bi se zakazali do kraja godine. To bi bilo bezbolno. Jer bi se Hrvati posakrivali u mišje rupe. To je kukavički narod. U genima su kukavice. U zapadnom Sremu 22 Srbina su potukli više od 300 ustaških specijalaca. Bosna je nesporno srpska, a kome se to od muslimanskih fundamentalista ne sviđa, moraće da pakuje kofere na vreme i da se seli. Ja smatram da je srpski narod samim svojim genetskim bićem uvek spreman za ratovanje. Svaki Srbin kad se rodi, rodi se kao vojnik, a to zna i Evropa. Mnogi su ovde na Balkanu platili gorka iskustva zato što su potcenjivali srpski narod. Ne verujem da će se neko naći tako brzo da nam nasilno nameće neka rešenja koja nisu u skladu sa našim nacionalnim interesima.”
“Hrvati su truo narod. Još nisam sreo pristojnog Hrvata” /prevod sa francuskog/, izjavio je on još 6. avgusta 1991. u intervjuu za Der Spiegel (što je onda prenela agencija Tanjug iz Beograda u svom biltenu od 8. avgusta, str. 14-15). U izjavi listu Iskra (Birmingham), 1. decembra 1991. u istom je stilu rekao sledeće: “Hrvati su dekadentan narod. Nikad nisam sreo poštenog Hrvata” (str. 4-6).
Još jedan primer daje izjava Biljane Plavšić koju je 8. februara 1993. prenela Borba: “Silovanje je, na žalost, strategija ratovanja Muslimana i dela Hrvata prema Srbima. Za islam je to normalno jer toleriše poligamiju. Istorijski, kroz 500 godina turske okupacije, sasvim je normalno bilo pravo bega ili age na prvu bračnu noć sa ženom iz populacije raje. Takodje, islamska religija određuje da se nacija deteta određuje isključivo po ocu.”

39 Vidi na primer izjavu Dobrice Ćosića u Nadi iz jula 1994: “Rasturanjem Jugoslavije nacionalnim secesijama, uz odlučujuću ulogu Nemačke u savezništvu sa Evropskom zajednicom i Amerikom, i potom islamskih sila, objavljen je treći svetski rat sa onim istim ciljevima /… kao/ u oba svetska rata. Srpski narod je odgovorio odbrambenim ratom, ratom za svoj opstanak i svoju demokratsku državu. Uprkos svemu, ili baš zato, Srbi će opstati i ostvariti svoje osnovne životne i nacionalne ciljeve. Srbi će stvoriti novu državu koja svojim karakterom treba da poriče i prevazilazi nacionalne i ideološke ciljeve svih strana i učesnika u srpskom građanskom ratu, vođenom pod okupacijom od 41-45. Ovaj sadašnji rat i njegov cilj - jedinstvena država srpskog naroda - trebalo bi da ukine naše ideološke antagonizme i raskole iz građanskog rata i Drugog svetskog rata. ... Dakle: nacionalno pomirenje izvršila je sama istorija.”
Vidi i sledeće članke objavljene u Politici:
- “’Sve što je srpsko, meni je mrsko'. Ovo je genetski moto pod kojim se i danas, na žalost, grupiše neprincipijelna koalicija. Očigledno, antisrpstvo je na „zapadu” u određenim krugovima danas u visokoj modi političkog „džet set”-a. Doduše, uvek je i bilo prisutno na političkoj sceni, ali od drugog svetskog rata ne tako otvoreno, agresivno i destruktivno. 'Zapadnim' političarima i teoretičarima je više neizdržljiv srpski sindrom osloboditelja, pa se zato i trude svim silama suzbiti i onemogućiti dalji razvoj i prosperitet Srbije”, Ranđel Janićijević, Politika, 26. maj 1989.
“Antisrpska histerija u Hrvatskoj, Sloveniji i BiH – imala je i ima velikog uticaja na deo inostrane javnosti, one koja je tradicionalno pod uticajem velikokatoličkih krugova, žestoko neprijateljski nastrojenih prema Srbima, kao 'šizmaticima’, i one koja je pod uticajem velikomuslimanskih (fundamentalističkih) centara, koji rade svim sredstvima na islamizaciji planete. Doduše, mnogi napisi protiv Srbije u inostranstvu, u kojima se lažno tvrdi da je Srbija 'lišila’ kosmetske Albance njihovih 'osnovnih autonomnih prava’ – pišu ljudi bogato nagrađeni iz trezora moćne albanske narko-mafije i iz kasa Albanije”, Batrić Jovanović, Politika, 31. maj 1990.
- “U Jugoslaviji se već odavno vodi politički rat. … Ali, pre svega, kakvi su uzroci, politički ciljevi i planovi, pa i karakter eventualnog oružanog rata. /…/ Sve to je u funkciji razbijanja Jugoslavije, odnosno obnove Austrougarske i formiranja velike Albanije. Znači u toku je organizovanje političkog rata protiv Jugoslavije na antisrpskoj osnovi. Na stvaranju ovakve podele angažuju se SAD, NATO i Vatikan, poput Nemačke, Italije i Velike Britanije u prošlom ratu. Posleratna antisrpska politika ovih spoljašnjih faktora predviđala je da u slučaju novog rata genocid nad srpskim narodom bude neuporedivo većih razmera od onog koji je izvršen u Drugom svetskom ratu. Uvodna faza tog genocida odvijala se ne samo na Kosovu i Metohiji, nego i širom zemlje. Ona bi bila apsolutno nemoguća bez očigledne i presudne podrške tih spoljašnjih faktora”, Radivoje Jovanović-Bradonja, Politika, 4. decembra 1990.

40 Kao član Akademije, 1985. bio je imenovan za člana Odbora za pripremu Memoranduma o aktuelnim društvenim pitanjima, a odmah po osnivanju SPS-a u junu 1990. postao je njegov potpredsednik. Narednih meseci i kako su se približavali izbori iz decembra 1990, i sam je putovao kako bi promovisao SPS u Negotinu, Novom Sadu, Kruševcu, Smederevu, Nišu i Užicu. O ovome vidi tekst istoričarke Olivere Milosavljević, “Zloupotreba autoriteta nauke”, u Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, uredio Nebojša Popov, Samizdat B92, Beograd, 2002. (II. izdanje) /autor originala citira iz francuskog izdanja, “Du mauvais usage de l’autorité scientifique”, Radiographie d’un nationalisme: les racines serbes du conflit yougoslave, Les Editions de l’Atelier, Pariz, 1998, str. 220; svi citati na srpskom preuzeti su iz elektronske verzije sa stranice http://www.b92.net/doc/projekti/knjige/; o bliskosti Markovića i Miloševića, vidi Florence Hartmann, Milosevic, la diagonale du fou, Denoël, Paris, 1999, pp.77, 176, 234, 320, et 372. /cf. Florans Artman, Dijagonala laufera, Dan Graf, Beograd, 2001/.

41 Nešto dalje, on kaže: “Srbi su danas građani drugog reda. Otvoreno se zastupa teza da u republici Hrvatskoj jedino hrvatski narod uživa suverenost, dok se Srbi tretiraju kao ‘pučanstvo’ - koje hrvatskoj državi duguje lojalnost - bez ikakvih nacionalnih prava. Ono što egzistenciju srpskog naroda u Hrvatskoj čini krajnje nesigurnom je sistematsko poricanje i omalovažavanje genocida koji je nad njim izvršen u toku rata. Odbijanje odgovornosti za zločin otvara mogućnost da se on ponovi”…

42 Vidi i sledeće primere:
- “Mora svakome da bude jasno da se Srbija i srpski narod moraju braniti u Hrvatskoj, inače ćemo se sutra od Tuđmana braniti u Zemunu”, Pavić Obradović, potpredsednik Narodne skupštine Srbije, na zboru u Kraljevu, TVB – Dnevnik, 23. septembar 1991.
- “Srpski narod (će), u svojoj odbrani, od Beča napraviti – Hirošimu”, Vojo Kuprešanin, predsednik SAO Bosanska Krajina, Večernje novosti, 27. oktobar 1991.
- “Ova varijanta krnje Jugoslavije je prva pametna igra koju Srbi igraju, i koja ima velike šanse da uspe. Po prvi put stvaramo državu koja će biti veća od Dušanovog carstva, uz minimum napora i minimum ljudskih žrtava... Mi u ovom ratu moramo da osvetimo Jasenovac, Golubnjaču i sve one jame u kojima se Srbi nalaze... Ovako, neka Crnogorci preko Dubrovnika, a mi preko Tovarnika, krenemo, pa ćemo se sresti u Zagrebu. Tek kad potpuno vojnički porazimo Hrvate, možemo da na miru stvorimo svoju državu”, Mirko Jović, predsednik SNO-a, Pogledi, 29. novembar – 13. decembar 1991.
- “Mislim da je naš živalj u krajinama sada de facto izuzet od hrvatske vlasti, što je veoma značajno, jer bi ga ta vlast inače uništila”, Irinej Bulović, vladika bački, NIN, 20. mart 1992.
- “Dvadeset i sedam članova moje porodice ubijeno je u prošlom ratu. Majka mi je odrasla u domu za ratnu siročad u Beogradu. Kroz tragediju mojih deda i baka umešan sam u čitavu tu priču... Meni je žao mladih ustaša dok ih vodimo na streljanje... Kada sam na frontu, dok se borim i vidim moje protivnike kako padaju, javlja mi se osećaj sreće, jer ljudi koji ugrožavaju moj narod bivaju time potisnuti. Tu nije reč o ubistvu... Hrvati koriste sve, fašizam, demokratiju, građansko društvo da bi promovisali ideju uništenja Srba na ovim prostorima”, Dragoslav Bokan, vođa “Belih orlova”, Duga, 29. mart - 11. april 1992.

43 Naprimer, 16. januara 1993, kada je u ne zna se kojem po redu masakru u Sarajevu poginulo 8 ljudi, a 18 ih bilo ranjeno, i kada je u bosanskom selu Skelani došlo do ubijanja Srba, Televizija Beograd je izveštavala samo o drugopomenutom događaju.
Televizija Beograd takođe je u celosti prećutala određene informacije: tako naprimer 5. februara 1992. nije objavljena nikakva informacija o činjenici da je u Beogradu pretučen jedan vrlo ugledni glumac, bosanski Musliman, kao i to da je u Sarajevu 19. oktobra 1992. poginulo 17 ljudi, a 150 ih bilo ranjeno, ili da su Srbi u Bijeljini 18. marta 1993. uništili pet džamija od kojih je jedna bila pod zaštitom U.N.E.S.C.O.-a. Citirano prema Milica Pešić, op. cit. str. 25.

44 RTS će tako prećutati prisilni egzodus Hrvata iz sela Hrtkovci u Vojvodini leta 1992. godine; koliko se vidi u reportaži emitovanoj 20. avgusta, niko od ljudi sa kojima se razgovaralo neće pokazati zabrinutost za sudbinu Hrvata. Vidi Rade Veljanovski, “Le revirement des médias audiovisuels”, u Radiographie d’un nationalisme: les racines serbes du conflit yougoslave, priredio Nebojša Popov, Les Editions de l’Atelier, Pariz, 1998, str. 316 /”Zaokret elektronskih medija”, u Srpska strana rata, Samizdat B92, Beograd, 2002, str. 178/. O istom vidi i Milica Pešić, op. cit, str. 26.
Drugom prilikom, na primer kada su srpski rezervisti zauzeli Zvornik, u Bosni, srpski mediji su objavili “oslobođenje” grada ne rekavši ni reči o nekoliko hiljada leševa koji su ležali po ulicama. Paravojne snage više od tri meseca nisu zapadnim televizijama dozvoljavale ulazak u zonu… Florence Hartmann, op. cit, str. 265 i 271.
Može da se pomene i kratka vest sa Kosova od 3. septembra 1987. koja će u srpskoj štampi postati predmet antialbanske političke instrumentalizacije činjenica. Toga dana jedan mladi regrut Albanac ispraznio je šaržer svog oružja na drugove iz svoje spavaonice, pri čemu su život izgubila dva Muslimana, jedan Hrvat i jedan Srbin. Uprkos tome što to očigledno nije bio slučaj, srpski mediji su taj zločin okvalifikovali kao politički i dali mu veliki publicitet. Tokom narednih dana, Politika mu je, na primer, posvetila četiri stranice, od čega jednom naslovnu.

45 U tom pogledu možemo da citiramo propagandne napore koji vrve rečima pretnje kojima su razni mediji kombinovano delovali nastojeći Muslimane odgovoriti od izlaska iz jugoslovenske federacije:
- “Tačno je da Slovenci i Hrvati žele da se izdvoje. /…/ Mislim da Muslimani nemaju interesa da se izdvajaju iz Jugoslavije. Što se tiče Muslimana, tu postoji u jednom delu Muslimana velika indoktrinacija, ali su naše ocene da većina Muslimana želi jedan dobar, tolerantan, kulturan i, rekao bih, građanski, susedski i prijateljski odnos i kad je reč o srpskom narodu i kad je reč o drugim narodima u Jugoslaviji... Ni njima nije stalo do rasturanja Jugoslavije, a da ne govorim o veoma dubokim korenima, krvnim vezama i svemu drugom što tu postoji”, Slobodan Milošević, NIN, 12. april 1991.
- “Sa Srbima se treba dogovoriti dok su oni još spremni za to. Sa Srbima ne treba ratovati. Sa njima je živeti divno, a ratovati pogibeljno. Nećemo biti mirni dok se Hercegovini ne pripoje Foča, Goražde, gde istorijski i geografski pripadaju”, Biljana Plavšić, Intervju, 21. septembar 1990.
- “Rat u BiH se može izbeći, jer se muslimanima ipak ne ratuje. Muslimani su u Bosni većinsko stanovništvo, ali žive samo na 18% teritorije, uglavnom oko reke Bosne i to je jedino na šta mogu da računaju ako žele da formiraju samostalnu Džamahiriju. Muslimani, u većini nisu protiv zajedničkog života sa Srbima”, Vojislav Šešelj, NIN, 21. januar 1992.
- “Ja bih najviše volela da istočnu Bosnu očistimo, nemojte da me neko uhvati za reč, pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod taj naj naziv i okvalifikovali to kao ratni zločin. Sve i da zadržimo 70% teritorije tu nema mira. Za sve nas nema mira. Ja njima, ovako da kažem, ne mislim ništa dobro. Ali, da ja budem mirna moram im dati nešto, da imaju gde sami da organizuju život, da ne bi mene celo vreme uznemiravali. Tako ja shvatam onih 30%”, Biljana Plavšić, Svet, 6. septembar 1993, Novi Sad.
- “Muslimani su genetski kvaran materijal prešao u islam. I sad, naravno iz generacije u generaciju se jednostavno taj gen kondenzuje. Postaje sve gori i gori, izražava se jednostavno, diktira način razmišljanja i ponašanja. To je u genima već usađeno”, Biljana Plavšić, Svet, 6. septembar 1993, Novi Sad.
- “Uznemiruje nas činjenica povećanja broja sklopljenih brakova između Srba i Muslimana.. Jer kroz mešovite brakove dolazi do razmene gena između etničkih grupa, a to dovodi do degeneracije srpske nacionalnosti”, Biljana Plavšić, Oslobođenje, maj 1994, Sarajevo.

46 To je bio slučaj u pogledu zločina iz Drugog svetskog rata pripisanih Hrvatima, što ilustruju sledeći primeri:
- “Jedna od najnečasnijih, najnehumanijih i najnedemokratskijih radnji je genocid. Genocid je u drugom svetskom ratu vršen u Hrvatskoj (ondašnjoj NDH) od strane ustaša nad Srbima, Jevrejima i Romima. Niko ne može da vaskrsne ubijene u Jasenovcu, Starom sajmištu, Jadovnu i ostalim stratištima. Ali moguće je makar malim gestom dobre volje još jedanput dokazati da današnji stanovnici Hrvatske ne prihvataju tu ideologiju – ideologiju genocida”, dr Stojan Adašević, Politika, 5. mart 1990.
- “Mit ustaštva, strepim, iznova se rađa. To mora da zabrine sve Jugoslovene, bez obzira na nacionalnost, veru i politička ubeđenja. I Hrvati moraju da se zabrinu, ne samo Srbi u toj republici. Da se razumemo, ne može se ponoviti 1941, ali krv može opet pasti. Nismo za osvetu, kao ni za zaborav, iako već decenijama nastojimo da oprostimo zločine. A sinovi onih koji su to počinili trebalo bi da se upitaju kuda ih vodi današnje eskalacija velikohrvatstva. A posebno gospodin Tuđman, harizmatski vođa HDZ, koji stupa na političku scenu Hrvatske i Jugoslavije. Zločin nacionalističkog ludila ne pripada tako dalekoj prošlosti da bi bio zaboravljen”, Dara Slobotka-Peleš, Politika, 22. maj 1990.

47 Taj prosede Televizija Srbije koristiće naročito u vreme rata u Hrvatskoj, sa ciljem da se jača duh nacionalnog jedinstva i stimulišu dobrovoljci za borbu. Kako bi to postigla, ona će često za primer uzimati “uzor-pojedince” s kojima vodi intervjue u nameri da izvrši uticaj na ponašanje i/ili način mišljenja mase tv-gledalaca. Ovde citiramo dva primera iz perioda opsade Vukovara.
U prvome, prikazan je jedan poslanik u Skupštini Srbije koji je civilno odelo zamenio uniformom i izabrao da svojoj zemlji služi radije na frontu nego u poslaničkim klupama…:
- Voditelj vesti: “Među dobrovoljcima i rezervistima koji odlaze na ratišta u Hrvatsku nalaze se i narodni poslanici Skupštine Srbije. Do sada je više od dvadeset poslanika obuklo vojničku uniformu. Na teritoriji zapadnog Srema je i narodni poslanik Dragoslav Aleksić.”
- Dragoslav Aleksić: “To je patriotska dužnost i zato sam i ja tu, i sa namerom da se izborimo zajedno svi sa Jugoslovenskom narodnom armijom, da se izborimo za Srbe van Srbije, kao i da sprečimo eventualne upade neprijateljskih jedinica na teritoriju Republike Srbije, što se sad nažalost dešava u poslednje vreme. Ali smatram da uz odgovarajuća dejstva, kao i uz jedno jedinstvo koje je neophodno, jedinstvo u Srbiji, da možemo da ostvarimo ciljeve koje imamo.”
- Reporter: “Gde je teže, u Skupštini ili na frontu?”
- D.A.: “U Skupštini.”
- Reporter: “Zašto?”
- D.A.: “Zato što je ovde jedinstvenije. Tamo je sasvim drugačija situacija, nažalost.”
Drugi primer je, kao ne baš obična stvar, intervju sa jednom mladom ženom u uniformi koja objašnjava razloge koji su je naveli da se uključi u srpske borbene snage:
- Reporter: “Ovo je malo neuobičajeno, devojka pa na front. Je li jeste ili nije?Kako ti gledaš na to? ”
- Mlada žena: “Mislim da nije, i da treba svi da se odazovemo ovom pozivu, ja sam majka dvoje maloletne dece.”
- Reporter: “Odakle ste?”
- Mlada žena: “Iz Pirota.”
- Reporter: “Koliko godina imate?”
- Mlada žena: “Trideset i tri.”
- Reporter: “Kako ste se odlučili?”
- Mlada žena: “Pa eto, kad gledam televiziju, vidim šta se radi i želim da pomognem, i vredi žrtvovati za ovu našu Srbiju, svoj život….”
Za oba navedena primera, vidi Slike i reči mržnje: Vukovar 1991, autor Lazar Lalić, ARHITEL, Pravo na sliku i reč protiv cenzure i zloupotrebe medija, 1995.

48 I za ovu svrhu mediji i ultranacionalisti - bez obzira o kome je reč, o političkim funkcionerima, velikodostojnicima Pravoslavne crkve, intelektualcima, itd. - radili su rame uz rame da bi preneli poruku i pospešili homogenizaciju srpskog društva, dok su, sa druge strane, tek retki nezavisni mediji nastojali da njih razobliče. Dobar primer za to su izvodi iz štampe koji slede:
- “Tamo gde se prospe srpska krv i gde padnu srpske kosti to mora biti srpska zemlja. Onaj ko drukčije misli, na strani je neprijatelja”, vladika Nikanor, Borba, 3. april 1991.
- “U Srbiji, hvala Bogu, nismo složni, iako sloga treba da postoji u trenucima odbrane gole egzistencije naroda, a ko nije uz svoj narod, onda je ništa drugo nego izdajnik”, Ljubomir Tadić, Duga, 5-29. jul 1991.
- “Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija, koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve”, Moma Kapor, Borba, 7-8. mart 1992.
- “Možda Vukovar i ne treba obnavljati, već ga ostaviti kao upozorenje našim potomcima, ako nas Jasenovac nije upozorio možda će njih Vukovar. Treba ovde dovesti sve srpske izdajnike koji su sopstveni narod doveli na rub opstanka i suditi im ovde u senci ruševina, pred avetima preklane dece”, Srđan Stanišić, “Drvo za Đilasa”, Pogledi, 27. mart - 10. april 1992.
- “Mi govorimo o poturicama u vremenima turskog robovanja, a previđamo jednu veoma bitnu činjenicu: da su naše moderne poturice mnogo opakije i opasnije negoli poturice prošlih vekova... njihova izdaja je mnogo opasnija za biće srpskog naroda negoli, ako hoćete, izdaja poturica pre njih”, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, Borba, 28-29. mart 1992.

49 Milica Pešić, op. cit, str. 23.

50 Kako potvrđuje Borisav Jović, vernost njemu bila je Miloševićev glavni kriterij za izbor saradnika: “Za njega je bilo presudno u koga on ima poverenje, a ne u koga narod ima poverenje. Nije bilo važno da li je sposoban i pošten, da li je radan i aktivan, važno je bilo da je njemu veran.”, Knjiga o Miloševiću, IKP “Nikola Pašić”, Beograd, 2001, str. 26.

51 Podvrgnuta kritici Saveza komunista Srbije 1985. godine, Duga usvaja novu nacionalističku uredničku politiku nakon što je u proleće 1987. smenjen glavni urednik.

52 Isti taj Slobodan Jovanović će nekoliko godina nakon toga uglednu pres-agenciju Tanjug pretvoriti u agenciju u službi isključivo Miloševića.

53 Vidi paragraf 41.

54 “Promenjen je glavni urednik Duge, ali situacija u Dugi neće se promeniti pre nego što se u redakciji Duge dogode promene u širem smislu. Razgovaramo i o novom uredniku NIN-a. Bez obzira kakve odluke budu donesene, probleme u NIN-u nećemo rešiti bez ozbiljne rekonstrukcije cele redakcije”, izjava na sastanku Gradskog komiteta Saveza komunista 18. februara 1987.

55 U avgustu je za generalnog direktora imenovan Dobrosav Bjeletić, bivši izvršni sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, a Krste Bjelić, neko vreme zadužen za ratnu propagandu za Republiku Srpsku Krajinu, imenovan je za glavnog urednika informativnog programa…

56 U trenutku kad počinje rat u Sloveniji i kad su u Hrvatskoj zaređali sukobi između hrvatskih snaga i srpskih autonomaša, celokupna propaganda beogradskog režima prionuće na posao da svoje javno mnenje pripremi na neophodnost zaštite Srba van Srbije, dakle, za rat sa Hrvatskom. U intervjuu za Televiziju Srbije, Vojislav Šešelj, vođa Srpske radikalne stranke, izjavio je: “Smatram da se ne sme nasilu sprečavati izlazak Slovenije iz Jugoslavije. Nek’ idu odmah, to je dobro i za nas i za njih. Što se tiče Hrvatske, tu se treba drugačije postaviti. Ne sme, dakle, biti isti odnos i prema Hrvatima i prema Slovencima. I Hrvati mogu da idu, ali ne mogu nijednu srpsku teritoriju da ponesu sa sobom. Ja smatram da nadležni državni organi Srbije, pošto savezna vlast već praktično i ne postoji, moraju preuzeti sve ingerencije državne vlasti na čitavoj teritoriji ostatka Jugoslavije, pozvati Generalštab da prihvati te ingerencije. Ako Generalštab ne prihvati, armija će se raspasti. Ali srpska armija može u roku od 48 sati da se formira jer svi ti oficiri iz sadašnje armije, srpske nacionalnosti, razume se, uz neke retke izuzetke, bi se priključili srpskoj armiji. I da se naredi povlačenje trupa i oružja na liniju Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica da se izvrši amputacija Hrvatske.” Upravo na televiziji najistaknutije ličnosti režima najavljuju ciljeve na kojima treba da se radi - kao naprimer Mihailo Marković, akademik i potpredsednik stranke na vlasti, koji u jednom razgovoru na televiziji izjavljuje: “Hrvatsko vrhovništvo, kao što postaje već svakim danom sve jasnije, neće imati imati snagu da nametne svoju volju i vlast Srbima Krajine, Slavonije, zapadnog Srema i Baranje. Uspostavljanjem nove granice, nove etničke granice, i povlačenjem Jugoslovenske armije na tu novu granicu Jugoslavije biće onemogućeno da se produži ovaj sadašnji rat.” Vidi Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1997.

57 Vidi i primere navedene u paragrafu 15.

58 NIN, 12. april 1991, str. 40-41.

59 “Nama ne treba velika Srbija već samo realne granice u kojima će živeti Srbi i vladati sobom”, izjava dr Jovana Raškovića u Čačku, Politika, 15. maj 1991.

60 “Ono što mi osvojimo to je naše. Osvajamo samo ono što je naše. Ko hoće sa nama, u redu, ko neće, metak u leđa!”, general Andrija Biorčević, komandant korpusa Vojske Jugoslavije, NIN, 21. avgust 1992.

61 “Ja bih najviše volela da istočnu Bosnu očistimo, nemojte da me neko uhvati za reč, pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod taj naj naziv i okvalifikovali to kao ratni zločin”, Biljana Plavšić, Svet, 6. septembar 1993, Novi Sad.

62 Tipičan primer tog prosedea je reportaža snimljena u Bratuncu u Bosni i Hercegovini (emitovana 31. jula 1992. na RTS) gde je, kako se izrazio novinar, “u ime Alaha” izmasakrirano 114 Srba.

63 Pisac Filip David, otpušten sa RTS-a 1993. godine, kome je u greh upisano naročito njegovo učestvovanje u osnivanju nezavisnog sindikata na televiziji, kao privilegovani posmatrač iznutra, dobro rezimira specifičnu ulogu Televizije Srbije: “Danas je svima jasno da, bez uloge koju je odigrala televizija, tog rata možda ne bi ni bilo, ili bi bar bio drugačiji, ne bi bio tako krvav i surov kakav je bio. Ključnu ulogu u stvaranju govora mržnje odigrala je televizija, znači u pripremi rata i posle, u ratnoj propagandi. A ta uloga iskazivala se u stvaranju stereotipa. Recimo, jedan od stereotipa bio je o genocidnosti Hrvata, drugi o suicidnosti Muslimana, onda je tu stereotip o postojanju međunarodne zavere protiv Srbije, stereotip o tome da su svi nezavisni novinari i nezavisni intelektualci u službi stranih obaveštajnih službi, i slično. Svako ko je pisao, ko je govorio, morao se držati okvira ovih stereotipa. Ako ste pokušali da nešto radite, pišete ili razmišljate izvan ovih stereotipa, bili ste proglašavani izdajnikom. ” U Slike i reči mržnje: Vukovar 1991, Lazar Lalić, ARHITEL, Pravo na sliku i reč protiv cenzure i zloupotrebe medija, 1995.

64 Vidi članak admirala Pierrea Lacostea, “La guerre médiatique” /”Medijski rat”/, u Défense Nationale, decembar 1987, str. 25-33.

65 Neki audiovizuelni programi, u kojima su se otvoreno povlačile paralele između prošlosti i sadašnjosti, doprineli su dakle - a uz pomoć i političkog konteksta - da se ubrza buđenje srpskog nacionalnog osećanja, na primer emisija “Kad sveci marširaju” emitovana na Radio Beogradu i Radio Novom Sadu 1988, ili drama “Dobrodošli u Galipolje” emitovana na drugom programu Radio Beograda 11. aprila 1991. u kojoj se govori o svetlim i teškim trenucima sudbine srpske armije u Prvom svetskom ratu.

66 Vidi paragraf 49.

67 Za istoričarku Oliveru Milosavljević, “Aktivnost i uključenje intelektualne elite [u Politici] davalo je privid objektivnosti – ne političkog već stručnog govora – i utoliko je imalo veću težinu od otvorenog govora političkih propagandista, iako se sadržina njihovih iskaza svodila na isto”. Njen članak “Zloupotreba autoriteta nauke”, u Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, uredio Nebojša Popov, Samizdat B92, Beograd, 2002. (II. izdanje) /op. cit./

68 Vidi u vezi sa ovim članak Gordane Igrić, “Relectures guerrières de l’histoire yougoslave” /”Ratno tumačenje jugoslovenske istorije”/, u Le Monde Diplomatique, septembar 1995. U članku se opisuje demontaža istorije Federacije na primeru novih školskih udžbenika. Tako npr. “(…) mali Srbi već od desete godine uče da je Hrvatski ustav prezro njihove ‘sugrađane’, sveo ih na nivo nacionalne manjine i lišio ih njihovih prava. Što se tiče ‘Katoličke crkve i njenih fanatizovanih vernika’, oni su ‘krenuli u borbu protiv Pravoslavne crkve i Srba’. Zatim na scenu stupa neprijatelj: ‘Zbog pristrasnosti Evropske zajednice, a pre svega Nemačke, koja je najuticajniji i najagresivniji njen član, borba ne prestaje (…). Po treći put u 20.stoleću, Nemačka i Austrija ponavljaju svoj ‘Drang nach Osten’ (‘prodor na istok’), ali ovaj put politički i ekonomski, podržavajući secesionističke snage u jugoslovenskim republikama.’ Srbija i Crna Gora tada su stale u odbranu Jugoslavije boreći se rame uz rame. A to je ‘izazvalo bes i osvetu inspiratora novog svetskog poretka koji su odlučili da ih kazne’. Na časovima geografije, srpski učenici u dobi od četrnaest godina uče ne samo prirodne osobine ‘Republike Srpske Krajine’ i ‘Srpske Republike Bosne’, nego se od njih traži i da znaju objasniti raspad Jugoslavije: ‘Republika Srpska Krajina stvorena je tokom verskog rata u Hrvatskoj koji je započeo 1991. i još uvek traje (…). Hoteći okončati nacionalni i verski rat, Ujedinjene nacije su donele odluku da Krajinu stave pod zaštitu svojih oružanih snaga’.”

69 Dovoljno će biti navesti primer samo televizije: Jugoslovenska radio-televizija (JRT) zapravo je bila samo koordinaciona mreža osam tv-centara u raznim republikama. Centrala sa sedištem u Beogradu, JRT, bavila se koordinacijom programske razmene među tim centrima.

70 25. i 26. septembra 1986.

71 Ne samo kao akademik i književnik, nego i kao bivši glavni čovek za propagandu Komunističke partije Srbije, Dobrica Ćosić zauzima posebno mesto u instrumentalizaciji srpskih frustracija i uspona nacionalizma. Već 1977. godine, u svojoj nastupnoj reči prilikom prijema u Akademiju, 29. marta, on je istakao “tragičnost” sudbine srpskog naroda (naročito na Kosovu) koji je “uvek dobivao u ratu, a gubio u miru”… Višekratnim iznošenjem svojih antijugoslovenskih pozicija, svojim brojnim napadima na nesrbe, Dobrica Ćosić je direktno odgovoran za rast međunacionalne mržnje, još i dolivajući ulje na vatru za vreme rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Dana 20. juna 1989. u jednom intervjuu u reviji Danas on je izjavio: “Već dugo nisam više ubeđen da je jugoslovenstvo a priori u srpskom interesu, a još manje u to da je jugoslovenstvo ekvivalent demokratije i socijalizma (…) Srpsko jugoslovenstvo, kako se manifestuje sada, drugi jugoslovenski narodi doživljavaju kao njegovu suprotnost: ono izaziva anti-jugoslovenstvo i anti-srpstvo. Ne vidim nikakvog razloga zašto bi mi, Srbi, bili više za Jugoslaviju nego bilo koji drugi jugoslovenski narod (…)”.
A u trenutku kada se u Hrvatskoj rasplamsavao rat, Ćosić je u Politici 15. septembra 1991. izjavio sledeće: “Država nam se pretvorila u zemlju nesreće i sramote: mir nam se preobratio u rat; narodi koje smo smatrali bratskim uzvraćaju nam nebratskom, ustaškom i vmrovskom mržnjom i neprijateljstvom; komšije nam ponovo postadoše gonioci i ubice; srpski narod u Hrvatskoj pred ustašama beži u zbegove i vodi odbrambeni rat, a stotinjak hiljada u Srbiji spasava glave. U ovom našem produženom vremenu zla, mi nismo samo žrtve; i mi nanosimo patnje drugima, malo je, svejedno zašto i koliko (…) Jedna Evropa koja nastupa kao nova Evropa, prema Srbiji se ponaša kao stara Evropa: šovinističku laž prima za političku istinu, nacizam za demokratiju, žrtve proglašava krvnicima (…)”.
Takođe, u trenutku kad se odvijale borbe u Bosni i Hercegovini, on se ovako obraća svojim kolegama u Akademiji: “Snašlo nas je najgore: rasturanjem Jugoslavije poništavaju nam se dva veka oslobodilačke borbe za život Srba u jednoj državi; Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini ugroženi obnovom ustaštva i militantnog islama, prestrašeni novim genocidom, prinuđeni su na stravičan odbrambeni rat protiv šovinističko-ustaške Hrvatske i muslimanskog džihada; kažnjeni smo izgonom iz svetske zajednice; osuđeni smo na dugo stradanje, poniženja, egzoduse, asimilaciju. Na zločine koji nam se čine uzvraćamo zločinima i obeščovečujemo se ponekad do neprepoznavanja sebe.” Politika, 16. juna 1992, str. 7.

72 Na stupcima Politike se vrlo rano počela raskrinkavati navodna ekonomska eksploatacija Srbije i Srba:
Ekonomska eksploatacija čije su navodno žrtve Srbija i Srbi vrlo će rano početi da se razotkriva na stupcima Politike:
- “Zahtevam zahvalnost (od nezahvalnih) u ime svih radnika fabrike kamiona „Praga” u Rakovici, koji su ostali svi do jednog bez radnog mesta kad je njihova fabrika (odmah posle rata) potpuno demontirana i preneta u Maribor da se osnuje sadašnji „TAM”. Dakle, Srbija je morala da bude „dobrovoljni davalac krvi” za one koji je sada vređaju! Da svoju skromnu industriju daje za industrijalizaciju čisto seljačke Slovenije!”, inžinjer Sava Maksimović, Politika, 15. novembar 1988.
- “Nikada nisam razumeo pravi cilj malograničnog prometa, međutim, shvatio sam njegove rezultate. On je omogućio da na jednoj maloj, nerazvijenoj teritoriji niknu vrlo snažne komercijalne firme koje su, pod plaštom malograničnog prometa, zgrtale ogromna bogatstva uvozeći iz Italije, Austrije, Nemačke, Švajcarske, Francuske, Engleske i drugih država koje „se graniče” sa Slovenijom, a za račun „pograničnog pojasa”, u koji, međutim, ulaze sem Slovenije – Hrvatska, BiH, Srbija, Crna Gora i Makedonija. Nadam se da nije potrebno objašnjavati koji novac su Srbija i ostale teritorije SFRJ morale dati snažnoj slovenačkoj komercijalnoj mašineriji za ove usluge. Naravno, lanac se tu ne zadržava, jer na nama nisu zaradili samo Slovenci na ovaj način, nego i bezbrojne mešetarske italijanske firme”, Momčilo Gačić, Politika, 22. april 1989.
- “Ostalo mi je u sećanju da je jedan visoki funkcioner, čije ime neću navoditi jer nije među živima, ali koji nije iz tzv. južnih delova Jugoslavije, odluku da se fabrika TAM u Mariboru podigne baš tamo obrazložio time što će ta zajednička sredstva, s obzirom na raspoloživost stručne radne snage, najpre da se iskoriste za dobrobit svih krajeva naše zemlje!”, Ilija Dević, Politika, 12. maj 1989.
- “Informacija da je Vojvodina i deo Srbije trebao biti potopljen u periodu pritiska Informbiroa na Jugoslaviju izazvao je ogorčenje i razočaranje kod stanovništva. Ovaj narod nije bio svestan kakva se zavera kuje protiv njega. Verovao je ovaj narod da sve što se radi da je to za dobrobit socijalizma i radnih ljudi. Trebalo je da prođe dugo vremena da bi se saznala istina da su ekonomski i vojni stratezi isplanirali zagrađivanje Dunava, odnosno Đerdapske klisure, kako bi na taj način Vojvodinu i deo Srbije za sva vremena izbrisali sa karte sveta”, Dimitrije Govedarica, Politika, 27. avgust 1989.
- “Nedavno je u javnosti bilo govora da dug SFRJ prema inostranstvu iznosi 15 milijardi američkih dolara /…/. Otplatu duga od 15 milijardi američkih dolara vrši Narodna banka Jugoslavije, tj. iz jedne državne kase, deviznim sredstvima naplaćenim od izvoza robe i usluga i devizne štednje građana”, Ružica Despotović, Politika, 6. novembar 1990.

73 Akademici to obrazlažu u četiri osnovne tačke, odnosno prigovora: prvi je “dosledna diskriminacija privrede Srbije u posleratnom periodu” i kumulativno zaostajanje u odnosu na druge republike, a naročito Hrvatsku i Sloveniju; drugi je “nedefinisan i pun unutrašnjih konflikata ustavni položaj Srbije”, koji onemogućava njenu “političku konsolidaciju”; treći skreće pažnju na “fizički, politički, pravni, kulturni genocid nad srpskim stanovništvom Kosova i Metohije” koji je “najteži poraz u oslobodilačkim borbama što ih je vodila Srbija od Orašca 1804. do ustanka 1941. godine”; a poslednji raskrinkava “diskriminaciju” i “rafinovanu i delotvornu politiku asimilacije” kojoj je izložen “srpski narod u Hrvatskoj”. Vidi Mémorandum fait par un groupe d’académiciens de l’Académie Serbe des Sciences et des Arts sur des questions sociales actuelles de notre pays, Deuxième partie: La position de la Serbie et du peuple serbe /”Memorandum grupe akademika iz Srpske Akademije nauka i umetnosti o aktualnim društvenim pitanjima u našoj zemlji, Drugi deo: Položaj Srbije i srpskog naroda/, objavljen u Le nettoyage ethnique. Documents historiques sur une idéologie serbe /Etničko čišćenje: Istorijski dokumenti o srpskoj ideologiji/, priredili, preveli /na francuski/ i komentarisali Mirko Grmek, Marc Gjidara i Neven Šimac, Fayard, Paris, 1993. /Citat preuzet iz Nacrta memoranduma na srpskom jeziku, dokument ERN 00251117-00251191, str. 41, 50, 54 i 58./

74 Akademici to ovako objašnjavaju: “Uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, nezavisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio, njegovo je istorijsko i demokratsko pravo. Sticanje ravnopravnosti i samostalan razvoj za srpski narod imaju dublji istorijski smisao. Za manje od pedeset godina, u dvema uzastopnim generacijama, dva puta izložen fizičkom uništenju, prinudnoj asimilaciji, pokrštavanju, kulturnom genocidu, ideološkoj indoktrinaciji, obezvređivanju i odricanju od sopstvene tradicije pod nametnutim kompleksom krivice, intelektualno i politički razoružavan, srpski narod je bio izložen preteškim iskušenjima da to ne bi ostavilo duboke tragove u duhovnom stanju (…). Ukoliko računa sa svojom budućnošću u porodici kulturnih i civilizovanih naroda sveta, srpski narod mora dobiti mogućnost da ponovno nađe sebe i postane istorijski subjekat, da iznova stekne svest o svom istorijskom i duhovnom biću, da jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese, da dođe do savremenog društvenog i nacionalnog programa kojim će se nadahnjivati sadašnje i buduće generacije (…)”. Ibid, str. 265-266 /70/.

75 Iako se Slobodan Milošević nije izjasnio o svom ličnom stavu u momentu kada su Večernje novosti objavile izvode iz Memoranduma, i mada je uspeo da izbegne donošenje bilo kakvih osuda na Centralnom komitetu Saveza /komunista/, on će nekoliko godina kasnije Akademiji javno priznati pravo da se meša u srpsku politiku: “A što se tiče Srpske akademije nauka, ne vidim zaista zašto ona ne bi imala uticaj na politiku u Srbiji. Koji je to narod u svetu, koja je to razumna država koja se stidi svoje akademije nauka.” (Politika, 22. decembar 1989) To saučesništvo s Akademijom je uzajamno: na svojoj godišnjoj skupštini, Akademija će izjaviti: “Srbija je zadivljujućim jedinstvom i borbom svog naroda, odvažnim, smelim i poštenim stavovima i jedinstvom novog partijskog i državnog rukovodstva na čelu sa predsednikom Slobodanom Miloševićem, povratila svoju suverenost, državnost, jedinstvo, i postala ravnopravna članica naše federativne socijalističke višenacionalne zajednice, Akademija je te napore i program novog srpskog rukovodstva podržavala i danas podržava.” Ove reči je 26. maja 1989. prenela Politika, saževši njihovu poruku u masno štampanom naslovu članka “Akademija je podržala i podržava program novog srpskog rukovodstva”…
Od 1990. godine Milošević će uostalom javno pokazivati da ima kontakte sa autorima Memoranduma - kako bi ispitao njihovo raspoloženje u odnosu na svoj projekt objedinjavanja celog srpskog naroda u okviru jedne države. Borisav Jović piše da je Milošević tokom zime 1990. više puta primio Dobricu Ćosića (vidi Poslednji dani SFRJ- Izvodi iz dnevnika, “Politika”, Beograd, 1995, str. 118). U aprilu 1992. Milošević će Dobricu Ćosića, pravog inspiratora Memoranduma, dovesti na čelo cele nove jugoslovenske federacije…
U januaru 1992, akademik i poslanik Miloševićeve Socijalističke partije u srpskom parlamentu, Antonije Isaković, izjavio je sledeće: “Osnovno je to da je 'Memorandum' uticao - neko ga je prihvatio, a antisrbi su uglavnom bili protiv”, akademik Antonije Isaković, Duga, 1-14. februar 1992.
Još jedna indicija dosluha između Miloševićeve grupe i inspiratora Memoranduma obelodanjena je u junu 1992. kada će neki akademici na svoju nesreću zatražiti da Milošević podnese ostavku. Radoš Smiljković, rukovodilac Socijalističke partije i čovek odan Miri Marković (Hartmann, op. cit, str. 31), Miloševićevoj supruzi, tada će izjaviti: “Članovi Akademije, potpisujući peticiju kojom traže ostavku predsednika Republike, ne smeju da na taj način štete položaju ove institucije u životu nacije. Akademici ne mogu da u Memorandumu traže jedno, a sada nešto sasvim suprotno”. /prevod sa francuskog/ Politika, 15. juna 1992, str. 11. Iste večeri nakon apela Miloševiću da dade ostavku od strane 65 članova Akademije, Mihailo Marković, akademik i potpredsednik Miloševićeve stranke, u jednoj emisiji je na državnoj televiziji izjavio: “(…) Otvarajući pitanje položaja Srba na Kosovu, u Hrvatskoj i Bosni, Akademija se izjasnila za početak bitke koja nas je dovela u situaciju u kojoj se nalazimo danas. Iz samog načina na koji su ta pitanja postavljena bilo je očigledno da se moramo boriti za pravo Srba na opstanak u tim krajevima. A mi smo morali da izrazimo našu ljudsku solidarnost, čime smo ušli u sukob sa velikim silama i novim svetskim poretkom. Zbog toga je nemoralno da neki pripadnici ovog naroda koji su ustali u ime cele nacije, koji su, sa retkim izuzecima, dobili potpuni konsenzus, krivicu za posledice te politike danas svaljuju na druge. Cela ta stvar je nemoralna, ona se može opravdati pragmatičnim razlozima, strahom od posledica, potrebom da se popusti pred onima koji su jači, ali ne i moralnim razlozima.” /prevod s engleskog/ Vidi dokumentarni film Akademici, režiser Mirko Bojović, producent Lazar Lalić, ARHITEL, 2002.
Najzad, valja podsetiti da je eliminisanje Dragiše Pavlovića iz političkog života, koje je u septembru 1987. organizovao Milošević, direktno povezano sa Pavlovićevim napadom na Srpsku akademiju nauka i umetnosti i njen Memorandum… O tome Borisav Jović piše ovako: “Dragiša Pavlović je bio u to vreme najviše eksponirani srpski političar koji je napadao Srpsku akademiju nauka i umetnosti, zbog sadržaja poznatog nacrta Memoranduma, ali i zato što se stavio otvoreno protiv samog Miloševića u pitanju odnosa prema rešavanju srpskih problema na Kosovu i Metohiji.” Vidi Borisav Jović, Knjiga o Miloševiću, IKP “Nikola Pašić”, Beograd, 2001, str. 8.

76 Akademici, op. cit. /citat preveden s engleskog/

77 Bogdan Bogdanović pojašnjava sledeće: “Ovo će možda strašno da zvuči, ali mislim da je istina. Čuo sam da su imali komisije demografa, istoričara, psihologa, da bi utvrdili - jer su bili sigurni da će rata biti - koliko života srpska nacija može podneti da izgubi, koliki bi bili srpski gubici u ratu. Možete li da zamislite taj užas? Da starci računaju koliko mladih ljudi mogu da pošalju u rat da budu ubijeni!”. Idem. /prevod s engleskog/

78 “Mira Markovic: Power behind Milosevic”, BBC News /”Mira Marković: Snaga iza Miloševića”/, subota, 13. januar 2001.

79 Upravo će Živorad Minović obezbediti podršku Politike Miloševiću u borbama za vlast unutar Saveza komunista Srbije. Nakon Miloševićeve pobede, on će biti imenovan za generalnog direktora Grupe, umesto Ivana Stojanovića -a uporedo s tim će u okviru Centralnog komiteta biti zadužen za “duše” i “mozgove” jer su sada njemu poverena dva zaduženja - “za idejno-politički rad” sa kadrovima i “propaganda i agitacija”. Upravo će on izdanja Grupe Politika pretvoriti u ideološko oružje srpskog režima. Vidi Mark Thompson, Forging War. The Media in Serbia, Croatia and Bosnia-Hercegovina, Article 19, International Center against Censorship, Avon, maj 1994, str. 69 /cf. Kovanje rata. Mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, izd. HHO i Građanska inicijativa za slobodu javne riječi - Zagreb i Article 19, International Centre Against Censorship, London-Zagreb, 1995./

80 Dušan Mitević će njegovu funkciju objasniti u razgovoru sa ekipom BBC-a vođenom 29. septembra 1994. u okviru snimanja dokumentarnog serijala Smrt Jugoslavije: “(…) U socijalističkim zemljama, kao što znate, sednice se nisu prenosile uživo. Sa sednica smo izveštavali, ali nije bilo prenosa uživo. Sa ovom je učinjen presedan. Trajala je dva dana, a prenošena je uživo na jednom od naših kanala. Odluku o tome sam doneo lično ja jer sam mislio da je bolje da se ona emituje, nego da imamo velik broj tv-ekipa koje o njoj izveštavaju. Ali, osnovni razlog zašto je tu odluku bilo moguće sprovesti bilo je to što nikoga nisam ništa pitao, za prenošenje zapravo nije postojala nikakva zabrana (…). A predsednik Milošević je time ostvario veliki poen jer je taj prenos za ljude bio prilika da ga podrže, a njemu je to znatno olakšalo stvari jer, znate, mesec dana nakon toga smenjeni su neki od najviših državnih rukovodilaca, uključujući Ivana Stambolića, tako da je javnost bila unapred pripremljena tim prenosom sednice uživo. ” /prevod s engleskog/

81 Florence Hartmann, Milosevic, la diagonale du fou, Denoël, Pariz, 1999, str. 19-21.

82 Borisav Jović o tome kaže sledeće: “Odjek rasprave na sednici CK bio je ogroman. Sva sredstva informisanja, televizija, radio i dnevna štampa, prenosila su svaku izgovorenu reč. Građani su se ‘zakovali’ pored svojih TV i radio prijemnika i počeli su masovno da se uključuju u debatu slanjem telegrama podrške Miloševiću i kritike dotadašnjem načinu vođenja politike. Ti su telegrami čitani na sednici da bi se sa njima upoznali svi članovi CK, što je izazvalo otpor i negodovanje Stambolićeve grupe, ali i nove telegrame, i tako unedogled. Naslovi u dnevnoj štampi kao nikada dotle, takoreći od prve do poslednje strane, bili su krupni kao na plakatama, sa glavnim akcentima iz izlaganja svih govornika. Politizacija je dostigla vrhunac. Javnim glasanjem je prihvaćena Miloševićeva politika i odgovornost Dragiše Pavlovića, sa svega sedam glasova protiv. “ Vidi Knjiga o Miloševiću, IKP “Nikola Pašić”, Beograd, 2001, str. 39.

83 Daniel Vernet, “Milosevic, l’homme du malheur serbe” /”Milošević, čovek koji je Srbima doneo nesreću”/, Le Monde, 7. oktobar 2000.

84 Rémy Ourdan, “Les guerres perdues de Slobodan Milosevic” /”Izgubljeni ratovi Slobodana Miloševića”/, Le Monde.fr, 31. mart 2001.

85 Ovde može da se citira primer, kako se tvrdi, eksponencijalnog rasta albanskog stanovništva koji je navodno bio deo svesnog plana i koji predstavlja opasnost za prisustvo srpskog naroda na Kosovu, prikazivanom kao njegova istorijska kolevka:
- “Sadašnja brojna nadmoć Albanaca u SAP Kosovo i nekim drugim oblastima je ozbiljan argument u prilog velikoalbanskih zahteva. Međutim, njihova brojna nadmoć i visok natalitet nisu prirodna posledica istorijskog razvitka, već političke volje. To je očigledno i to ne treba dokazivati (smišljeno se doseljavaju i naseljavaju, propagira se visok natalitet, toleriše se bigamija, itd.). Bitno je da je to svojevrsno nasilje nad uobičajenim tokovima društvenog razvitka sa određenim političkim ciljevima, te tako prema tome treba i pristupiti – kao prema nasilju. /…/ Dok je stvaranje „velike Albanije” javno iznet cilj albanske iredente, prikriven a očigledan cilj u doglednoj budućnosti, jeste razbijanje Jugoslavije. O tome jasno govori pravac albanskog naseljavanja. Upadljivo je da u SR Makedoniji Albanaca nema u krajevima koji su imali da pripadnu Bugarskoj posle prvog balkanskog rata prema ugovoru. Takođe, približava se trenutak kada će srpski i makedonski narod konačno biti razdvojen tamponom neslovenskog stanovništva, te će Makedonci biti praktično izolovani od Jugoslavije. Nešto slično kao da se odigrava i u Sandžaku, koji je nekada bio upravo spona između Srbije i Crne Gore”, Đorđe Janković, Politika, 5. novembar 1988.
- “Svaka država, pogotovo ako u njoj postoji veliki nesklad u ravnomernom obnavljanju stanovništva, mora da vodi računa i o nacionalnom „rasporedu” beba. To, uveliko, mora da važi i za Jugoslaviju, državnu zajednicu u kojoj čak dve cele republike, uz „pomoć” jedne oveće pokrajine (SAP Vojvodine), ne mogu da dostignu u natalitetu Pokrajinu Kosovo. U pitanju su, inače, SR Slovenija, SR Hrvatska i SAP Vojvodina. U svim ovim federalnim jedinicama rodi se manje dece nego na Kosovu! /…/ Dakle, „neotuđivo” je pravo svakog našeg čoveka da se višestruko i lično, a i nacionalno i produžuje i umnožava, ali je isto tako nezaobilazna i njegova obaveza da se stara o budućnosti sve dece Jugoslavije. Očigledno je, međutim da narušena biološka shema obnavljanja stanovništva SFRJ treba, ako je pravde i želje da se harmonično živi u zajedničkoj „kući”, da zabrine ne samo niskonatalitetne, nego i narode (narodnosti) koje takvu šemu narušavaju. Visok natalitet jednog naroda u zajedničkoj državi, u stvari, mogao bi da se prihvati samo ako se sa svim obavezama koje on donosi saglase drugi narodi, koji će, da uprošćeno kažemo, prihvatiti da „izdržavaju” povećani broj dece i, eventualno, dele s njima svoje prostorne i sve druge resurse. Svaka prisilna socijalizacija, bila bi, u stvari, u suprotnosti sa jednom kristalno čistom demokratijom, koju je upravo drug Kardelj formulisao: da su 'prava svakog građanina SFRJ ograničena samo p r a v i m a drugih ljudi u njoj'“, Miodrag D. Ignjatović, Politika, 20. novembar 1988.
- “Saterani u mišju rupu, preživeli albanski nacionalisti i separatisti posle drugog svetskog rata nisu odustali od svojih bezumnih ciljeva. Promenili su taktiku, ali im je strateški cilj ostao isti kao 1912., 1919. i 1944-1945. godine. Oružanu pobunu zamenili su pakleni planovi osvajanja životnog prostora Južnih Slovena (ucrtanog u mapi „Velike Albanije”) pomoću demografske eksplozije albanskog stanovništva u našoj zemlji, sračunate na stvaranje „etnički čistog Kosova”. Ovu strategiju pretočili su u sve vrste perfidnog i otvorenog pritiska na iseljavanje starosedelaca – Srba i Crnogoraca, u prodiranje separatista u sve institucije društveno-ekonomskog sistema na Kosovu i Metohiji, u mere za albanizaciju Kosmeta i odvajanje ove pokrajine od SR Srbije, u planove legalnog pretvaranja Kosova i Metohije u republiku, otcepljenja ovog dela SR Srbije i SFRJ i njegovog pripajanja NR Albaniji”, dr Gavro Marjanović, Politika, 6. decembar 1988.
- “Dok natalitet srpskog naroda neprekidno opada, albanska demografska eksplozija je već godinama ekonomski i politički problem broj 1 Jugoslavije. Ranije je to bila tzv. tabu tema. Javnost je poput noja zavlačila glavu u pesak, dok su pojedini izjavljivali kako ih je stid što moraju da diskutuju o tome ko koliko rađa. Albance, međutim nije stid što im je natalitet najveći u Evropi, već se trude da bude najveći i na svetu. (…)Naš savezni Ustav garantuje pravo na slobodno rađanje, ali zaboravlja da doda 'u skladu sa ekonomskim mogućnostima društva'“, mr Dušan Nikolić, Politika, 30. oktobar 1989.
- “Politika rukovodstva Jugoslavije prema Albaniji, od sredine šezdesetih godina, pa do 1981. to jest, do petokolonaškog bunta albanskih separatista i šovinista – doživjela je sraman krah: ona je mnogo doprinijela nasilnom mijenjanju etničke karte Kosova i Metohije, odnosno, nasilnoj albanizaciji tog starodrevnog centra srpske državnosti i duhovnosti”, Batrić Jovanović, Politika, 5. maj 1990.
Sličan mehanizam će biti primenjen protiv Hrvata, koji će biti predstavljeni kao naslednici krivaca za zločine nad drugim narodima, među kojima i nad Srbima, za vreme Drugog svetskog rata. Uvredljiva poređenja takođe su dala svoj doprinos manipulisanju i dezinformisanju javnosti:
- “Svet o ovome genocidu ustaša nije dovoljno obavešten, jer da jeste, ne bi neke zemlje tolerisale njihove nastavljače, a Jasenovac ne bi bio izostavljen pri nabrajanju najvećih evropskih gubilišta za vreme drugog svetskog rata. Ne znam da li je u njemu ubijeno najviše ljudi, ali sam siguran da su smrti u njemu bile najstrašnije”, dr Ljubomir Ramčević, Politika, 8. maj 1989.
- “Hrvatska tzv. demokratska zajednica ponosi se Antom Starčevićem! Čega se mudar stidi, time se lud ponosi – kaže narodna poslovica. Ponosi se ona i tzv. Nezavisnom Državom Hrvatskom, pripremajući potajno i javno novi pokolj Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini. Ukoliko onaj pošteni deo Hrvata dozvoli svojom pasivnošću i ravnodušnošću da u Hrvatskoj dođu na vlast Tuđman i njegove pristalice, tada će doći do najkrvavijeg građanskog rata u Jugoslaviji, to je jasno kao dan, jer je Tuđmanom zamenik Šeks izjavio u inostranstvu da će maknuti sve unitariste u Hrvatskoj”, Radoslav Blagojević, Politika, 3. mart 1990.
- “Vaša namera je da primorate ceo hrvatski narod da se oseća odgovornim za genocid koji su počinili ekstremni elementi hrvatskog naroda, ustaše. Vi, kao i vaš pristaša i imenjak dr. Franjo Kuharić, imate dovoljno drskosti da pomenete 'samo' 40-50.000 žrtava u koncentracionom logoru Jasenovac, iako je do danas u masovnim grobnicama u Gradini otkriveno šest puta više žrtava “, Čedomil Huber, “Otvoreno pismo dr Franji Tuđmanu”, Politika, 8. mart 1990.
-”Zaboravu genocida znatno je doprinelo i najviše državno i partijsko rukovodstvo Jugoslavije a naročito pojedinci na najvišim funkcijama, sopstvenim nesećanjem i nečinjenjem. /…/ Gest sličan Brantovom šef naše države nikad nije učinio. Nisu učinjeni ni mnogo manji gestovi pošte i sećanja, a u onima koji su činjeni uvek se više naglašava opštehumanistički nego konkretno – istorijski aspekt događaja”, mr Miroslav Živković, Politika, 5. jun 1990.

86 Sudija Antoine Garapon i univerzitetski profesor Muhamedin Kullashi sproveli su detaljnu analizu primene tog prosedea na Kosovu, u svom članku “Les ressorts du discours de la haine autour du Kosovo” /”Poluge diskursa mržnje u vezi sa Kosovom”/, kao na primer: “Ponovno ujedinjavanje ostvaruje se na satanizaciji Albanaca, preciznije, na tri teme koje ponavljaju do iznemoglosti kako mediji, tako i sami intelektualci, koji su odigrali odlučujuću ulogu kao njihovi prenosnici: invazija, ‘genocid’, ‘egzodus’.” Na osnovu tih tema može se shvatiti da se ne radi o običnom nacionalizmu koji svojata neku teritoriju, nego o nečem dubljem, o rasističkom diskursu, tj. diskursu temeljenom na demonizaciji drugoga pretvorenog u tuđinca. Propaganda se služila klasičnim postupcima, a naročito konstruisanjem velike laži na osnovu “malih istina” (privatni sporovi građana sistematski se prikazuju kao međunacionalni sukobi, a objektivne napetosti između Albanaca i Srba kao politička i ekonomska kriza), izveštajima o zverstvima na osnovu izmišljenih ili većim delom falsifikovanih činjenica, a posebno neprestanim ponavljanjem laži (‘genocid’, ‘teror’, ‘etničko čišćenje’) koje se u očima srpskog javnog mnenja s vremenom počinju izgledati kao istina.” http://www.col.fr/cera/pays/kosovo.htm.

87 U tekstu “Un monstre d’opportunisme” /”Oportunističko
čudovište”/, on-line izdanje dnevnih novina Le Soir,
12/02/2002. http://www.educweb.org/Alterfocus/Dossiers/Delponte/
Milosevic.htm.

88 Poslednji dani SFRJ, Izvodi iz dnevnika, op. cit, str. 173.
Borisav Jović daje još jedan interesantan primer: “Događalo se vrlo često da Miloševiću dolaze u posetu i na razgovore razni svetski državnici, koji su o tretiranim temama imali drugačija mišljenja i stavove od njega. Pravilo je bilo da se ne izlazi pred kamere, da svak iznese svoje stavove, nego da se izda saopštenje, koje bi lično redigovao Milošević i u kome bi njegovo mišljenje i njegovi stavovi figurirali kao ono o čemu je razgovarano, ali bez stavova druge strane.” Knjiga o Miloševiću, Beograd, 2001, str. 14.

89 Od leta 1991. godine na RTS je bila zabranjena sva muzika koju su komponovali ili izvodili nesrpski autori, a sve je važnije mesto davano pravoslavnoj veri i njenim predstavnicima. Sistematski su emitovane reportaže o pravoslavnim svetkovinama.

90 Navodeći primer Politike, Mark Thompson piše ovako: “Od 1987. godine, Politiku su monopolizovali članci koji huškali na mržnju - i strah - u kojima se pominjao sve duži spisak unutrašnjih i vanjskih neprijatelja (kosovski Albanci, a kasnije i Hrvati, Slovenci, bosanski Muslimani, Vatikan i CIA). Poslednje stranice novina su u međuvremenu prepuštene ‘beskrajnim napisima u nastavcima o srpskoj prošlosti: o njenim bitkama, dinastijama, neuporedivim patnjama’”. Vidi Forging War. The Media in Serbia, Croatia and Bosnia-Hercegovina, Article 19, International Center against Censorship, Avon, maj 1994, str. 69.

91 Među mnogim emisijama s istorijskim sadržajem na televiziji i radiju, svrha kojih je bila da se pokažu pretnje koje su se nadvile nad srpski narod, te da se opravdaju napadi na nesrpsko stanovništvo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, možemo navesti na primer sledeće:
“Crveno je nebo”, dramski dokumentarac emitovan u avgustu 1991. na Radio-Beogradu, koji je, uz potkrepu svedočanstava, govorio o egzodusu srpskog naroda iz Hrvatske; emisija TV Beograd o “Osvećenju jame na Kupreškom polju” u koju su bacani poklani Srbi tokom Drugog svetskog rata; reportaža “Spomenik” emitovana na drugom programu Radio-Beograda, u kojoj se govorilo o “čišćenju” jednog srpskog sela u Hercegovini u Drugom svetskom ratu; ili pak “Po¬kor¬nu gla¬vu sa¬blja ne se¬če”, radio-reportaža u kojoj se sadašnjost čita kroz prizmu prošlosti i u kojoj se evociraju zlosrećni Srbi koje su pobili ustaše… Za više detalja, vidi Rade Veljanovski, op. cit, str. 314-415.

92 Samo jedan od mogućih primera je činjenica da je tokom leta 1990. dnevni list Politika, kroz svoju rubriku “Odjeci i reagovanja”, pet od njenih šest stranica posvetio člancima u kojima se navodi spisak “ustaških” zločina tokom Drugog svetskog rata.

93 Sociolog Véronique Nahoum-Grappe tako podseća da je “‘preporod srpskog naroda’ bio glavna tema pravoslavne propagande od 1987. nadalje. Verske ceremonije ‘ponovnog sahranjivanja mrtvih’ (stara antropološka tema), srpskih stradalnika, žrtava genocida iz prošlosti čijim je mrtvim telima obeležena ‘srpska zemlja’, naveliko je prenosila Televizija Beograd na kojoj mahalo kostima tih mučenika”. Citirano prema Les viols systématiques en ex-Yougoslavie – 1991-1995 /Sistematska silovanja u bivšoj Jugoslaviji - 1991-1995./, Međunarodni simpozijum “Deca rata. Razvoj, pamćenje i traumatizam”, u organizaciji Međunarodnog centra za dete i porodicu /Centre International de l’Enfance et de la Famille/, Program CEDRATE, 6-8. mart 1997, Pariz.
http://psydocfr.broca.inserm.fr/colloques/cr/cedrate/
intervcedrg.html

94 Reporteri bez granica, La liberté de la presse dans le monde. Rapport 1991. /Sloboda štampe u svetu. Izveštaj za 1991/, str. 179.

95 Dana 28. marta 1989. usvojene su izmene Ustava Republike Srbije kojima je pokrajinama Kosovu i Vojvodini oduzeta autonomija koju su te pokrajine dobile 1974. godine.

96 Op. cit, str. 53.

97 Treba da se napomene da su članovi Akademije dali svoj obilati doprinos toj rubrici. Prvi prilozi u “Odjecima i reagovanjima” potiču iz novembra 1988. i daju podršku tadašnjoj politici vlasti, a obeleženi su propagiranjem antislovenskih i antiautonomaških osećanja. Vidi članke akademika Dejana Medakovića (“Nikome nećemo da dozvolimo da nas liši naše budućnosti”, specijalno izdanje Borba za istinu od 19. novembra 1988) i Vasilija Krestića (“Istorijski temelji autonomije Vojvodine”, 4. i 5. novembra 1988).

98 Evo nekoliko primera priloga intelektualaca rubrici “Odjeci i reagovanja” u kojima se obrađuju razne teme, ali gde se u potki uvek nalazi ista poruka - poruka o narodu-žrtvi:
prof. dr Marko Mladenović, književnik Radomir Smiljanić
- “(...) Danas egzodus Srba sa juga potpomaže Evropa, prvenstveno katolička, jer se nada da će podrškom muslimanskim Albancima u Jugoslaviji (Albanci su 98 odsto Muslimani, a na Zapadu bukvalno lažu da ih ima 40%) steći njihove simpatije, pa će u sledećoj fazi razvoja, svi odreda postati hrišćani, naravno - katolici, koji bi drugi, zaboravljajući pri tom da je muslimanstvo i pravoslavlje vekovima bilo u prvom susedstvu i življenju, pa prema tome i bliži. Vatikan bi, tako, zabo Srbima (i Slovenima) novi glogov kolac, pošto je to već u ranijoj istoriji učinio sa surovim latinjenjem Slovenaca i Hrvata.' (...) 'A Hrvati? Što oni ćute? I da li oni, uopšte, ćute? Oprezno se jedino istrčao Šuvar da neoprezno dobaci (ko kobac piletu) da 'ako neko nekoga ne voli više da i ne moraju više biti zajedno'! Pa, što su, onda, ti isti Slovenci i Hrvati 1918. kukumavčili da uđu u Jugoslaviju, iako smo znali da nas baš nisu voleli toliko da bi moralo dolaziti do Ujedinjenja sa njima? Znalo se - hteli su da prigrabe 'svoje' teritorije ispred srpske pobedničke vojske. A opet nisu mogli bez njen išta učiniti. Oni su bili silom istorijskih prilika na suprotnoj strani, pa smo mi Srbi tako razumeli, te ih primili u istu državu. Kad oni, u poslednjem ratu, za ljubav nam vratiše čakijom i hercegovačkim i dalmatinskim jamama. (…)”, Politika, 13. decembra 1989.
- “(…) Međutim, i u svemu tome je nejasan američki stav, tj. postupanje američke diplomatije koja evidentno srlja u diplomatski bankrot, suprotstavljajući se srpskoj naciji kao najvećoj i najdržavotvornijoj na Balkanu. Da li Amerika zna da je ona još uvek u ratnom stanju sa Hrvatskom preko zloglasne NDH, koja joj je krajem 1941. objavila rat, a HDZ joj je prirodni nastavljač njenih prava (i obaveza)?”, Politika 3. jun 1990.
- “Danas, u srcu Evrope, svog dojučerašnjeg saveznika iz oba svetska rata - Srbe, Zapad vidi preko svoje vatikanske besomučne propagande (kroz hrvatsko-slovenački trabantizam) najogorčenijeg protivnika demokratije. Spor je, naravno, Kosovo, za koje je i zapadnjačka i kominternaška politika čvrsto bila rešila da se preda Albaniji, inače najnazadnijoj i najmračnijoj tvorevini danas u svetu (meni je oduvek bilo žao naših kosovskih Šiptara kada se jednog dana nađu u svojoj državi s one strane Prokletija - kako će živeti). Pričaju još zapadnjaci kako se među Srbima zacario ortodoksni boljševizam, pa nikako da ga ispraše otuda, siroti. (...) Crna sudbina Srba na Kosovu i Hrvatskoj kao da nije dovoljna opomena za najavljeni gnev. Srbi postaju 'ozloglašeni' kako smo dali šiptarskoj nacionalnoj manjini daleko više nego što je ona po bilo kojim merilima zasluživala (dobijena akademija nauka, univerzitet, nacionalna biblioteka, televizija, radio, štampa, sve na maternjem jeziku) i još dozvoljavamo da nam po zemlji vršljaju komisije tuđih država, kao da zbog takve jedne, što je nismo hteli pustiti, nismo i zaratovali 1914. Odbacili smo taj ultimatum i ceo svet je morao ući u rat! Smatralo se da se moralo tako postupiti zbog očuvanja dostojanstva jednog naroda. (...) Milošević je postao simbolom tek povraćenog dostojanstva Srba, i ne znači, ako njegova novoosnovana stranka ne dobije ni trećinu na sledećim izborima, da on neće biti centralna ličnost u izboru šefa države. On se jedini može istaći kao najozbiljniji kandidat u opštem narodnom referendumu: republika ili kraljevina. Ja sam sa njim jednom razgovarao punih šest sati i nisam mogao greške da mu pronađem”, Politika, 6. septembar 1990.
Dr Mileta Marković, Zagreb
(pismo Predsedniku Evropskog parlamenta u Strasbourgu)
- “(…) To je isto kao kada bi za genocid nad Jevrejima pitali naciste, a ne Jevreje. Na Kosovu, naime, nije progonjen albanski, već srpski narod. To traje, sa manjim prekidima, više od trista godina. Premda može zvučati paradoksalno, činjenica je da se najveći progon i najveći izgon srpskog naroda zbio u poratnoj socijalističkoj Jugoslaviji. A nije reč samo o srpskom narodu: ugroženi su i svi drugi slovenski i neslovenski narodi na Kosovu i u širem rasponu oko Kosova (Crnogorci, Makedonci, Muslimani, Turci, Hrvati, Romi), sve do granica tzv. ‘velike Albanije’, zamišljene i postepeno ostvarivane ‘ognjem i mačem’ u režiji vlastodržaca iz Tirane. (...) Prema popisu stanovništva iz 1948. godine, Albanaca je bilo na Kosovu 58% (350.000), a Srba i svih ostalih naroda 42% (oko 300.000)! I sada se, počev od 1948. do danas, događa neverovatna stvar: Albanaca danas na Kosovu ima blizu dva miliona, a svih ostalih oko 300.000! Kako je do toga moglo doći? Moglo je doći jer su, krivicom političkog i državnog rukovodstva Jugoslavije, na Kosovu podmetnute tri ‘bombe’.
- Prva ‘bomba’ je natalitetska: albansko stanovništvo na Kosovu (i van njega) ima najveći evropski natalitet, a među najvećim u svetu. Ovakav natalitet svim sredstvima podstiču albanski separatisti, zbog čega je došlo do pravog demografskog rata za osvajanja tuđih teritorija. O tome su izneti precizni podaci u Beloj knjizi koja je upravo izašla iz štampe. - Druga ‘bomba’ je izražena u mehaničkom priraštaju stanovništva. Iako je NR Albanija od 1948. neprijateljski raspoložena prema Jugoslaviji, preko zajedničke granice iz Albanije neprekidno su prelazile čitave porodice sa svom pokretnom imovinom, a da ih niko nije sprečavao. Naprotiv, svi oni odmah su dobijali kuće i imovinu starosedelaca (Srba, Crnogoraca i dr.), čak i znatnu socijalnu pomoć. Niko ni danas ne zna koliko je Albanaca, navodno ilegalno, emigriralo u Jugoslaviju, a da za to vreme nije uspelo ni jednom Srbinu ili Crnogorcu (kojih ima u znatnom broju u Albaniji) da pobegnu u Jugoslaviju iako im se u Albaniji ne priznaju nikakva nacionalna, kulturna i verska prava. - Treća ‘bomba’ je politička: Ustavom SFRJ od 1974. SR Srbija je podeljena na tri dela čime je praktično stvorena još jedna albanska država na Balkanu. Tako su Srbi i drugi narodi na Kosovu postali nacionalna manjina, a Albanci vladajuća nacija, jer je Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo praktično postala država u državi. To nije greška Albanaca, već pogrešnog koncepta jugoslovenske (kon)federacije. Bio je to vrlo rizičan /eksperiment/”, Politika, 1. jula 1989.
Radomir Smiljanić
- “(…) I slepom i gluvom je jasno da antemarkovićevski izlazak iz krize podrazumeva dalje “iskorištavanje svih prigoda” za Sloveniju i Hrvatsku a na štetu središnje i južnih republika SFR Jugoslavije. Deprecijacija cena struje, energija, uglja (najviše se proizvodi u Srbiji), zatim železničkih i PTT usluga (najduže linije kroz Srbiju i jug Jugoslavije), potom crne i obojene metalurgije (Srbija, BiH, Crna Gora, Makedonija su zajedno najveći proizvođači iste) itd. jasno pokazuje za koga radi savezna vlada u čijem timu je od šest republika i dve pokrajine - preko pola sastava iz samo dve, severozapadne republike - Hrvatske i Slovenije”, Politika 24. decembra 1989.
- “(…) Ukoliko bi, kako neskriveno proizilazi iz mnogih ponašanja tuđmanovaca, došlo do hrvatske secesije, do razbijanja Jugoslavije i izlaska Hrvatske 'najhrvatskijih Hrvata' iz nje, Srbi će onda takođe ostvariti svoje pravo da biraju gde će i sa kim živeti izvan desničarske, neonacističke Hrvatske u kojoj bi njihova egzistencijalna ugroženost, jer isuviše je blisko pamćenje na stravični genocid u Pavelićevoj Hrvatskoj takođe 'najhrvatskijih Hrvata' (Tuđman je naziva 'povijesnim snom Hrvata'). Možda da se, koristeći i sami svoje pravo izdvajanja kao narod, kakvo su pravo Hrvati, kao narod, iskoristili da se izdvoje iz Jugoslavije, i Srbi izdvoje iz Hrvatske i pripoje najverovatnijem 'ostatku' Jugoslavije prema Bosni na primer”, Politika 22. avgust 1990.
- “(…) Gospođu ministarku iz Slovenije morao sam još da upitam kakva će to biti samostalna slovenačka spoljna politika kada je opštepoznata činjenica da npr. Osimski sporazumi Jugoslavija-Italija ('Jugoslavija zapravo više i ne postoji' - reče ona) ostaju na važnosti samo dok traje jedinstvena jugoslovenska federacija. A Italija je - i to je poznato - pre rata imala svoje legitimne teritorije na celoj Istri do Sušaka, pa i Zadar i mnoga još ostrva i poluostrva. Slovenija ponovo, dakle, ne bi imala more (kao što ga bez Srba nikada nije ni imala), a Hrvatskoj bi zapala jedna petina sadašnje obale”, Politika, 22. oktobra 1990.
Veljko Guberina
- “(…) Posle Drugog svetskog rata, srpski narod je bio prvi koji je prihvatio parolu 'bratstvo i jedinstvo'. I umesto da se srpskom narodu pruži podrška u opravdanoj borbi za ona prava koja imaju ostali narodi u ovoj zemlji - prešlo se u najteži i najružniji napad protiv srpskog naroda iako mu je jedina krivica što je posle dugogodišnjeg ćutanja ustao protiv diskriminacije svog življa od strane albanske nacionalne manjine koji u ovoj zemlji imaju veća prava nego bilo koja nacionalna manjina u Evropi, VEĆA PRAVA NEGO SRPSKI I CRNOGORSKI NAROD NA KOSOVU...”, Politika, 20. januar 1989.
- “(…) Slovenija, koja proglašava svoj puni suverenitet, treba da bude spremna da brani svoj teritorijalni integritet. Svesna da to ne bi mogla postići, ona želi konfederaciju da bi kroz tu formu osigurala srpskog vojnika (koji je poznat u svetu po svojim kvalitetima) kao čuvara svojih granica u odnosu na krajeve koje je dobila zahvaljujući postojanju jugoslovenske države! Ako ona ne želi Jugoslaviju, onda više ne može računati ni na Srbiju”, Politika, 9. oktobra 1990.
- “(…) A koga ovi današnji čelnici imaju iza sebe? Svega pet miliona ljudi opterećenih teškom hipotekom iz skore prošlosti. Narod koji u istoriju nije ušao sa velikim ratnim pobedama, slavnim vojskovođama ili stvorenim carstvima, već sa 1102. godinom kada je na tanjiru dao svoju slobodu tuđinu. Da nisu 1918. godine u Hrvatsku došli srpski vojnici nikada je ne bi ni povratili”, Politika, 25. januar 1991.
- “(…) Povodom toga potrebno mu je objasniti dve stvari, koje bi on trebalo već da zna: Šiptari su kod nas nacionalna manjina, ali imaju veća prava nego bilo koja nacionalna manjina drugde u svetu, a data su im u vreme kada je vladala vatikansko-cesarobečka i kominternovska haranga protiv Srbije i srpskog naroda, a drugo otkud ih ima tri miliona! Valjda misli na zlatno Titovo vreme kada su sve Rome, Muslimane, Turke, Gorane itd. koji su živeli na Kosovu i Metohiji jednostavno proglašavali Šiptarima”, Politika, 21. februar 1991.

99 Ta će kontrola još da se pojača u julu 1991. usvajanjem Zakona o radiju i televiziji kojim je stvoreno jedinstveno preduzeće (Radio-televizija Srbije) u društvenom vlasništvu – tako da je RTS u potpunosti pripao vlasti.

100 Novinarka Véronique Soulé tako npr. objašnjava da je u prvih nekoliko nedelja nakon osmog plenuma Saveza komunista Srbije, “novi šef KP Srbije na čelo glavnih sredstava informisanja postavio svoje ljude: na Televiziju Beograd (dva programa emitovana za celu Srbiju (…)) i u moćnu Grupu “Politika” koja je vlasnik dveju dnevnih novina i oko desetak nedeljnika”. Libération, 21. mart 1991, str. 20.

101 Svedok sa najboljeg mesta za posmatranje te pupčane veze između Miloševićeve stranke i RTS-a - jer je tamo radila od 1983. do 1992. godine - novinarka Milica Pešić to ovako precizira: “Zvanično i formalno, RTS je javno preduzeće. Međutim, u praksi je to televizijska stanica pod kontrolom prvenstveno srpske vlasti - drugim rečima, Socijalističke partije Srbije (SPS-a) - stranke na vlasti - i njenih saveznika. Sve čelne ljude RTS-a, umesto da ih imenuje Skupština Republike kako predviđa merodavni zakon, zapravo bira vladajuća stranka (SPS). A stepen u kojem su povezani RTS i režim ilustruje sledeće: direktor RTS-a, Milorad Vučelić, istovremeno je član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije. Mnogi novinari takođe su funkcioneri ili članovi SPS-a, u suprotnosti sa Zakonom o javnom informisanju”, op. cit, str. 16.

102 Čistke u RTS-u postaće redovna praksa: u januaru 1993, na primer, uprava je faktički otpustila – na osnovu političkih i nacionalnih kriterijuma – 1.500 novinara, službenika i tehničara, kojima je bio zabranjen ulaz u zgrade televizije u Beogradu i Novom Sadu. Sudsko osporavanje te odluke od strane onih koji su njome bili pogođeni završilo je tako što je odluku u septembru potvrdio Vrhovni sud /sic/ u Beogradu. Preneseno prema navodima Reportera bez granica, La liberté de la presse dans le monde. Rapport 1994 /Sloboda štampe u svetu. Izveštaj za 1994/, str. 391.
Vidi i kako o tome svedoči Milica Pešić, op. cit, str. 48-51.
Uklanjanje novinara koji su se suprotstavili ratnohuškačkoj programskoj liniji na RTS-u ovako je opravdao Vukašin Jokanović, predsednik Upravnog odbora: “RTS kao nacionalna i državna televizija ima i poseban značaj. Ona ne može u ovakvom vremenu pritisaka, genocida koji se sprovodi nad srpskim narodom i uskraćivanja njegovih osnovnih nacionalnih i ljudskih prava, da sada bude anacionalna, da ne štiti vitalni nacionalni interes... U našim informativnim kućama rade ljudi koji su u raznim periodima tu došli, a niko nije otišao. Recimo, Radio Televizija Beograd bila je više jugoslovenska, nego kuća Beograda i Srbije. To je slučaj i sa jednim brojem listova i časopisa. U tim sredstvima informisanja ima ljudi koji u stvari rade - protiv Srbije. To su razni Antini Srbi, koji podrivaju, stvaraju loše odnose, međusobno se obračunavaju što sve slabi te kuće da se na pravi način organizuju”, Epoha, mart 1992.

103 Cela redakcija Nina, najpoznatijeg nedeljnika u Srbiji, promenjena je u junu 1988. na nalog Miloševića, koji će odabrati upravo taj list da bi u intervjuu 30. juna najavio “buđenje poniženog srpskog naroda”, napuštajući u svom programu svako pozivanje na komunističku ideologiju...

104 Reporteri bez granica, La liberté de la presse dans le monde. Rapport 1991, str. 180.

105 Uprkos uvođenju višepartijskog sistema, zvanični mediji će ostati zatvoreni za opoziciju u nastajanju, neće joj dati nikakvu šansu i nastojaće da je diskredituju: “Televizija se takoreći ni ne osvrće na demonstracije kojima prisustvuje više hiljada ljudi, a potencijalni Miloševićev rival, Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta obnove, karikirano se predstavlja kao opasna usijana glava.” Idem.

106 Naime, ograničeni pluralizam informisanja koji je u Srbiji postojao do početka 1995. - sa nešto malo nezavisnih sredstava informisanja, ali vrlo ograničenog domašaja difuzije pa stoga i sa malobrojnom publikom - bio je ugroženiji nego ikada pre. Nakon preuzimanja u svoje ruke Borbe, jedinih nezavisnih dnevnih novina (na početku 1995) i Svetlosti, regionalnog lista sa najvećim tiražem u Srbiji u septembru, u februaru 1996. bila je nacionalizovana nezavisna televizijska stanica Studio B (čije je emitovanje bilo ograničeno samo na Beograd).

107 U vezi s ovim, novinarka Nicole du Roy napominje da su “u toj zemlji (Srbiji) sa 46% nepismenih (gotovo svaki drugi stanovnik), jedine informacije koje pokrivaju celu teritoriju i dopiru do sela, informacije državne televizije”. Citirano prema “Serbie: la télé parano” /”Srbija: paranoidna televizija”/, Télérama, br. 2257, 14. april 1993, str. 12.

108 Stanko Cerović, “L’information est-elle possible face à la propagande?”, u Dialogues et documents pour le progrès de l’homme/Expériences et réflexions sur la reconstruction nationale et la paix /”Da li propaganda ostavlja mesta informisanju”, u Diskusije i dokumenti o ljudskom napretku /Iskustva i razmišljanja o nacionalnoj obnovi i miru/, Documents de travail de la Fondation pour le progrès de l’homme /Radni dokumenti Fondacije za napredak čoveka/, br. 64, str. 190.

109 Dana 28. septembra 1990. u Beogradu je proglašen novi Ustav kojim se ukida autonomija dveju pokrajina, Vojvodine i Kosova.

110 Vidi Catherine Humblot, “La manipulation de la mémoire” /”Manipulisanje pamćenja”/, Le Monde, 22. jula 1993.

111 Vidi Slike i reči mržnje: Godina prva, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1996.

112 “U poslednjim događajima, a pre svega teškim sukobima i aktima državnog terora u Hrvatskoj, državna i politička kriza u Jugoslaviji u kojoj su dugo prisutni međunacionalni sukobi, dobila je oblik oružanog obračunavanja sa elementima građanskog rata. Raste broj poginulih i ranjenih, žene i deca u zbegovima i bekstvu, prekidi saobraćaja, snabdevanja… U tim uslovima na sceni je prirodna, legitimna i istorijskom dostojanstvu naroda svojstvena samoodbrana. Pokušaji da se ona velikom i dobro organizovanom propagandnom galamom kvalifikuje kao banditizam i odmetništvo najbolji su znak nekonstruktivnosti i nesposobnosti jednog šovinističkog i profašističkog koncepta koji se lomi na narodnom interesu i dostojanstvu ljudi i naroda i na njihovoj pravednoj borbi za građansku i nacionalnu ravnopravnost.” Slike i reči mržnje: Godina prva, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1996.

113 Nakon što je razgovarao sa više Srba, građana Hrvatske, reporter, pred kamerom i sa gomilom srpskih autonomaša u pozadini, ovim rečima zaključuje svoju reportažu: “Da li ovako misle i razmišljaju svi Kninjani, svi žitelji kninske krajine, svi Srbi u Hrvatskoj teško je reći. Grupa ljudi sa kojima smo razgovarali nije odveć reprezentativan uzorak, ali ipak njihovo raspoloženje je indikativno. A o tome bi morali voditi računa svi koji donose odluke u ime ovog naroda.” Idem.

114 U tim emisijama nalazimo iste one motive srpskog nezadovoljstva koji su izraženi u Memorandumu Akademije u Beogradu 1986. godine. I u njima se neumorno nižu razgovori sa Srbima iz Hrvatske. Jedna je žena, naprimer, izjavila:
- “Srpski narod je bio spreman da zaboravi i svoje ime i svoje porijeklo, svoje pretke, u interesu bratstva i jedinstva, svoje jame i svoje Jasenovce… I mojih predaka ima dosta u tim jamama. Međutim, da je nastavljena politika koja je vođena prema Srbima u Hrvatskoj…”
- “Mislite, ova komunistička politika?”
- “Da, mislim na tu politiku, čini mi se da bi za desetak godina ili možda i manje, najveći dio Srba bio bi asimiliran.”
Jedan muškarac pak u razgovoru izjavljuje sledeće: “Mislim da Baranja i zapadni Srem i po etno- i po istorijskom principu apsolutno pripadaju Srbiji … srpskom narodu. /…/ i apsurdno je postavljati pitanje da sad neko posrbljava Hrvatsku ili neku drugu državu”… Na pitanje kako bi, prema njegovom mišljenju, morale da izgledaju granice nove srpske države, neko drugi je odgovorio: “Granice srpske autonomne oblasti će biti… Mislim, postoji jedan istorijski kontinuitet. Tamo kuda je kapala krv, srpska krv sa ustaškog noža, to će biti naše granice.” U još jednom razgovoru, neko treći objašnjava: “Ako Hrvati žele zaista da stvore nezavisnu državu, neka je stvaraju na svom etničkom prostoru. Zar možete da zamislite da će nestati ovde srpskog naroda, da će pasti ove planine, a pogotovo zar možete zaista da zamislite situaciju da se ovde na tvrđavi umesto srpske zastave vije hrvatska šahovnica?” Vidi Slike i reči mržnje: Godina prva, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-Arhitel, 1996.

115 Idem. Vidi i F. Hartmann, op. cit, str. 107-109.

116 Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-Arhitel, 1997.

117 Idem.

118 Među izvorima ideje o “genocidnosti” hrvatskog naroda nalazimo rad jednog psihijatra, Srbina iz Hrvatske, Jovana Raškovića, koji će svojom knjigom Luda zemlja doprineti buđenju srpskog naroda i opravdavati stvaranje Velike Srbije. Nijedna debata niti emisija srpske televizije posvećena problemu srpske manjine u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, nije prošla bez tog počasnog gosta i stručnjaka za ova pitanja… Inače, njegova knjiga distribuirana je 1990. godine u celoj federaciji, a pomoću medijske kampanje (u novinama i na televiziji) koja je autora predstavljala kao najvećeg naučnika i psihijatra svoga doba. Radovanu Karadžiću, njegovom studentu u oblasti grupne psihologije u Zagrebu 1988-1989. godine, Raškovića ideologija vrlo će dobro poslužiti za uzbunjivanje srpskog stanovništva u Bosni pred opasnošću od genocida što se nadvila nad Srbe, a kojom prete bosanski Muslimani. Karadžić, koji je na čelo SDS-a došao kao Raškovićev štićenik, u svojem i delovanju svoje stranke ići će njegovim stopama. Vidi naprimer njegovu izjavu “narod i država iznad svega” iz Skupštine na Palama iz juna 1996; SRNA News, 28. juni 1996.
(http://www.4cbiz.net/kosta/tar/RS/dean/RS_news/
RS_news_info.html).
Tu “urođenu genocidnost” hrvatskog naroda naročito će da instrumentalizuje revija Duga, u kolumni novinara i intelektualca Brane Crnčevića. Radikal Vojislav Šešelj sam će u više navrata izjaviti da su Hrvati, kao genetski kukavički narod, skloni upražnjavanju genocida. Prilikom jednog susreta sa vladikom Lukijanom u Borovu Selu, kod Vukovara u Hrvatskoj, u septembru 1991, on je Hrvate javno nazvao “genocidnim” i “urođeno perverznim” narodom. Vidi Stav, br. 82, 9. septembra 1991, str. 29.

119 Florence Hartmann piše ovako: “U jednoj emisiji beogradske televizije, emitovanoj u udarnom terminu 27. jula 1991, jedni uz druge su montirani govori Franje Tuđmana i Ante Pavelića, Hitlerovog i Mussolinijevog saveznika. Štampa je objavljivala feljtone u kojima se reaktualizuju masakri koje je počinila Pavelićeva hrvatska država, a putem malih ekrana beogradska je televizija neprestano prenosila srpsko mučeništvo, podsećala na prošlost, što je na kraju u glavama ljudi izbrisalo sadašnjost i poistovetilo nekadašnje progone Srba u Hrvatskoj sa sadašnjim davši time svoj doprinos podsticanju i opravdavanju nasilja koje će uslediti. Pod uticajem propagande, Srbi su za Hrvate prestali da upotrebljavaju bilo koji drugi naziv sem ustaše i fašisti, smatrajući ih instrumentima nemačke hegemonije koja teži da stvori Četvrti Reich”. Milosevic, op. cit, str. 172.

120 Kako piše Stanko Cerović, isto tako nije slučajno što je “(…) pre nego što je Srbija započela rat, srpska televizija emitovala samo stravične izveštaje, sve redom izmišljene, sa ‘fabrikovanim’ svedocima radi potvrde zločina i silovanja koje su počinili Muslimani ili Hrvati (…)”. U “L’information est-elle possible face à la propagande ?”, op. cit, str. 190.

121 O tome kako su delovali ti procesi, vidi Henri Madelin, “Information et idéologie, Télévisions en guerre” /”Informisanje i ideologija, zaraćene televizije “/, Le Monde Diplomatique, oktobar 1990.

122 “Zahvaljujući naletu vandala, danas je u Beogradu prema prvim podacima u urgentnom centru 76 osoba zatražilo lekarsku pomoć. Među njima je najviše milicionara. A jedan je od njih, čuvajući javni red i mir, ostao zauvek na pločnicima glavnog grada Jugoslavije. Otac dvoje dece, Nedeljko Kosović, ubijen je od mase demonstranata. Naša ekipa je posetila porodicu Nedeljka Kosovića…”

123 “Prilikom suprotstavljanja i sprečavanja rušilačkih pohoda demonstranata Srpskog pokreta obnove na zgrade Televizije Beograd, Narodne Skupštine i Predsedništva Republike tokom, u dosadašnjem toku demonstracija SPO-a u Beogradu, povređeno je nekoliko desetina milicionara Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, a povredama na putu za bolnicu podlegao je jedan pripadnik milicije. Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije je u ovom saopštenju upozorilo da, ukoliko se sa rušilačkim i terorističkim akcijama demonstranata SPO-a odmah ne prestane, moraće se u cilju zaštite ustavnog poretka, života i sigurnosti građana i pripadnika organa unutrašnjih poslova, upotrebiti sva raspoloživa sredstva, uključujući i oružje.”

124 “Nema građanina u Srbiji niti među Srbima izvan Srbije koji svoj interes može da nađe u rušenju mira i demokratskih institucija u Srbiji. Takvo nešto može biti cilj samo neprijatelja Srbije: da iznutra pocepaju i zavade građane Srbije i srpski narod, da se srpski narod bavi sobom i međusobnom svađom umesto da ostvaruje preporod i blagostanje, da Srbije kao jedinstvene ili složne države nema, ili da na vlast u njoj dođe poslušnički marionetski režim koji bi bespogovorno sprovodio tuđe naloge.”

125 “Pokret žena za očuvanje Jugoslavije poziva sve žene i sve građane kojima je u srcu slobodarska i ponosna Srbija da dođu na miting koji će se održati danas, 11. marta 1991. godine u trinaest časova, na Ušću. Tamo ćemo braniti Srbiju i predsednika Republike Srbije koji su zaverom svih neprijatelja Srbije danas ugroženi više nego ikada.”

126 Za ovaj i prethodne citate vidi Slike i reči mržnje: Godina prva, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1996.

127 Što se tiče javnog informisanja, formiranje Saveta za informisanje kao vladinog tela u martu 1993. u Beogradu, čiji su članovi uglavnom bili novinari-”patriote”, obeležava novo pojačavanje kontrole informisanja. Taj savet je osnovan na inicijativu Brane Crnčevića, nacionalistički orijentisanog intelektualca bliskog vlasti i saradnika revije Duga… Uporedo s tim, u aprilu mesecu započela je bitka protiv stranih dopisnika, tako što su uvedene obavezne vize za ulazak u Jugoslaviju.

128 Citirano iz Slike i reči mržnje: Vukovar 1991, Lazar Lalić, ARHITEL, Pravo na sliku i reč protiv cenzure i zloupotrebe medija, 1995.

129 Slike i reči mržnje: Godina druga i Godina treća, op. cit.

130 Navedimo kao primer reportažu novinarke Televizije Novi Sad koja ovako razgovara sa jednim artiljercem, Srbinom ili Crnogorcem, dok ovaj tuče po neprijateljskim linijama na frontu oko Dubrovnika:
- Reporterka: “Koliko ste dugo ovde? Jel’ vas neko posećuje?”
- Artiljerac: “Mi smo ovdje… drugi mjesec. Već mjesec i po dana, u stvari drugi mjesec.”
- Reporter: “Je l’ bilo ovde nekih novinara, televizije ili nekog?”
- Artiljerac: “Izuzev televizije Novi Sad koja je upravo sad ovdje, niko nije dolazio.”
- Reporter: “TV Novi Sad vam želi srećno.”
A artiljerac pred objektivom kamere nastavlja paljbu. Slike i reči mržnje: Godina druga, op. cit.

131 Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1997.

132 Slike i reči mržnje: Godina treća, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1999.

133 Idem.

134 “Srbija se ne može zaštititi od rata kome može biti izložena ako za taj rat nije spremna, odnosno, ako bude uspavana u uverenju da se on ne može dogoditi. Njena spremnost zasada treba da se izrazi, prvo, u okviru Jugoslovenske narodne armije i, drugo, u okviru sopstvene oružane sile koju sačinjavaju jedinice Teritorijalne odbrane Srbije koje su osposobljene da u svako doba preuzmu na sebe odbrambene zadatke Republike Srbije. Snage Teritorijalne odbrane Srbije moderno su opremljene, a po broju i obučenosti ljudstva nadmoćno prevazilaze slične snage izvan Srbije, uključujući i njihove takozvane ‘paravojne jedinice’. Građani Srbije to treba da znaju i da s tim računaju. ” Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1997.

135 Idem.

136 Ibidem.

137 Vidi Slike i reči mržnje: Vukovar 1991, Lazar Lalić, ARHITEL, Pravo na sliku i reč protiv cenzure i zloupotrebe medija, 1995.

138 Idem.

139 Slike i reči mržnje: Vukovar 1991, op. cit.

140 Misli se na Aliju Izetbegovića, predsednika bosanske države.

141 Milica Pešić, op. cit, str. 36.

142 Naziv za hrvatske fašiste, saveznike nacističke Nemačke i Mussolinijeve Italije, tokom Drugog svetskog rata.

143 Vidi Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1997.

144 Rečnik korišćen za stigmatizaciju neprijatelja medijima su putem prećutnih direktiva nametnuli političari. Rečeno im je da ne daju komentare na način “hrvatske snage napale su to i to selo”, nego da umesto toga kažu da su selo napale “ustaške horde” ili “varvarske fašističko-vatikanske horde”… Vidi npr. svedočanstvo novinara agencije Tanjug Baćka Diklića koje prenosi Catherine Humblot u svom članku “Ex-Yougoslavie : médias fauteurs de guerre II. L’hystérie ‘patriotique’” /”Bivša Jugoslavija: ratnohuškački mediji II. ‘Patriotska’ ‘histerija’”/, Le Monde, 23. jula 1993, str. 5.
Treba da se napomene da takav rečnik neće ostati bez uticaja na način mišljenja i govora javnosti uopšte. Rečnik koji su stvorili srpski kontrolisani mediji, a prvenstveno RTS, zaista se nametnuo do nivoa individualnog načina izražavanja ljudi. U više nego brojnim svedočanstvima civila i razgovorima sa njima čuće se stalno ponavljani isti izrazi, iste fraze. Kao na televiziji, nemilice se koristi reč “genocid”. To će nam upasti u oči u reportaži o blokadi u Ljuboviji konvoja humanitarne pomoću UN-a na putu za Srebrenicu i Bratunac, u kojoj novinar sa više srpskih žena razgovara o tome što ih je na to navelo. Njihovi odgovori takoreći su kopija diskursa propagandističkog novinarstva: “Izginula su nam djeca, sin mi je poginuo…I pustiti sad da mi hrani dušmane, komšije ustaše! Genocid su vršili nad Srbima, klali, štrojili, da izvinete, oči vadili, i sad treba da ih pustimo da ih nahrane da pobiju i ovo…! ”; “Meni je sin jedinak poginuo, unuk od 22 godine poginuo! Neću više da vidim da neko dođe da ide ustašama! /…/ Kuća naša skroz izgore! Popalili požarili sve, šta oće više!”; “Stradala mi je kćer, od 17 godina, i stradao mi čovek! I opet da pustite da i ovi postradaju…!”, itd. Slike i reči mržnje: Godina treća, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1999.
Ljudi sa kojima se razgovaralo upotrebljavaju reči i izraze koje su naučili od televizije - i prema kojima se diskurs logički strukturira i koje služe kao “instant-mišljenja”.

145 Citirano prema Milica Pešić, op. cit, str. 36.

146 Na primer, u momentu zauzimanja Vukovara, u Slavoniji, u večernjem tv-dnevniku na prvom kanalu TV-Beograda ta se bitka pobedničkim tonom prikazuje ovako: “naša armija kontroliše situaciju; ustaški fašisti su morali da se povuku” /prevod sa francuskog/. Citirano prema Jean Ariel, “L’écran non aligné” /”Nesvrstani ekran”/, Télérama, br. 2180, 23. oktobar 1991, str. 68.
Istina, Televizija Srbije uvek je borbe u Vukovaru prikazivala kao akciju “oslobađanja” grada - što dokazuje sledeći odlomak iz reportaže jednog od njenih specijalnih izveštača sa lica mesta napravljene kada su kontrolu nad jednim delom grada preuzele srpske snage: “Još jedna u nizu ratnih pobeda u bici za Vukovar: palo je i famozno Milovo brdo, poslednja oaza ustaških bojovnika u gornjem delu grada, čime su se procene vojnih krugova pokazale apsolutno realnim. Na najvišoj koti grada od danas se vijori jugoslovenska zastava, a građani iz ovog dela grada izašli su iz svojih skloništa da zagrle tako dugo čekanu slobodu. U ovoj akciji, pored jedinica Jugoslovenske narodne armije, učestvovao je i hrabri odred Teritorijalne odbrane Leva Supoderica. Ova uspešno izvedena akcija svrstava se u red značajnijih pobeda u borbi za oslobođenje Vukovara. Istovremeno armija i teritorijalci, učinili su značajan prodor u Pionirsku ulicu osvojivši je u celosti i tako se spojili sa oslobodiocima Milovog brda. Treba istaći da je neprijateljski otpor slomljen bez gubitaka. U toku je izvlačenje iznemoglih građana iz novoosvojenih prostora i njihovo razmeštanje na bezbednija mesta. Patnju i strah u njihovim očima zamenile su suze radosnice, poljupci i zagrljaji sa oslobodiocima uz hiljadu i jedno ‘hvala vam, hvala vam’.” Vidi Slike i reči mržnje: Vukovar 1991, Lazar Lalić, ARHITEL, fondacija Pravo na sliku i reč protiv cenzure i zloupotrebe medija, 1995.
Novinarski komentar srpskoj javnosti serviran u okviru dnevnika TV Beograd, kao uputstvo za tumačenje sukoba, ne pokazuje se ništa umerenijim i na rubu je karikaturalnosti: “U Vukovaru su hrvatski neofašisti zaklali zasada neutvrđen broj Srba. Strahuje se da je u pitanju više od hiljadu ljudi. Dosada je poznato da je od ustaškog noža stradalo nekoliko desetina djece. Bukvalno na kućnom pragu pripadnici Jugoslavenske narodne armije i srpski teritorijalci nalazili su i još uvijek nalaze ubijene čitave srpske porodice. Ovo je grad velikog srpskog stradanja, grad na čijoj se periferiji mjesecima završavala teritorija ogromnog koncentracionog logora. Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1997.
Još jedan primer, iz emisije “Niko kao ja” emitovane 12. decembra 1991. na drugom programu Radio-Beograda, u kojoj je Miloš Bojović, poslanik SPS-a, izjavio sledeće: “Ne znam zašto me to pitate? Valjda i vi znate da Srbija nije u ratu! Srbija nije u ratu! Nije u ratu ni Krajina. U ratu je ustašoidna vlast u Hrvatskoj, koja je, jednostavno, vi ste videli, istina izbila na način kako to inače čine ustaše, znači lukav, perfidan, spremile genocid srpske vere, jednostavno želele Srbe da uništi. I da vam kažem da je izbila jedna druga velika istina, da u stvari to više nije rat, jer Nemačka, Austrija i Italija imaju svoje interese; tako je uvek bilo sa malima, daje im se šaka dolara i radi se šta god se hoće. Srpski narod je drugi narod. Ne može se potkupiti, ni kupiti, i bez ikakvih razgovora i bez kakvih dilema brane svoju slobodu, svoju državu. To je istorija, to je istorijsko nasleđe u genima Srba. Ali se ispostavilo sasvim, karte se otkrivaju, sad je na stolu sve jasno: pa mi se čini, znate, postoje tri verske koncesije, ovaj, najjače: muslimanske, katoličanstvo i naše najlepše, kažu da bog njega voli najviše, to je pravoslavlje, pa mi se čini da se sve čini, u stvari radi s namerom da se naš narod koji živi na svim ovim prostorima, pravoslavni narod, ne samo Srbi, jednostavno stera u mišju rupu, da se to on načini robljem, da se pošalje jednog dana na neka mora da veslaju galijama. To se neće dogoditi!”

147 Taj prosede ilustruju dva ratna izveštaja emitovana na TV Beograd iz Mostara. U prvome se govori o rušenju jedne kasarne: “Nedavni događaj iz Mostara anticipirao je ono što se sada dešava u Bosni. Netom nakon mirovnih pregovora i uoči samog Bajrama, dignuta je u zrak kasarna ‘Severni logor’. Plan su smislile ustaše, a izvršili ga džihad-ratnici, sa surovošću tipičnom i za jedne i za druge. To je prvo pojavljivanje džihada na evropskom tlu.” /prevod s engleskog/ U drugom izveštaju sadašnji neprijatelj eksplicitnije se poredi sa neprijeteljem iz prošlosti: “Dan je na mostarskoj liniji fronta protekao relativno mirno, bez značajnijih vojnih provokacija. Međutim, ustaše se mestimično upuštaju u povremene napade, ali su očigledno preslabi da bi organizovali opštu ofenzivu. Njihovoj specijalnoj jedinici sada se prohtelo da pustoši oslobođenu teritoriju. Naročito zabrinjavajući su izveštaji o tome šta se dešava sa Srbima iz Roške Gore i Bogodola gde su dve ili tri stotine Srba zverski izmasakrirani, a sva njihova imovina uništena. Taj zločin sliči onima kakve su ustaše vršile 1944. godine.” /prevod s engleskog/ Slike i reči mržnje: Godina treća, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1999.

148 Voditelj: “G. Karadžiću, /…/ dobro veče. Ja bi vas zamolio vaš komentar o navodnim logorima u kojima Srbi maltretiraju Hrvate i Muslimane?”
Radovan Karadžić: “Dobro veče. /.../ Mi smo pozvali novinare iz Velike Britanije tokom našeg boravka u Londonu da posjete svako mjesto koje je indicirano kao mjesto koje ima koncentracioni logor. Oni su bili u četiri mjesta u Srbiji, uključujući Loznicu, bili su na Palama gdje bi trebalo da postoji logor, uvjerili su se da nema. Vidjeli su jedan zatvor za kriminalce i ratne zarobljenike u Kuli koji je vrlo pristojan, a otišli su i danas su bili u posjeti u Krajini. Mislim da su tamo vidjeli Omarsku i zatvor u Prijedoru. Mi držimo otvorenim svaki kutak srpske Bosne i Hercegovine za sve međunarodne institucije. ”
Slike i reči mržnje: Godina treća, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1999.

149 Le Monde, 23. jul 1993.

150 Politika Ekspres, u napisu o Šešelju i njegovim jedinicama, a u vezi sa događajima u Borovu Selu kod Vukovara, u svom broju od 4. aprila 1991. veliča “ove dobrovoljce u odbrani ugroženog srpskog naroda“…
Nešto kasnije, služeći se praksom spajanja i izvrtanja činjenica, Šešelj je 3. maja za NTV Studio B dao sledeću izjavu, koju je 10. maja prenela Borba: “Vidite na primeru Borovog Sela da su Srbi naoružani... Ubili su dvanaest ustaša. To je srpsko junaštvo... Ja imam telefonsku vezu sa Borovim Selom... Najveću ulogu u Borovu Selu odigrao je četnički pokret. Četničko oružje je trijumfovalo 2. maja u Borovu Selu, ni 15 ustaša nije dovoljno da savlada jednog srpskog četnika. Naše dobrovoljce smo poslali širom zemlje, ima ih i u Zagrebu, i tamo su oni najbolji, osposobljeni za diverzantsko-terorističke akcije”.

151 “Srela sam Arkana i poljubila se sa njim. Ja se uvek ljubim s junacima”, Biljana Plavšić, Duga, 22. januar - 4. februar, 1994.

152 Srpski ekstremisti.

153 To srpsko “savršenstvo” i “umeće” svojedobno je u bivšoj Jugoslaviji svoj izraz našlo u frazi koja kaže da je u poređenju sa Srbima “Goebbels bio dete” - čime se podrazumeva da je srpska propaganda bila još efikasnija od nacističke propagande i njenog glavnog tvorca…

154 Reporteri bez granica, La liberté de la presse dans le monde. Rapport 1993 /Izveštaj za 1993./, str. 338-339.

155 Vidi Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1997.

156 Idem.

157 Vidi sledeće primere:
“Sudbina države u kojoj živimo više ne zavisi od naše volje, hrabrosti i pameti, poštenja, opredeljenja za carstvo nebesko i svih onih vrlina koje su nas krasile kroz istoriju. Zavisi sada od belosvetskih mešetara, trgovaca, finansijera, planera takve politike koji su se čak drznuli da rasturaju države na krvi zasnovane i krvlju stvorene”, akademik Radovan Samardžić, Epoha, 5. novembar 1991.
“Sveti Sava se opredelio za politički poniženu i oslabljenu Vizantiju jer je u njoj video nesalomljivi duh Pravoslavlja, a okrenuo je leđa na izgled svemoćnom Rimu odakle su već smrdele prve lomače, nagoveštaji Aušvica i Jasenovca... Bojimo se da je novi svetski poredak na pomolu, zasnovan na trilateralnom savezu Amerike, Evrope i Japana, da je početak stvaranja planetarnog mravinjaka u kome važe jedino zakoni uživalačkog društva... Treba da se kroz pokajanje udostojimo da bi nam Bog dao pobožnog kralja i cara u Srbiji i Rusiji... To nije pitanje vraćanja formalnom obredu (čega smo danas često svedoci)…”, gospodin Danilo Krstić, episkop budimski, Pogledi, Kragujevac, 18. oktobar – 1. novembar 1991.
“Bolje je izginuti do poslednjeg, nego prihvatiti sumnjiva rešenja stranaca o našoj sudbini”, Momčilo Đujić, četnički vojvoda, Borba, 14. januar 1992.
“Međunarodna zajednica je nemoralna, ona će nas sve poklati”, vladika Amfilohije Radović, Borba, 13. jul 1993.
“Rasturanjem Jugoslavije nacionalnim secesijama, uz odlučujuću ulogu Nemačke i u savezništvu sa Evropskom zajednicom i Amerikom, i potom islamskih sila, srpskom narodu, de facto, objavljen je treći svetski rat sa onim istim ciljevima s kojima su Centralne sile i države Trojnog pakta nastupale protiv njega u oba svetska rata”, Dobrica Ćosić, Nada, 29. jun 1994.

158 Politika će u svom izdanju od 10. februara 1991. izneti tvrdnju da je Hrvatska od Vatikana dobila pozajmicu u iznosu od 4 milijarde američkih dolara za rasturanje Jugoslavije…
Naprimer, 21. septembra 1992. Dragan Krivačević, urednik-voditelj tv-dnevnika, izjavio je sledeće: “Međunarodna zajednica predvođena Vatikanom želi da Srbi kleče pred njom. Zajedno sa našim unutrašnjim neprijateljima, Muslimanima i Hrvatima iz Srbije, želi da molimo. Ali, taj prizor neće moći da vide. ” Milica Pešić, op. cit, str. 34.

159 Na primer, 30. avgusta 1995. TVB1 je emitovao odlomke iz reportaže jednog nemačkog tv-kanala, u kojoj mladi nacisti izražavaju svoju mržnju prema Srbima i hvališu se kako su se borili sa Hrvatima i istrebili nemali broj Srba… U istoj reportaži prikazani su i nacisti iz Francuske i Italije, a kroz likove tih ekstremista htelo je da se sugeriše da je istrebljenje srpskog naroda program proistekao iz zavere na svetskom nivou.

160 Embargo i njegove posledice najčešće će biti prikazivani na pristrasan način. Naprimer, 20. novembra 1992, u televizijskom dnevniku, voditelj Stevan Grubač iskrivljava sadržaj jedne rezolucije Saveta bezbednosti - u kojoj se iz embarga izuzimaju prehrambeni i farmaceutski proizvodi - tumačeći je tv-gledaocima ovako: “Oni [stranci] ne daju hranu nego vesti, a umesto lekova novinske komentare. ” Citirano prema Vojin Dimitrijević i Jelena Pejić, Pravni fakultet Univerziteta Beograd, u članku “The Effects of UN Sanctions Against Yugoslavia (Serbia and Montenegro)” /“Posledice sankcija UN-a protiv Jugoslavije (Srbije i Crne Gore)”/, fusnota 43,
http:www.ukc.ac.UK/politics/publications/journals/
kentpapers/dimitri.html

161 Slike i reči mržnje: Godina treća, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92, ARHITEL, 1999.

162 Borisav Jović priča kako se Milošević, ne bi li Karadžića naterao na poslušnost, služio svim mogućim sredstvima i organizovao kampanju satanizacije u kojoj su učestvovali mediji: “Kada Radovan Karadžić, predsednik Republike Srpske, nije pristao da prihvati tzv. Vens-Ovenov plan, za šta se zalagao Milošević, ovaj je organizovao takvu njegovu satanizaciju, da je to bilo ispod moralnog dostojanstva ličnosti, a ne samo visokih funkcija koje obojica zauzimaju.” Vidi Knjiga o Miloševiću, Beograd, 2001, str. 26.
Još jedna interesantna epizoda koja osvetljava potčinjenost medija Miloševiću odigrala se upravo na RTS-u, u momentu pregovora o Vanceovom planu 1991-1992. godine. Ocenjen kao previše blizak Milanu Babiću, “predsedniku” Republike Srpske Krajine, koji je odbijao Vanceov plan i suprotstavljao se Miloševiću, glavni urednik RTS-a Krste Bjelić dobio je otkaz, a na njegovo mesto je postavljen Dragoljub Milanović iz dnevnog lista Politika Ekspres…
Zanimljivo je da se napomene da su, od časa kada je Milošević prihvatio Vanceov plan, pežorativni izrazi “ustaše” i “koljači” zamenjeni izrazom hrvatski vojnici, odnosno hrvatska vojska - inače, ratni izveštaji postaju kraći i pomeraju se u poslednje minute televizijskog dnevnika… Televizija Srbije se tada trudi da Vanceov plan prikaže kao pobedu ostvarenu zalaganjem Srbije i njenog rukovodioca. U svom uvodniku, u trenutku prihvatanja plana, urednik tv-dnevnika državne televizije kaže sledeće: “Snažnu težnju srpskog naroda za mirom ovih dana je ubedljivo još jednom potvrdila zvanična politika Srbije. Prihvatanje plana Cyrusa Vancea koji je u funkciji ličnog izaslanika generalnog sekretara UN-a i sa nesumnjivom podrškom SAD-a u toj misiji, Srbija je sa svoga lica, uvereni smo konačno, skinula ratnu kacigu koju su joj navukle ustaške i neonacističke snage Hrvatske i Evrope. Ako je jedan balkanski narod sazreo u ratnoj patnji i stradanjima za slobodu i mir, onda je to srpski narod. Od takvog naroda i njegove vlade nije se ni mogla očekivati drugačija politika do politika mira. Ali, istovremeno od takvog naroda i njegove vlade nije se mogla očekivati ni politika nacionalne kapitulacije i odricanja od svoga dostojanstva i prava, a sve u ime tuđeg i samo prividnog mira. Srpska politika mira nije zato nikakvo spašavanje obraza ili strah za vlast ili očuvanje režima, već oličava punu moralnu, političku i istorijsku doslednost. Dosadašnja politika Republike Srbije i njenog predsednika Slobodana Miloševića ne pruža čak ni mogućnost sitnog podozrenja kada su u pitanju interesi celine srpskog naroda i njihova puna zaštita. ”
Borisav Jović iznosi još jedan interesantan primer pupčane veze između Miloševića i njegovih “medija”. Suprotstavivši se stupanju Slobodanke Gruden na dužnost predsednika za Beograd /kao u originalu/, Milošević, koji je imao drugog kandidata, koristio je protiv nje svaki detalj u medijskoj kampanji pokrenutoj sa svrhom da joj uništi ugled: “Kako su sredstva javnog informisanja bila pod potpunom kontrolom i uticajem Slobodana Miloševića, a pošto je Slobodanka izabrana protivno njegovoj volji, počeo je da radi oprobani mehanizam izolacije i diskreditovanja. Tu se jasno pokazalo koliko je Slobodan moćniji od nas u rukovodstvu SPS, koji smo mu blagonaklono i sa poverenjem prepustili uticaj u sredstvima informisanja. (…) Započela je u sredstvima informisanja hajka da je Slobodanka Gruden podmićena za dodelu lokacija Dafini Milanović, vlasnici Dafiment banke, što nikada i ničim nije dokazano. Samo da je se obruka i da se stvori fama o opravdanosti progona i smene. Mašinerija za kompromitovanje radila je sve dotle dok Slobodanki nije dojadilo i dok nije podnela ostavku.” Op. cit, str. 109 i 110-111.

163 Ratko Dmitrović, dopisnik Politike iz Zagreba, naročito se isticao svojim ratonhuškačkim stavovima, i pre nego što će postati amblemom ultranacionalizma na malim ekranima: “Uprkos tvrdnjama nekih vojno-političkih analitičara da artiljerija i raketni napadi na pojedine gradove neće doneti ratnu pobedu niti Krajini pomoći da prevlada u oružanim sukobima, sklon sam mišljenju da je to za Krajinu najbolji način da Hrvatsku drži u mat-poziciji. Srpska teška artiljerija tako može da kontroliše Sisak i veliku industrijsku zonu (rafineriju, železaru, termoelektranu, kemijsku industriju ‘Radonja’), Karlovac i njegove industrijske kapacitete, Zadar, Šibenik, Osijek…Što se tiče Zagreba, on se nalazi na samo 25 km od linije dometa srpske teške artiljerije. ” /prevedeno s engleskog/ Argumenti, jul 1994. Citirano prema Petar Luković, Helsinški komitet za ljudska prava u Srbiji,
http://www.helsinki.org.yu/authors_singletext.php?
lang=en&idteksta=448.

164 Op. cit, str. 23.

165 Lola Stamenković, koja je sprovela analizu programa Radio-Beograda od februara do maja 1993. (/informativnih/ emisija u 15:00 i 19:00 časova), beleži sledeće: “Nakon skupa u Bijeljini, stil izveštavanja o ratu u Bosni i Hercegovini se menja. Za razliku od prethodnog perioda, novi stil obeležava emitovanje izjava koje u celosti podržavaju Vance-Owenov plan i ukazuju na opasnost od nastavljanja rata i moguće vojne akcije protiv Jugoslavije ako se mir ne potpiše. Izjave vođa Srba u Bosni da Vance-Owenov plan nije garancija mira kritikuju se. Izveštajima sa ratišta posvećuje se manje radio- i televizijskog vremena, reporteri se pozivaju da citiraju nove izvore informacija (diplomatske izvore i sl). /citat preveden s engleskog/ Vidi njen članak ”Prvi program Radio Beograda - Dominacija etničkih stereotipa”, u Govor mržnje. Analiza sadržaja domaćih medija u prvoj polovini 1993, Centar za antiratnu akciju, Beograd, 1994, str. 38.

166 Dok je unutar civilnog društva u Srbiji počinjala kritika rata u Hrvatskoj, i u momentu kada je trebalo da se konsoliduje nova granica ostvarena osvajanjem teritorija, na Televiziji Srbije, u jednom njenom večernjem dnevniku, biće pročitano saopštenje vladajuće Socijalističke partije koje zvuči kao upozorenje glasovima koji odudaraju: “Socijalistička partija Srbije daje punu podršku JNA i sve svoje članove, pristalice i građane poziva da se odazovu svojoj građanskoj i patriotskoj obavezi, odbrani domovine od nadiranja fašizma i uništenja srpskog naroda u Hrvatskoj. Srpski narod je uvek u svojoj istoriji umeo da prepozna i eliminiše izdajnike, pa će, verujemo, to sa uspehom učiniti i ovog puta. ”Vidi Slike i reči mržnje: Godina druga, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92-ARHITEL, 1997.

167 Ti politički pritisci na nezavisne novinare nisu specifičnost samo Srbije, nalazimo ih na primer i u Hrvatskoj, Bosni i u Crnoj Gori.

168 Ovaj dosluh, da ne kažemo pretapanje između Socijalističke partije i Radikalne stranke, bio je notorna stvar i za javnost, o čemu svedoče sledeća tri primera:
- “Šešelja cenim zato što je dosledan u svojim političkim uverenjima i zato što sam ubeđen da se on i njegova stranka ne finansiraju iz inostranstva.” /prevod sa francuskog/ Slobodan Milošević, Tanjug, Beograd, 22. mart 1992.
- “Mi sa radikalima imamo zajedničko i Srbiju, i patriotizam, i vazduh koji udišemo”, Radovan Radović, poslanik SPS-a, na sednici Skupštine, RTS, 28. januar 1993.
- “Miloševića čini moćnim snaga njegove stranke i podrška druge po snazi partije - Srpske radikalne stranke”, Vojislav Šešelj, NIN, 20. avgust 1993.

169 John Mckay, “Working for a Beta day”, u War Report /Ratni izveštaj/, maj 1995, str. 18.

170 Milica Pešić, op. cit, str. 18.

171 Vidi C. Humblot, “Résistances et purges” /”Otpori i čistke”/, Le Monde, 24. jula 1993, str. 4.

172 Politika, 7. januar 1993.

173 Preneseno prema Milica Pešić, op. cit, str. 18.

174 Predsednik upravnog odbora Televizije Beograd priznao je 11. avgusta 1992. da su gradu nanesene štete, ali uz sledeće pojašnjenje: “U Dubrovniku su srušene samo četiri kuće, i to kuće čiji su vlasnici Srbi…”.

175 Novinar Daniel Deluce, bivši dopisnik Reutersa u Sarajevu, tim će povodom napisati sledeće: “Srpska radio-televizija je konstruisala neki čudan svet u kojem Sarajevo, bosanski glavni grad, nikad nije bilo pod opsadom, dok je razoreni hrvatski grad Vukovar ‘oslobođen’. Medijska ofanziva iz Beograda”, kaže se dalje, “doprinela je tome da se i u drugim jugoslovenskim republikama pojave jednako gnusne propagande, čije će se posledice osećati godinama”. U “La guerre des médias” /”Medijski rat”/, Revue de l’OTAN /časopis NATO-a/, t. 48, br. 3, zima 2000-2001, str. 16.

176 Katarina Subašić, op. cit, str. 16.

177 Slike i reči mržnje: Godina treća, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92 - ARHITEL, 1999.

178 Dok se tada već pouzdano zna, kako piše Rémy Ourdan, da “Mladićevi vojnici vatrom iz mitraljeza zasipaju kolone izbeglica, ubijaju i kolju”. U “Ratko Mladic le barbare” /”Ratko Mladić varvarin”/, Le Monde, 9. februar 1996.

179 Op. cit, str. 17.

180 Isti će se scenario ponoviti sa 68 poginulih i 142 ranjena lica, od granate ispaljene na sarajevsku pijacu 5. februara 1994. Dana 9. februara, “srpska televizija sa Pala emitovala je snimke zapadnih televizija komentarišući svaki detalj zamrznutih kadrova, i svaku činjenicu koju su Srbi smatrali dokazom da su sve to izrežirali Bosanci”. Vidi u vezi sa ovim jedan zanimljivi diplomski rad, “Le rôle de la télévision d’État dans la montée du nationalisme extrémiste en Serbie” /”Uloga državne televizije u usponu ekstremističkog nacionalizma u Srbiji”/, Sonja Milenković, Université Paris II Panthéon-Assas, 1994/1995, pp 79-82.

181 Slike i reči mržnje: Godina treća, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92 - ARHITEL, 1999.

182 Citirano prema “Les émules de Goebbels” /”Goebbelsovi takmaci”/, La Lettre de Reporters sans frontières, Jelena Ponorac, novembar 1992, str. 7.

183 Milica Pešić, op. cit, str. 28.

184 C. Humblot, Le Monde, 23. jul 1993.

185 U svom izveštaju Restriction on the Broadcast Media in FR Yougoslavia /Restrikcije elektronskih medija u SR Jugoslaviji/, Međunarodni odbor za zaštitu nezavisnih medija u Saveznoj Republici Jugoslaviji (The International Committee to Protect Independent Media in Federal Republic of Yugoslavia) ovim povodom se kaže: “Informativni programi modifikuju ili čak stvaraju informacije kako bi one odgovarale političkim ciljevima vlasti. A taj cilj često je proizvođenje i pothranjivanje među stanovništvom slika neprijatelja. Pre i za vreme rata u Bosni i Hrvatskoj, RTS je potpaljivala srpski nacionalizam dehumanizovanjem nesrba i promovisanjem vizija srpske istorijske veličine. Cilj te medijske kampanje bio je usađivanje i pothranjivanje straha u javnosti, osećanja ugroženosti, bespomoćnosti i neophodnosti otpora.” /prevod s engleskog/ Free Slobodna 2000, septembar 1998, str. 7.

186 Vučelić je bio i potpredsednik SPS-a. Inače, za vreme rata sa Hrvatskom bio je rukovodilac TV Novi Sad, koja je emitovala suštinski deo srpske ratne propagande prema Hrvatskoj. Dobro obavljeni posao na toj dužnosti privredio mu je imenovanje na RTS nakon rata sa Hrvatskom.

187 Dotada glavni urednik političkog programa Radio Beograda, u aprilu 1982. Vico postaje član predsedništva Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda. Kasnije će postati ministar za informisanje.

188 Marie-Claude Vogrić na primer izveštava da su “Tanjug, čuvena pres-agencija koju je osnovao Tito, (…) najčitanije dnevne novine, Politika, Ekspres, Večernje novosti, dovedeni u red 1987. godine, nakon čistke direktora i glavnih urednika okrivljenih da ne podržavaju Miloševića”. U “La presse de Belgrade sous la férule de Milošević” /”Beogradska štampa u vlasti Miloševića”/, La Lettre de Reporters sans frontières, februar 1995, str. 16.

189 Jean-Claude Raspiengeas, “Le dernier espoir démocratique” /”Poslednja demokratska nada”/, Télérama, 17. februar 1993.

190 To potvrđuje na primer svedočanstvo Nenada Pejića, bivšeg direktora programa Televizije Sarajevo, koji kaže: “Krajem aprila 1992, srpska televizija je emitovala reportažu o novinarima za odstrel. Na listi je bilo i moje ime”. La Lettre de Reporters sans frontières, op. cit, str. 24.

191 Jean Ariel, op. cit,

192 Reporteri bez granica, La liberté de la presse dans le monde. Rapport 1992, str. 321.

193 Vidi “Situation of the media in former Yougoslavia” /”Položaj medija u bivšoj Jugoslaviji”/, Report to the Commission of the European Union /Izveštaj Komisiji Evropske unije/, AIM, Pariz, mart 1995, str. 1.

194 Véronique Soulé govori upravo o toj strategiji kada kaže da “radije nego zabranama, ona (vlast) se prema nezavisnim medijima služi finansijskim i pravnim pritiscima; ređe se dešava da srpska policija vrši zaplene ili racije. Cilj je da se maksimalno ograniči njihova publika, održavajući istovremeno privid pluralizma što ga Beograd pokazuje pred očima međunarodne zajednice kako bi se prenela poruka da ‘u Beogradu ima više demokratije nego u Zagrebu’”. U “Serbie : la difficile survie de la presse indépendante” /”Srbija: mukotrpno preživljavanje nezavisne štampe”/, Libération, 10. januar 1996.

195 Godine 1993, naprimer, u vreme kad je embargo pokazivao svoj puni efekt, naročito što se tiče nezavisnih medija, savezni ministar informisanja vodio je postupak za izmenu zakona o informisanju na način da se saveznom parlamentu omogući ulaganje veta na pomoć sredstvima informisanja iz inostranstva… Vidi Milica Pešić, op. cit, str. 19.

196 Florence Hartmann, “Le quotidien serbe ‘Borba’ tente de résister à Slobodan Milosevic” /”Pokušaj otpora Miloševiću srpskog dnevnika ‘Borba’ “/, Le Monde, 12. januar 1995.

197 Revija Duga prešla je pod kontrolu vlasti u proleće 1987, kada je promenjena redakcija, i otada je objavljivala tekstove u prilog Miloševićevim nacionalističkim tezama.
U svojoj kolumni - koju su njeni kritičari humoristički nazvali “horoskopom” - Mira Marković je sistematski najavljivala odluke koje će doneti vlast. Bliski saradnik Slobodana Miloševića, Borisav Jović, ovako piše o tome: “To se pokazalo u praksi već početkom devedesetih godina. Miloševićeva supruga je započela da objavljuje seriju napisa u časopisu ‘Duga’ u vidu dnevnika i razmišljanja, u kojima se doticala brojnih političkih i društvenih pitanja, ali je i najavljivala šta bi se moglo dalje događati ili šta bi trebalo da se događa. Sve što je ona najavljivala, zaista se i događalo. Što je osporavala, bilo je javno napadano, koga je kritikovala, bio je smenjivan. To se moglo događati na jedan jedini način, što je iza njenih pisanja nastupala državna i politička mašinerija, na čijem je čelu bio njen suprug, i sprovodila ono što je ona samo najavljivala. (…) Njeni su tekstovi već tada izazivali ogromnu pažnju. U njima su često između redova sadržane stvarne namere i naznake na koga se tekstovi odnose. Nad ljudima je već tada lebdela avet koja ih može satrti samo jednom jedinom rečenicom. Posle svakog novog broja ‘Duge’ glavni predmet analize političke javnosti bio bi novi tekst Miloševićeve supruge, sa nagađanjima šta je sada htela da kaže i šta će se posle toga događati.” Vidi Knjiga o Miloševiću, Beograd, 2001, str. 20.

198 Tu hroniku delimično su preuzimale Večernje novosti, dnevne novine s najvećim tiražom u SRJ-u, 230.000 primeraka (BETA News Agency, 10. januar 1995).

199 Citirano u La Lettre de Reporters sans frontières, februar 1995, str. 18 /citat preveden sa francuskog/.

200 Taj list iz Kragujevca, grada 120 kilometara južno od Beograda, bio je jedan od dvadesetak pluralističkih opredeljenih listova koji su izlazili u provinciji.

201 Correspondance de la Presse, ponedeljak 19. februar 1996.

202 Correspondance de la Presse, sreda 4. decembra 1996.

203 AIM, u svom decembarskom izdanju kaže o tome sledeće: “Mediji pod kontrolom države ignorišu masovne proteste u Srbiji, ali veliki prostor posvećuju onima u … Zagrebu. ‘Politika’ je svoje čitaoce informisala samo o tome da su pristaše opozicije ‘demolirali’ njenu zgradu….”. U “The struggle for the cities” /”Borba za gradove”/, AIM Review, br. 43, decembar 1996, str. 5-6.

204 “Serbie : propagande, mode d’emploi” /”Srbija: recept za propagandu”/, u La Lettre de Reporters sans frontières, 13. januar 1997.

205 Mirko S. Mandrino npr. piše: “Većina ‘privatnih’, ‘nezavisnih’ ili ‘lokalnih’ stanica nema dozvolu za rad, dakle, u odnosu na domaće i međunarodne propise rade ilegalno. Jedini izuzeci su stanice čiji su vlasnici ili njima upravljaju ljudi bliski vlasti (npr. Članovi porodica visokih funkcionera). Ostale nemaju uredne papire, tako da vlasti s vremena na vreme organizuju policijske racije na njihove prostorije i zaplene opreme. Poslednja policijska racija, bolje organizovana i dotad neviđenih razmera, desila se u maju-junu 1997. godine. Uz pomoć policije, te munjevite racije vršili su inspektori državnog radija ‘u službenom svojstvu’, u pratnji inžinjera i tehničara kojima su izdate privremene policijske legitimacije. Najčešće se stvar ne bi zaustavila samo na pečaćenju prostorija, nego bi bila i zaplenjena sva oprema. Takve ‘posete’ dobilo je 100 radio-stanica i pedesetak televizijskih stanica - među kojima – Radio Bum iz Požarevca, Radio Velika Kikinda iz Kikinde, Radio N iz Niša, Radio 021 iz Novog Sada, Nezavisni TV iz Pančeva, TV iz Niša, i mnoge druge”. Citirano prema InteRadio, t. 9, br. 2, A.M.A.R.C.-ova stranica na Internetu:
http://www.amarc.org/interadio/Vol9_No2/Francais/html/
europe.htm
Vidi i “Independent media under pressure from all sides” /”Nezavisni mediji pod pritiskom sa svih strana”/, AIM Review, br. 49, jula 1997, str. 5.

206 Reporteri bez granica, Dossiers et rapports de missions, RFY : un Etat de censure /Dosjei i izveštaji sa terena. SRJ: Država cenzure/.

207 Protiv medija finansiranih iz inostranstva, nazvanih “izdajnicima Srbije”, biće pokrenuta kampanja mržnje. Politika će tako objaviti spisak nezavisnih sredstava informisanja koja su dobila finansijska sredstva od Evropske komisije (Vreme, Naša borba, AIM, itd), a za neke od njihovih urednika piše da voze “Mercedese” i žive u luksuznim vilama koje su stekli subverzivnim radom protiv Srbije… Preneseno iz Gordana Igrić, “The regime’s operation ‘media’” /”Režim provodi operaciju 'Mediji'“/, u AIM Review, br. 35, April 1996, str. 10.

208 Preneseno prema Bénédicte Chesnelong, Serbie. Le trou noir des Balkans /Srbija. Crna rupa Balkana/, Izvještaj na osnovu istraživanja sprovedenog od strane Međunarodne federacije za ljudska prava /Fédération Internationale des Droits de l’Homme/ (19-22. septembra 1997). Citirano sa internet-stranice
http://www.fidh.imagenet.fr/rapports/r251-2.htm

209 Anne Madelain, “Les médias indépendants en RFY : Où se trouve la société civile ?” /”Nezavisni mediji u SRJ-u: Gde li se denulo civilno društvo”/, u Le Courrier des Balkans, 9. maj 1999.

210 Nebojša Popov, glavni urednik časopisa Republika, pokazuje do koje se mere “nova” srpska vlast u celosti, koja počiva na “autoritarnom pluralizmu” - u tom trenutku koncentrisala na rat sa opozicijom u Srbiji. On tumači naročito sledeće: “Dva meseca pre NATO-vih bombardovanja koja su počela 24. marta 1999. na jednom se skupu razotkrila sva istina o problemima demokratije u Srbiji. Tri potpredsednika Vlade Srbije, doktora nauka, pa i univerzitetska profesora - gg. Ratko Marković (Socijalistička partija Srbije, SPS), Vojislav Šešelj (Srpska radikalna stranka, SRS) i Milovan Bojić (Jugoslovenska ujedinjena levica) - održali su konferenciju za štampu tokom koje su napali osam stubova demokracije: opoziciju, sredstva javnog informisanja, Univerzitet, studente, sindikate, nevladine organizacije (NVO), sudije i članove budućih izbornih komisija. Pretnja sa njihove strane, po njihovom mišljenju, zahteva mobilizaciju najviših instanci u zemlji. To je bio način na koji je stvoren ceo aparat, prvo ideološki i propagandni, a zatim i upravni, sa ciljem da se eliminiše ‘bauk demokratije’”. U “La voix étouffée des démocrates serbes” /”Ućutkani glas srpskih demokrata”/, Le Monde Diplomatique, jun 1999, str. 6;
http://www.monde-diplomatique.fr/1999/06/POPOV/
12121.html.

211 Uporedi Hélène Despić-Popović, “Belgrade a décrété l’état de guerre: Milosevic muselle les médias indépendants” /”Beograd proglasio ratno stanje: Milošević stavlja katanac na usta nezavisnih medija”/, Libération, 25. mart 1999, str. 3.

212 Naša borba će biti suspendovana zato što je na naslovnoj stranici objavila službeni dopis organa vlasti u kojem se daju upute za “čitanje” događaja – tj. zato što je, s jedne strane, odbila da UČK tretira kao “terorističku bandu” odnosno da njene aktivnosti kvalifikuje kao “kriminalne” ili, s druge strane, da piše o “operacijama održavanja reda” i “mira” koje je sprovodila srpska policija… Vidi Florence Amalou, “Comment Belgrade a progressivement muselé la presse libre” /”Kako je Beograd postepeno ućutkao slobodnu štampu”/, u Le Monde, 2-3. maj 1999, str. 21.

213 U vezi sa političkom manipulacijom pojmom izdaje koju je vršila vlast, vidi Aleksandar Ćirić, “Postwar Serbia. Hunting Traitors” /”Srbija posle rata. Lov na izdajnike”/, AIM Podgorica, 22. jun 1999.

214 Uporedi Hélène Despić-Popović, “Slavko Curuvija, l’homme qui en disait trop” /”Slavko Ćuruvija, čovek koji je previše pričao”/, Libération, 15. april 1999, str. 10.

215 Uporedi “Kosovo : mort de l’information indépendante” /”Kosovo: smrt nezavisnog informisanja”/, u La Lettre de Reporters sans frontières, april 1999, br. 137, str. 1.

216 Le Monde, uvodnik urednika, 13. april 1999, str. 19.

217 Vidi pregled koji o tome daje Marc Semo, “La RTS, télé haine” /”RTS, tv-mržnja”/, u Libération, 26. april 1999.

218 “La population est privée d’informations indépendantes” /”Stanovništu je uskraćeno nezavisno informisanje”/, Le Monde, 28-29. mart 1999.

219 “Les médias dans la guerre au Kosovo” /”Mediji i rat na Kosovu”/, u Le Monde, 25. jun 1999, str. 17.

220 Florence Hartmann, “Une semaine devant la télévision serbe” /”Nedelja dana sa srpskom televizijom”/, u Le Monde Télévision, 4-5. april 1999, str. 5.

221 Kako bi se dobio precizniji i iscrpniji pregled načina na koji je glavno sredstvo režimske propagande reinterpretiralo činjenice, upućujemo na hroniku “Vu à la télévision serbe” /”Gledali smo na srpskoj televiziji”/ koju je vodio novinar Le Mondea Hector Forest od početka aprila pa sve do objavljivanja mirovnog plana narednog juna.

222 Libération, 22. mart 1999, str. 5. Vidi i La Lettre de Reporters sans frontières, maj 1999, br. 138, str. 4.

223 Le Monde, 26. mart 1999.

224 Citirano prema Denis Hautin-Guiraut, Le Monde, 27. mart 1999.

225 Cf. Paul Watson, “Témoin de guerre” /”Svedok rata”/, u Les Cahiers de Médiologie, Croyances en guerre : l’effet Kosovo, br. 8, drugo polugodište 1999, str. 111-119.

226 Jean-Paul Marthoz ovo dobro ilustruje na sledeći način: “tako smo rat doživeli sa ‘pomakom u fazi’, informacije o stanju na Kosovu stizale su samo na kapaljku, posredstvom izbeglica sa kojima su razgovore obavljali predstavnici humanitarnih organizacija koji su radili u Albaniji i Makedoniji. Koliko god dragocene, te informacije davale su samo delimičnu i zakasnelu sliku nasilja od strane srpskih snaga i posledica bombardovanja”. Vidi “Une presse qui a refusé le garde-à-vous” /”Štampa koja je odbila da stane mirno“/, u La guerre du Kosovo : éclairages et commentaires /Rat na Kosovu: razjašnjenja i komentari/, ur. Bernard Adam, GRIP, Editions Complexe, Bruxelles, 1999, str. 141.

227 Novinar Stanko Cerović intelektualcima pripisuje važnu ulogu objašnjavajući uzroke pasivnosti masa. Naime, po njegovom mišljenju, “uloga i kolaboracija inteligencije su determinantne u ideološkim sistemima. Bez doprinosa intelektualaca ne može da preživi nijedan totalitarni sistem. U slučaju bivše Jugoslavije, 90% intelektualaca se, pre ili kasnije, svrstalo uz Miloševićevu vlast i branilo projekt nacionalističkog pročišćavanja. Ta društvena klasa ima neizmeran uticaj na ljude”. Citirano iz “L’information est-elle possible face à la propagande?” /”Da li propaganda ostavlja mesta informisanju”, Fondation pour le progrès de l’homme, radni dokument, br. 64, str. 191.

228 “Où se trouve la société civile?”, op. cit.

229 “Milošević veut serrer la vis aux médias privés” /”Milošević hoće da zategne uzde privatnim medijima”/, Libération, 11. mart 1997.

230 Véronique Soulé, “Serbie : la difficile survie de la presse indépendante”, op. cit.

231 Alternativna informativna mreža iznosi vrlo zanimljive statističke podatke o gledanosti informativnih programa: “Istraživanje pokazuje da je TV-Beograd (…) bio najznačajnije sredstvo javnog informisanja. U oktobru 1990, glavnu informativnu emisiju TV-Beograda, ‘Dnevnik 2’ (u 19.30 časova), na teritoriji Srbije bez pokrajina gledalo je 2.5 milijuna ljudi, tj. više od 50 odsto stanovništva (Plavšić, P, Mavrić, G, 1991). Godinu dana kasnije, u punom zamahu rata u Hrvatskoj, ta je brojka dostigla 3 miliona, odnosno 60% stanovnika Srbije iznad 10 godina (Grupa autora, 1992). Ako se tome dodaju hiljade gledalaca u Vojvodini (prema podacima RTV Novi Sad), krajem 1991. godine na teritoriji Srbije tv-dnevnik je gledalo najmanje 3.5 miliona gledalaca.” Situation of the media in former Yugoslavia, Report to the Commission of the European Union, AIM, mart 1995, str. 57-58.

232 Reporteri bez granica, La liberté de la presse dans le monde. Rapport 1993, str. 338.

233 Op. cit, str. 92.

234 Dušan Mitević, čovek blizak Miloševiću i generalni direktor RTS-a, pred održavanje prvih višestranačkih izbora decembra 1990. otvoreno je izjavio sledeće: “Mi mo¬ra¬mo da uči¬ni¬mo sve da so¬ci¬ja-li¬sti po¬be¬de”, citirano prema Rade Veljanovski, op. cit.
Ubrzo nakon izbora u decembru 1990, Predrag Vitas, glavni urednik informativno-političkog programa RTS, javno je izjavio da je RTB Miloševiću pomogao da dođe na vlast (Milica Pešić, op. cit, str. 16)

235 Evo još jednog primera pristrasnosti medija: Milan Panić, predsednički kandidat i Miloševićev protivnik, biće prikazivan kao saveznik neprijatelja Srbije i opisivan kao “pi¬ja¬ni mor¬nar ko¬ji lu¬ta mo¬ri¬ma tražeći inostranu podršku svojoj politici” u dnevniku Radio Beograda od 1. decembra 1992. Idem. str. 318.

236 Takav prosede primenjen je već 30. juna 1990. u vreme prvog mitinga opozicije Miloševićevom režimu: okupljeni pred sedištem televizije, zahtevajući slobodu štampe i višestranačke izbore, demonstrante je policija razjurila udarcima palica. Iste večeri, u dnevniku TV Beograd neće moći da se vidi ništa od te suzbijene demonstracije. Umesto toga, biće pročitano saopštenje ministra informisanja: “Miting je prošao, a od njegove veličine i odziva naroda ostale su samo velike reči. Tako se na Trgu Republike, u po bela dana, pred licem javnosti pokazalo da udružena opozicija Srbije nema legitimitet u srpskom narodu. Nisu pomogla ni sva blaćenja vlasti ni izlivi naprimitivnijeg antikomunizma. Udružena opozicija Srbije jasno je pokazala da bi u ime borbe za vlast žrtvovala i istinsku demokratiju i ustavno jedinstvo Srbije, pa čak i njen teritorijalni integritet. U svom slepilu i želji da svim sredstvima dođe na vlast, žrtvovala bi i Kosovo. Zato je pouka današnjeg mitinga u Beogradu da nijedna stranka u Srbiji, ma u kakve se odore navodne demokratije uvila, a pritom zanemaruje vitalne nacionalne interese svoje države, ne može dobiti podršku srpskog naroda.” Vidi Slike i reči mržnje: Godina prva, fundacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, B92 - ARHITEL, 1996.

237 Reporteri bez granica, La liberté de la presse dans le monde. Rapport 1993, str. 343.

238 “La presse serbe sous haute surveillance. M. Milošević contrôle les médias officiels et fait pression sur les indépendants pour promouvoir ses buts de guerre” /”Srpska štampa pod strogom paskom. G. Milošević kontroliše zvanične i vrši pritisak na nezavisne medije u svrhu promocije svojih ratnih ciljeva”/, Le Monde, 21. novembra 1992.

239 U svom izveštaju Situation of the media in former Yugoslavia, Report to the Commission of the European Union, o stepenu u kojem stanovništvo veruje informacijama koje emituje televizija, Alternativna informativna mreža kaže sledeće: “Centralizovane informacije TV Beograda ističu se velikom verodostojnošću. Prema podacima koje je prikupila sama televizija, njenim informacijama apsolutno veruje 33,7 odsto gledalaca, a nepoverenje izražava samo 13 odsto (Timotić, M, 1991). Mlađi gledaoci izražavaju mnogo veće nepoverenje u to sredstvo informisanja. (B. Džuverović et al, 1992)”, op. cit, str. 58.

240 Idem.

241 Citirano prema Jelena Grujić, “Milosevic wields psychic weapon” /”Milošević poseže za parapsihološkim oružjem”/, The Institute for War & Peace Reporting, 6. jun 2000.

242 Idem.

243 Ibidem. /citat preveden sa francuskog/

244 “Kanal tri RTS-a. Astrologija u funkciji mržnje”, u Govor mržnje. Analiza sadržaja domaćih sredstava informisanja u prvoj polovini 1993, Centar za antiratnu akciju, Beograd, 1994, str. 62. /citat preveden s engleskog/

245 Slike i reči mržnje: Drugi dnevnik, B92, fondacija Pravo na sliku i reč, Lazar Lalić, ARHITEL, 1998.