Analiza slučaja 5

UVOD

Međunarodni krivični sudovi dozvoljavaju da se pojedinci smatraju odgovornim za dela koja se mogu smatrati državnim nasiljem počinjenim kroz institucionalne strukture države i putem državne birokratije; međutim, mnoge su potencijalne zamke fokusiranja na pojedinačnu krivičnu odgovornosi u istrazi i podizanju optužnice za navodna masovna zlodela. Prva je da, terećenje jedne osobe za ekstenzivne zločine počinjene tokom niza godina nosi rizik „preobimne optužnice“, ili čak iskrivljavanja složenih istorijskih i političkih procesa koji su doveli do dotičnih masovnih zlodela. Druga je zamka da se izolovanjem jednog političkog vođe, kao odgovornog za masovna zlodela on lako kao pojedinac može optužiti za ono što se u suštini može smatrati zločinačkim aktom države i državnih institucija.

Pa ipak, nema sumnje da Slobodan Milošević - po svojim de jure i de facto ovlašćenjima, i ulozi vođe svih Srba koja mu je pripisivana od devedesetih godina prošlog veka – snosi ogromnu, ako ne i ključnu odgovornost za krvavi raspad SFRJ. Neki istoričari smatraju da se postojeće interpretacije raspada Jugoslavije uglavnom zasnivaju na „kontradiktornim i nepristrasnim dokazima“, kao što su svedočenja očevidaca, memoari pojedinaca i javne izjave samog Miloševića. U prilog ovog gledišta se ponekad navodi tvrdnja da je Milošević bio „izuzetno oprezan, ostavivši za sobom malo pisanih tragova“ i da je svoje strateške odluke donosio u privatnosti vlastitog doma, gde su s njegovim razmišljanjima bili upoznati samo supruga i mali krug savetnika.1 Istraga Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) Miloševićevog političkog i krivičnog ponašanja najpre je pokazala da je Milošević preferirao sastanke jedan-na-jedan i sugerisao da se ti sastanci, bilo sa domaćim ili međunarodnim zvaničnicima, ne snimaju i ne arhiviraju, kako je propisano domaćim zakonima i drugom regulativnom. Pričalo se da je u Miloševićevoj pratnji redovno bio Goran Milinović, njegov šef kabineta, koji je navodno vodio beleške.2 Tužilaštvo je, međutim, 2001. otkrilo da snimci ovih sastanaka ipak postoje; i da se najzanimljiviji – i verovatno najvredniji – materijal nalazi u državnim arhivama SRJ i Srbije.

ARHIVA SA SUĐENJA SLOBODANU MILOŠEVIĆU

Mada su istoričari donekle svesni potrebe da se istraži novi materijal koji se se pojavio u arhivama MKSJ i vlade, bilo je malo pokušaja da se taj materijal upotrebi za proučavanje istorije SFRJ i njenog kraja. I to s dobrim razlogom; jer, istraživanje sudskih spisa otkriva jednu potpuno drugačiju sliku – da je Milošević odista povremeno ostavljao tragove, i da audio i video snimci u nekim slučajevima neoborivo potvrđuju istinitost nekih zbivanja i izjava.

Dokumenti koje je podnelo Tužilaštvo i koji se odnose na Miloševićevo ponašanje pre, tokom i nakon ratova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu – analizirani u svrhu ovog istraživanja – važni su, stoga, za istoriografiju konflikta, koja je još u razvoju. U prvim godinama rata, u periodu koji je relevantan za hrvatsku optužnicu, presretnuti telefonski razgovori, stenografske beleške sednica Predsedništva SFRJ i video snimak poznat kao „poligon za obuku, Kula“ ukazuju na to kako je evoluiralo Miloševićevo raspoloženje. U ovakav dokazni materijal, za period na koji se odnosi bosanska optužnica, spadaju i presretnuti telefonski razgovori, ali i snimci sastanaka dva državna organa Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) – Saveta za usklađivanje stavova o državnoj politici i Vrhovnog saveta odbrane (VSO). Za godine na koje se odnosi kosovska optužnica od izuzetne su vrednosti bili dokumenti ad hoc organa, poznatog kao Združena komanda, ali je bez sumnje, ključni dokaz prikazan na suđenju bio video snimak koji prikazuje kako jedna paravojna grupacija iz Srbije, Škorpioni, likvidira civile izvedene iz Srebrenice u leto 1995. Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) je još jednom koristilo usluge Škorpiona 1999. kad su ponovo počinili zločine protiv civilnog stanovništva. Iako je video snimak o Škorpionima prikazivan tokom unakrsnog ispitivanja svedoka odbrane, nikada nije uključen u dokazni materijal. Međutim, ono što je proizašlo iz sudnice izazvalo je nezapamćenu uzbunu u svetu i regionu.

Dokazni materijali koje su odabrali Tužilaštvo i odbrana u slučaju Milošević, predstavljaju istorijski izvor bez presedana; među njima se, i pored nekih nedorečenosti u sudskim spisima, nalaze dokumenti iz državnih arhiva koji bi, u suprotnom, decenijama ostali nedostupni javnosti i istraživačima. I zaista, neki materijali sa suđenja ne bi nikada ni izašli na videlo da nije bilo obaveze država na saradnju sa MKSJ ili, tačnije, obaveze da na zahtev Tužilaštva i odbrane dostave traženu dokumentaciju. Pa ipak, tu je uvek materijal sa suđenja, koji jeste zvanično dostupan, ali javnosti ipak nedostupan; a javna (ne)dostupnost spisa MKSJ je značajno pitanje. Sudski spisi MKSJ, elektronski dostupna baza podataka, ponekad mogu biti više izazov nego pomoć istraživačima, jer se tu mogu naći samo izabrani materijali, a ne kompletni spisi svakog suđenja, i tako je ta baza nepotpuna iz mnogih tehničkih i drugih razloga.3

Ono što spise sa suđenja Miloševiću čini posebno interesantnim istorijskim izvorom jeste činjenica da se u njima mogu naći odgovori samog Miloševića na svaki dokazni materijal izveden protiv njega. Milošević ne samo da je sam sebe zastupao pred sudom i, stoga u tom svojstvu replicirao na podnete dokaze, već su i njegove opaske sve vreme suđenja bile opaske čoveka koji nastoji da odbrani svoje političke i privatne odluke.

Pre nego što bude prihvaćen od suda, svaki dokaz mora da prođe kompletan forenzički test – jedna strana u sudskom postupku predstavlja svoj dokaz, zatim druga strana vrši unakrsno ispitivanje, posle čega prva strana ima pravo da ponovo ispita svedoka. Produkt ovog procesa – forenzička istina – na više se načina razlikuje od istorijske istine. Najpre, istoričar ne mora da prođe isti forenzički proces da bi upotrebio neki izvor, već, umesto toga potvrdu traži u drugim dostupnim izvorima koji su raznovrsniji od onih dopuštenih u sudnici, i analizirajući ih dolazi do istorijske interpretacije nekog događaja. Ovu interpretaciju tokom vremena mogu promeniti drugi istoričari, što je još jedan razlog za to što se istorijski i pravni narativi o jednoj istoj temi mogu prilično razlikovati; zato što su ovi drugi ograničeni završnim rečima i presudama, formiranih u okviru pravnih normi i rigidnih sudskih procesa, i ostaju vremenski fiksirani.

U MKSJ je diskrepanca između javne percepcije odgovornosti za masovne zločine i legalnih preduslova dokaza zločina koji se pripisuju pojedincu poput Miloševića, često rezultirali gomilom dokaza, kako bi se na sudu koga obavezuju striktna pravila i procedure dokazalo nešto što je “očigledno”.4 Za svaku generalnu optužbu Miloševića bilo je potrebno podneti neoboriv dokaz da se neki zločin zaista dogodio i da je Milošević krivično odgovoran za njega. Ogromne količine dokaznog materijala koga su podnosile strane u procesu tokom suđenja, takođe se mogu pripisati promenama u svetu u kome živimo. Nove tehnologije su ratove u bivšoj Jugoslaviji pretvarale u medijske spektakle, koji su se dnevno gledali na televizijama i nalazili na internetu. I najmanje pojedinosti konflikta postale su dostupne javnosti na gotovo svim jezicima sveta; a materijal koji je izvirao iz ovih “otvorenih izvora”, potenicalno relevantan kao dokaz, bio je gotovo bezgraničan.5

Bez obzira na ogromnu količinu audio, video i pisanog materijala koji postoji o sukobima, i ulozi Slobodana Miloševića u njima, tužioci MKSJ – za razliku od svojih nirnbergštkih kolega – nisu imali kompletan i lak pristup dokumentarnom materijalu iz arhiva države bivšeg vođe.6 Bilo je teško, ponekad i nemoguće doći do dokumenata iz oficijelnih arhiva SRJ i Republike Srbije, koji su bili značajniji sa forenzičkog stanovišta nego kao izvorni materijali.7 To je bilo dijametralno suprotno iskustvu tužilaca u Nirnbergu kojima su saveznici jednostavno isporučili državni arhiv i arhiv Nacističke partije poražene Nemačke, da ih koriste kao dokaz pred sudom. Pa ipak, dokazni materijal koji je direktno stigao u MKSJ iz državnih arhiva Srbije, SRJ, Republike Srpske (RS) i Republike Srpske Krajine (RSK) čini sudske spise u slučaju Milošević izuzetno vrednim, jer su to državni dokumenti koji bu u suprotnom ostali decenijama, pa i duže, tajni. Većina tih dokumenata, pošto su koriščeni na sudu, postala je javna.

Među sudskim spisima u slučaju Milošević, nalaze se transkripti, materijali koji su podneti kao dokaz, potezi administrativne ili proceduralne prirode, i odluke i presude Sudskog veća i Žalbenog veća. Taj je materijal – glavni izvor korišćen u ovom istraživanju – toliko obiman da se ne može analizirati u samo jednoj akademskoj studiji, i ovde u celosti i nije ispitan. Nedostajući materijali koji su traženi, a nikad isporučeni, predstavljaju prazninu; što znači da su sudski spisi, iako obimni, ipak nekompletni. I zato, uprkos obimnosti, sudski spisi, sami po sebi nisu bilo dovoljni za svrhu ovog istraživanja, pa su analizirani i izvori mimo sudskih procesa - poznati kao vansudski materijal.

Vansudski materijal MKSJ i Tužilaštva (OTP) uključuje istraživačku i analitičku dokumentaciju, kao što su izveštaji istražitelja Tribunala, istraživača i analitičara, tima koji je pratio suđenje Miloševiću, i on se sam po sebi ne koristi u sudskim postupcima. Interni propisi MKSJ, koji se odnose na strategije podizanja optužnica ili vođenja sudskog postupka, takođe spadaju u kategoriju vansudskog materijala. Drugim rečima, prilična količina vansudskog materijala jeste korišćena u istražiteljske i istraživačke svrhe, a nije uključena u zvanične sudske spise. Baza podataka MKSJ sadrži razne materijale koje je sakupila Kancelarija tužilaštva - OTP, od demografskih podataka o bivšoj Jugoslaviji, sve do novinskih tekstova koji se mogu koristiti za pripremu unakrsnog ispitivanja svedoka odbrane, naizgled beskonačnih dodatnih dokaza i dokaznih eksponata.8 Pristup ovim materijalima za sada imaju samo zaposleni u OTP, osim u slučajevima kad se proglase javnim, što zavisi od zaključaka Mehanizma međunarodnih krivičnih tribunala (MICT).

AKADEMSKA RASPRAVA O UZROCIMA I POSLEDICAMA RASPADA JUGOSLAVIJE

Narativ do koga se došlo tokom suđenja, na tragu Miloševićevih političkih motiva, ciljeva i namera, i sudskih spisa daje istoričarima jedinstvenu priliku da preispitaju tekuće rasprave i kontroverze o istorijskim pojedinostima, legalnost određenih političkih odluka i postupaka, i stvarnu prirodu politika koje su vođe sprovodile i na republičkom i na saveznom nivou. Mnogi političari koji su bili na vlasti u vreme izbijanja neprijateljstava pojavili su se, bilo kao svedoci Tužilaštva, bilo odbrane.9 Ono što je Milošević radio u sudnici dopunjavalo je njihova svedočanstva – njegovi komentari, protesti, poricanja, pa čak i govor tela uvek su odavali mnogo više od onog što bi se otkrilo da on nije samog sebe zastupao.10

Uloga Miloševića osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka takođe je istraživana u mnogim političkim biografijama, i važna je podtema analize. Međutim, najpoznatije od tih biografija i na engleskom i na srpskom jeziku, objavljene su, ili pre početka njegovog suđenja ili u godini kad je ono počelo.11 To znači da je malo autora sledilo tragove dokaza izvedenih u sudnici radi utvrđivanja odgovornosti za raspad Jugoslavije i, što je još važnije, za nasilje koje ga je pratilo.

Da li je Milošević odista pokušao da spase Jugoslaviju? Da li je, zajedno sa drugima, nesmotreno prouzrokovao njen raspad nizom pogrešnih poteza koje je povukao u dobroj nameri?12 Ili, da li je aktivno radio na redefinisanju njenih granica?

Većina autora se slaže da je Milošević imao glavnu ulogu u događajima koji su se odvijali u bivšoj SFRJ, u periodu 1987-1999. Za ovu studiju identifikovane su tri kategorije interpretacija Miloševićeve uloge u raspadu Jugoslavije: intencionalistička, relativistička i apologetska.13 “Intencionalisti” smatraju da je Milošević, jasno izraženim željenim ciljevima koji su oterali druge republike, diktirao tempo jugoslovenske krize.14 Prema ovom gledištu, nasilje je korišćeno cinično i praktično, i to sa nedvosmislenom svrhom. “Intencionalističko” tumačenje je, da je nasilje nad ne-srbima proizvod dobro osmišljene strategije – irelevantne uspešnosti – da se po bilo koju cenu obezbedi ostvarivanje Miloševićevog obećanja o “svim Srbima u jednoj državi”.15

Nasuprot ovome su autori skloni da Miloševića vide kao inteligentnog i beskrupuloznog političara, ali lošeg taktičara ili stratega, čiju su postupci uglavnom bili izazvani.16 Za ove “relativiste” je Miloševićeva politika bila reakcija na događaje koje su pokrenuli lideri Slovenije, Hrvatske, BiH i Kosova, i međunarodna zajednica. Po ovom gledištu, Milošević je istinski želeo da sačuva Jugoslaviju, ali u tome nije uspeo.17 Relativisti Miloševića tumače kao izuzetno ambicioznog političara koji je hteo da postigne više nego što je bio u stanju; a njegovu vladavinu autori iz ovog tabora prikazuju kao niz grešaka i neuspeha – na domaćem i međunarodnom planu.18 Tako se i nasilje koje je pratilo raspad Jugoslavije objašnjava složenom isprepletanošću mnogih faktora koji su vodili ka eskalaciji krize, što je bilo van kontrole Miloševića kao pojedinca.

“Apologeti” sa slažu sa relativistima u pogledu uloge republika koje su htele nezavisnost i međunarodne zajednice u raspadu Jugoslavije. Međutim, oni ne samo da njegov cilj da sačuva Jugoslaviju vide kao dobronameran, već i brane njegovu celokupnu politiku i način donošenja odluka.19 Minimiziraju kalkulantsku i beskrupuloznu stranu njegove ličnosti da bi ga prikazali kao pomalo nespretnog, nepredvidivog i nedoslednog autoritarnog lidera koji samo nije uspeo da ispuni obećanja koja je dao.20

Apologeti, usvari, predstavljaju Miloševića kao atipičnog autoritativnog vladara koji je mogao svoju vladavinu osigurati pomoću sile, ali je, umesto toga bio voljan da napravi kompromis u pogledu svojih inicijalnih ciljeva.21 Apologeti, takođe, odbaciju svaki argument koji ukazuje na uticaj velikosrpske ideologije na Miloševića, ili umešanost Srbije u etnička čišćenja u Hrvatskoj, BiH ili Kosovu. Ističu da je NATO bio taj koji je počinio teške zločine u Srbiji i na Kosovu, zbog kojih niko nije pozvan na odgovornost. A, što se tiče Miloševićevog kriminalnog delovanja u zemlji, neki apologeti tvrde da nikad nije dokazana njegova lična umešanosti u ubistva koja su se desila dok je on bio na vlasti; neki u svom „oprostu“ ide i dalje, tvrdeći da čak, i da je imao neku ulogu u tim ubistvima, toga „nije bilo tako mnogo“.22 Apologeti vide Miloševića kao pravog državnika koji je odolevao pritiscima spolja.23

SUDSKI DOKAZI I ISTORIJSKI NARATIV O ULOZI SRBIJE U RASPADU SFRJ

Sudski spisi suđenja Slobodanu Miloševiću pred MKSJ biće u svrhu ove studije analizirani s aspekta tri događaja koja su još uvek predmet istorijskih kontroverzi, kao što će se još raspravljati o tome, da li su se odista i desili ili, ukoliko jesu, od kakvog su istorijskog i političkog značaja. Kao ilustracija istorijskog značaja arhive o masovnim zlodelima, prikupljene tokom suđenja, biće istražena tri događaja na osnovu dostupnih sudskih spisa nedovršenog suđenja Slobodanu Miloševiću pred MKSJ: (1) „Velika Srbija“ kao srpska državna ideologija devedesetih godina prošlog veka; (2) Memorandum SANU – ideološki nacrt politike Srbije pod vlašću Slobodana Miloševića? (3) Susret u Karađorđevu u martu 1991, i planovi za podelu Bosne i Hercegovine.

VELIKA SRBIJA KAO SRPSKA DRŽAVNA IDEOLOGIJA
DEVEDESETIH GODINA PROŠLOG VEKA

Pitanja o ulozi Slobodana Miloševića u raspadu SFRJ vrlo su relevantna za odgovor o tome zašto je taj raspad bio nasilan. Kad, kako i ko je prvi krenuo sa nasiljem? I sa kakvim ciljem? U naučnoj literaturi se izbijanje nasilja često pripisuje velikosrpskoj ideologiji i nastojanjima da se uspostavi jedna srpska država. Neki autori tvrde da su Miloševićevi planovi korespondirali s istorijskim ciljevima velikosrpskih ideologa, ali da njegove političke odluke suštinski nisu proizilazile iz „nekog određenog političkog plana“.24 Krivična istraga jezika kojim su se koristile vođe pokušava da otkrije uvredljive i rasističke izraze koji bi mogli da izražavaju predrasudu prema ili mržnju za pripadnike neke ciljane neprijateljske grupacije. Ovaj dokaz je bitan za razotkrivanje mentalnog sklopa, što je potrebno za utvrđivanje kriminalnih namera optuženog. Za dokazivanje krivičnog dela podjednako su važni i reči i dela optuženog. Premda je actus reus – samo krivično delo, poput ubistva ili silovanja – važna polazna tačka svake krivične istrage, dokazivanje kriminalnih namera nekog političkog vođe više se fokusira na mens rea – kriminalni naum za koji se mora dokazati da je doveo do, ili bio sastavni deo actus rea. Tokom čitavog suđenja Miloševiću svedoci, koji su svojevremeno bili upoznati ili uključeni u političke pregovore koji su s njim vođeni, govorili su o čestom raskoraku između Miloševićevih reči i dela. Dakle, kakve su bile Miloševićeve stvarne namere i zašto je pokušao da prikrije svoje političke ciljeve? Da li zato što je bio svestan da se jedna država za sve Srbe može ostvariti samo nasiljem nad ne-srbima?

Od XIX veka velikosrpska ideologija povezana je sa teritorijalnom ekspanzijom i promoviše proširenje srpske države na jug (u Makedoniju i na Kosovo) i na zapad (u BiH i Hrvatsku). Prvi zagovornici „Velike Srbije“ hteli su da granice Srbije prošire na teritorije otomanskog, a potom habsburškog carstva – etnički mešanog stanovništva i velikog broja ne-srba – a Tužilaštvo je tvrdilo da je istorijat njihovih nastojanja da prošire srpsku teritoriju jedno od masovnih zlodela protiv tog ne-srpskog stanovništva. Da bi dokazalo Miloševićev kriminalni naum Tužilaštvu je bilo važno da dokaže da je on usvojio ideologiju koja je dugo bila ideja vodilja srpskim političkim elitama ka uspostavljanju etnički definisane srpske države; inspirisala nastojanja znana po tome što ih je često pratilo nasilje.25

Velikosrpska ideologija i istorijat nasilja:
od terorizma do masovnih zlodela

Eksperti koji su se pojavili kao svedoci i Tužilaštva i odbrane govorili su o istorijatu velikosrpskog koncepta. Ekspertkinja Tužilaštva istoričarka Odri Bading pripisala je ovaj izraz srpskom političaru Iliji Garašaninu (1812-1874), autoru kratkog nacionalističkog manifesta iz 1844. poznatog kao Načertanije, u kojem su označene granice buduće srpske države.26 Dokument je bio tajan sve dok nije konačno objavljen 1906.27 Od njegovog vremena mnogo se raspravljalo o toj ideologiji i o tome šta pojam Velike Srbije podrazumeva. Da li je to neka država ujedinjenih Južnih Slovena, s velikim brojem ne-srba ili nacionalna država Srba u kojoj su svi Srbi ujedinjeni i koja obuhvata sve teritorije sa većinskim srpskim stanovništvom? Drugim rečima, da li je tu reč o jugoslovenstvu ili o srpskom nacionalizmu?

U svojoj uvodnoj reči, Milošević je tvrdio da je ideja o Velikoj Srbiji izmišljotina propagandne kampanje Austrougarske monarhije. Kad su hrišćanske države na Berlinskom kongresu 1878, delile otomanske teritorije BiH je, na veliko razočarenje tek stvorene, susedne Kraljevine Srbije, proglašena austrougarskim protektoratom.28 Od 1878, do 1914, odnosima između Kraljevine Srbije i Austrougarskog carstva dominirao je rivalitet oko teritorije BiH, koji se samo zaoštrio kada je Austrougarska 1908, anektirala BiH. Zbog tog rivaliteta, govorio je Milošević, Austrougarska je i smislila koncept „Velike Srbije“, ne bi li Kraljevinu Srbiju optužila za ekspanzionizam.29

Čedomir Popov, svedok odbrane o toj temi, je isto tako tvrdio da je koncept Velike Srbije proizvod sukoba srpske kraljevine i austrougarske monarhije oko teritorijalne premoći. Posvedočio je kako je „mit“ o velikosrpskoj ideologiji korišćen kao taktika zaplašivanja, rekavši:

...pothranjivan i dopunjavan nakon Berlinskog kongresa 1878, dobio je sve odlike neprekidne političke i verske kampanje. Kampanja je imala za cilj i mit je stvoren iz tri razloga: da se spreči uspostavljanje jedne srpske države u okviru njenih entičkih granica, prikrije činjenica da Austrija drži neke srpske i balkanske teritorije pod svojom vlašću, i gaji pretenzije ka još nekim teritorijama, i da se katoličkoj misionarskoj kampanji otvore putevi ka pravoslavnom stanovništvu Jugoistočke Evrope. Nije se štedelo truda u širenju mita o velikosrpskoj pretnji...30

Brojni svedoci odbrane ponovili su Miloševićevu i Popovljevu interpretaciju negativne konotacije koji je dobio termin „Velika Srbija“, tvrdeći da je reč o stranoj izmišljotini da bi se diskreditovala Srbija – kao nova politička snaga krajem XIX veka – i sprečilo njeno proširenje na zapad.31 Svedok-ekspert odbrane Kosta Mihailović je govorio i o ulozi dvojice poznatih srpskih socijalista Dimitrija Tucovića (1881-1914) i Svetozara Markovića (1846-1876), koji su, tvrdio je, doprineli negativnom prizvuku ovog izraza pripisujući mu srpski ekspanzionizam u drugoj polovini XIX i početkom XX veka, i čija su gledišta sledila njihove „tvrdokorne“ i „jednostrane“ ideologije.32

Čedomir Popov je tvrdio da Načertanije nije promovisalo agresiju i da se, stoga, ne može smatrati podsticajnim za nasilje.33 Naprotiv, smatrao je Popov, Garašaninov plan se odnosio na integraciju teritorija koje je Srbija potraživala po jezičkim i verskim osnovama – BiH, severne Albanije (posebno Kosova i Metohije) i Crne Gore – što bi Srbiji omogućilo da ujedini sve Srbe, a pri tom ostavi otvorena vrata i za druge južnoslovenske narode, uključujući i Bugare, kao i Hrvate iz Slavonije, Hrvatske i Dalmacije. Prema Popovu, Garašanin je prevashodno težio oslobođenju balkanskih Srba od otomanske vlasti i pozivao se na njihovo „sveto istorijsko pravo“ srpske države cara Dušana Silnog u XIV veku.34

Kada je Tužilaštvo zatražilo njegovo mišljenje o pretpostavci, da bi država kakvu je zamislio Garašanin bila zasnovana na istorijskim, etničkim, verskim, jezičkim i geostrateškim kriterijumima, na čelu sa srpskom dinastijom, Popov je odgovorio da je Načertanije zaista zagovaralo srpske nacionalne interese, ali da su slične nacionalističke i iredentističke35 ideje bile karakteristične za celu Evropu XIX veka i da su stoga i Srbi imali pravo da podržavaju jednu takvu ideju. Popov je u svojoj ekspertskoj analizi okarakterisao velikosrpsku ideologiju kao mit „negovan, razvijan i širen“ da bi se destabilizovala Srbija, što je, kako je tvrdio u sudnici, trebalo da nametne stereotip o srpskom hegemonizmu. Kada ga je Milošević upitao da li on zaista smatra Srbiju žrtvom kao državu i narod, Popov je rekao da smatra. Ovakav odgovor je tipičan za ideologiju večite srpske žrtve, kojom su srpske nacionalističke elite mobilisale kosovsko društvo osamdesetih godina prošlog veka.

Istorijat ekspanzije srpske države upotrebom sile, 1912-1941
Balkanski ratovi 1912-1913

Granice srpske države dva puta su menjane tokom Balkanskih ratova 1912-1913. u kojima su se novostvorene balkanske države borile protiv Otomanske imperije. Srbija je svoje granice proširila ka jugu, do Vardarske Makedonije (današnjeg severnog makedonskog regiona) – poznate i kao „stara Srbija“, s obzirom da je pripadala srednjevekovnoj kraljevini Dušana Silnog – kao i na Kosovo i delove Sandžaka. Ovim osvajanjima Kraljevina Srbija je uključila u državu veliki broj ne-srba.36

Svedok odbrane Kosta Mihailović napisao je u svojoj ekspertizi kako je srpski socijalista Dimitrije Tucović tvrdio u vreme Balkanski ratova, da srpska invazija na severne krajeve Albanije 1912, potvrđuje nameru da se osvoji cela teritorija s ambicijom da se obezbedi izlaz na Jadransko more. Mihailović je ovo osporavao, tvrdeći da je da se tu, ustvari radilo o pretnji od stvaranje Velike Albanije, koja je bila i okidač za Balkanske ratove.37 Ali, nisu samo Albanci težili ekspanzionizmu, a na opasnost od međusobno suprotstavljenih iredentizama i separatizama ukazivao je krajem XIX veka jedan drugi socijalista, Svetozar Marković, govoreći o hipokriziji Srbije, koja smatra da ima pravo na jedinstvenu srpsku državu na Balkanu, a to isto pravo odriče drugima. Mihailović je citirao i Markovića u svojoj ekspertizi, mada je, odbacujući Markovićevu opasku, tvrdio da se „može logično pretpostaviti da nije bio upoznat sa stvarnim namerama /srpske/ politike“.38

Okupaciju teritorije Kosova tokom Balkanskih ratova pratila su zverstva srpskih i crnogorskih vojnika, koje su neki posmatrači tumačili sistematskim nastojanjem srpske vojske da promeni demografsku sliku regiona, kako bi opravdala priključenje Kosova srpskoj državi.39 Po ovom pitanju je svedok-ekspert Tužilaštva Budding citirala Izveštaj međunarodne istražne komisije o uzrocima i toku Balkanskih ratova 1914, koju je objavila Karnegijeva zadužbina /Carnegie Endowment/, koji navodi:

Kuće i čitava sela spaljeni, nenaoružano i nevino stanovništvo masovno masakrirano, nezabeleženo nasilje, pljačka i brutalnost svake vrste – to su sredstva koja je primenila i još uvek primenjuje srpsko-makedonska soldateska u cilju potpune transformacije etničke slike teritorija naseljenih isključivo Albancima.40

Svedok odbrane Čedomir Popov priznao je da su srpske snage činile zverstva; ali, tvrdio je da je to bio samo odgovor na napade albanskih jedinica koje su, kako je rekao, bile motivisane odbijanjem albanske većine da prizna srpsku vlast.41

Slavenko Terzić, koga je odbrana pozvala da kao ekspert svedoči o istoriji Kosova, naglašeno je izostavio svaki pomen Balkanskih ratova u svom izveštaju. Pa ipak, ova je epizoda bez sumnje značajna za istoriju Kosova i Srbije, s obzirom da je 1913 – nakon gotovo 500 godina – Srbija ponovo preuzela Kosovo, i to od otomanske vojske u povlačenju, i tu teritoriju priključila Kraljevini Srbiji. Tužilaštvo je tokon unakrsnog ispitivanja pitalo Terzića, zašto je u svom izveštaju izostavio ove istorijske događaje koji su uključivali i masovna zlodela srpske vojske protiv albanskog stanovništva. Terzić je prihvatio da su navodi Karnegijeve zadužbine o razmerama zverstva verovatno tačni, ali je rekao da su to bile očekivane posledice rata. Nije se složio s Tužilaštvom da su ta zverstva bila deo vladinog plana etničkog čišćenja teritorije, zaključivši da bi takav plan bio i realizovan da je postojao.42 Terzić je isto tako, iz svog izveštaja izostavio plan srpske vlade za kolonizaciju Kosova, uprkos njegovom značaju s obzirom da je predviđao određene ekonomske povlastice za Srbe spremne da se nasele na Kosovo nakon 1913. Kako je Odri Bading objasnila, cilj programa bila je promena etničkog sastava Kosova u prilog Srba; ali, plan nije nikada u stvarnosti uspeo i kosovski Albanci su ostali većinsko stanovništvo.43

Prvi svetski rat, Londonski ugovor 1915, i Velika Srbija

Ispitujući Čedomira Popova Tužilaštvo je insistiralo na tome da su neke od prvih velikosrpskih ideologija zagovarale nasilje radi ujedinjenja teritorija na koje su Srbi smatrali da polažu pravo, i postavilo mu pitanje o organizaciji poznatoj kao Ujedinjenje ili smrt ili Crna ruka početkom XX veka. Popov je potvrdio da je jedan od članova te organizacija zaista izvršio atentat na Aleksandra Obrenovića – poslednjeg kralja iz dinastije Obrenovića – 1903. Poznato je da je Obrenović gajio dobre odnose sa Austrougarskom zbog čega su ga srpski nacionalisti smatrali najvećom smetnjom teritorijalnoj ekspanziji i posebnom pretnjom teritorijalnim aspiracijama prema BiH. Ta ista grupa je bila umešana i u ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914.44

Popov koji je najpre odbacio navode Tužilaštva o povezanosti velikosrpske ideologije i nasilja, trebalo je sada da prizna da je terorizam bio odlika početnih napora srpskog iredentizma. Složio se da su ubistva kralja Aleksandra i nadvojvode Ferdinanda ohrabrila Crnu ruku – koju je nazvao paravojnom organizacijom, čiji su deo bili i aktivni oficiri Srpske kraljevske vojske - za još nasilnije akte. Cilj te grupe bio je, kako je rekao, ujedinjenje Srba iz Bosne, cilj za koji je tvrdio da je uživao punu podršku bosanskih Srba.45 Popov je odbacio, da je ubistvo nadvojvode Ferdinanda 1914, bilo motivisano velikosrpskom ideologijom, navodeći da je u članstvu Mlade Bosne – organizacije koja je stajala iza atentata - pored bosanskih Srba bilo i bosanskih Hrvata i Muslimana. Prema Popovu, predstavnici Mlade Bosne obratili su se za podršku Crnoj ruci nakon što im je srpska vlade odbila pomoć.46 Razume se da je atentat tumačen kao okidač za Prvi svetski rat u kome se raspala Austrougarska i nakon kojeg je BiH postala deo novostvorene Kraljevine Jugoslavije.

Odbrana je tvrdila da Srbi nikad nisu težili uspostavljanju Velike Srbije i da su čak i odbili proširenu državu koja im je ponuđena Londonskim ugovorom 1915, opredelivši se, umesto toga, za zajedničku državu sa Slovencima i Hrvatima. Milošević je ovu tezu uveo u svojoj uvodnoj reči u avgustu 2004, ističući kako su Srbi odbili Londonski ugovor uprkos obećanjima saveznika o proširenju Srbije na teritoriju BiH i Hrvatske.

Interpretirajući Londonski ugovor u istorijskom i političkom kontekstu, Popov je rekao da je Austrougarska bila neprijateljska država i da su Britanci njenu teritoriju ponudili Italiji da bi ovu privoleli na stranu saveznika. Srbija, kako je rekao, nije bila uključena u ove tajne pregovore; no, Britanci i Italijani su se sporazumeli oko međusobne podele znatnog dela Austrougarske carevine, dok bi ono što preostane dobila ili Srbija ili zajednička država Srba, Hrvata i Slovenac.47 Dalje, govorio je o postojanju dve mape Londonskog ugovora, od kojih se ona druga isključivo odnosila na Srbiju. U drugu mapu su unete izmene prve, rekao je, i označene teritorije koje bi dobila Srbija, uključujući tu i teritoriju Makedonije, kao kompenzaciju za Dalmaciju koju je dobila Italija.48 Objasnio je da su Srbiji takođe ponuđeni Bosna, Istočna Slavonija, Bačka, Srem i deo Dalmacije, severno od Splita do poluostrva Plank. To je bila mnogo veća teritorija od one za koju se smatralo da na nju Srbija polaže pravo, komentarisao je.49

Mapa 2: Mapa Londonskog ugovora na kojoj su označene teritorije koje su
saveznici ponudili Srbiji 1905.

Prva Jugoslavja ili Velika Srbija?

Glavni argument odbrane bio je da je Londonski ugovor mogao osigurati nešto što bi, u suštini, bila Velika Srbija, ali da je Kraljevina Srbija odbacila tu mogućnost, želeći, umesto toga, da oslobodi Slovence, Hrvate i Srbe koji su bili pod austrougarskom vlašću. Prema svedočenju Popova, ratni ciljevi Srbije, utvrđeni Niškom deklaracijom 1914, išli su ka uspostavljanju zajedničke jugoslovenske države.50 Međutim, svedok-ekspert Tužilaštva Bading drugačije je interpretirala ove događaje, rekavši da su srpske političke elite zajedničku državu videle kao, ustvari, proširenu Srbiju, a ne kao na neku jugoslovensku državu, što je u to vreme predstavljalo jedan potpuno novi koncept. Bading je rekla da su tada ideje o Velikoj Srbiji i Jugoslaviji imale identične konotacije, barem kod donosilaca političkih odluka. Niška deklaracija, kako je rekla, bila je sastavni deo srpskog plana ujedinjenja svih Srba.51

U pregovorima koji su prethodili stvaranju prve jugoslovenske države, hrvatski su predstavnici zagovarali konfederaciju; međutim, na kraju su napravili ustupak Srbima i uspostavljena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca pod dinastijom Karađorđević.52 Odri Bading (Audrey Budding) je istakla da je bilo srpskih intelektualaca koji su takođe smatrali da je važno praviti razliku između zajedničke države i proširene srpske dominacije, i zagovarali su decentralizovanu federaciju.53 Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je 1929, promenila naziv u Kraljevinu Jugoslaviju, ili prvu Jugoslaviju. Državu su razdirale međuetničke tenzije i sve oštriji srpsko-hrvatski sukob. Srbija je ipak vodila politički dijalog sa Hrvatima i Slovencima, tretirajući ih kao ravnoravne narode; međutim, odnosi sa drugim etničkim grupama – bosanskim muslimanima, Makedoncima i kosovskim Albancima – ostali su problematični.

O tome, kako su neki Srbi smatrali da treba rešiti problem nesrpskog stanovništva svedoči još jedan dokument koji je godinama držan u tajnosti u Institutu za vojnu istoriju u Belgradu, pod nazivom „Iseljavanje Arnauta“.54 Izraz “Arnauti” se odnosio na etničke Albance, a pomenutim dokumentom sugerisano je njihovo iseljenje u Tursku i nadoknade turskoj vladi za troškove preseljenja. Dokument je napisao Vasa Ćubrilović, tada mladi istoričar, poznat po svom pripadništvu Mladoj Bosni u vreme atentata na Franca Ferdinanda. Napisao ga je dok je još bio asistent na Beogradskom univerzitetu, i predstavio na sastanku Srpskog kulturnog kluba, 1937. Klub je okupljao elitu, ukljućujući istaknute srpske političare, visoke oficire i intelektualce od znatnog uticaja na politiku i javno mnjenje.

Drugi svetski rat i historijsko nasleđe Moljevićeve „homogene Srbije“

Raspadom prve Jugoslavije 1941, i njenom podelom između Trećeg Rajha, Italije i susednih naci-satelitskih zemalja, poput Mađarske i Bugarske, znatno je promenjena mapa Jugoslavije. Hrvatska je kao nagradu za savez sa Trećim Rajhom dobila više teritorija, proširivši granice na istok, pripajanjem BiH i Srema, sve do grada u samom predgrađu Beograda – Zemuna. S druge strane, nacistička Nemačka je Srbima ostavila državu koja je bila mnogo manja od tada novostvorene Nezavisne Države Hrvatske – NDH. Na čelu NDH bio je ekstremno desničarski ustaški pokret koji počeo s uništavanjem Srba, Roma, Jevreja i komunista u koncentracionom logoru Jasenovac, kako bi u etničkom sastavu NDH prevagnuli Hrvati.

I u nacističkoj Srbiji i u NDH delovalo je nekoliko gerilskih jedinica srpskih četnika. Saveznici su četničke gerilce pod komandom pukovnika Draže Mihailovića smatrali kraljevskom vojskom i zvaničnim pokretom otpora sve do 1943, kada su Titovi pobednički komunistički gerilci, poznati kao partizani, postali jedini priznati pokret otpora na teritoriji bivše Kraljevine Jugoslavije. Jedan od ideologa četničkog gerilskog pokreta bio je Stevan Moljević (1888-1959), banjalučki advokat i član Srpskog kulturnog kluba. Autor je pamfleta pod nazivom „Homogena Srbija“ 1941, koji oživljava velikosrpsku ideologiju u političkom i vojnom kontekstu Drugog svetskog rata i evropskog poretka u promenama.

Mapa 3: Moljevićeva mapa Velike Srbije; Izvori velikosrpske agresije,
strana 146, dokazni materijal P807.

Na Miloševićevo traženje da komentariše Moljevićev doprinos četničkom pokretu i velokosrpskoj ideologiji, Popov je rekao da je četnički pokret nastao kao odgovor na ustaški teror protiv Srba u NDH. Četnike je opisao kao nekoherentnu grupu, mada je priznao da je neko vreme pokret Draža Mihailovića sledio Moljevićeve ideje. Prema Popovu, Moljević je Veliku Srbiju zamislio na teritoriji mnogo većoj od one predviđene Londonskim ugovorom 1915:

...Moljević je sa nacionalnog stanovišta predviđao stvaranje homogene Srbije tako što bi bilo dopušteno nesrpskom stanovništvu da ode svojom voljom, ili bi bilo razmenjeno za Srbe koji su ostali van te Velike Srbije. Sami četnici su odbacili takav program. On je na takozvanom svetosavskom kongresu u selu Ba u januaru 1944, revidiran kad je, pod pritiskom saveznika i prevlađujućeg sentimenta u njihovim redovima, doneta odluka o stvaranje federativne Jugoslavije sa Srbijom u centru.55

Istorijski značaj Moljevićeve mape za razvoj velikosrpske ideologije je u njenoj demarkaciji zapadne granice od severnohrvatskog grada Virovitice, preko Karlovca, do Karlobaga na jugu Hrvatske. Tužilaštvo je od Popova tražilo da komentariše Moljevićevu mapu i, posebno, granice njome predviđene, koje bi Hrvatsku ostavile kao uzak teritorijalni pojas izvan linije Virovitica-Karlovac-Karlobag (V-K-K). Popov je izjavio da nisu svi Srbi bili za ovakvu granicu, što je i moguće; ali, vremenom je linija V-K-K za mnoge postala trajna, upečatljiva identifikacija sa velikosrpskom ideologijom od uticaja na rat u Hrvatskoj 1991.

MEMORANDUM SANU:
IDEOLOŠKI NACRT POLITIKE SRBIJE POD SLOBODANOM MILOŠEVIĆEM?

Teško da ima bilo kakve literature o jugoslovenskoj krizi, u kojoj nema pomena veze između Memoranduma SANU i političkog programa koga je pokrenuo Milošević, mada su viđenja prirode te povezanosti različita. Prema jednom, Memorandum je bio „nacrt“ Miloševićeve ratne politike.56 Prema drugom, da je na uopšteniji način zagovarao „reformisanu federaciju“.57 Kao alternativa i jednom i drugom tu je i stanovište, da se Memorandum može tumačiti kao „ekplicitan postjugoslovenski srpski nacionalni program“.58 Prema nekim autorima, Memorandum nije zagovarao raspad Jugoslavije, stvaranje Velike Srbije ili etničko čišćenje, i nije dokazana povezanost autora Memoranduma i Miloševića. Neki drugi autori drže da se Miloševićeva gledišta, u vreme kada je Memorandum publikovan nisu nimalo razlikovala od onoga što su smatrale ostale srpske komunističke vođe.59 Pa ipak su neki svedoci u MKSJ govorili o značaju Memoranduma SANU, a njihovi polarizovani narativi išli su linijama ranijih naučnih debata o značaju tog dokumenta. I u ovom slučaju, narativ koji se razvijao u sudnici značajno je oblikovan Miloševićevim aktivnim delovanjem na sudu; on je o svom stavu prema Memorandumu SANU razgovarao s nekolicinom njegovih autora koji su se pojavili kao svedoci-eksperti odbrane.60

Vodeći srpski političari su 1986, prihvatili predlog članova SANU da pomognu u rešavanju duboke društvene, ekonomske i političke krize u koju su u to vreme zapale Jugoslavija i Republika Srbija. Ivan Stambolić se s tim saglasio, jer je bio duboko uveren da nauka treba da bude deo takvih napora. Rukovodstvo SANU je formiralo nekoliko stručnih timova, od kojih je svaki analizirao različite aspekte krize i predlagao relevantna rešenja.61 Stambolić se našao u čudu finalnim proizvodom ovakvog rada – SANU Memorandumom – nazvavši ga „opelom za Jugoslaviju“. Smatrao je da su preporuke koje je dokument zagovarao u suprotnosti sa interesima Srba u Jugoslaviji, kojima je najviše išla u prilog zajednička država. Stambolić je bio među prvim komunističkim zvaničnicima koji su javno kritikovali Memorandum, upozoravajući na opasnost svakog pokušaja „ujedinjenja“ Srba na ruševinama Jugoslavije i tvrdeći dalekovido, da bi to vodilo u sukob sa drugim jugoslovenskim narodma i ostatkom sveta. Mesecima nakon što je Memorandum 1986, „procureo“ u javnost, o njemu se raspravljalo na svim partijskim forumima. Za razliku od svojih kolega političara Stambolića i Dragiše Pavlovića, Milošević se nije izjašnjavao; strogo je vodio računa da ne kritikuje Memorandum u javnosti, mada je u manje javnim prilikama i dopuštao kritičke tonove.62 Nikad ne komentarišući sadršaj samog Memoranduma, Milošević je u brojnim prilikama stao u odbranu Akademije, govoreći da je potpuno logično da se jedna institucija najviših intelektualnih i moralnih standarda bavi složenim pitanjima poput rešavanja jugoslovenske krize.63

Tužilaštvo je samo ovlaš pomenulo Memorandum SANU u uvodnoj reči, i to u kontekstu opasnosti kojoj su, prema dokumentu, bili izloženi Srbi na Kosovu i u Hrvatskoj, kao i retorike koja doprinosi stvaranju atmosfere straha među Srbima. Međutim, Memorandum je, kako je suđenje odmicalo, stalno iskrsavao kao dokazni materijal, otkrivajući sve više i više svoj značaj, kao očigledan nacrt političkog programa koji je sprovodio Milošević. Glavni argumenti Memoranduma zasnivali su se na negativnim ekonomskim i političkim posledicama Ustava iz 1974, kojim je federacija pretvorena u konferederaciju. Prema autorima Memoranduma, Ustav iz 1974, je jugoslovenski politički sistem pretvorio u „školski primer neefikasnosti“ i jedini način da se izađe iz krize bio je da se napusti na tom ustavu zasnovan politički i ekonomski sistem. Identifikovali su i tri dodatna problema s kojima se Srbija suočava u federaciji: ekonomska zaostalost, nerešeni odnosi sa državom i pokrajinama, i „genocid na Kosovu“.64 Ova i druge ozbiljne optužbe oslikavale su mučan život srpskog stanovništva na Kosovu i u Hrvatskoj, izloženog „fizičkom, političkom, pravnom i kulturnom genocidu“, kojim je direktno narušena etnička ravnoteže u jugoslovenskoj federaciji.65 Zaključak autora Memoranduma bio je, da je decentralizacija Jugoslavije bila osnovni uzrok jugoslovenske i srpske krize. Zagovarali su transformaciju Jugoslavije i, premda samo usput, nagovestili mogućnost njenog raspada.66

Naglasak koga je Memorandum stavio na srpsko žrtveništvo, našao je odjek u svim oblicima javne debate u godinama koje su sledile. Međutim, svedok-ekspert Tužilaštva Bading rekla je da, sadržaj Memoranduma nije njegova najbitnija odlika; po njoj, način na koji je taj sadžaj prenet javnosti i polarizavao srpsko političko rukovodstvo je bio veoma važan. Ona je skrenula pažnju i na činjenicu da autori Memoranduma, za razliku od ranijih kritičara Ustava iz 1974, sve mnogo starije „nepravde“ nabrajaju zajedno sa sugestijom koja je važna i potpuno nova – da Srbi mogu i bez Jugoslavije.67

Autori Memoranduma kao svedoci odbrane

U svojoj uvodnoj reči, u februaru 2002, Milošević je rekao da optužnica nije podignuta samo protiv njega, već i celog srpskog naroda, počev od srpske inteligencije i članova SANU. U odbranu SANU i Memoranduma, izjavio je da su srpski akademici odgovorno i stručno opisali situaciju na Kosovu. Iako ranije teško da se ikad javno izjašnjavao o Memorandum, a i teško je bilo utvrditi da li ga je uopšte i čitao, uticaj koji je ovaj dokument imao na njegovu ideologiju postao je jasan kad je Milošević neke od njegovih istaknutih autora pozvao kao svedoke odbrane. Već i sama činjenica da ih je pozvao govori sama za sebe, uprkos njegovoj uzdržanosti.68 Profesor Kosta Mihailović, ekonomist i jedan od tvoraca Memoranduma, bio je Miloševićev savetnik u svim važnim pregovorima početkom devedesetih godina prošlog veka; kao svedok-ekspert govorio je na temu ekonomske stagnacije Srbije u prvoj Jugoslaviji (1918-1941), kao i o Memorandumu i Miloševićevom odnosu prema njemu. Mihailović je 1993, zajedno s Vasilijem Krestićem – profesorom istorije i članom SANU koji je radio na delu Memoranduma o genocidu nad Srbima – objavio knjigu pod nazivom „Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti: odgovor na kritike“, o tome zašto i kako je nastao Memorandum. Mada je tokom svedočenja potvrdio vezu između ideja Memoranduma i Miloševićevih stavova o pravnim, ekonomskim i političkim aspektima krize, on i Krestić u knjizi tvrde da je to samo slučajnost.

Objavljivanje Memoranduma – ili, bolje rečeno, način na koji se pojavio u javnosti – bilo je tema oko koje su se preplitale mnoge kontroverze. Autori su tvrdili da je tekst „procureo“ bez njihovog znanja. Drugi su tvrdili da je to bilo namerno učinjeno kako bi se Srbi zainteresovali za teme kojima se bavi. Zatim, konroverze su pratile i verziju koja je objavljena. Da li je tekst iz 1986, bio nezavršena verzija, kao su to autori tvrdili? Ili je takva etiketa služila za odbacivanje i sprečavanje kritike, jer se moglo reći da tu nije radilo o konačnom i autorizovanom tekstu?

Kosta Mihailović je na tome insistirao u svom svedočenju, rekavši da je cela buka koja se podigla oko Memoranduma neopravdana, tim pre što verzija koja se pojavila u javnosti nije bila ni redigovana. Objasnio je da je štampano 20 primeraka, od čega 16 za autore pojedinačnih priloga i članove komisije, zbog čega je, uključujući tu i primerke za trojicu konsultanata - Dobricu Čosića, Ljubu Tadića i Jovana Đorđevića – samo jedan primerak ostao nedistribuiran. Mihailović je istakao da ovaj neautorizavan nacrt teksta nije bio odobren kao konačna verzija.

Tužilaštvo je sa svoje strane podnelo analizu u kojoj je upoređena „procurela, neautorizovana“ verzija iz 1966, sa zvaničnom verzijom objavljenom, sedam godina kasnije, u Memorandumu Spske akademije nauka i umetnosti: odgovori na kritike. Identifikovano je samo šest manjih razlika, i to uglavnom jezičkih, ne suštinskih.69 Mihailović se promptno saglasio s nalazima Tužilaštva, rekavši da je on lično uočio samo jednu izmenu u odeljku o ekonomiji, koji je on pisao, a za koju se ispostavilo da je reč o štamparskoj grešci. Ako je i bilo nekih razlika između dve verzije, priznao je, one su mogle biti samo minorne. Što se tiče dokumenta koji je „procureo“ u javnost, insistirao je na tome da autori s tim nemaju ništa i da im je namera bila da ga nikad i ne objave.70 „Curenje“ je pripisao zetu profesora Jovana Đorđevića, novinaru dnevnog lista Večernje novosti, koji je, navodno, tekst uočio u profesorovom domu, i objavio ga u svojim novinama.

Nastala je prava jagma za tekstom Memoranduma, fotokopije su se po Beogradu prodavale na svakom čošku. Tužilaštvo je izašlo sa tezom da je tekst „procureo“ planski, poredeći njegovu tajnovitost s odnosom prema Načertaniju iz 1844, koje je držano u tajnosti sve do prvog objavljivanja 1906. Mihailović je odbacio tezu Tužilaštva da je tajnovitost samo probudila interest javnost za oba dokumenta. Insistirao je na tome da Memorandum nije bio namenjen javnosti, već napisan da probudi interes političkog establišmenta.

Svedok-ekspert Tužilaštva za propagandu Reno de la Bross (Renaud de la Brosse) kvalifikovao je objavljivanje Memoranduma kao „smisleno curenje“ i rekao da njegovo objavljivanje u dnevnom listu, i to u nekoliko nastavaka, nije bilo moguće bez odobrenja barem nekolicine članova SK.71 Na koliko snažan odjek je Memorandum naišao u Srbiji postalo je jasno na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SKS), u septembru 1987, koja je podelila srpsko rukovodstvo na Stambolićev i Miloševićev tabor. Većina delegata je podržala Miloševića nasuprot Stamboliću i Dragiši Pavloviću, dvojici najglasnijih kritičara Memoranduma, a u ćorsokaku koji je iz toga proizašao jasno su se profilisali zagovornici i protivnici novog kursa u politici.72 Talas političkih čistki koji je usledio, omogućio je Miloševiću da iz vlasti brzo ukloni svakoga ko ne prihvata novu politiku.

Uticaj Memoranduma SANU na srpsku postkomunističku ideologiju

Memorandum SANU je bio odraz kritičnosti srpskih elita nakon usvajanja Ustava SFRJ iz 1974, za koji su neki smatrali da je na štetu Srbije, jer republiku, obzirom na dvojni status pokrajina Vojvodine i Kosova (u sastavu republike i elemnt federacije) cepa na tri političko-administrativa dela. Stavljajući u kontekst ciljeve Ustava iz 1974. Odri Bading je objasnila da je pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka Srbija dominirala političkom scenom Kosova. Tad je Aleksandar Ranković, srpski komunistički rukovodilac od velikog uticaja, postavio kao glavni politički cilj centralizaciju federacije i Srbije. Ranković se uzdigao do najviših političkih funkcija kao prvi šef komunističke državne bezbednosti – UDBA. Čak i nakon što je prešao na mnogo javnije političke funkcije – postavši tokom impresivne političke karijere u poratnoj Jugoslaviji potpredsednik federacije – imao je kontrolu nad tajnim službama. Na kraju je Ranković, 1966, smenjen sa svih funkcija, između ostalog, zbog nelojalnosti Titu i podrške srpskom unitarizmu. Optužen je za zloupotrebu službenog položaja u bezbednosnim strukturama, pri čemu je, navodno prisluškivao samog Tita, kao i nezakonitu upotrebu policije na Kosovu. Neki od njegovih savremenika su kasnije tvrdili da je Ranković bio lojan Titu, ali je pao u nemilost zbog pokušaja da se nametne kao Titov naslednik.

Ranković je označen kao staljinista, centralista i srpski nacionalista, a u vremenu posle Rankovića partija i država su demokratizovane i decentralizovane, a odnos snaga na Kosovo je promenjen u korist albanske većine.73

Govoreći o kritičnosti srpskih intelektualnih elita prema Ustavu iz 1974, Bading je rekla da je do prvih izmena u statusu Kosova i Vojvodine došlo nakon usvajanje tri seta ustavnih amandmana 1968-1971, kojima su autonomne pokrajine postale nezavisnije od Srbije i dobile veći značaj u donošenju odluka na saveznom nivou. Najradikalnije izmene usvojene su 1971, kada je ustanovljeno savezno predsedništvo od 23 člana – po tri predstavnika svake republike, po dva iz pokrajina, dok je Tito bio 23. Ustavom 1974. taj broj je smenjen na devet: po jedan predstavnik svake od republika i pokrajina, i Tito kao deveti. Sastav Predsedništva je još jednom promenjen 1980. nakon Titove smrti – u osmočlano telo s obzirom da niko nije zamenio Tita kao jedinog šefa države.

Srpski komunistički liberali na čelu sa Markom Nikezićem i Latinkom Perović, na vlasti do 1972, pozdravili su decentralizaciju. Međutim, mnogi srpski intelektualci i aktuelni komunistički političari opirali su se promenama. Prema Badingovoj, postojale su dve grupe protivnika decentralizacije: jugoslovenski unitaristi koji su, kao strastveni Jugosloveni, u decentralizaciji videli slabljenje izvornog jugoslovenskog koncepta; i „partikularisti”, kao prethodni, zagovornici jugoslovenstva, ali koji su počeli da teže srpskom ujedinjenju kad osetili podrivanje zajedničke države. Ova je druga grupa ostala preokupirana ideojom o srpskom ujedinjenju, odbijajući svaku pomisao da se mogu naći podeljeni u više federalnih jedinica, i počela je da postavlja pitanja o pravima Srba van Srbije.74 Među najglasnijim kritičarima decentrazacije bio je Dobrica Ćosić, tad još uvek član partije i deo komunističkog establišmenta. Kada je marginalizovan zbog svoje kritike decentralizacije, aktivirao se u Srpskoj književnoj zadruzi, gde su ga izabrali za predsednika.75

Najozbiljnija i najeksplicitnija politička osuda amandmana o decentralizaciji, došla je sa Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta. Na otvorenoj sednici u martu 1971, najistaknutiji pravni stručnjaci javno su artikulisali svoje primedbe, zaključivši da nakon usvajanja amandmana Jugoslavija više ne postoji kao država. Neki su učesnici u debati apelovali na Srbe u Srbiji i van nje da vode računa o svojim interesima, aludirajući na vreme nakon Jugoslavije. Ozbiljnije kritike dolazile su od profesora Mihaila Đurića, filozofa, koji je tvrdio da je u ime nacionalne jednakosti na teritoriji Jugoslavije već uspostavljeno nekoliko nezavisnih, pa i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država. Jugoslovenske vlasti su na sve ovo odgovorile represijom, ali nisu rešile problem, što je Badingova nazvala propuštenom prilikom.76

Predsedništvo Srbije je 1977, zatražilo analizu ustava i položaja Srbije u tom kontekstu, i predstavilo svoje nalaze u martu iste godine u Plavoj knjizi – tako nazvanoj po plavim koricama. O Plavoj knjizi se nikada zvanično nije raspravljalo u partiji, niti je objavljena, s obzirom da je u njoj eksplicitno kritikovan savezni ustav iz 1974. Tu je rečeno da je Srbija podeljena na tri zasebna politička, pravna i ekonomska entiteta s obzirom da je svaka pokrajina, poput svih republika, imala svoj ustav, predsedništvo, vladu i vrhovni sud. Naglašene su proceduralne teškoće pri usvajanju i sprovođenju zakona koji su se odnosili na celu republiku, kao i politička asimetrija zbog činjenica da su organi na nivou republike samo teoretski mogli da preduzimaju mere na celoj teritoriji, ali su u praksi bili ograničeni suverenitetom nad „užom“ Srbijom, odnosno Srbijom bez Kosova i Vojvodine. Dalje, predstavnici dveju pokrajina učestvovali su u procesu donošenja odluka i u republičkim organima, dok, s druge strane, predstavnici republike nisu imali nikakav uticaj na odluke pokrajinskih organa.

Autori Plave knjige su izbegavali nacionalističku retoriku i, kako kaže Bading, svoje najekstremnije stavove izneli su u zaključku, rekavši da nepostojeća saradnja između republičkih i pokrajinskih organa ima negativan efekat na jedinstvo srpske nacionalne kulture i identiteta, i dovodi u pitanje pravo Srba da ostvare svoje istorijsko pravo na nacionalnu državu u okviru Jugoslavije, kako to predviđa Ustav 1974. Mada se članstvo nikada nije zvanično izjasnilo o Plavoj knjizi osamdesetih godina prošlog veka, Badingova uočava da se upravo u toj dekadi javlja slična retorika kojom su postavljene osnove saradnje srpskih političara i opozicionih intelektualaca. I odista, netipično za kulturu jednopartijskog sistema, osamdesetih godina se raznim peticijama zahtevala zaštita prava Srba na Kosovu.

Jedna od tih peticija objavljenja u januaru 1986, koju je potpisalo 212 beogradskih intelektualaca, govorila je o Srbima kao večitim žrtvama. Tu se, između ostalog, ističe da kosovski Albanci već tri veka proteruju Srbe sa Kosova. Premda se etnički sastav Kosova promenio tokom ta tri veka, peticija je navodila neuporedivo veći broj migracija vezanih za XX vek i njihove uzroke; ekonomska i politička predviđanja iz peticije naći se izraz godinu dana kasnije, u Memorandumu SANU.

Osnovna tvrdnja u peticiji – o ugroženosti Srba na Kosovu – zasnivala se na činjenici da je procenat Srba i Crnogoraca na Kosovu u četiri popisa stanovništva nakon Drugog svetskog rata, sa 27 odsto pao na manje od 15 odsto 1981. Za ovaj emigracioni trend srpski su nacionalisti optuživali saveznu politiku koja je favorizovala Albance, a diskriminisala Srbe u pokrajini; često su isticali i visok natalitet kosovskih Albanaca kao dokaz „specijalnog rata“ protiv Srba, kojim se menja demografska slika na Kosovu. Ovaj argument, međutim, nije uzeo u obzir znatne demografske, društvene i kulturne razlike između kosovskih Albanaca i kosovskih Srba. Na primer, u ruralnim oblastima gde su kosovski Albanci već bili prirodno većinsko stanovništvo, žene u principu nisu bile zaposlene, što je, u izvesnom smislu, automatski i vodilo ka većem natalitetu kosovskih Albanaca nega kosovskih Srba koji su uglavnom naseljavali gradove.77 Pa ipak, u peticiji se tvrdilo kako Srbi i Crnogorci napuštaju Kosovo u strahu i izloženi nasilju koje bi trebalo da rezultira „etnički čistim“ Kosovom. Korišćen je i termin „genocid“, uz tvrdnju da se ne može zaustaviti bez dubokih društvenih i političkih promena u celoj zemlji.78

Memorandum SANU je efikasno sintetizovao i zaoštrio neke žalopojke, kritike i argumente, dajući im novi legitimitet u eri posle Tita. Stavovi koje je na sudu iznosio svedok-ekspert odbrane za istoriju Kosova – Slavenko Terzić – bili su odjek argumenata srpskih intelektualaca i akademika iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.79 Navodno, nudeći rešenja, tvorci Memoranduma reagovali su na duboku političku, ekonomsku, međuetničku i društvenu krizu koja je tresla jugoslovensku federaciju od kasnih sedamdesetih; no, oni su, čini se, prevashodno bili zainteresovani za status Srbije i Srba u drugim republikama, zaključujući da se to pitanje najefikasnije rešava ukidanjem autonomija dvema srpskim pokrajinama.80 Čak je i Vasa Čubrilović, autor „Iseljavanja Arnauta“ iz 1937, koji je i sam bio član Akademije, kritikovao preporuke iznete u Memorandumu, rekavši da su njegovi tvorci proveli godine nagnuti nad kartom Bosne, pokušavajući da pronađu način kako da povežu srpske zemlje od Beograda, preko BiH, sa hrvatskim gradom Karlovcem.81

SASTANAK U KARAĐORĐEVU, MART 1991.

Događaj koji je posebno potakao potpuno različite interpretacije Miloševićevog stava prema raspadu Jugoslavije, bio je sastanak u Karađorđevu 1991, na kome su Milošević i hrvatski predsednik Franjo Tuđman, navodno dogovarali podelu BiH između Srbije i Hrvatske. Za naučnike je ovaj sastanak bitan iz mnogih, a često i suprotstavljenih razloga.

I Milošević i Tuđman su godinama uspevali da izbegnu odgovor na ono što se, kako se pričalo, odigralo u Karađorđevu; međutim, o tome je na suđenju govorilo nekoliko svedoka koji su sa događajem bili upoznati iz prve ruke. Što se Miloševića tiče, već sam nagoveštaj da je uopšte razmišljao o podeli BiH nije išao u prilog njegovom proklamanovanom stavu, kao najvećem zagovaraču očuvanja jugoslovenskog jedinstva. I tako je negirao da su on i Tuđman ikada razgovarali o podeli BiH u Karađorđevu, ili bilo gde drugde. Njegovo je poricanje značajno; jer, čemu opovrgavati činjenice koje su iznosili pouzdani svedoci, osim da sebe distancira od onoga što bi jedan takav plan ili dogovor otkrio o njegovom mentalnom sklopu? Pošto je tvrdio da se borio za očuvanje Jugoslavije, da li je ono što je radio u Karađorđevu – van očiju javnosti – otkrivalo ciljeve koje je istinski hteo da postigne?

Sudska rekonstrukcija sastanka u Karađorđevu i dogovor o podeli BiH

Na sednici Predsedništva SFRJ, održanoj 9. januara 1991, Hrvatska je pozvana da razoruža svoje policijske snage i kazni odgovorne za ilegalni uvoz oružja u Hrvatsku. Hrvatska nije ništa preduzela do marta, te je na sednici Predsedništva, od 12-15. marta načelnik Generalštaba i savezni sekretar za narodnu odbranu Veljko Kadijević predložio uvođenje vanrednih mera Hrvatskoj zbog nepoštovanja odluke Predsedništva. Ovakve mere – kojima su se po zakonu mogle pokrenuti oružane snage u vreme mira – trebalo je tada da omoguće upotrebu JNA protiv legitimno izabrane hrvatske vlade. Da bi se proglasile vanredne mere bilo je potrebno pet glasova članova Predsedništva od osam, a prisutno je bilo samo njih sedam; tako, kad je predstavnik BiH Bogić Bogićević, poreklom Srbin, glasao protiv predloga – što je iznenadilo članove Predsedništv lojalme Miloševiću (iz obe pokrajine I Crne Gore) – mere nisu donete.82

Zbog neuspeha rukovodstava Srbija i JNA da nametnu svoju volju, Borisav Jović, predstavnik Srbije i tada predsednik Predsedništva, podneo je ostavku. Obraćajući se tv auditorijumu, Milošević je rekao da Jugoslavije više nema i da Srbiju više ne obavezuju odluke saveznog Predsedništva.83 Stav je ubrzo promenio i, što je još važnije, vratio je Jovića u Predsedništvo; jer, istini za volju, ne bi mu bilo u interesu da se liši moći Predsedništva koje je imalo pristup JNA.84

Nakon toga, odnosi Srbije i Hrvatske su svakim danom bivili sve gori, a oružane pobune hrvatskih Srba širile, od Knina do Zapadne i Istočne Slavnoje. Na sastanku sa Jovićem, hrvatski član Predsedništva Stjepan Mesić požalio se na, kako je rekao, zajedničko nastojanje lokalnih Srba i JNA da destabilizuju Hrvatsku, upozoravajući da u slučaju, da se sve to pretvori u pravi rat, hrvatski Srbi nemaju nikakve šanse protiv hrvatske većine. Prema Mesiću, Jović mu je rekao da Srbija nije zainteresovana za Hrvatsku, već za BiH, posebno za 66 odsto teritorije BiH, koju su smatrali srpskom i koja treba da ostane srpska. Mesić je predložio da se organizuje sastanak na kome bi se ta pitanja identifikovala i rešila političkim sredstvima, posebno u vezi sa BiH, i tako je i dogovoren sastanak predsednika Miloševića i Tuđmana.85

Tuđman je svoje, tada najbliže saradnike, ukljućujući i Mesića, obavestio da se dogovorio tête-à-tête sa Miloševićem u Karađorđevu. Nikog nije pozvao da mu se pridruži, niti je kasnije išta rekao o sadržaju i ishodu tog sastanka.86 Tuđmanov stav o BiH se tako radikalno promenio nakon sastanka u Karađorđevu da ga je, u svom svedočenju Stjepan Mesić nazvao potpunim obrtom. Pre tog sastanka, rekao je Mesić, Tuđman je bio za održanje teritorijalnog integriteta BiH; ali, nakon njega, počeo je da zagovara podelu BiH između Srbije i Hrvatske, čime bi Hrvatska, povrativši granice Banovine Hrvatske 1939-1941, povratila svoju istorijsku slavu. Izgleda da je Milošević obećao Tuđmanu gradove sa muslimanskim većinskim stanovništvom, Cazin, Kladušu i Bihać u Bosanskoj Krajina – svojevremeno takozvanoj, turskoj Hrvatskoj. Svedok Tužilaštva Stjepan Kljuić, vođa HDZ u BiH – partije koja se devedesetih pridužila Tuđmanovoj HDZ u Hrvatskoj – dao je sličan iskaz o Miloševićevim i Tuđmanovim teritorijalnim dogovorima. Kljuić je bio poznat po svom zalaganju za teritorijalni integritet BiH i žestokom protivljenju njenoj podeli. Posvedočio je da mu je Tuđman jednom prilikom rekao da mu je Milošević čvrsto obećao deo severozapadne BiH, nekadašnje „turske Hrvatske“. Kljuić kaže da mu je odgovorio da je to otprilike isto kao da mu je Milošević obećao da pokloni Sardiniju ili Siciliju, „jer nisu ni vaše ni gospodina Miloševića“.87

Svedok Tužilaštva Hrvoje Šarinić – koji je bio Tuđmanov šef kabineta pre i tokom ratova u Hrvatskoj i BiH, i koji se s Miloševićem, u svojstvu specijalnog izaslanika, često susretao tokom bosanskog rata – rekao je da se sastanak u Karađorđevu održao 26. marta 1991.88 Na sastanku nisu postignuti nikakvi čvrsti dogovori dvojice predsednika, rekao je, osim o formiranju dve radne grupe za razradu načela dogovorenih na sastanku. Radnu grupu hrvatske strane činili su politički i pravni savetnici predsednika Tuđmana Josip Šentija, Dušan Bilandžić, Zvonko Lerotić i Smiljko Sokol. U grupi Srbije su bili Miloševićevi savetnici Vladan Kutlešić, Kosta Mihailović, Ratko Marković i Smilja Avramov; svi oni su, osim Kutlešića, nakon 15 godina u Hagu bili svedoci odbrane.

Mada su održale tri sastanka, radne grupe nisu ništa postigle. Prvi je sastanak održan 10. aprila 1991, u Tikvešu, gradiću nedaleko od hrvatskog grada Osijeka; drugi, već 13. aprila u Beogradu; a, treći i poslednji održan je nedelju dana kasnije u Zagrebu. Dušan Bilandžić, član hrvatske radne grupe, je u nekoliko navrata pisao o svom viđenju tih sastanaka. Tokom unakrsnog ispitivanje srpskog člana Ratka Markovića Tužilaštvo mu je pokazalo deo Bilandžićevog teksta iz oktobra 1996. u kojem ovaj govori o zadacima koje je Tuđman postavio svojoj radnoj grupi. Tuđman im je, prema Bilandžiću, objasnio da su on i Milošević u principu dogovorili podelu, ali da je sada na radnim grupama da to konkretno razrade na mapama; o čemu se, nakon sati provedenih u raspravama, nije moglo dogovoriti.89 Marković je potvrdio da su se sastanci radnih grupa održavali iza zatvorenih vrata, ali negirao postojanje bilo kakvog dogovora o podeli, postignutog u Karađorđevu ili negde drugde. Odbacio je da je o takvoj podeli ikada razgovarano na sastancima radne grupe, kojima je prisustvovao, bilo formalno ili neformalno, mada je dopustio mogućnost da se o mapama koje pominje Bilandžić razgoravalo na trećem sastanku u Zagrebu u kojem, kako je rekao, nije učestvovao.90

U svojoj knjizi je Markovićeva koleginica Smilja Avramov napisala da su formirane dve grupe da razmotre političke, ekonomske, ustavne, pravne i međunarodno-pravne posledice mogućeg raspada Jugoslavije. Potvrdila je da su osnovna pitanja s kojima se suočavala radna grupa bili problemi oko granica i kontinuiteta ustavnog uređenja. Sećala se kako je na sastancima kojima je ona prisustvovala, bilo reči o tome treba li ili ne postojeće republičke granice uzeti kao osnovu za povlaćenje novih državnih granica. Hrvati su insistirali, kaže Avramov, da im Srbi prepuste Krajinu u Hrvatskoj – što je srpska delegacija odbila.91

Prema bivšem predsedniku vlade SFRJ Anti Markoviću, Milošević i Tuđman su zaista pravili planove za rastakanje Jugoslavije. Tvrdio je kako su njih dvojica u Karađorđevu razgovarali o dve ključne teme – podeli BiH između Srbije i Hrvatske, i uklanjanju Markovića. Izgleda da su Milošević i Tuđman to Markoviću direktno i rekli kad im se suprotstavio u dva odvojena navrata.92 Prema Markoviću, Milošević mu je rekao da je BiH Titova veštačka tvorevina koja ne može opstati, i da su bosanski muslimani, ustvari silom preobraćeni pravoslavci. Kada ga je Marković upozorio da u slučaju podele BiH može doći do krvoprolića, Milošević se činio ubeđenim da to ne bi prouzrokovalo sukob, s obzirom da Srbi i Hrvati čine većinsko stanovništvo BiH, i, štaviše, nameravaju da za muslimane formiraju enklavu.93 Marković je posvedočio da je Tuđman upotrebio tu istu retoriku; međutim, Tuđman je tvrdio da su muslimani katolici preobraćeni u islam. Kad mu je Marković rekao da bi podela mogla dovesti do nasilja, i on je odgovorio da ne veruje da bi to bio neki rat, jer Evropljani ne bi podržali stvaranje muslimanske države u srcu Evrope.94 Šarinić je u svom svedočenju rekao kako je Tuđman smatrao da je Tito pogrešio što BiH nije proglasio autonomnom pokrajinom Hrvatske. Istoričar Tuđman je tvrdio da je BiH istorijski apsurd stvoren turskim osvajačkim pohodima u XV veku. I u svojoj prvoj izbornoj kampanji 1990, Tuđman je iskazivao interes za promenu granica Hrvatske, žaleći se da tadašnja Hrvatska izgleda kao kifla. Tuđman je, kaže Šarinić, predlagao proširenje uskog pojasa na jugu Hrvatske spajanjem sa delom teritorije BiH, koju je Hrvatska potraživala po etničkoj osnovi.95

Posebno vredno svedočenje o planovima o kojima je razgovarano u Karađorđevu došlo je od Milana Babića koji je rekao da mu je Milošević pokazao kartu na kojoj je bila označena podela BiH, kako su je on i Tuđman dogovorili. S druge strane, Milošević se na sudu veoma trudio da umanji značaj sastanka u Karađorđevu, i minimizira svaki dokaz o planovima za rasparčavanje BiH. Pošto nije mogao da odbaci, ili se ozbiljno suprotstavi dokazima koje su podneli svedoci Tužilaštva, otvorio je to pitanje kad se na klupi za svedoke, u ime odbrane, našao Vojislav Šešelj. Pojedinosti sastanka u Karađorđevu su izmišljeni, rekao je Šešelj, da uznemire Aliju Izetbegovića i druge bosanske muslimanske političare, i okrenu ih protiv Srbije i Hrvatske. Pa ipak, na pitanje Sudskog veća ko je izmislio tu priču i zašto, izbegao je konkretan odgovor. Prvo je aludirao na dnevni list Borba, prokomunističke novine koje su, kako je rekao, podržavale saveznu vlade Ante Markovića i zapadne sile. A na pitanje, zašto bi Marković širio lažne informacije, Šešelj je, prilično neubedljivo izjavio da se Marković verovatno pribojavao da bi neki dogovor Miloševića i Tuđmana očuvao Jugoslaviju, ali njega /Markovića/ eliminisao kao vođu.96 Sam Marković je, s druge strane, govorio o tome kako su uspešne reforme savezne vlade mogle zaustaviti raspad SFRJ i sve republike zadržati u zajedničkoj državi, što, po njegovom mišljenju, Slovenija, Hrvatska i Srbija više nisu htele.

Tokom unakrsnog ispitivanja Ante Markovića, Milošević je potvrdio da su se on i Tuđman odista susreli u Karađorđevu. Rekao je da su obojica smatrali da su odnosi Srba i Hrvata najbitniji za budućnost SFRJ, odnosno odnosi Srbije i Hrvatske; međutim, bilo kakav razgovor o podeli BiH, ili uklanjanju Markovića, sugerišući da Marković sebi pridaje preveliki značaj i pitajući se zbog čega bi uopšte o njemu razgovarali.97 Marković je odgovorio da su se i Srbija i Hrvatska i Slovenija do 1991, već opredelile za nezavisnost, i pravile planove kako da ga smene, videći u reformama koje je zagovarao – s ciljem da sačuva Jugoslaviju – pretnjom. Zajednička država, prema Markoviću, više nije bila opcija ni za Miloševića ni za Tuđmana, a Marković im se isprečio u planovima za formiranje vlastitih država u etničkim granicama, od kojih bi svaka uključivala teritorije BiH.98 Zvanični stav vodećih srpskih političara do avgusta 1990, bio je da se Markoviću ne može verovati, i optuživali su ga da je produžena ruka SAD.99

Milošević je takođe doveo u pitanje svedočenje Hrvoja Šarinića o Karađorđevu, prihvatajući da je bilo razgovora o Bosni, ali tvrdeći da je razgovarano o prodoru islamskog fundamentalizma u BiH. Šarinić ga je ispravio, rekavši da se o tom pitanju nije razgovaralo u Karađorđevu, već na narednom sastanku u Tikvešu, kome je Šarinić prisustvovao. Posvedočio je dalje, da je na tom sastanku Milošević dao Tuđmanu rukom ispisan papir na kome se videla navodna muslimanska osovina, koju je nazvao “zelenom transverzalom”. Milošević se saglasio da je ta linija koja je navodno, povezivala Tursku, Bugarsku, Zapadnu Makedoniju, Sandžak i Kosovo, predstavljala veliku pretnju, i tvrdeći da su muslimani hteli da uspostave jedinstvenu državu, ukljućujući i BiH, u kojoj bi Srbi i Hrvati bili manjina. Nakon tog drugog sastanka Tuđman je bio manje optimističan u pogledu saradnje s Miloševićem, rekao je Šarinić.100

Šarinić je, isto tako, svedočio kako je Tuđman u Tikvešu skrenuo pažnju na “balvan revoluciju” hrvatskih Srba u avgustu 1990, ljuteći se što je njome veliki deo teritorije suštinski otsečen od vlasti u Zagrebu. Milošević je negirao da on stoji iza “balvan revolucije”, a Tuđman je nastavio sa tvrdnjama da je Krajina trojanski konj srpske politike u Hrvatskoj i da rukovodstvo RSK uživa Miloševićevu podršku. Milošević je i dalje negirao svoju umešanost, ali se na kraju složio da je hrvatski problem mogao biti rešen; a time, ostavljajući Šarinića da se pita, kako je Milošević uopšte mogao da sugeriše neko rešenje ako zaista nije imao nikakve veze s “balvan revolucijom”.101 Ali, ono što je Šarinić zaista razumeo iz svega toga bilo je da je Srbiji srpsko nacionalno pitanje u BiH neuporedivo važnije od srpskog nacionalnog pitanja u Hrvatskoj. Milošević je Šariniću lično rekao 1995, da je formiranjem RS, srpsko nacionalno pitanje rešeno 90 odsto, kao što je i predsednik Tuđman rešio hrvatsko nacionalno pitanje formiranjem Herceg-Bosne, teritorije u Bosni za koju je Hrvatska smatrala da polaže pravo, od novembra 1991.

Premda se nije došlo do zvaničnog i konačnog odgovora na pitanje da li su Milošević i Tuđman u Karađorđevu dogovorili podelu BiH, duh postojanja takvog plana očitovao se u nastojanjima i Srbije i Hrvatske da se podstakne preseljavanje stanovništva u okviru BiH; a ta nastojanja su, u najmanju ruku, bila koordinisana. Nikola Koljević, političar Srpske demokratske stranke Bosne – SDS – je 8. januara 1992, rekao predsedniku Tuđmanu da je neophodna reorganizacija Bosne, naglašavajući potrebu homogenizacije određenih oblasti, i preseljenja imovine i stanovništva.102 Možda su Hrvati i Srbi mislili da je civilizovano I, uzajamno dogovoreno preseljenje moguće i poželjno kao rešenje, ali je to bilo nešto što bosanski musliani nisu tada mogli prihvatiti – i nikad i nisu. Muslimani u BiH su uvideli da bi “homogenizacija” vodila ka etnički čistim srpskim i hrvatskim teritorijama, nauštrb muslimanskog stanovništva. Nešto kasnije iste godine, u septembru, Tuđman i tadašnji predsednik SRJ Dobrica Ćosić su u Ženevi ponovo razgovarali o preseljenju.103

Iako su i Srbija i Hrvatska nastojale da podele BiH, Hrvoje Šarinić je insistirao na tome da je hrvatska politika prema BiH bila manje otvorena od srpske, s obzirom da su bosanski Hrvati, za razliku o bosanskih Srba, podržali referendum o nezavisnosti BiH iz februara 1992.104 I zaista, kao dokaz ovakvog stava, Hrvatska je bila među prvim zemljama koje su priznale nezavisnost BiH u aprilu 1992. Za razliku od nje, Srbija je priznala BiH tek 1995, nakon što je uspostavljena i međunarodno verifikovana RS.