Intervju: Slobodan Selinić

Jezički sukob - početak kraja Jugoslavije

Da li je zahtev za razdvajanjem jezika doveo do razdvajanja naroda

Razgovarao: Mijat Lakićević | 12. decembar 2017. | Novi magazin

Jezičko pitanje u Jugoslaviji nikada nije bilo samo, pa ni pre svega lingvističko nego političko, kaže na početku razgovora Slobodan P. Selinić, autor nedavno objavljene knjige “Srbija i jezički sukob u Jugoslaviji 1967” (Institut za noviju istoriju Srbije). Već 1922. godine, kaže naš sagovornik, u tekstovima Rudolfa Horvata govori se o prodiranju srpskih izraza u hrvatski jezik i traži se da se i hrvatski jezik očisti od “uticaja sa strane”.

Kako vlast posle Drugog svetskog rata pristupa jezičkom pitanju?

Posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji nije postojao državni jezik niti je to pitanje pravno regulisano, srpski i hrvatski su bili u ravnopravnoj upotrebi. Godine 1954. u Novom Sadu, u Matici srpskoj, jedna grupa srpskih i hrvatskih lingvista i književnika dogovorila se da Srbi i Hrvati govore jednim jezikom i da je to srpskohrvatski jezik ili hrvatskosrpski, sa ravnopravnom upotrebom oba naziva, ravnopravnom upotrebom ekavice i ijekavice, što su pretočili u poznati Novosadski sporazum. Međutim, odmah su krenuli nesporazumi oko tog sporazuma, njegova različita tumačenja i viđenja. Pojedini ugledni hrvatski lingvisti, kao što su Ljudevit Jonke i Dalibor Brozović, nizom tekstova, i u stručnim časopisima i u štampi, otvaraju pitanje jezika insistirajući na tome da postoje dve varijante, istočna i zapadna ili, kako se zvalo, beogradska i zagrebačka ili srpska i hrvatska. U nekim nastupima to insistiranje na dve varijante imalo je i radikalnije oblike, u smislu da sve što je ijekavica to je hrvatski jezik, dakle i ono što bi bilo na teritoriji Bosne pisano ijekavicom gledano je kao hrvatsko govorno područje. Ti stavovi su kulminirali u martu 1967. godine, kada je 18 ustanova nauke i kulture Hrvatske, među njima Matica Hrvatska, Društvo književnika, JAZU, fakulteti u Zagrebu i Zadru itd., donelo Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika. Ta deklaracija usvojena je prvo u Matici 13. marta, onda su je sukcesivno dalje usvajale druge ustanove, da bi na kraju 15. marta bila usvojena u Društvu književnika Hrvatske.

Šta se traži Deklaracijom?

Suština deklaracije bio je stav da je u Jugoslaviji u praksi formiran državni jezik, pod čime se podrazumevao srpski jezik koji je nametnut hrvatskom. Uz to je išao zahtev da se naziv srpskohrvatski jezik ukine, odnosno da se priznaju posebno hrvatski književni jezik i srpski književni jezik. Takođe, postavljen je i zahtev da svi službenici, nastavnici i javni radnici u jednoj sredini, u jednoj republici, smeju u službenoj upotrebi da koriste samo jezik te sredine, bez obzira na svoje poreklo. Dakle, u Hrvatskoj bi u službenoj upotrebi bio samo hrvatski jezik, prethodno odvojen od srpskog, a svi stanovnici Hrvatske, bez obzira na svoje poreklo, da li su Srbi, Italijani, službeno bi mogli da koriste samo hrvatski jezik. To je naravno onda otvaralo hrvatsko nacionalno pitanje u Jugoslaviji, a istovremeno i pitanje položaja Srba u Hrvatskoj. Deklaracije je 17. marta u celini objavljena na prvoj strani Telegrama, uglednog časopisa za kulturu i književnost.

Savez komunista Hrvatske je znao za njenu pripremu?

Nesumnjivo, između ostalog i jer su mnogi sastavljači tog dokumenta bili članovi SK. Hrvatska partija nije ni pokušala da spreči njegovo objavljivanje. Naime, 16 marta je bio sastanak u CK Hrvatske, gde je bila grupa sastavljača deklaracije, a istog dana je Večernji list objavio opsežne izvode iz Deklaracije. Telegram je bio već odštampan, ali još nije bio distribuiran.

Da li se i u Beogradu znalo za Deklaraciju?

Da, znali su pisci, znala je partija. Ali, zvaničnih reagovanja nije bilo ni u štampi 18. marta. Savez komunista Srbije prirodno nije reagovao. Kažem prirodno, jer je takva bila politika u okviru SKJ – podrazumevalo se da svaka partija treba u svojoj republici da se bori protiv nacionalizma. Ali srpski pisci nisu čekali. Čim se Deklaracija pojavila jedna grupa njih je sastavila odgovor koji su nazvali Predlog za razmišljanje. Autor predloga je najverovatnije bio Mihiz. Mihiz je noću 16. na 17. napisao taj dokument. Posle toga odneo je taj papir u Prosvetu, gde je Antonije Isaković bio direktor, tu su bili i Petar Džadžić, Milutin Milankov i još nekoliko uglednih pisaca, koji su malo doradili i stilizovali taj dokument. Sticajem okolnosti još odranije je za 19. mart bila zakazana godišnja skupština Udruženja književnika Srbije.

Šta se dešava na Skupštini?

Skupština zaseda u vrlo burnim i dramatičnim uslovima. Skupu su prisustvovali i predstavnici partije, koja je saznala za Predlog i nastojala je da spreči da se on pojavi na Skupštini. Njegovi autori su predložili da Predlog bude tačka dnevnog reda, ali to nije usvojeno. Onda u pauzi počne skupljanje potpisa za Predlog i konačno je nešto više od četrdeset pisaca potpisalo taj dokument. Među njima su bili Antonije Isaković, Matija Bećković, Brana Crnčević, Mira Alečković, Petar Džadžić, Ljubomir Simović, Dušan Radović, Zoran Gavrilović...

Već na samoj Skupštini videlo se prilično veliko šarenilo u odnosu srpskih pisaca prema čitavom tom problemu. S jedne strane, tu su književnici koji se već tada mogu smatrati nacionalistima, poput Mihiza, sa druge strane imamo Antonija Isakovića, koji je član CK SK Srbije i koji insistira na tome da je Predlog samo odgovor na hrvatsku Deklaraciju, koji govori da je on za jedinstven srpskohrvatski jezik, ali da ne može da nameće hrvatskim piscima kojim će jezikom da govore, pa ako su već izabrali hrvatski, onda Srbija treba da reaguje na taj zahtev. A opet, tu su potpisnici koji, kao na primer Mira Alečković, povlače potpis na istoj Skupštini posle nekih reagovanja predstavnika partije. Na toj skupštini, recimo, Zuko Džumhur i Branko Ćopić upozoravaju na situaciju u Bosni. Zuko Džumhur potpisuje Predlog, pa onda povlači svoj potpis. Branko Ćopić ga ne potpisuje, njemu je Zoran Gavrilović dao tekst da potpiše, on ga je pogledao i rekao: “Ja to ne potpisujem jer u Bosni za ovo glave lete.” Matija Bećković mi je prošle godine ispričao da je u nekim kasnijim susretima Branko Ćopić njemu više puta ponavljao: “Ne znate vi šta je Bosna.” Roksanda Njeguš, koja za sebe kaže da je komunista, Srpkinja iz Hrvatske, insistira na tome da ne treba na ovaj nacionalistički odgovor iz Hrvatske odgovarati nacionalizmom iz Srbije i da ne treba Skupština da se bori za prava Srba u Hrvatskoj, da će oni to sami da reše u Hrvatskoj.

Kad ste već pomenuli partiju, kakva je uloga njenih predstavnika na Skupštini?

Najpre moram da kažem da je Predlog podnet Skupštini sa idejom da se o njemu raspravlja za petnaest dana na sledećoj skupštini UKS. Situacija je takva da sami predlagači insistiraju da se o njemu tajno raspravlja, a diskusija zapravo počinje na zahtev partijskih predstavnika koji su tu prisutni i u suštini počinje posle izlaganja Roksande Njeguš. Diskusija je vrlo oštra, emotivna, napeta. Na momente se vodi borba za mikrofon. Predstavnici Partije su Milan Vukos, koji je bio republički sekretar za kulturu, i Milojko Drulović, član Izvršnog komiteta CK SKS; Vukašin Mićunović je tu celo pre podne, ne može da dođe do reči. Kada je Drulović nekako došao do mikrofona, Duško Radović mu je dobacio – “predstavi se”. Radović hoće da kaže – ovo je skup pisaca, ovde nema mesta za predstavnike partije. Milojko Drulović je onda rekao: “Ja sam član CK SK Srbije, nisam došao nepozvan, žao mi je što se pravi problem od toga da neko kaže nekoliko rečenica i ja pod tim uslovima ne želim da govorim. Od potpisnika Predloga najzanimljiviji govor imali su Mihiz i Duško Radović. Mihiz insistira na nacionalnom pitanju i na odbrani ćirilice. Ali možda je najvažniji govor Duška Radovića, koji iznosi dve stavke koje zapravo suštinski udaraju u temelje sistema. Prva je da iza deklaracije stoje hrvatski političari. On doslovno kaže da Srbi ne treba da budu naivni, da ne misle da je to stav samo hrvatskih ustanova kulture već da je to stav SK Hrvatske. Drugi njegov stav glasi da je partija izgubila bitku na nacionalnom pitanju. “I sada mi” – misli na intelektualce koji se bore za nacionalna prava – “rešavamo nacionalno pitanje Jugoslavije”. Dakle, partija nije rešila nacionalno pitanje i sada predstavnici partije ovde nemaju šta da traže, sada mi kao pisci rešavamo nacionalno pitanje. Tek posle tog njegovog govora Milojko Drulović ponovo dolazi do reči i ovoga puta govori o tome da će partija u Hrvatskoj reagovati, da će napredne snage u Hrvatskoj pobediti nacionalizam, da nije potrebno da se iz Srbije reaguje itd. Uglavnom, ta skupština je završena bez nekog konačnog stava, o Predlogu se nije glasalo, zapravo je on u diskusiji praktično odbijen jer većina nije bila za njega. Kažem, njih četrdesetak je potpisalo, to je bila manjina.

Koliko je UKS tada imao članova?

Oko tri stotine, sa piscima sa Kosova i Metohije i Vojvodine, ne znam koliko ih je bilo na Skupštini. Otprilike Predlog za razmišljanje je potpisalo oko 11 odsto članova Udruženja književnika Srbije. Od njih je devetoro povuklo potpis ili odmah ili narednih dana u pismu Gradskom komitetu ili štampi. U suštini, ostala je oko trećina onih koji su bili dosledno za Predlog za razmišljanje i koji nisu povlačili svoj potpis i tačno 21 je bio komunista. Predlog je pročitao Zoran Gavrilović. Njega su izabrali jer je bio profesor univerziteta, dobro je govorio. On je izvukao papir iz džepa, pročitao Predlog, verovatno nije ni pročitao sve potpisnike nego one najmarkantnije, vratio papir u džep i sad u arhivama uopšte nema originalnog teksta.

Čega ima?

Pošto je sednica magnetofonski snimana, postoji ono što je na traci zabeleženo i što je kasnije prekucano. Dakle, u partijskim dokumentima ili u gradskom komitetu, u arhivu Beograda i u Titovom fondu u arhivu Jugoslavije ima mnogo kopija stenograma sa tog sastanka i Predloga za razmišljanje koji je pročitao Gavrilović. Ali, to nije originalan dokument. Na postojećem spisku je 37 potpisnika, ako se doda i sam Gavrilović, to je 38. Novinari koji su bili na Skupštini su posle objavljivali neke spiskove potpisnika, kako je ko šta otkrivao, pa se tako u štampi pojavljuju još neka imena. U jednom kasnijem izveštaju državne bezbednosti pominje se kao potpisnik i Živorad Stojković, brat Bate Stojkovića. Uglavnom je u partijskim dokumentima figurirao broj od 42 potpisnika. Matija Bećković misli da je bilo 45 potpisnika.

Šta se dešava narednih dana?

Prvo je reagovao Gradski komitet SK Beograda, koji je Predlog za razmišljanje osudio kao nacionalistički i šovinistički akt. On je stavljen u istu ravan kao Deklaracija iako je Deklaracija usvojena u 18 ustanova Hrvatske, a Predlog je potpisala ubedljiva manjina pisaca Srbije. Gradski komitet nije kažnjavao potpisnike, on je usvojio političku osudu dokumenta i onda je prepušteno osnovnim organizacijama SK da raspravljaju o odgovornosti potpisnika. Kažnjeni su svi osim Mire Alečković i Zuke Džumhura, koji su povukli potpis na samoj Skupštini. Oni su kritikovani na sednicama svojih partijskih organizacija, ali formalno nisu kažnjeni. Ostali su dobili kazne, uključujući i one koji su potpise povukli narednih dana. Ali niko nije isključen iz partije. Poslednja opomena je bila, recimo, najviša kazna, koju je dobio Antonije Isaković. To je bilo paradoksalno – oni koji su bili u partiji kažnjeni su, oni koji su bili van partije nisu kažnjeni iako su bili veći nacionalisti, to jest bili su inicijatori cele akcije, poput Mihiza. Krivično gonjenih nije bilo ni u Hrvatskoj ni u Srbiji. U Hrvatskoj su partijske kazne bile oštrije, bilo je i isključenja. Otprilike je i tamo, kao u Srbiji, oko polovine kreatora i potpisnika Deklaracije bilo u SK, uključujući i Miroslava Krležu.

Kakva je Krležina uloga bila u tome?

Krleža je bio jedan od glavnih aktera usvajanja Deklaracije. On je za deklaraciju glasao dva puta, kao i dobar deo učesnika tih događaja jer su oni bili po pravilu članovi više tih institucija. Krleža je glasao za Deklaraciju prvi put u odjelu za suvremenu književnost JAZU, a drugi put je imao presudnu ulogu u Društvu književnika Hrvatske. Savremenici svedoče da je bilo prisutno oko 80 pisaca na toj skupštini i oni su dobijali primerak Deklaracije na ulasku u salu. Deklaracija je odmah stavljena na glasanje. Uvek se prilikom usvajanja insistiralo na tome da se ne može menjati tekst već se ona može samo kao takva prihvatiti ili odbaciti. Kada je u DKH došlo do glasanja, samo 10 ruku se podiglo. Onda je Krleža digao ruku i tada je cela sala glasala za Deklaraciju.

Krleža je bio član CK, kao Isaković u Srbiji, šta se s njima desilo?

Krleža je u međuvremenu razgovarao sa Titom u Beogradu, ali je odbio da povuče podršku Deklaraciji. On je podneo ostavku na članstvo u CK Hrvatske. S tim što ostavku nije uputio partiji nego Bakariću lično, zamolivši ga da on prenese njegov stav u CK Hrvatske. U Srbiji je Antonije Isaković posle kažnjavanja poslednjom opomenom u Prosveti podneo ostavku na članstvo u CK Srbije. Oformljena je komisija koja je razgovarala s njim, u kojoj su između ostalih bili Dobrivoje Radosavljević i Latinka Perović. Ni Isaković nije hteo da se odrekne potpisa. Tu se videlo na neki način nejedinstvo u rukovodstvu SK Srbije. Naime, kada je Izvršni komitet raspravljao o Isakoviću, dan pre nego što će to učiniti i CK, većina članova je bila za oštrije mere. Mnogi su tražili da bude isključen iz SK, a ne da se samo usvoji njegova ostavka, neki su bili i za isključenje iz Partije. Dobrivoje Radosavljević, koji je vodio sednicu, i Latinka Perović, bili su za blaže mere, odnosno da se jednostavno prihvati ostavka, što je na kraju i prošlo iako je taj predlog zapravo bio u manjini.

A na CK?

Vrlo malo je bilo diskusije na Centralnom komitetu o Antoniju Isakoviću. Latinka Perović insistira da se celo pitanje ne svede samo na Antonija Isakovića nego da se raspravlja uopšte o problemima u društvu, o položaju partije i njenoj politici, o nacionalnom pitanju itd. Ali, sama ostavka je praktično usvojena bez rasprave.

Tada dolazi do još većeg razlaza inteligencije i partije?

Od tog trenutka postoji jasan raskol između partije, s jedne strane, i te grupe. Posle demonstracija 68. godine, za koje je Državna bezbednost optuživala upravo ovu grupu pisaca, taj sukob se pojačava. Neki od njih su radikalniji, neki manje radikalni, ali generalno, to je grupa koja je već otvoreno protiv sistema, protiv vlasti, protiv takve Jugoslavije. Oni se protive promenama Ustava, oni su protiv formiranja crnogorske nacije, oni agituju protiv izgradnje pruge Beograd – Bar, insistiraju na teškom položaju Srba van Srbije, naročito na Kosovu i Metohiji, dakle potpuno se razilaze s partijskom politikom.

Kakav je epilog?

Epilog je takav da buja nacionalizam. U Hrvatskoj manje-više nesputano do Maspoka. U Srbiji su neki od potpisnika Predloga bili privremeno isključeni iz javnog života: Matija Bećković, Duško Radović – njihove emisije su skinute sa televizije i radija. Ta grupa intelektualaca se koncentrisala u svojim uporištima, Prosveti, Matici srpskoj, Srpskoj književnoj zadruzi. Partija nastoji da se političkim sredstvima bori protiv drugačijih mišljenja, ne ide na administrativne mere. Zanimljivo, kada rukovodstvo Srbije počinje 1971, 1972. da malo aktivnije pritiska ta nacionalistička uporišta i da se bori protiv nacionalista, tada biva zbačeno upravo sa optužbom da je podržavalo nacionalizam. Iako se Marku Nikeziću i Latinki Perović nikako ne može prebaciti da su bili pristalice nacionalizma. Sa druge strane, iako Dobrica Ćosić odlazi sa mesta direktora SKZ, ta grupa ljudi nastavlja da deluje, kriza u društvu postaje sve akutnija posle ustavnih promena 1974. i na neki način se to nezadovoljstvo u nacionalnim krugovima još više podgreva.