Analiza slučaja 10

Istraživači i naučnici već više od dvadeset godina na različite načine interpretiraju masovni zločin počinjen nad Muslimanima (Bošnjacima) tokom rata u Bosni i Hercegovini 1992-1995. Neki, poput mene, odkako je rat okončan smatraju da je genocid bio proces koji se odvijao sve vreme sukoba, počev od 1992. da bi kulminirao u Srebrenici 1995. To je, između ostalih, i mišljenje Marka Atile Hoarea, Adama Džonsa, Erika D. Vajca, Normana Cigara i Smaila Čekića.2

Neki drugi, pak, kao Majkl Man i Žak Smelin, smatraju da to ono kroz šta su Bošnjaci prošli nije bio genocid, već u najgorem slučaju „etničko čišćenje“.3 Ova škola mišljenja genocid često posmatra u kontekstu namere, možda čak i prihvatanja da su srpski počinioci učestvovali u genocidnim aktivnostima, ali te aktivnosti ne izjednačava sa genocidnom predispozicijom. Majkl Man, na primer, zaključuje da su zločni koje je počinio Radislav Krstić – koga su sudije Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) proglasile krivim za genocid u Srebrenici – nekako bili isuviše inkoheretni da bi činili genocid. Man Krstićeve postupke naziva „lokalnim genocidnim ispadima do kojih je došlo u širem kontekstu ubilačkog čišćenja Muslimana, a koji su bili isuviše nekonzistentni i regionalno disperzivni da bi se nazvali genocidom“.4

Sve se češće govori o lažnim vestima, antiinteleektualizmu i post factum svetu; u raspravi u kojoj sada učestvuju ljudi širom sveta govori se o tome kako su se Bosanci u Sarajevu mogli osećati kada su se početkom rata uključivali u razgovore sa posetiocima i novinarima iz sveta koji su, pozivajući se na „objektivnost“, na isti način tretirali one koji su očito širili laži, propagandu i potsticali etničke podele, i one koji su se zalagali za jedinstvenu i višenacionalnu Bosnu i Hercegovinu. Konačno, Srbija je u proleće 1992. izvršila otvorenu invaziju na Bosnu i Hercegovinu, i to protiv nesrpskog stanovništva – posebno Bošnjaka, ali i Hrvata u nekim krajevima, kao i Srba koji su digli glas protiv takve akcije. Oružane snage je na početku koordinisalo rukovodstvo u Beogradu, preko Jugoslovenske narodne armije (JNA), jedinica teritorijalne odbrane bosanskih Srba, paravojnih formacija stacioniranih u Srbiji i civilnih vlasti bosanskih Srba na čelu sa Srpskom demokratskom strankom (SDS). Gospodari rata poput Vojislava Šešelja i Željka Ražnjatovića (poznatog kao Arkan) predvodili su paravojne jedinice koje su učesvovale u genocidnim operacijama usklađenim za akcijama JNA. Do maja 1992. iz Srbije i Crne Gore prebačeno je nekih 14.000 vojnika JNA u novu vojsku – Vojsku Republike Srpske – koju je osnovala samoproglašena srpska paradržavna tvorevina u Bosni, finansirana i snabdevana iz Beograda.5

O srpskoj agresiji redovno su izveštavali novinari, i domaći i strani. Izveštavali su o bombardovanju civilnog stanovništva, rušenju džamija i drugih spomenika kulture, masovnim zločinima, i svedočenjima silovanih bosanskih Muslimanki. Neki od fotoreportera koji su kamerom zabeležili ove zločine bili su dobitnici međunarodnih nagrada, a neki od novinara koji su, pak, o njima izveštavali - Pulicerovih nagrada. Pa ipak, ni ove slike ni tekstovi nisu nagnali međunarodnu zajednicu da preduzme političku akciju. Pa čak ni snimci koncentracionih logora u blizini Prijedora, kojima su upravljali bosanski Srbi, nisu naterali svet da reaguje.

Mi smo se u Bosni pitali kako je moguće da svet pred ovim zatvara oči. Ti su koncentracioni logori bili stvarni, sa sve bodljikavom žicom i civilima koji su umirali od gladi! Zar se Evropa i svet nisu nakon holokausta zarekli „nikad više“? Bosanci nisu posedovali oružje i nisu mogli da se brane. „Zašto ne intervenišete da zaustavite genocid“, apelovali smo na njih, „barem ukinete embargo na uvoz oružja!“

Tišina na koju su ove reči naišle u moćnim prestonicama širom sveta i Savetu bezbednosti UN pokazala je koliko duboko su se neki narativi ukorenili tokom sukoba, i za vrlo kratko vreme. Dominantan narativ donosilaca političkih odluka u svetu bio je da masovno nasilje u Bosni nije genocid već „etničko čišćenje“ zbog „starih omraza“. Uvođenjem termina „etničko čišćenje“ i insistiranjem na tome da je sukob u Bosni građanski rat – u kome su Srbija i njeni srpski saučesnici u Bosni najodgovorniji za zločine, ali za koje su krive i „sve druge strane“ – UN i svetske vlade su izbegle obavezu svih potpisnica Konvenije o genocidu na intervenciju u slučaju genocida. I tako, iako su o genocidu svedočile brutalno jasne slike emisija vesti širom sveta, međunarodna zajednica je smatrala da ne snosi nikakvu navodnu krivicu i ignorisala je svoju dužnost da to spreči.

Tokom tri i po godine rat u Bosni i Hercegovini odneo je nekih 100.000 života.6 Osnivanje MKSJ 1993. probudilo je nešto nade da bi pravda o kojoj će presuđivati međunarodni krivični sud mogla nedomestiti greške međunarodne politike; ali, Bosanci su ponovo ostali razočarani. Ćelije Tribunala zvrjale su prazne sve vreme sukoba, nije bilo optuženika kojima bi se sudilo, dok su sudije, okupirane zapetljanim debatama o pravnim procedurama, došle do nerealno visokih standarda za dokazivanje genocidne namere. Za to vreme, svi oni koji su vršili genocid u Bosni nastavili su nesmetano da „rade“, dok su pred njima stajale žrtve kojima je, zahvaljujući embargu UN na uvoz oružja, uskraćeno pravo na samoodbranu.7 Tokom leta 1995. obim i intenzitet zločina su toliko eskalirali da su međunarodni akteri bili primorani da intervenišu. U junu su Srebrenicu, zaštićenu zonu UN, zauzele srpske snage koje su za samo nekoliko dana poubijale 8.000 bosanskih Muslimana, muškaraca i dečaka, a neuspeh UN trupa da zaštite civilno stanovništvo konačno je nagnao međunarodnu zajednicu da vojno interveniše.

Međutim, kada su se zapadni pregovarači sa obnovljenom odlučnošću vratili za pregovarački sto o miru, plan do kojeg se došlo – Dejtonski sporazum – bio je prst u oko svim principima pravde. Teritorija osvojena genocidom dodeljena je Srbima koji su ga i počinili i od kojih su neki već bili na optužnicama MKSJ. I tako su, na tim zločinima, Srbi za pregovaračkim stolom dobili polovinu predratne teritorije Bosne, i pravo da samoizmišljenu srpsku republiku u Bosni i Hercegovinu pretvore u zvanično priznat entitet pod imenom Republika Srpska. Slobodan Milošević je dugo pokušavao, kako je to uočila Nena Tromp, da „de facto oružana osvajanja transformiše u de jure teritorijalnu dobit, kako bi teritorije koje su Srbi okupirali u Hrvatskoj i Bosni bile priznate sporazumom o miru uz posredovanje međunarodne zajednice.“8

Termin „genocid“ je tek krajem 1995, nakon NATO intervencije, konačno prekoračio preko praga međunarodnog političkog, novinarskog i akademskog diskursa o Bosni, i to samo u kontekstu onoga što se zbilo u Srebrenici. Od tada su oba suda u Hagu takođe primenjivala izraz genocid isključito na masakr koji se odigrao u Srebrenici, a u jednom slučaju i na ubistva u Žepi, nekoliko nedelja kasnije, dok su sve zločine koji su prethodili i dalje etiketirali kao etničko čišćenje.9 Iznenađujeće je malo konsensusa postignuto u naučnim krugovima oko definicija genocida i etničkog čišćenja, premda su politički i pravni motivi za primenu ovog ili onog termina jasni, imajući u vidu obavezu potpisnica Konvencije o genocidu da reaguju u takvim slučajevima. Sami termini se praktično vezuju za različite stepene međunarodne odgovornosti. I tako se kontroverzna definicija genocida negativno odrazila i na njegovo sprečavanje i na potonje procesuiranje ratnih zločina.

Sudeći po presudama donetim na osnovu međunarodnog krivičnog zakona, genocidna namera je nešto što je tako duboko usađeno u svest počinioca da ga je gotovo nemoguće dokazati; međutim, transkripti iz skupštine, snimci presretnutih telefonskih razgovora i drugi nesporno autentični dokumenti kojima je raspolagao MKSJ ukazuju da je genocid nad bosanskim Muslimanima bio planiran i sprovođen od strane vođa, kao što su Slobodan Milošević, Radovan Karadžić i Ratko Mladić, i to uz puno znanje i učešće širokog kruga pripadnika političkih, bezbednosnih i vojnih struktura Srbije. Ovi dokumentarni materijali jasno dokazuju nameru srpskih elita da delimično unište bosanske Muslimane kao grupu (prema definiciji genocida iz Konvencije o genocidu). General Mladić je i sam maja 1992. rekao da Srbi jedino mogu ostvariti svoje ciljeve nepropuštajući nijednog ne-Srbina kroz „sito“, i to putem genocida.10

U nedostatku standardizovane konceptualizacije genocida „sudska istina“ bi trebalo da bude jedina lupa kroz koju bi istraživači i istoričari posmatrali svaki slučaj genocida. Ustvari, bogata dokumentacija sa suđenja bi se mogla, i to neopterećena presudom, istraživati iz novog ugla čime bi se možda rasvetlila neotkrivena vrednost. Takvo je iskustvo bivše istražiteljke MKSJ Nene Tromp koja je godinama radila na slučaju Slobodana Miloševiča. Kada je Milošević umro 2006. u pritvoru MKSJ Tromp i njene kolege su se našle pred pitanjem od kakve vrednosti je sudska dokumentacija kada suđenje nije okončano presudom; i tako je Tromp potražila odgovor na to pitanje detaljno proučavajući pravnu proceduru za kontrolu dotoka informacija u ovom slučaju, snimljena pravna tumačenja i transformativne efekte procesa na srpsko društvo. Zaključila je da „svi mi koji profesionalno pratimo međunarodne krivične procese moramo polaziti od pretpostavke da advokati i sudije međunarodnih sudova čine sve što je u njihovoj moći sa materijalom koji im je dostupan; ali, bilo bi dobro ne zaboraviti da se ponekada političkim manipulacijama u velikoj meri utiče na to koji će dokazi biti uopšte dostupni“.11 I dodaje da se „jednostavno ne može računati na to da će države reći istinu ili se odreći podrivanja i uplitanja u međunarodne sudske procese“.12

Štaviše, sudska istina izražena u presudama često otstupa od socioloških teorija po kojima je genocid proces čije planiranje iziskuje vreme, a potom ozbiljnu organizaciju akcija i široko učešće izvršilaca. Ton Cvan, na primer, tvrdi da genocid nije nikada izolovan ili samo jedan čin, već „vremenski i prostorno mnogo prikladnije konceptualizovan: njega čini čitav niz međusobno povezanih, različitih radnji velikog broja međusobno zavisnih ljudi koji deluju pojedinačno ili u nekoj organizovanoj, kolektivnoj formi“.13 A dokazni materijal na osnovu sudskih spisa otkriva da su ljudi uključeni u taj proces ponekad iznenađujući indiskretni; i stoga razotkrivanje skrivene nemere pojedinačnih aktera – na čemu se u teoriji prava veoma insistira – često biva posao koji nema veze sa realnošću.

I zaista, dole dat dokumentarni materijal u kome se mogu naći dokazi o retorici rukovodstva bosanskih Srba na samom početku sukoba, nedosmisleno govori o tome koliko otvoreno su vođe poput Radovana Karadžića govorile o svojoj nameri da unište bosanske Muslimane. Pa ipak, marta 2016. Karadžić je samo po jednoj tački optužen za genocid, i to u vezi zločina počinjenih u opštinama diljem Bosne i Hercegovine 1992. Proglašen je krivim još po jednoj tački optužnice, za ulogu koju je imao u masakru u Srebrenici, po kojoj je ustanovljeno da je 1995. delovao sa genocidnom namerom; Sudsko veće se, međutim, nije složilo da je sa genocidnom namerom delovao i ranije tokom konflikta.14

Presuda Karadžiću protiv koje je Tužilaštvo uložilo žalbu, bila je jedna od poslednjih prilika za sudije MKSJ da pravno utvrđen obim genocida u Bosnia geografski prošire i dalje od Srebrenice i Žepe, a hronološki sve do 1992. Pa ipak, činjenica da su propustili tu šansu mora se posmatrati u širem kontekstu. Na kraju krajeva, kako to primećuje Trompova, „presude...se izriču u skladu sa normiranim pravnim okvirima i rigidnim sudskim procedurama“ kojima se utvrđuje, kako to ona naziva, „forenzička istina“. Trompova objašnjava da „se uvođenje dokaza u sudnicu testira kroz strogu forenzičku proceduru...a taj test onda rezultira – forenzičkom istinom – koja se na više načina razlikuje od istorijske istine. Kao prvo, istoričara ne obavezuje isti forenzički proces da bi neku informaciju uključio u istorijski narativ, a njenu tačnost može proveravati u izvorima koji su mnogo raznovrsniji od onih dopuštenih u sudnici“.15 Istraživači genocida stoga treba manje da se fokusiraju na sudske presude kao smernice za „istinu“, već da pretraže sudsku dokumentaciju, i to celokupnu, u potrazi za dokazima koji se mogu evaluirati i potvrđivati korišćenjem mnoštva načina dostupnih istoričarima.16

Premda teoretski okvir za analiziranje genocida još nije u celosti usaglašen, bitna sličnost koja se uočava u radovima proučavalaca genocida jeste naglasak koji se stavlja na ulogu države i da do genocida ne dolazi slučajno ili spontano. Ajvrin Horovic je, na primer, napisao da se genocid morao „sprovoditi uz odobrenje, ako ne i direktno učešće državnog aparata“.17 U nekim od novijih radova takođe se naglašava uloga nedržavnih faktora u činjenju masovnih zločina; a naučnici poput Kristijana Gerlaha smatraju da bi istraživači trebalo da se više fokusiraju na agende tih nedržavnih faktora koji su sve uticajniji na globalnom planu kolektivnog nasilja.18 I ovaj pristup je takođe dobar, jer uzima u obzir tendenciju državnih organa da zamagle svoju ulogu u genocidu, prikazujući genocid kao nekontrolisano nasilje koje su izvršili nedržavni „nitkovi“.

Potsticanje stanovništva na likvidaciju „drugih“ ili da čak da se bez otpora pravi da ne vidi genocidne aktivnosti države iziskuje prihološku pripremu građana. Stoga je jedan od osnovnih zadataka države u sprovođenju genocidnog plana da dehumanizuje žrtvenu grupu. U tom smislu od pomoći je nacionalistička ideologija kao moćno motivaciono oružje tokom društvenih kriza. Horovic ukazuje na nacionalizam kao jedno od osnovnih sredstva koje država koristi da bi dobila odobrenje za genocid, jer nacionalizam ističe ko je „naš“ a ko nije, dehumanizujući pritom one koji nisu.19

Važna je i korisna i interpretacije Rafaela Lemkina po kojoj se u slučaju genocida ne radi samo o ubijanju, već i društvenoj i kulturnoj destrukciji. Kako to ističe Martin Šo, genocid iziskuje uključivanje „čitavog arsenala mera prinude – pravnih, administrativnih, političkih, ideoloških i ekonomskih, ali i oružanih, nasilnih i vojnih. Definiciji genocida ubistvima izmiču društveni ciljevi zbog kojih se on vrši“.20 I zaista, ako se masovni zločini počinjeni u Bosni tokom rata 1992-1995. posmatraju isključivo kroz prizmu izgubljenih života gubi se smisao. Marko Hoare ukazuje na logičke nekonzistentnosti postavke da genocid isključivo određuje obim ubistava, jer „premda je Srebrenica postala dominantna u sećanju spoljnog sveta na genocid u Bosni, ona je u suštini bila poslednja u nizu tri glavna slučaja ubijanja tokom rata: prvi je bio inicijalni srpski genocidni nasrtaj širom Bosne i Hercegovine 1992 – samo je u Podrinju te godine ubijeno više Bošnjaka nego 1995 – dok je drugi bio opsada Sarajeva“.21

Pogrešna distinkcija koju mnogi naučnici prave između zločina u Srebrenici gde je veliki broj ljudi ubijen za kratko vreme, i zločina izvršenih pre toga u slivu reke Drine ili tokom dužeg perioda u Sarajevu i Prijedoru dovodi u pitanje način na koji se mere razmere tih zločina. Može li se genocidom nazvati samo masovno ubistvo izvršeno u kratkom vremenskom periodu? A nije genocid i kada se ljudi ubijaju duže vremena, desetine i stotine njih svakog dana tokom tri godine kao što je bilo u Sarajevu? Kada se istraživači isključivo fokusiraju na obim i zgusnutost ubijanja mogu zanemariti analizu dubljih društvenih ciljeva genocidnih planova; u ovom slučaju, ciljeva državnih institucija Srbije i rukovodstva bosanskih Srba. Pa ipak, da bi se razumeo genocid u Bosni bitno je razumeti rastakanje Jugoslavije i ekspanzionističku ideologiju ključnih srpskih aktera.

Krajem 1989. duboke promene na političkoj karti Evrope značajno su uticale na sudbinu Jugoslavije. Komunističko rukovodstvo Hrvatske i Slovenije odlučilo je da raspiše višeparlamentarne izbore i u proleće 1990. su liste komunista u obe republike pretrpele poraz. U Sloveniji je liberalno-nacionalistička koalicija koja je propagirala suverenitet i ekonomsku nezavisnost republike došla na vlast pod vođstvom bivšeg komunističkog rukovodioca Milana Kučana. U Hrvatskoj je opozicija na čelu sa Franjom Tuđmanom izvojevala ubedljivu pobedu. Uprkos ozbiljnim nastojanjima Slovenije i Hrvatske, kao i Bosne i Hercegovine, i Makedonije, da se Jugoslavija transformiše u konferederaciju, Srbija je rekla „ne“. I tako su nakon referenduma o nezavisnosti rukovodstva Slovenije i Hrvatske juna 1991. proglasila secesije svojih republika iz SFRJ.

Vojni otpor izlasku Slovenije iz Federacije bio je minimalan; međutim, JNA je u Hrvatskoj otvoreno stala uz Miloševića i njegovu velikosrpsku ideologiju.22 Već je krajem 1991. bilo očito da Jugoslovenska narodna armija deluje u skladu sa interesima Srbije i Crne Gore. Krajem te godine je Predsedništvo Republike Bosne i Hercegovine izglasalo da se krene putem Slovenije i Hrvatske, i zatraži nezavisnost.

Do tada je Karadžić već otvoreno i zlokobno najavljivao nasilje do kojeg će doći. Nekoliko meseci ranije su na dramatičnoj skupštinskoj sednici koja se produžila celu noć 14. oktobra pa sve do jutra 15. oktobra muslimanski i hrvatski poslanici - uz podršku leve struje koju su činili bivši komunisti koji su ostali lojalni Bosni – izglasali rezoluciju o suverenitetu Bosne. Srpski nacionalisti počeli su da napuštaju sednicu i pre nego što se pristupilo glasanju; tok sednice je bio direktno prenošen na televiziji, a Karadžić je pre napuštanja sednice upozorio da je put kojim su krenuli isti onaj put pakla i patnje koji su odabrale Slovenija i Hrvatska, rekavši: „Nemojte misliti da Bosnu i Hercegovinu nećete odvesti put pakla, a možda i nestanka muslimanskog naroda, jer muslimanski narod ne može da se brani ukoliko ovde izbije rat“.23

Politički lideri bosanskih Srba su smatrali da je deklaracija o nezavisnosti isto što i podela zemlje, zbog čega je bosansko rukovodstvo moralo da bira između utapanja u Miloševićevu „Veliku Srbiju“ i srpske agresije. Do jeseni 1991. su bosanski Srbi počeli i u Bosni da sprovode plan za homogenizaciju srpskog naroda i teritorija koje su Srbi smatrali svojim u Hrvatskoj. Osnovana je posebna skupština bosanskih Srba i krenulo se sa procesom „regionalizacije“ po kojem bi srpska paradržavna tvorevina bila uspostavljena preko srpskih autonomnih oblasti (SAO).24 Osnivanje SAO u Bosni započeto je septembra 1991, da bi se ceo postupak intenzivirao sredinom oktobra u susret referendumu na kome su bosanski Srbi izglasali ostanak u Jugoslaviji. Prema odluci samoproglašene skupštine bosanskih Srba od 21. novembra 1991. sve opštine u kojima su Srbi glasali – čak i one u kojima su bili u manjini – proglašene su sastavnim delom sada već krnje Jugoslavije, dok su u svim tim mestima širom Bosne i Hercegovine postavljena srpska opštinska rukovodstva.25

Krajem decembra 1991, nakon glasanja bosanskog Predsedništva za nezavisnost, bosansko rukovodstvo Srba je usvojilo tajne instrukcije za pripremu tih opštinskih rukovodstava za rat.26 Od dve verzije tih instrukcija verzija „A“ se odnosila na opštine u kojima su Srbi bili u većini, a verzija „B“ na one gde su činili manjinsko stanovništvo, a u kojima je sve razrađeno – od formiranja spiskova za mobilizaciju, preko uspostavljanja kriznih štabova do izbora za srpske skupštine na nivou opštine.27 Ovim su samo nastavljenje pripreme sa kojima se u tajnosti započelo još početkom avgusta te godine kada je Karadžić dao smernice za tajni rad opštinskih i regionalnih komiteta bosanskih Srba kako bi se Srbi u kratkom roku odazvali mobilizaciji.28 Ovakve pripreme vršene su širom Bosne i Hercegovine iza leđa bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata, i to mesecima pre početka rata.

Krizni štabovi su osnovani već početkom februara 1992, kada se došlo do „drugog nivoa“ iz instrukcija, i naređeno im je da sarađuju sa rukovodstvom JNA.29 Dokazni materijal MKSJ nedvosmisleno ukazuje na visok nivo „operativne usklađenosti jugoslovenskih oružanih snaga i snaga Srbije, bosanskih Srba i hrvatskih Srba“.30 Takođe obelodanjuje da su opštinski štabovi širom Bosnia bili u direktnoj vezi ne samo sa Skupštinom bosanskih Srba, već i Radovanom Karadžićem i njegovim najbližim saradnicia, Momčilom Krajišnikom i Biljanom Plavšić.31

Skupština bosanskih Srba je 28. februara 1992. usvojila Ustav Srpske Republike Bosne i Hercegovine. Prema prvom nacrtu u toj srpskoj državi bilo je mesta i za nesrpsko stanovništvo; međutim, to je promenjeno već krajem iste godine, i srpska republika Bosne i Hercegovine je definisana isključivo kao država Srba. Dr Džejms Gou je u MKSJ, u svojstvu svedoka eksperta, rekao kako je ta izmena „odražavala de facto stanje na terenu, a ta je realnost bila da je ogromna većina nesrpskog stanovništva ... na ovaj ili onaj način bila uklonjena sa te teritorije“. Na pitanje Tužilaštva da li to znači da se i sam Ustav bosanskih Srba može posmatrati kao „jedna od osnova“ politike etničkog čišćenja, Gou je potvrdio da je on „svakako bio deo takvog programa aktivnosti“.32

„Program aktivnosti“ koji Gou pominje datira još od vremena tajanstvenog plana poznatog kao „RAM“ (okvir) skovanog najkasnije već početkom 1991. Prema strategiji koja je tu zacrtana, da bi sačuvala krnju Jugoslaviju Srbija treba da pusti Sloveniju da ode i osvoji neke teritorije u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Svedoci MKSJ su potvrdili da je RAM potekao iz kruga najviših srpskih zvaničnika jugoslovenske kontraobaveštajne službe.33 Plan je u početnim fazama predviđao širenje mreže tajnih operativaca koji bi trebalo da naoružaju Srbe u Hrvatskoj i Bosni u okviru priprema za rat. Milan Babić, bivši predsednik samoproglašene Republike Srpske Krajine (u Hrvatskoj), takođe je posvedočio o postojanju takvog plana, govoreći o Karadžićevoj nameri da bosanske Muslimane protera u doline reka i poveže sve srpske teritorije u Bosni.34 Babić je izjavio kako mu je Milošević rekao da „ne stoji Radovanu na putu“ i da je i njega i Karadžića instruirao da se u javnosti izjašnjavaju za očuvanje Jugoslavije, a ne o Srbiji, kako bi se time prikrio stvarni cilj – uspostavljanje „Velike Srbije“.35

Rat je punom snagom buknuo u Bosni 6. aprila 1992 – istog dana kada je međunarodna zajednica priznala bosansku nezavisnost. Kada su po predgrađu Sarajeva počele da padaju bombe iz artiljerijskog oružja JNA i srpskih snaga, građani su se okupili pred Skupštinom i naivno pozdravljali tenkove JNA, koji su tuda prolazili. Još nisu shvatali da je JNA postala de facto srpska vojska. Te iste srpske snage će držati grad u monstruoznoj opsadi duže od tri godine, tokom koje je život izgubilo 11.541 lice, od kojih su mnogi bili deca. Opsada Sarajeva bila je glavna tema međunarodnog diskursa o konfliktu u Bosni, i to uglavnom zbog toga što je bila fokusu medija širom sveta. Prisustvo u Sarajevu stranih novinara koji su se retko upućivali u ostatak okupirane Bosne, skrenuo je nesrazmerno veću pažnju sveta na sve što se tu događalo, odvraćajući je od genocida koji je već započet u drugim delovima zemlje. „Sarajevo je postalo slavan grad – svima poznat po teškoj situaciji u kojoj se našao“, rekao je Gou.36

U periodu mart-maj 1992. mešovite srpske snage krenule su u koordinirane akcije za obezbeđivanje glavnih prilaza Bosni i preuzmanje osnovnih komunikacija za uspostavljanje logističkih koridora. Način na koji su izvedene te prve operacije u Istočnoj i Severoistočnoj Bosnia ilustruje koordinaciju i pripremu srpskih snaga koje su u njima učestvovale: napad na Bosanski Brod izvršen je 27. marta, na Bijeljinu 2. aprila, Kupres 4. aprila, Foču i Zvornik 8. aprila, Višegrad 13. aprila, Bosanski Šamac 17, Vlasenicu 18, a Brčko i Prijedor 30. Ovim je operacijama, kaže Gou, „uokvirena periferija zemlje na kojoj su se vodile ostale borbe“.37 Bio je to okvir po kome i imenovan i plan RAM.

Bosanske snage nisu raspolagale ni teškim naoružanjem ni organizovanom vojskom, pa su srpske snage nailazile na slab otpor tokom tih prolećnih operacija. Već početkom maja Srbi su držali pod kontrolom znatne delove bosanske teritorije.38 Gradovi i sela širom Bosne nisu bili okupirani samo teritorija radi, već i kao način da se zastraši stanovništvo i tako dugotrajno „pročisti“ demografski sastav. Nesrpsko stanovništvo je proterivano i ubijano, a njihovi kulturni i verski spomenici uništavani, kako se oni koji prežive nikad više ne bi vratili u svoje predratne domove.

U vreme kada je agresija već uveliko bila u toku, 12. maja 1992, Radovan Karadžić je zacrtao šest strateških ciljeva Srba u Bosni, koji su, po rečima Boba Donie, „bili smernice srpskog bosanskog rukovodstava za narednih šest godina“. Trebalo je 1) razdvojiti Srbe od drugih nacionalnih (etničkih) zajedinica; 2) uspostaviti koridor između Semberije (na severoistoku) i Krajine (na severozapadu); 3) uspostaviti koridor duž doline reke Drine i ukloniti tu granicu između srpskih zemalja; 4) uspostaviti granicu na reci Uni i Neretvi (koje praktično zaokružuju celu Bosnu); 5) podeliti Sarajevo na srpski i muslimanski deo; i 6) osigurati srpskog republici u Bosni i Hercegovini pristup moru.39 Neki od tih ciljeva su već dosegnuti i pre nego što su objavljeni; a druge rukovodstvo bosanskih Srba nije moglo ostvariti bez genocida. Na jednoj od sednica skupštine bosanskih Srba, Ratko Mladić je objasnio da pošto ljudu „nisu pioni niti ključevi u nečijem džepu, koji su mogu premeštati s jednog mesta na drugo“, plan srpskog političkog rukovodstva se ne može ostvariti bez nasilne eliminacije bosanskih Muslimana.40 Ako već dotle nisu shvatili koje su moguće posledice ostvarivanje ciljeva koje je postavio Karadžić srpsko političko i vojno rukovodstvo je to moralo biti nakon Mladićevih reči; jer, on je u suštini govorio o genocidu.41

Mladić, ipak, nije pokrenuo pitanje genocida zato što je hteo da formuliše manje genocidne ciljeve, već da bi uputio poslanike kako da srpske akcije predstave međunarodnim snagama:

Ne smemo reći da ćemo uništiti Sarajevo...Nećemo govoriti da ćemo uništiti električne stubove ili zatvoriti vodosnabedvanje, već...pa, jednog dana Sarajevo neće biti vode...Treba biti pametan i reći svetu kako su to oni pucali, pogodili vodove i prekinuli struju, kako su gađali objekte vodosnabdevanja...(i) mi sada pokušavamo to da popravimo, to se zove diplomatijom.42

Mladić je od samog početka sukoba bio svestan toga da Srbi, iskrivljenim predstavljanjem stvarnosti i javnim poricanje odgovornosti za zločine, mogu sprečiti ili odložiti vojnu intervenciju međunarodne zajednice. Štaviše, rukovodstvo bosanskih Srba je čini se verovalo da evropske vlade prećutno odobravaju njihove ekspanzionističke ciljeve. Karadžić je davao dosta izjava u skupštini bosanskih Srba, koje su ukazivale da on misli da je od Evrope dobio zeleno svetlo za genocid; na primer, u leto 1992. Rekao je u skupštini da Evropa „ne želi da vidi bilo kakvu islamsku državu na Balkanu“ i kako je ovaj sukob i pokrenut kako Muslimana ne bi više bilo.43

U skupštini bosanskih Srba je genocidna retorika postala gotovo uobičajena. Opštinska rukovodstva su se nadmetala koje je od njih proteralo ili poubijalo više Muslimana.44 A poslanici su dizali glas protiv činjenice da bi pregovori o miru mogli dovesti i do povratka Muslimana u njihove predratne domove, i jadali se, na primer, kako bi u tom slučaju morali da nadoknade za „sve što smo uništili i spalili, i za sedamnest džamija koje smo sravnili sa zemljom“.45 Do već pred kraj rata rukovodstvo bosanskih Srba je bez ikakvog uvijanja u skupštini govorilo o genocidu. Oktobra 1995 – samo nekoliko meseci nakon masakra u Srbrenici i kada je samo trebalo finalizirati mirovni plan – Karadžić je priznao da je ne samo „stajao iza planova za Žepu i Srebrenicu“ i „lično ih nadgledao“ već i da je rekao generalu Krstiću da „objavi pad Srebrenice, a nakon toga...protera Turke u šume. Odobrio sam ovu radikalnu operaciju i nimalo se ne kajem“.46

Rezultat ove 'radikalne' operacije koju je Karadžić odobrio bio je genocid; pa ipak, nijedan poslanik nije ništa pitao, zahtevao odgovornosti ili izrazio zabrinutost zbog kršenja Ženevske konvencije. Činjenica da nisu sprečili genocid čini ih saučesnicima u zločinu i zaveri. Ali i svetski lideri su reagovali inertno ili neadekvatno; a dokle seže odgovornost za genocid još uvek je otvoreno pitanje za naučnike koji se bave genodicom i koji različite stepene krivice pripisuju međunarodnim faktorima – za nereagovanje, obstrukcionizam ili čak direktno stvrstavanje u delovanju povodom bosanske krize. Da li su se ti lideri pravili da ne vide da se genocid odvija pred njihovim očima i nazivali ga „etničkim čišćenjem“ da bi izbegli obavezu da reaguju? Da li su neki tako postupali, kako je to sugerisalo srpsko rukovodstvo, bojeći se uspostavljanje „islamske države“ u granicama Evrope?47

Ova i druga pitanja se i dalje nadvijaju na poratnom Bosnom koja je u stanju nesigurnog mira, i to, da ironija bude još veća, uzdrmavanog i nategnutog okvirima istog sporazuma kojim je rat i okončan. U samoj se Bosni nijedno pitanje ne može razmatrati a da se ne stavi pod etničku ljupu; a na međunarodnoj sceni Bosna nastupa kao da se neprekidno bori za naklonost zapadnih lidera u kako bi se uključila u evro-atlantske integracije, svesna da će je čak i tada mnogi partneri na kontinentu videti kao nedovoljno evropsku. Bosanci, a naročito bosanski Muslimani, osećaju ta su deo te obeshrabrujuće „drugosti“; i to je razlog zbog čega mnogi tako žestoko reaguju na presudu Međunarodnog suda pravde (MSP) protiv Srbije za genocid u Bosni iz 2007. Sud je potvrdio da se u Srebrenici odigrao genocid i proglasio rukovodstvo Republike Srpske krivim, ali institucije RS nije smatrao „državnim organima“ koji su delovali u ime Srbije, i stoga Srbiju proglasio krivom samo za nečinjenje u sprečavanju genocida.48

Pa ipak, sudije MSP su priznale da su presudu donele uz nedovoljno dokaza, s obzirom da je dokumentacija Vrhovnog suda Srbije nije dostavljenja Sudu na osnovu sporazuma između srpske vlade i MKSJ o predaji te dokumentacije u slučaju Milošević. Sporazum je uskratio Bosancima jednu od poslednjih prilika da se Srbija proglasi odgovornom za genocid na međunarodnoj pravnoj sceni, što je mnogo dodatno obeshrabrilo u ionako sve manjem senzibilitetu za poratnu pravdu. Međutim, u samoj Srbiji je presuda tumačena kao neoborivi dokaz da Srbija nije bila umešana u genocid u Bosni, pa su se čak i mnogi „liberalni“ Srbi pridružili tom horu poricanja koje od tada karakteriše srpski diskurs.

Deset godina nakon toga Bosna se suočavala sa mnogo neposrednijim problemima, kao što su izuzetno visoka stopa nezaposlenosti i sve veći usticaj oportunističkih snaga spolja. Međutim, ako je Bosancima presuda MSP i došla u drugi plan, ponovo je aktuelizovana februara 2017. kada je – samo par dana pre isteka žalbenog roka od deset godina – jedan sarajevski advokat iz prvobitnog pravnog tima na zahtev tročlanog bosanskog Predsedništva podneo zahtev za revizijom presude iz 2007. Sud koji je već zatražio da se taj advokat ponovo imenuje kako bi mogao da nastupa kao legitiman predstavnik bosanske vlade, kontaktirao je sva tri člana Predsedništva za odobrenje.49 Ono što je usledilo slikovito govori o nefunkcionalnosti dejtonske strukture bosanske vlade, podeljene po etničkim linijama –hrvatski i srpski predstavnici (ovaj poslednji je u to vreme predsedavao Predsedništvom) odbili su da daju saglasnost. Zbog nedostatka konsenzusa u Predsedništvu, MSP je ustanovio da nijednu odluku nisu donele „kompetentne institucije u ime Bosne i Hercegovine kao države“ i stoga odbio zahtev.50 Pravda za Bosance je još jednom žrtvovana zbog politike.

Moglo bi se reći da je svaki slučaj pred MSP podložan politici, ali treba imati u vidu da sudovi, uprkos svemu, moraju odlučivati na osnovu pravnih normi. Istaknuti branilac ljudskih prava Dejvid Šefer – koji je i pisao zahtev za reviziju – izrazio je duboko razočarenje odlukom Suda nazvavši obrazloženje koje su potpisali sudski arhivar i predsednik „plitkim“ u smislu pravnog obrazlaganja zaključka do kojeg su došli.51 Što se tiče odluke Suda da advokat koji je podneo zahtev nije bio za to ovlašćen, rekao je da to nije tačno i da je Sud trebalo da „pažljivije i transparentnije“ razmotri slučaj. Na kraju je prekorio Sud što je propustio da razmotri sve dokaze koji su se sakupili sa suđenja pred MKSJ, od kojih je 2007. pred sobom imao samo jedan mali deo.52

Bosna i Bosanci su svih ovih godina imali mnogo takvih izvanrednih ljudi kao što je Šefer, ali svi mi koji smo proživeli rat već dugo osećamo da svet retko prihvata ili umanjuje traumu i genocid kroz koji smo prošli – svu tu patnja za koju znamo da se odigrala. I zaista, sretala sam čak i naučnike koji se bave genocidom, koji su me pitali zašto mi je toliko važno da se termin „genocid“ primeni na zločine u Bosni. Važno je zato što je etos eksluzivizma uništio etos multikuluralizma. I važno je zato što, ako uopšte hoćemo da nađemo način za sprečavanje genocida, to nikada nećemo postići minimiziranjem ili poricanjem.