Analiza slučaja 10
Istraživači i
naučnici već više od dvadeset godina
na različite načine interpretiraju
masovni zločin počinjen nad
Muslimanima (Bošnjacima) tokom rata
u Bosni i Hercegovini 1992-1995.
Neki, poput mene, odkako je rat
okončan smatraju da je genocid bio
proces koji se odvijao sve vreme
sukoba, počev od 1992. da bi
kulminirao u Srebrenici 1995. To je,
između ostalih, i mišljenje Marka
Atile Hoarea, Adama Džonsa, Erika D.
Vajca, Normana Cigara i Smaila
Čekića.2
Neki drugi, pak,
kao Majkl Man i Žak Smelin, smatraju
da to ono kroz šta su Bošnjaci
prošli nije bio genocid, već u
najgorem slučaju „etničko čišćenje“.3
Ova škola mišljenja genocid često
posmatra u kontekstu namere, možda
čak i prihvatanja da su srpski
počinioci učestvovali u genocidnim
aktivnostima, ali te aktivnosti ne
izjednačava sa genocidnom
predispozicijom. Majkl Man, na
primer, zaključuje da su zločni koje
je počinio Radislav Krstić – koga su
sudije Međunarodnog krivičnog suda
za bivšu Jugoslaviju (MKSJ)
proglasile krivim za genocid u
Srebrenici – nekako bili isuviše
inkoheretni da bi činili genocid.
Man Krstićeve postupke naziva
„lokalnim genocidnim ispadima do
kojih je došlo u širem kontekstu
ubilačkog čišćenja Muslimana, a koji
su bili isuviše nekonzistentni i
regionalno disperzivni da bi se
nazvali genocidom“.4
Sve se češće
govori o lažnim vestima,
antiinteleektualizmu i post factum
svetu; u raspravi u kojoj sada
učestvuju ljudi širom sveta govori
se o tome kako su se Bosanci u
Sarajevu mogli osećati kada su se
početkom rata uključivali u
razgovore sa posetiocima i
novinarima iz sveta koji su,
pozivajući se na „objektivnost“, na
isti način tretirali one koji su
očito širili laži, propagandu i
potsticali etničke podele, i one
koji su se zalagali za jedinstvenu i
višenacionalnu Bosnu i Hercegovinu.
Konačno, Srbija je u proleće 1992.
izvršila otvorenu invaziju na Bosnu
i Hercegovinu, i to protiv nesrpskog
stanovništva – posebno Bošnjaka, ali
i Hrvata u nekim krajevima, kao i
Srba koji su digli glas protiv takve
akcije. Oružane snage je na početku
koordinisalo rukovodstvo u Beogradu,
preko Jugoslovenske narodne armije
(JNA), jedinica teritorijalne
odbrane bosanskih Srba, paravojnih
formacija stacioniranih u Srbiji i
civilnih vlasti bosanskih Srba na
čelu sa Srpskom demokratskom
strankom (SDS). Gospodari rata poput
Vojislava Šešelja i Željka
Ražnjatovića (poznatog kao Arkan)
predvodili su paravojne jedinice
koje su učesvovale u genocidnim
operacijama usklađenim za akcijama
JNA. Do maja 1992. iz Srbije i Crne
Gore prebačeno je nekih 14.000
vojnika JNA u novu vojsku – Vojsku
Republike Srpske – koju je osnovala
samoproglašena srpska paradržavna
tvorevina u Bosni, finansirana i
snabdevana iz Beograda.5
O srpskoj agresiji
redovno su izveštavali novinari, i
domaći i strani. Izveštavali su o
bombardovanju civilnog stanovništva,
rušenju džamija i drugih spomenika
kulture, masovnim zločinima, i
svedočenjima silovanih bosanskih
Muslimanki. Neki od fotoreportera
koji su kamerom zabeležili ove
zločine bili su dobitnici
međunarodnih nagrada, a neki od
novinara koji su, pak, o njima
izveštavali - Pulicerovih nagrada.
Pa ipak, ni ove slike ni tekstovi
nisu nagnali međunarodnu zajednicu
da preduzme političku akciju. Pa čak
ni snimci koncentracionih logora u
blizini Prijedora, kojima su
upravljali bosanski Srbi, nisu
naterali svet da reaguje.
Mi smo se u Bosni
pitali kako je moguće da svet pred
ovim zatvara oči. Ti su
koncentracioni logori bili stvarni,
sa sve bodljikavom žicom i civilima
koji su umirali od gladi! Zar se
Evropa i svet nisu nakon holokausta
zarekli „nikad više“? Bosanci nisu
posedovali oružje i nisu mogli da se
brane. „Zašto ne intervenišete da
zaustavite genocid“, apelovali smo
na njih, „barem ukinete embargo na
uvoz oružja!“
Tišina na koju su
ove reči naišle u moćnim
prestonicama širom sveta i Savetu
bezbednosti UN pokazala je koliko
duboko su se neki narativi ukorenili
tokom sukoba, i za vrlo kratko
vreme. Dominantan narativ donosilaca
političkih odluka u svetu bio je da
masovno nasilje u Bosni nije genocid
već „etničko čišćenje“ zbog „starih
omraza“. Uvođenjem termina „etničko
čišćenje“ i insistiranjem na tome da
je sukob u Bosni građanski rat – u
kome su Srbija i njeni srpski
saučesnici u Bosni najodgovorniji za
zločine, ali za koje su krive i „sve
druge strane“ – UN i svetske vlade
su izbegle obavezu svih potpisnica
Konvenije o genocidu na intervenciju
u slučaju genocida. I tako, iako su
o genocidu svedočile brutalno jasne
slike emisija vesti širom sveta,
međunarodna zajednica je smatrala da
ne snosi nikakvu navodnu krivicu i
ignorisala je svoju dužnost da to
spreči.
Tokom tri i po
godine rat u Bosni i Hercegovini
odneo je nekih 100.000 života.6
Osnivanje MKSJ 1993. probudilo je
nešto nade da bi pravda o kojoj će
presuđivati međunarodni krivični sud
mogla nedomestiti greške međunarodne
politike; ali, Bosanci su ponovo
ostali razočarani. Ćelije Tribunala
zvrjale su prazne sve vreme sukoba,
nije bilo optuženika kojima bi se
sudilo, dok su sudije, okupirane
zapetljanim debatama o pravnim
procedurama, došle do nerealno
visokih standarda za dokazivanje
genocidne namere. Za to vreme, svi
oni koji su vršili genocid u Bosni
nastavili su nesmetano da „rade“,
dok su pred njima stajale žrtve
kojima je, zahvaljujući embargu UN
na uvoz oružja, uskraćeno pravo na
samoodbranu.7 Tokom leta 1995. obim i
intenzitet zločina su toliko
eskalirali da su međunarodni akteri
bili primorani da intervenišu. U
junu su Srebrenicu, zaštićenu zonu
UN, zauzele srpske snage koje su za
samo nekoliko dana poubijale 8.000
bosanskih Muslimana, muškaraca i
dečaka, a neuspeh UN trupa da
zaštite civilno stanovništvo konačno
je nagnao međunarodnu zajednicu da
vojno interveniše.
Međutim, kada su
se zapadni pregovarači sa
obnovljenom odlučnošću vratili za
pregovarački sto o miru, plan do
kojeg se došlo – Dejtonski sporazum
– bio je prst u oko svim principima
pravde. Teritorija osvojena
genocidom dodeljena je Srbima koji
su ga i počinili i od kojih su neki
već bili na optužnicama MKSJ. I tako
su, na tim zločinima, Srbi za
pregovaračkim stolom dobili polovinu
predratne teritorije Bosne, i pravo
da samoizmišljenu srpsku republiku u
Bosni i Hercegovinu pretvore u
zvanično priznat entitet pod imenom
Republika Srpska. Slobodan Milošević
je dugo pokušavao, kako je to uočila
Nena Tromp, da „de facto oružana
osvajanja transformiše u de jure
teritorijalnu dobit, kako bi
teritorije koje su Srbi okupirali u
Hrvatskoj i Bosni bile priznate
sporazumom o miru uz posredovanje
međunarodne zajednice.“8
Termin „genocid“
je tek krajem 1995, nakon NATO
intervencije, konačno prekoračio
preko praga međunarodnog političkog,
novinarskog i akademskog diskursa o
Bosni, i to samo u kontekstu onoga
što se zbilo u Srebrenici. Od tada
su oba suda u Hagu takođe
primenjivala izraz genocid
isključito na masakr koji se odigrao
u Srebrenici, a u jednom slučaju i
na ubistva u Žepi, nekoliko nedelja
kasnije, dok su sve zločine koji su
prethodili i dalje etiketirali kao
etničko čišćenje.9 Iznenađujeće je
malo konsensusa postignuto u naučnim
krugovima oko definicija genocida i
etničkog čišćenja, premda su
politički i pravni motivi za primenu
ovog ili onog termina jasni, imajući
u vidu obavezu potpisnica Konvencije
o genocidu da reaguju u takvim
slučajevima. Sami termini se
praktično vezuju za različite
stepene međunarodne odgovornosti. I
tako se kontroverzna definicija
genocida negativno odrazila i na
njegovo sprečavanje i na potonje
procesuiranje ratnih zločina.
Sudeći po
presudama donetim na osnovu
međunarodnog krivičnog zakona,
genocidna namera je nešto što je
tako duboko usađeno u svest
počinioca da ga je gotovo nemoguće
dokazati; međutim, transkripti iz
skupštine, snimci presretnutih
telefonskih razgovora i drugi
nesporno autentični dokumenti kojima
je raspolagao MKSJ ukazuju da je
genocid nad bosanskim Muslimanima
bio planiran i sprovođen od strane
vođa, kao što su Slobodan Milošević,
Radovan Karadžić i Ratko Mladić, i
to uz puno znanje i učešće širokog
kruga pripadnika političkih,
bezbednosnih i vojnih struktura
Srbije. Ovi dokumentarni materijali
jasno dokazuju nameru srpskih elita
da delimično unište bosanske
Muslimane kao grupu (prema
definiciji genocida iz Konvencije o
genocidu). General Mladić je i sam
maja 1992. rekao da Srbi jedino mogu
ostvariti svoje ciljeve
nepropuštajući nijednog ne-Srbina
kroz „sito“, i to putem genocida.10
U nedostatku
standardizovane konceptualizacije
genocida „sudska istina“ bi trebalo
da bude jedina lupa kroz koju bi
istraživači i istoričari posmatrali
svaki slučaj genocida. Ustvari,
bogata dokumentacija sa suđenja bi
se mogla, i to neopterećena
presudom, istraživati iz novog ugla
čime bi se možda rasvetlila
neotkrivena vrednost. Takvo je
iskustvo bivše istražiteljke MKSJ
Nene Tromp koja je godinama radila
na slučaju Slobodana Miloševiča.
Kada je Milošević umro 2006. u
pritvoru MKSJ Tromp i njene kolege
su se našle pred pitanjem od kakve
vrednosti je sudska dokumentacija
kada suđenje nije okončano presudom;
i tako je Tromp potražila odgovor na
to pitanje detaljno proučavajući
pravnu proceduru za kontrolu dotoka
informacija u ovom slučaju,
snimljena pravna tumačenja i
transformativne efekte procesa na
srpsko društvo. Zaključila je da
„svi mi koji profesionalno pratimo
međunarodne krivične procese moramo
polaziti od pretpostavke da advokati
i sudije međunarodnih sudova čine
sve što je u njihovoj moći sa
materijalom koji im je dostupan;
ali, bilo bi dobro ne zaboraviti da
se ponekada političkim
manipulacijama u velikoj meri utiče
na to koji će dokazi biti uopšte
dostupni“.11 I dodaje da se
„jednostavno ne može računati na to
da će države reći istinu ili se
odreći podrivanja i uplitanja u
međunarodne sudske procese“.12
Štaviše, sudska
istina izražena u presudama često
otstupa od socioloških teorija po
kojima je genocid proces čije
planiranje iziskuje vreme, a potom
ozbiljnu organizaciju akcija i
široko učešće izvršilaca. Ton Cvan,
na primer, tvrdi da genocid nije
nikada izolovan ili samo jedan čin,
već „vremenski i prostorno mnogo
prikladnije konceptualizovan: njega
čini čitav niz međusobno povezanih,
različitih radnji velikog broja
međusobno zavisnih ljudi koji deluju
pojedinačno ili u nekoj
organizovanoj, kolektivnoj formi“.13 A
dokazni materijal na osnovu sudskih
spisa otkriva da su ljudi uključeni
u taj proces ponekad iznenađujući
indiskretni; i stoga razotkrivanje
skrivene nemere pojedinačnih aktera
– na čemu se u teoriji prava veoma
insistira – često biva posao koji
nema veze sa realnošću.
I zaista, dole dat
dokumentarni materijal u kome se
mogu naći dokazi o retorici
rukovodstva bosanskih Srba na samom
početku sukoba, nedosmisleno govori
o tome koliko otvoreno su vođe poput
Radovana Karadžića govorile o svojoj
nameri da unište bosanske Muslimane.
Pa ipak, marta 2016. Karadžić je
samo po jednoj tački optužen za
genocid, i to u vezi zločina
počinjenih u opštinama diljem Bosne
i Hercegovine 1992. Proglašen je
krivim još po jednoj tački
optužnice, za ulogu koju je imao u
masakru u Srebrenici, po kojoj je
ustanovljeno da je 1995. delovao sa
genocidnom namerom; Sudsko veće se,
međutim, nije složilo da je sa
genocidnom namerom delovao i ranije
tokom konflikta.14
Presuda Karadžiću
protiv koje je Tužilaštvo uložilo
žalbu, bila je jedna od poslednjih
prilika za sudije MKSJ da pravno
utvrđen obim genocida u Bosnia
geografski prošire i dalje od
Srebrenice i Žepe, a hronološki sve
do 1992. Pa ipak, činjenica da su
propustili tu šansu mora se
posmatrati u širem kontekstu. Na
kraju krajeva, kako to primećuje
Trompova, „presude...se izriču u
skladu sa normiranim pravnim
okvirima i rigidnim sudskim
procedurama“ kojima se utvrđuje,
kako to ona naziva, „forenzička
istina“. Trompova objašnjava da „se
uvođenje dokaza u sudnicu testira
kroz strogu forenzičku proceduru...a
taj test onda rezultira –
forenzičkom istinom – koja se na
više načina razlikuje od istorijske
istine. Kao prvo, istoričara ne
obavezuje isti forenzički proces da
bi neku informaciju uključio u
istorijski narativ, a njenu tačnost
može proveravati u izvorima koji su
mnogo raznovrsniji od onih
dopuštenih u sudnici“.15 Istraživači
genocida stoga treba manje da se
fokusiraju na sudske presude kao
smernice za „istinu“, već da
pretraže sudsku dokumentaciju, i to
celokupnu, u potrazi za dokazima
koji se mogu evaluirati i
potvrđivati korišćenjem mnoštva
načina dostupnih istoričarima.16
Premda teoretski
okvir za analiziranje genocida još
nije u celosti usaglašen, bitna
sličnost koja se uočava u radovima
proučavalaca genocida jeste naglasak
koji se stavlja na ulogu države i da
do genocida ne dolazi slučajno ili
spontano. Ajvrin Horovic je, na
primer, napisao da se genocid morao
„sprovoditi uz odobrenje, ako ne i
direktno učešće državnog aparata“.17 U
nekim od novijih radova takođe se
naglašava uloga nedržavnih faktora u
činjenju masovnih zločina; a
naučnici poput Kristijana Gerlaha
smatraju da bi istraživači trebalo
da se više fokusiraju na agende tih
nedržavnih faktora koji su sve
uticajniji na globalnom planu
kolektivnog nasilja.18 I ovaj pristup
je takođe dobar, jer uzima u obzir
tendenciju državnih organa da
zamagle svoju ulogu u genocidu,
prikazujući genocid kao
nekontrolisano nasilje koje su
izvršili nedržavni „nitkovi“.
Potsticanje
stanovništva na likvidaciju „drugih“
ili da čak da se bez otpora pravi da
ne vidi genocidne aktivnosti države
iziskuje prihološku pripremu
građana. Stoga je jedan od osnovnih
zadataka države u sprovođenju
genocidnog plana da dehumanizuje
žrtvenu grupu. U tom smislu od
pomoći je nacionalistička ideologija
kao moćno motivaciono oružje tokom
društvenih kriza. Horovic ukazuje na
nacionalizam kao jedno od osnovnih
sredstva koje država koristi da bi
dobila odobrenje za genocid, jer
nacionalizam ističe ko je „naš“ a ko
nije, dehumanizujući pritom one koji
nisu.19
Važna je i korisna
i interpretacije Rafaela Lemkina po
kojoj se u slučaju genocida ne radi
samo o ubijanju, već i društvenoj i
kulturnoj destrukciji. Kako to
ističe Martin Šo, genocid iziskuje
uključivanje „čitavog arsenala mera
prinude – pravnih, administrativnih,
političkih, ideoloških i ekonomskih,
ali i oružanih, nasilnih i vojnih.
Definiciji genocida ubistvima izmiču
društveni ciljevi zbog kojih se on
vrši“.20 I zaista, ako se masovni
zločini počinjeni u Bosni tokom rata
1992-1995. posmatraju isključivo
kroz prizmu izgubljenih života gubi
se smisao. Marko Hoare ukazuje na
logičke nekonzistentnosti postavke
da genocid isključivo određuje obim
ubistava, jer „premda je Srebrenica
postala dominantna u sećanju
spoljnog sveta na genocid u Bosni,
ona je u suštini bila poslednja u
nizu tri glavna slučaja ubijanja
tokom rata: prvi je bio inicijalni
srpski genocidni nasrtaj širom Bosne
i Hercegovine 1992 – samo je u
Podrinju te godine ubijeno više
Bošnjaka nego 1995 – dok je drugi
bio opsada Sarajeva“.21
Pogrešna
distinkcija koju mnogi naučnici
prave između zločina u Srebrenici
gde je veliki broj ljudi ubijen za
kratko vreme, i zločina izvršenih
pre toga u slivu reke Drine ili
tokom dužeg perioda u Sarajevu i
Prijedoru dovodi u pitanje način na
koji se mere razmere tih zločina.
Može li se genocidom nazvati samo
masovno ubistvo izvršeno u kratkom
vremenskom periodu? A nije genocid i
kada se ljudi ubijaju duže vremena,
desetine i stotine njih svakog dana
tokom tri godine kao što je bilo u
Sarajevu? Kada se istraživači
isključivo fokusiraju na obim i
zgusnutost ubijanja mogu zanemariti
analizu dubljih društvenih ciljeva
genocidnih planova; u ovom slučaju,
ciljeva državnih institucija Srbije
i rukovodstva bosanskih Srba. Pa
ipak, da bi se razumeo genocid u
Bosni bitno je razumeti rastakanje
Jugoslavije i ekspanzionističku
ideologiju ključnih srpskih aktera.
Krajem 1989.
duboke promene na političkoj karti
Evrope značajno su uticale na
sudbinu Jugoslavije. Komunističko
rukovodstvo Hrvatske i Slovenije
odlučilo je da raspiše
višeparlamentarne izbore i u proleće
1990. su liste komunista u obe
republike pretrpele poraz. U
Sloveniji je
liberalno-nacionalistička koalicija
koja je propagirala suverenitet i
ekonomsku nezavisnost republike
došla na vlast pod vođstvom bivšeg
komunističkog rukovodioca Milana
Kučana. U Hrvatskoj je opozicija na
čelu sa Franjom Tuđmanom izvojevala
ubedljivu pobedu. Uprkos ozbiljnim
nastojanjima Slovenije i Hrvatske,
kao i Bosne i Hercegovine, i
Makedonije, da se Jugoslavija
transformiše u konferederaciju,
Srbija je rekla „ne“. I tako su
nakon referenduma o nezavisnosti
rukovodstva Slovenije i Hrvatske
juna 1991. proglasila secesije
svojih republika iz SFRJ.
Vojni otpor
izlasku Slovenije iz Federacije bio
je minimalan; međutim, JNA je u
Hrvatskoj otvoreno stala uz
Miloševića i njegovu velikosrpsku
ideologiju.22 Već je krajem 1991. bilo
očito da Jugoslovenska narodna
armija deluje u skladu sa interesima
Srbije i Crne Gore. Krajem te godine
je Predsedništvo Republike Bosne i
Hercegovine izglasalo da se krene
putem Slovenije i Hrvatske, i
zatraži nezavisnost.
Do tada je
Karadžić već otvoreno i zlokobno
najavljivao nasilje do kojeg će
doći. Nekoliko meseci ranije su na
dramatičnoj skupštinskoj sednici
koja se produžila celu noć 14.
oktobra pa sve do jutra 15. oktobra
muslimanski i hrvatski poslanici -
uz podršku leve struje koju su
činili bivši komunisti koji su
ostali lojalni Bosni – izglasali
rezoluciju o suverenitetu Bosne.
Srpski nacionalisti počeli su da
napuštaju sednicu i pre nego što se
pristupilo glasanju; tok sednice je
bio direktno prenošen na televiziji,
a Karadžić je pre napuštanja sednice
upozorio da je put kojim su krenuli
isti onaj put pakla i patnje koji su
odabrale Slovenija i Hrvatska,
rekavši: „Nemojte misliti da Bosnu i
Hercegovinu nećete odvesti put
pakla, a možda i nestanka
muslimanskog naroda, jer muslimanski
narod ne može da se brani ukoliko
ovde izbije rat“.23
Politički lideri
bosanskih Srba su smatrali da je
deklaracija o nezavisnosti isto što
i podela zemlje, zbog čega je
bosansko rukovodstvo moralo da bira
između utapanja u Miloševićevu
„Veliku Srbiju“ i srpske agresije.
Do jeseni 1991. su bosanski Srbi
počeli i u Bosni da sprovode plan za
homogenizaciju srpskog naroda i
teritorija koje su Srbi smatrali
svojim u Hrvatskoj. Osnovana je
posebna skupština bosanskih Srba i
krenulo se sa procesom
„regionalizacije“ po kojem bi srpska
paradržavna tvorevina bila
uspostavljena preko srpskih
autonomnih oblasti (SAO).24 Osnivanje
SAO u Bosni započeto je septembra
1991, da bi se ceo postupak
intenzivirao sredinom oktobra u
susret referendumu na kome su
bosanski Srbi izglasali ostanak u
Jugoslaviji. Prema odluci
samoproglašene skupštine bosanskih
Srba od 21. novembra 1991. sve
opštine u kojima su Srbi glasali –
čak i one u kojima su bili u manjini
– proglašene su sastavnim delom sada
već krnje Jugoslavije, dok su u svim
tim mestima širom Bosne i
Hercegovine postavljena srpska
opštinska rukovodstva.25
Krajem decembra
1991, nakon glasanja bosanskog
Predsedništva za nezavisnost,
bosansko rukovodstvo Srba je
usvojilo tajne instrukcije za
pripremu tih opštinskih rukovodstava
za rat.26 Od dve verzije tih
instrukcija verzija „A“ se odnosila
na opštine u kojima su Srbi bili u
većini, a verzija „B“ na one gde su
činili manjinsko stanovništvo, a u
kojima je sve razrađeno – od
formiranja spiskova za mobilizaciju,
preko uspostavljanja kriznih štabova
do izbora za srpske skupštine na
nivou opštine.27 Ovim su samo
nastavljenje pripreme sa kojima se u
tajnosti započelo još početkom
avgusta te godine kada je Karadžić
dao smernice za tajni rad opštinskih
i regionalnih komiteta bosanskih
Srba kako bi se Srbi u kratkom roku
odazvali mobilizaciji.28 Ovakve
pripreme vršene su širom Bosne i
Hercegovine iza leđa bosanskih
Muslimana i bosanskih Hrvata, i to
mesecima pre početka rata.
Krizni štabovi su
osnovani već početkom februara 1992,
kada se došlo do „drugog nivoa“ iz
instrukcija, i naređeno im je da
sarađuju sa rukovodstvom JNA.29
Dokazni materijal MKSJ nedvosmisleno
ukazuje na visok nivo „operativne
usklađenosti jugoslovenskih oružanih
snaga i snaga Srbije, bosanskih Srba
i hrvatskih Srba“.30 Takođe
obelodanjuje da su opštinski štabovi
širom Bosnia bili u direktnoj vezi
ne samo sa Skupštinom bosanskih
Srba, već i Radovanom Karadžićem i
njegovim najbližim saradnicia,
Momčilom Krajišnikom i Biljanom
Plavšić.31
Skupština
bosanskih Srba je 28. februara 1992.
usvojila Ustav Srpske Republike
Bosne i Hercegovine. Prema prvom
nacrtu u toj srpskoj državi bilo je
mesta i za nesrpsko stanovništvo;
međutim, to je promenjeno već krajem
iste godine, i srpska republika
Bosne i Hercegovine je definisana
isključivo kao država Srba. Dr
Džejms Gou je u MKSJ, u svojstvu
svedoka eksperta, rekao kako je ta
izmena „odražavala de facto stanje
na terenu, a ta je realnost bila da
je ogromna većina nesrpskog
stanovništva ... na ovaj ili onaj
način bila uklonjena sa te
teritorije“. Na pitanje Tužilaštva
da li to znači da se i sam Ustav
bosanskih Srba može posmatrati kao
„jedna od osnova“ politike etničkog
čišćenja, Gou je potvrdio da je on
„svakako bio deo takvog programa
aktivnosti“.32
„Program
aktivnosti“ koji Gou pominje datira
još od vremena tajanstvenog plana
poznatog kao „RAM“ (okvir) skovanog
najkasnije već početkom 1991. Prema
strategiji koja je tu zacrtana, da
bi sačuvala krnju Jugoslaviju Srbija
treba da pusti Sloveniju da ode i
osvoji neke teritorije u Hrvatskoj i
Bosni i Hercegovini. Svedoci MKSJ su
potvrdili da je RAM potekao iz kruga
najviših srpskih zvaničnika
jugoslovenske kontraobaveštajne
službe.33 Plan je u početnim fazama
predviđao širenje mreže tajnih
operativaca koji bi trebalo da
naoružaju Srbe u Hrvatskoj i Bosni u
okviru priprema za rat. Milan Babić,
bivši predsednik samoproglašene
Republike Srpske Krajine (u
Hrvatskoj), takođe je posvedočio o
postojanju takvog plana, govoreći o
Karadžićevoj nameri da bosanske
Muslimane protera u doline reka i
poveže sve srpske teritorije u
Bosni.34 Babić je izjavio kako mu je
Milošević rekao da „ne stoji
Radovanu na putu“ i da je i njega i
Karadžića instruirao da se u
javnosti izjašnjavaju za očuvanje
Jugoslavije, a ne o Srbiji, kako bi
se time prikrio stvarni cilj –
uspostavljanje „Velike Srbije“.35
Rat je punom
snagom buknuo u Bosni 6. aprila 1992
– istog dana kada je međunarodna
zajednica priznala bosansku
nezavisnost. Kada su po predgrađu
Sarajeva počele da padaju bombe iz
artiljerijskog oružja JNA i srpskih
snaga, građani su se okupili pred
Skupštinom i naivno pozdravljali
tenkove JNA, koji su tuda prolazili.
Još nisu shvatali da je JNA postala
de facto srpska vojska. Te iste
srpske snage će držati grad u
monstruoznoj opsadi duže od tri
godine, tokom koje je život izgubilo
11.541 lice, od kojih su mnogi bili
deca. Opsada Sarajeva bila je glavna
tema međunarodnog diskursa o
konfliktu u Bosni, i to uglavnom
zbog toga što je bila fokusu medija
širom sveta. Prisustvo u Sarajevu
stranih novinara koji su se retko
upućivali u ostatak okupirane Bosne,
skrenuo je nesrazmerno veću pažnju
sveta na sve što se tu događalo,
odvraćajući je od genocida koji je
već započet u drugim delovima
zemlje. „Sarajevo je postalo slavan
grad – svima poznat po teškoj
situaciji u kojoj se našao“, rekao
je Gou.36
U periodu mart-maj
1992. mešovite srpske snage krenule
su u koordinirane akcije za
obezbeđivanje glavnih prilaza Bosni
i preuzmanje osnovnih komunikacija
za uspostavljanje logističkih
koridora. Način na koji su izvedene
te prve operacije u Istočnoj i
Severoistočnoj Bosnia ilustruje
koordinaciju i pripremu srpskih
snaga koje su u njima učestvovale:
napad na Bosanski Brod izvršen je
27. marta, na Bijeljinu 2. aprila,
Kupres 4. aprila, Foču i Zvornik 8.
aprila, Višegrad 13. aprila,
Bosanski Šamac 17, Vlasenicu 18, a
Brčko i Prijedor 30. Ovim je
operacijama, kaže Gou, „uokvirena
periferija zemlje na kojoj su se
vodile ostale borbe“.37 Bio je to
okvir po kome i imenovan i plan RAM.
Bosanske snage
nisu raspolagale ni teškim
naoružanjem ni organizovanom
vojskom, pa su srpske snage
nailazile na slab otpor tokom tih
prolećnih operacija. Već početkom
maja Srbi su držali pod kontrolom
znatne delove bosanske teritorije.38
Gradovi i sela širom Bosne nisu bili
okupirani samo teritorija radi, već
i kao način da se zastraši
stanovništvo i tako dugotrajno
„pročisti“ demografski sastav.
Nesrpsko stanovništvo je proterivano
i ubijano, a njihovi kulturni i
verski spomenici uništavani, kako se
oni koji prežive nikad više ne bi
vratili u svoje predratne domove.
U vreme kada je
agresija već uveliko bila u toku,
12. maja 1992, Radovan Karadžić je
zacrtao šest strateških ciljeva Srba
u Bosni, koji su, po rečima Boba
Donie, „bili smernice srpskog
bosanskog rukovodstava za narednih
šest godina“. Trebalo je 1)
razdvojiti Srbe od drugih
nacionalnih (etničkih) zajedinica;
2) uspostaviti koridor između
Semberije (na severoistoku) i
Krajine (na severozapadu); 3)
uspostaviti koridor duž doline reke
Drine i ukloniti tu granicu između
srpskih zemalja; 4) uspostaviti
granicu na reci Uni i Neretvi (koje
praktično zaokružuju celu Bosnu); 5)
podeliti Sarajevo na srpski i
muslimanski deo; i 6) osigurati
srpskog republici u Bosni i
Hercegovini pristup moru.39 Neki od
tih ciljeva su već dosegnuti i pre
nego što su objavljeni; a druge
rukovodstvo bosanskih Srba nije
moglo ostvariti bez genocida. Na
jednoj od sednica skupštine
bosanskih Srba, Ratko Mladić je
objasnio da pošto ljudu „nisu pioni
niti ključevi u nečijem džepu, koji
su mogu premeštati s jednog mesta na
drugo“, plan srpskog političkog
rukovodstva se ne može ostvariti bez
nasilne eliminacije bosanskih
Muslimana.40 Ako već dotle nisu
shvatili koje su moguće posledice
ostvarivanje ciljeva koje je
postavio Karadžić srpsko političko i
vojno rukovodstvo je to moralo biti
nakon Mladićevih reči; jer, on je u
suštini govorio o genocidu.41
Mladić, ipak, nije
pokrenuo pitanje genocida zato što
je hteo da formuliše manje genocidne
ciljeve, već da bi uputio poslanike
kako da srpske akcije predstave
međunarodnim snagama:
Ne smemo reći da
ćemo uništiti Sarajevo...Nećemo
govoriti da ćemo uništiti električne
stubove ili zatvoriti
vodosnabedvanje, već...pa, jednog
dana Sarajevo neće biti vode...Treba
biti pametan i reći svetu kako su to
oni pucali, pogodili vodove i
prekinuli struju, kako su gađali
objekte vodosnabdevanja...(i) mi
sada pokušavamo to da popravimo, to
se zove diplomatijom.42
Mladić je od samog
početka sukoba bio svestan toga da
Srbi, iskrivljenim predstavljanjem
stvarnosti i javnim poricanje
odgovornosti za zločine, mogu
sprečiti ili odložiti vojnu
intervenciju međunarodne zajednice.
Štaviše, rukovodstvo bosanskih Srba
je čini se verovalo da evropske
vlade prećutno odobravaju njihove
ekspanzionističke ciljeve. Karadžić
je davao dosta izjava u skupštini
bosanskih Srba, koje su ukazivale da
on misli da je od Evrope dobio
zeleno svetlo za genocid; na primer,
u leto 1992. Rekao je u skupštini da
Evropa „ne želi da vidi bilo kakvu
islamsku državu na Balkanu“ i kako
je ovaj sukob i pokrenut kako
Muslimana ne bi više bilo.43
U skupštini
bosanskih Srba je genocidna retorika
postala gotovo uobičajena. Opštinska
rukovodstva su se nadmetala koje je
od njih proteralo ili poubijalo više
Muslimana.44 A poslanici su dizali
glas protiv činjenice da bi
pregovori o miru mogli dovesti i do
povratka Muslimana u njihove
predratne domove, i jadali se, na
primer, kako bi u tom slučaju morali
da nadoknade za „sve što smo
uništili i spalili, i za sedamnest
džamija koje smo sravnili sa
zemljom“.45 Do već pred kraj rata
rukovodstvo bosanskih Srba je bez
ikakvog uvijanja u skupštini
govorilo o genocidu. Oktobra 1995 –
samo nekoliko meseci nakon masakra u
Srbrenici i kada je samo trebalo
finalizirati mirovni plan – Karadžić
je priznao da je ne samo „stajao iza
planova za Žepu i Srebrenicu“ i
„lično ih nadgledao“ već i da je
rekao generalu Krstiću da „objavi
pad Srebrenice, a nakon
toga...protera Turke u šume. Odobrio
sam ovu radikalnu operaciju i nimalo
se ne kajem“.46
Rezultat ove
'radikalne' operacije koju je
Karadžić odobrio bio je genocid; pa
ipak, nijedan poslanik nije ništa
pitao, zahtevao odgovornosti ili
izrazio zabrinutost zbog kršenja
Ženevske konvencije. Činjenica da
nisu sprečili genocid čini ih
saučesnicima u zločinu i zaveri. Ali
i svetski lideri su reagovali
inertno ili neadekvatno; a dokle
seže odgovornost za genocid još uvek
je otvoreno pitanje za naučnike koji
se bave genodicom i koji različite
stepene krivice pripisuju
međunarodnim faktorima – za
nereagovanje, obstrukcionizam ili
čak direktno stvrstavanje u
delovanju povodom bosanske krize. Da
li su se ti lideri pravili da ne
vide da se genocid odvija pred
njihovim očima i nazivali ga
„etničkim čišćenjem“ da bi izbegli
obavezu da reaguju? Da li su neki
tako postupali, kako je to
sugerisalo srpsko rukovodstvo,
bojeći se uspostavljanje „islamske
države“ u granicama Evrope?47
Ova i druga
pitanja se i dalje nadvijaju na
poratnom Bosnom koja je u stanju
nesigurnog mira, i to, da ironija
bude još veća, uzdrmavanog i
nategnutog okvirima istog sporazuma
kojim je rat i okončan. U samoj se
Bosni nijedno pitanje ne može
razmatrati a da se ne stavi pod
etničku ljupu; a na međunarodnoj
sceni Bosna nastupa kao da se
neprekidno bori za naklonost
zapadnih lidera u kako bi se
uključila u evro-atlantske
integracije, svesna da će je čak i
tada mnogi partneri na kontinentu
videti kao nedovoljno evropsku.
Bosanci, a naročito bosanski
Muslimani, osećaju ta su deo te
obeshrabrujuće „drugosti“; i to je
razlog zbog čega mnogi tako žestoko
reaguju na presudu Međunarodnog suda
pravde (MSP) protiv Srbije za
genocid u Bosni iz 2007. Sud je
potvrdio da se u Srebrenici odigrao
genocid i proglasio rukovodstvo
Republike Srpske krivim, ali
institucije RS nije smatrao
„državnim organima“ koji su delovali
u ime Srbije, i stoga Srbiju
proglasio krivom samo za nečinjenje
u sprečavanju genocida.48
Pa ipak, sudije
MSP su priznale da su presudu donele
uz nedovoljno dokaza, s obzirom da
je dokumentacija Vrhovnog suda
Srbije nije dostavljenja Sudu na
osnovu sporazuma između srpske vlade
i MKSJ o predaji te dokumentacije u
slučaju Milošević. Sporazum je
uskratio Bosancima jednu od
poslednjih prilika da se Srbija
proglasi odgovornom za genocid na
međunarodnoj pravnoj sceni, što je
mnogo dodatno obeshrabrilo u ionako
sve manjem senzibilitetu za poratnu
pravdu. Međutim, u samoj Srbiji je
presuda tumačena kao neoborivi dokaz
da Srbija nije bila umešana u
genocid u Bosni, pa su se čak i
mnogi „liberalni“ Srbi pridružili
tom horu poricanja koje od tada
karakteriše srpski diskurs.
Deset godina nakon
toga Bosna se suočavala sa mnogo
neposrednijim problemima, kao što su
izuzetno visoka stopa nezaposlenosti
i sve veći usticaj oportunističkih
snaga spolja. Međutim, ako je
Bosancima presuda MSP i došla u
drugi plan, ponovo je aktuelizovana
februara 2017. kada je – samo par
dana pre isteka žalbenog roka od
deset godina – jedan sarajevski
advokat iz prvobitnog pravnog tima
na zahtev tročlanog bosanskog
Predsedništva podneo zahtev za
revizijom presude iz 2007. Sud koji
je već zatražio da se taj advokat
ponovo imenuje kako bi mogao da
nastupa kao legitiman predstavnik
bosanske vlade, kontaktirao je sva
tri člana Predsedništva za
odobrenje.49 Ono što je usledilo
slikovito govori o nefunkcionalnosti
dejtonske strukture bosanske vlade,
podeljene po etničkim linijama
–hrvatski i srpski predstavnici
(ovaj poslednji je u to vreme
predsedavao Predsedništvom) odbili
su da daju saglasnost. Zbog
nedostatka konsenzusa u
Predsedništvu, MSP je ustanovio da
nijednu odluku nisu donele
„kompetentne institucije u ime Bosne
i Hercegovine kao države“ i stoga
odbio zahtev.50 Pravda za Bosance je
još jednom žrtvovana zbog politike.
Moglo bi se reći
da je svaki slučaj pred MSP podložan
politici, ali treba imati u vidu da
sudovi, uprkos svemu, moraju
odlučivati na osnovu pravnih normi.
Istaknuti branilac ljudskih prava
Dejvid Šefer – koji je i pisao
zahtev za reviziju – izrazio je
duboko razočarenje odlukom Suda
nazvavši obrazloženje koje su
potpisali sudski arhivar i
predsednik „plitkim“ u smislu
pravnog obrazlaganja zaključka do
kojeg su došli.51 Što se tiče odluke
Suda da advokat koji je podneo
zahtev nije bio za to ovlašćen,
rekao je da to nije tačno i da je
Sud trebalo da „pažljivije i
transparentnije“ razmotri slučaj. Na
kraju je prekorio Sud što je
propustio da razmotri sve dokaze
koji su se sakupili sa suđenja pred
MKSJ, od kojih je 2007. pred sobom
imao samo jedan mali deo.52
Bosna i Bosanci su
svih ovih godina imali mnogo takvih
izvanrednih ljudi kao što je Šefer,
ali svi mi koji smo proživeli rat
već dugo osećamo da svet retko
prihvata ili umanjuje traumu i
genocid kroz koji smo prošli – svu
tu patnja za koju znamo da se
odigrala. I zaista, sretala sam čak
i naučnike koji se bave genocidom,
koji su me pitali zašto mi je toliko
važno da se termin „genocid“ primeni
na zločine u Bosni. Važno je zato
što je etos eksluzivizma uništio
etos multikuluralizma. I važno je
zato što, ako uopšte hoćemo da
nađemo način za sprečavanje
genocida, to nikada nećemo postići
minimiziranjem ili poricanjem.
|