Sergej Flere

Vruće vojvođansko leto 1988: Jesu li Vojvođani stremili da zbace svoju vladu? Da li je Milošević bio prethodnik savremenog populizma?

8. maj 2022.

Autor fotografije Jaroslav Pap

SAŽETAK: Raspadu Jugoslavije prethodilo je više događaja koji su predstavljale vododelnice. Jedan od njih je bio svrgavanje vojvođanskog autonomističkog rukovodstva oktobra 1988. Niz mitinga širom Vojvodine na leto 1988., mogao je izgledati spontano i kao delo “običnih građana”. Nazvan je antibirokratskom revolucijom. Međutim, ti mitinzi, uključujući stalnu grupu demonstranata koji su navodno izražavali pritužbe srpskih stanovnika Kosova, iskazuje se kao, u osnovi, proizvod delovanja srpske elite sa sedištem u Beogradu. Elitu je predvodio predsednik srpskih komunista Slobodan Milošević. Vojvođansko rukovodstvo se najviše prigovaralo da “nemaju razumevanja za kosovske Srbe”. Mediji, politička policija, neki viđeni intelektualci imali su važne uloge. Cilj je bio da se ostvari priljubljeni projekat srpske elite “jedinstvena Srbija”, ukidanje tadašnje autonomije Vojvodine i Kosova. To je omogućeno svrgavanjem vojvođanskog rukovodstva oktobra 1988, a izmene Ustava Srbije usvojene su marta 1989. Antibirokratska revolucija imala je i izrazite crte savremenog populizma.

Uvod

Jugoslovenski raspad je predmet bogate biblioteke naučnih radova. Naučnici su se bavili ne samo s političkim aspektima (Gagnon, 2004; Bunce, 2001), več i istorijskim (Ramet, 2006), pojmom i raspadom jugoslovenstva (Djokić, 2003), kulturom (Wachtel, 1998), privredom (Woodward, 1995), pravnim aspektima (npr. Radan, 2002; Dugard, 2013), međunarodnim kontekstom i ne-odgovorajućom reakcijom međunarodne zajednice (npr. jedno viđenje Glaurdić, 2011; drugo Radeljić, 2012), nacionalizmom (Malešević 2002, 2006).

Ima i radova koji se bavi pregledom naučnih radova o raspadu Jugoslavije (Ramet, 2005; Bieber, Galijaš i Archer, 2014).

Među tim radovima o raspadu Jugoslavije, dosta neosvetljeno ostaje kako je zbačena vlast u Vojvodini, a taj događaj je bio od značaja u raspadu (kao što će biti predstavljeno). Naročito pitanje jeste da li je narod Vojvodine sam težio da zbaci komunističku vlast ili je bio niz mitinga protiv ove vlasti na leto 1988. organizovan spolja. Upravo ti mitinzi su doveli do tog svrgavanja.

To pitanje nije samo još jedan detalj u drami jugoslovenskog raspada, jer bi bez toga Milošević ostao u manjinskom položaju unutar SKJ. I mada SKJ nije trajao mnogo duže (do januara 1990.), momenat zbacivanja je imao velikog značaja, jer je pokret nazvan antibirokratska revolucija (AB) izašao izvan granica tzv. uže Srbije, možda bi pregovori o Jugoslaviji bili nešto više mogući. U stvari, AB je učinila rat verovatnijim, jer je skupljena masa spremna za rat, ili barem da podrži nasilje.

Godine 1988. Savez komunista Jugoslavije je nominalno bio još na vlasti kao jedina partija. Međutim, republički i pokrajinski ogranci bili su nezavisni, razlike među njima su bile otvorene, odnosile su se na osnovna pitanja, uključujući pitanje organizacije Jugoslavije i uvođenje višestranačkog sistema. Politički i ekonomski sistem loše su funkcionisali već neko vreme (Flere i Klanjšek, 2019, 187-189). Milošević, koji je bio predsednik srpskih komunista od 1986. pokrenuo je izradu saveznog ustava sa zakonodavnim telom koje bi se formiralo na principu „jedan čovek jedan glas“, što bi snagama koje je on predvodio u načelu omogućilo da ostvare političku većinu (Ribarič, 2015, 280-281), čime bi se promenio odnos snaga koji je u to vreme postojao na ravni federacije (jednakost u zastupljenosti osam konstituenata). Taj Miloševićev potez, u ranom stadijumu, zabrinuo je naročito slovenačku elitu. Dok bi Milošević menjao taj deo političkog sistema, on u to vreme ne bi dozvolio uvođenje višestranačkog sistema, kojeg su tada snivali u Sloveniji.

Te godine su stanovnici Jugoslavije bili frustrirani naročito padajućim standardom života, a to je bio proces koji je trajao od početka desetleća. To je počinjalo da ima jasne političke posledice.

Vojvođanski ekonomski uspesi (Boarov, 1996) iz kraja 70ih godina u javnoj svesti su zaboravljeni.

Bili su duboko nezadovoljni svojim političkim establišmentom, njegovom nesposobnošću da preduzme promene i stanjem neizvesnosti i nesigurnosti koje se sve više osećalo. Bili su spremni da prihvate radikalne zaokrete. Samoupravljanje, koje nikad nije bilo sasvim primenjeno, delimično služivši kao ukras nosiocima vlasti, gubilo je privlačnost kod običnog naroda. Kriza komunističkih sistema u Evropi takođe je imala svoj udeo u iscrtavanju stanja nesigurnosti (Radeljić, 2012, Flere i Klanjšek, 2019, 207-65). Mase su bile spremne da „kupe“ pakete koje će im elite ponuditi kao nove i obećavajuće.

Na pozornici su već neko vreme delovali etnički preduzetnici kaleći međunacionalne odnose, nudeći čudne proizvode, od novih verskih proizvoda, kakvo je bilo viđenje bogorodice hrvatskoj deci u Hercegovini, do šetanja relikvija Svetog Kneza Lazara i do navodnih masovnih bolesti, dece na Kosovu (Hay i Foram, 1991, 1196). U tome su se etnički preduzetnici nadmetali, na način na koji to shvata Horovic (Horowitz, 1985), gde nadmetanja nameću nacionalizam narodu, dok ga nacionalizam ne savlada.

U ovom radu će se razmotriti situacija u Srbiji, posebno u Vojvodini, „putovanje“ jednog pokreta koji je izvirao sa Kosova, a dospeo u Vojvodinu na leto 1988.g., koji je doveo do rušenja vojvođanskog autonomističkog vođstva. Pitanje je značajno jer je Vojvodina imala jedan od 8 glasova u Jugoslaviji u okviru konsocijalnog uređenja (Flere i Rutar, 2021). Janez Stanovnik, predsednik Slovenije u to vreme, koji je Jugoslaviji bio privržen, zabrinuo se da bi pad vojvođanskog rukovodstva uličnim mitinzima vodio do odnosa “6:2” na jugoslovenskoj pozornici (Hudelist, 1989, 167), gde bi samo Hrvatska i Slovenija uspele da se odupru snazi putujućih mitinga.

Stoga se taj pokret mitinga može posmatrati kao proces koji je antagonizovao slovenačko javno mnjenje, ubrzavajući put ka secesiji.

Metod

Ovaj rad je zasnovan na metodima koji odgovaraju otkrivanju stvarnih pokretača mitinga i svrgnuća rukovodstava Vojvodine 1988. Prvenstveno su to bila istraživanja pisanih izvora i razgovori sa kompetentnim osobama. Znači, da se pretpostavljalo da stvarni pokretači nisu sasvim identični sa onima kojima su se javno prezentirali (da se radilo o spontanom nezadovoljstvu Vojvođana).

Posebnosti Srbije

U okviru studija o raspadu Jugoslavije, Srbiji je nekoliko puta namenjena posebna pažnja (Dragović-Soso, 2003, Ramet, 2004, 2005; Grdešić, 2019). Srbija se razmatra posebno i u brojnim biografijama Sobodana Miloševića, npr. LeBor, 2002; Djukić, 2001; Sell, 2002).

Srbija je bila posebna unutar jugoslovenske federacije, u periodu počev sa ustavnim dopunama iz 1971. (kodifikovano Ustavom iz 1974.), kada su dve pokrajine, ostavši sastavni deo Srbije, stekle položaj konstituenata Jugoslavije, sve u okviru vrlo decentralizovanog uređenja. Najvažnije, sve značajne, pa i neke manje značajne, odluke federacije su se donosile saglasnošću svih osam članova, što je dovodilo do dugih pregovaranja i blokada u odlučivanju. Tako je budžet bio u celoj deceniji 1981-1990. donošen sa zakašnjenjem.

Kao što je poznato, dve pokrajine su bile veoma različite: dok je Vojvodina u prošlosti bila u sastavu Ugarske, a Srbi su činili apsolutno većinu (54% prema Popisu iz 1981.), dotle je Kosovo imalo otomansku prošlost i Albanci su činili većinu (77% godine 1981.). Vođstva dve pokrajine nisu bila spremna na ustupke u pogledu nadležnosti – sve do Antibirokratske revolucije (AB).

Postojeća decentralizacija Srbiji je bila pre svega odgovor na zahteve većine sa Kosova, da ono dobije pun status republike, što se u Jugoslaviji nikad nije ostvarilo. Težnje u Vojvodini su pre 1971. bile manje izražene (Popović, 1968).

Rešenje usvojeno 1971, potvrđeno 1974. ubrzo je dovelo do nezadovoljstava srpske političke elite, koja je izrazila težnju da ona bude „ista kao duge republike“, odn. da se nadležnosti pokrajina bitno smanje. Srpsko vođstvo je to izrazilo već 1977. u materijalu Ustavni položaj Srbije (Petranović i Zečević, II, 635-638). Analiza je bila izražena dosta ezopovskim jezikom, ali je od početka bilo jasno da čemu je elita težila. Npr. u njoj je pisalo: „…primena jedinstva Srbije… je sasvim restriktivna i veoma skromna…” (Petranović i Zečević, II, 635). Analiza je bila izraz težnje da se nadležnosti vrate na stanje pre 1971. Međutim, pokrajinska rukovodstva, a posebno vojvođansko na razgovor o tome nisu pristajala. Npr. 1977. na raspravi, Boško Krunić se u ustavna pitanja nije hteo ni da upušta, već je insistirao na cenama poljoprivrednih proizvoda, gde Srbija navodno nije podržavala vojvođanske stavove i upravo to predstavljao kao razlog nejedinstva (Petranović i Zečević, II, 646). Spor je trajao tokom celog perioda 1977.-1988.

Rasprava nije postala javna do 1981. kada su izbili nemiri na Kosovu, a vođstvo Srbije je nastojalo da te dve stvari (nemire i odsustvo nadležnosti Srbije na Kosovu) poveže. Raspravljajući o nemirima, 24. decembra 1981., veteran na političkom vrhu Srbije Petar Stambolić žalio se na sednici Centralnog komiteta: “U praksi se osporavaju osnove jedinstva u Srbiji [od strane pokrajina]…osporava se [ona] kao nacionalna država…” (Petranović i Zečevič, II, 638). Na istoj sednici Stambolić se žalio kako republičke snage bezbednosti ne mogu da neposredno intervenišu i suzbiju nemire na Kosovu (655).

Uskoro posle Titove smrti savezne vlasti su reagovale na nemire na Kosovu uvodeći vanredno stanje i niz mera, posebno na području obrazovanja. Te mere su na različite načine bile represivne i restriktivne prema Albancima: mnogi direktori škola su bili zamenjeni, neki školski udžbenici bili su zabranjeni, broj studijskih mesta u visokom školstvu bio je smanjen na području humanističkih studija na albanskom (jezik, istorija), broj mesta na albanskom bio je smanjen a povećan broj na srpskom jeziku (Kostovicova, 2005, 65). 800 albanskih nastavnika je otpušteno. Krivični progon Albanaca bio je raširen: prema jenom izračunu između 1981. i 1986. je 4.000 mladih Albanaca “slato u zatvor” (Meier, 32), čemu se mogu dodati stariji i oni gonjeni posle te godine. Istina, nisu sve kazne u celosti primenjene. Ali to ilustruje atmosferu u vreme pojave srpskog pokreta. Kod Albanaca nije bilo nikakve euforije pobede. Ipak oni su shvatali Kosovo kao “sopstveno”, kako ilustruje Hudelist (1989) i nisu mogli da razumeju srpsku parolu “Život damo, Kosovo ne damo!”

Među saveznim jedinicama nije bilo mnogo interesa za učešće u saveznim merama (osim u Srbiji i delimično u Makedoniji), tako da su se one u mnogome svodile na srpske mere. Saveznim merama Srbija je u mnogočemu ponovo dobila vlast na Kosovu. Da navedemo jedan primer iz drugog izdanja Enciklopedije Jugoslavije, koja je počela da se izdaje u to vreme. U prva dva toma nalaze se opširne odrednice „Albanci“ i „Albansko-južnoslovenski odnosi“. O tome je bilo dosta spora između redaktora sa Kosova i iz Srbije. Odrednice unete u pri tom u osnovi su sadržavale sadržaj kosovskih urednika kao matičnih. Međutim, posle 1981. redaktori iz Srbije izdejstvovali su da se novi tekstovi unesu u već završene tomove ušivanjem na sam početak teksta, sa drugačiji sadržajem (1984). (Izdavanje Enciklopedije nije nikad dovršeno).

Promene u obrazovanju tokom 1980ih godina bile su u prilog Srba. Međutim, obe zajednice su se osećale nebezbedno u zajedničkom sistemu obrazovanja, što je Albance navelo da ga 1990.g. napuste i ustanove privatni sistem, koji nije bio ni finansijski zbrinut od beogradskih vlasti (Kostovicova, 75-125).

Prisustvo saveznog kontingenta policije nije bilo od pomoći. Albanci su ih se plašili, Srbi se nisu osećali bezbednijim.

Dakle, mere iz 1980-ih godina dovele su do daljeg pogoršanja situacije na terenu, nepoverenje među nacionalnim zajednicama je raslo (Pavlović, 2009, 49-50). To je kulminiralo navodnim masovnim medicinskim slučajevima na koje su se obe zajednice pozivale, optužujući drugu (npr. Hay i Foram, 1991) .

Srpski pokret na Kosovu

Tokom 80-ih godina mala grupa Srba na Kosovu, posebno u Kosovu Polju, počela je da se okuplja i raspravlja o tome što su smatrali svojim neodrživim i proganjanim položajem na Kosovu. Objektivna strana problema je bio padajući udeo Srba u stanovništvu Kosova. U to vreme Srbi su činili približno jednu sedminu kosovskog stanovništva (1981: 13,2 %), a taj udeo je opadao od kraja Drugog svetskog rata. Seksualno napadanje žena Srpkinja od strane muškaraca Albanaca često je navođeno kao razlog, uz malo činjenične podrške (Blagojević, 1996).

Pitanje sudbine Srba na Kosovu, pa i u Jugoslaviji, uskoro je preuzeto od strane srpske inteligencije, uključujući Srpsku pravoslavnu crkvu (Atanasije Jevtić, „Sa Kosova i oko Kosova“, Pravoslavlje, 366, 15. 6. 1982. i kasnije u tom listu; Kerčov 271-3). Crkva je nevoljama Srba na Kosovu dala teološku dimenziju mučeništva. To se uklapalo u intelektualnu produkciju i narativ iz tog vremena prema kojem su Srbi Jugoslavijom bili „prevareni“, njene „žrtve“ (Dragović-Soso, 2003). Kosovo je bilo glavni predmet tog diskursa, a pisac Dobrica Ćosić možda glavni nosilac tog stava (2002-3).

Sam srpski pokret na Kosovu je privukao je izvesnu naučnu pažnju. Ramet je o mitinzima pisala kao o „prividno spontanim“…“ali pažljivo organizovanim“ (2005, 56). Još 1996. je pisala, da je „Milošević mobilisao nekoliko stotina Srba koji su dovedeni u …gde su organizovali dva dana demonstracija protiv vlasti...” (1996, 29). Glaurdić je 2011. tvrdio „da kod ovih demonstracija nije bilo ničeg spontanog u organizaciji i vremenskom određenju” (29). Bennett je pisao slično, „da nije kod tih mitinga bilo ničeg spontanog, njima se pažljivo upravljalo“ (1995, 98). I Pavlović u svojoj istoriji Srbije smatra tako (Pavlowitch, 2002, 194). Tako čine i drugi autori koji razmatraju šire procese raspada Jugoslavije, gde se to iskazuje kao Miloševićev način delovanja.

Ali autor koji razmatra posebno AB imaju drugačije stanovište.

Vladisavljević je tome posvetio doktorat na LSE, monografiju, upravo usredsređujući se na žalbe isticane u pokretu srpskih Kosovaca. On tvrdi: „Ja pokazujem, da je akcija običnih ljudi na Kosovu, u Vojvodini, Crnoj Gori i srednjoj Srbiji centralna u pokretanju i širenju protesta.” (2008, 5). I dalje: “AB pokazuje da su obični građani na Kosovu, u Vojvodini i Srbiji pokrenuli proteste i odlučujuće doprineli njihovom širenju” (2020, 14).

Jedan drugi autor koji se usredsredio na AB u novije vreme je Grdešić. Primenjujući kvantitativne metode on dolazi do zaključka da su elitni događaji (sednice komiteta SK) pokretali mehaniku javnih skupova u Vojvodini g. 1988., što bi značilo da je organizatorima skupova mogla pomoći logistika organizacije SSRN, jedne transmisione organizacije (Grdešić, 2020, videti takođe Grdešić, 2019, Grdešić, 2016).

U ovom radu podrobnije će se razmotriti AB (mitinzi, medijska kampanja, učešće srpske elite), pitanje potražnje za AB u Vojvodini, određivanje njenog karaktera u smislu političke nauke.

Struktura AB

AV se može opisati preko tri vrste aktivnosti, koje su se međusobno preplitale dopunjavale u političkom: 1. mitinzi, 2. “proizvodnja naroda” putem medija i 3. delatnosti političke i intelektualne elite. U tome su se susreli građanska nacionalistička inteligencija i Miloševićeve snage, prvi ne insistirajući u to vreme na višestranačju, a drugi svesno to odlažući.

1. Mitinzi

Dok predstavnici srpskog pokreta nisu posetili Miloševića, aktivnost Srba s Kosova je uglavnom bila ograničena na Kosovo. G. 1986. posetili su Skupštinu SFR jedan put i bili primljeni od strane Kolj Široke. Milošević je vođe tog pokreta primio 17. juna 1988. na Novom Beogradu, kao predsednik Saveza komunista Srbije. Tamo je predloženo od strane jednog od učesnika pokreta da se skup Kosovaca održi u Novom Sadu, a Milošević je insistirao da se ne organizuju simbolička ili stvarna kolektivna napuštanja Kosova (Kerčov i dr., 1990, 235; Vladisavljević, 2009, 121.) Milošević je sledio sa retoričkim pitanjem da li iko od prisutnih ima nešto protiv na šta se niko nije javio (Kerčov idr., 25).

Miloševićevo odobravanje novog toka delovanja je pokretu Srba dalo novo polet, novu podršku, ali i novo upravljanje. Tehnička podrška j dolazila od srpskog političkog vođstva na leto 1988., kao i od Službe bezbednosti Srbije.

Grdešić je sumnja u značaj poslednjeg oblika pomoći i njegovoj efikasnosti. Policija, uključujući političku policiju bila je i moćna poluga vlasti, poluga prinude, mada je veći deo funkcija bio u rukama republičkih i pokrajinskih policija, a savezna policija je bila slaba. Analiza CIA je 1985. naglasila da pokušaj recentralizacije (pod Stanetom Dolancom) nije bio uspešan (Directorate of Central, 1986). Mada ti odnosi unutar službe bezbednosti uglavnom u to vreme nisu bili poznati široj javnosti, moguće je pretpostaviti da su direktori preduzeća poslušali zahteve s njene strane za slanjem radnika na demonstracije, uviđajući da se poluge vlasti prenose sa pokrajine na republiku.

Pripadnici SDB Srbije su ih u tom smislu instruisali, zajedno sa članovima republičkog komunističkog vođstva i pripadnicima vojne službe bezbednosti. Takvi timovi su slati avgusta 1988. u najmanje 10 (Anonimni 2) ili čak 20 opština u Vojvodini (Anonimni 3), gde su boravili i po 7 dana. Anonimni 3 bio je pozvan u Apatin avgusta 1988, gde je prisustvovao sastanku koji je sledio jednoj takvoj poseti iz Beograda i svedočio o tome da je uspeo da izmeni pripremljene zaključke sastanka, u kojima se zahtevalo smenjivanje vojvođanskog rukovodstva. Te posete su imale strateški karakter, jer su bile direktno usmerene i na ukidanje položaja Vojvodine. Formalno boraveći u banjama i kod rođaka, bilo je i više a političkih razgovora dnevno.

Sami mitinzi počeli su 9. jula 1988, kada je nekoliko stotina ljudi došlo u Novi Sad. Prošetali su se značajnim delom grada i pristupio im je znatan deo domaćina, ali sve nije prelazilo hiljadu lica. Praćeni su od policije. Ustavili su se pred glavnom upravnom zgradom (Banovina), gde su dobili dovod struje i vode, koji je ubrzo prekinut. Govorio je Mićo Šparavalo, koji je bio i vođa puta i vojnički je komandovao učesnicima, koji nisu smeli da se udaljuju (Žilnik). Vratili su se specijalnim vozom isto posle podne bez plaćanja vozarine Serenčeš, u Lekić idr., 2009, 43.

Elita je učestvovala u organizaciji mitinga i u sasvim operativnim poslovima. Transparenti koje su mitingaši nosili mogli su da izgledaju jednostavno i neprofesionalno (da bi izgledali narodski i iskreno), ali na njihovoj izradi je učestvovao i npr. scenograf Pokrajinskog pozorišta u Prištini Geroslav Žarić (Žilnik). Žarić je takođe objasnio da je za njega učešće obavezno „jer radi u državnoj službi“. Još značajnija je bila podrška beogradskih medija. Tamo je Milošević postavio nove direktore i urednike jednu godinu ranije. Bilo je i spontanog učešća nekih beogradskih kulturnih poslenika, koji su učestvovali i na putujućim mitinzima, viđeni su bili pevačica Olivera Katarina (koja je pevala patriotske pesme), novinar Aleksandar Tijanić i pesnik Matija Bećković (Žilnik; Anonimni 3).

Žilnik je izvestio da je kao filmski režiser bio zaintrigiran jula 1988. novosadskim mitingom i da je hteo snimiti film o njemu. Obratio se direktoru Televizije Novi Sad Andriji Majtenji Markoviću, koji nije pristao da mu da ekipu, „jer je tako bilo dogovoreno sa TV Beograd, koja će to pokriti“. Bio je u kontaktu sa direktorom TV Beograd, koji je odgovorio da ne može da mu posudi ekipu „jer se ti skupovi ne odnose na kulturu“. Na kraju je dobio ekipu TV Ljubljana, pa je morao da ceo narativ prilagodi (film „Stara mašina“) Žilnik je bio vrlo impresioniran kako su sami organizatori mitinga profesionalno pokrili događaje, koje je sam posmatrao. Posebno je naveo kako je to bilo suprotno studentskim demonstracijama 1968.g.

U knjizi Kerčova i saradnika, Zoran Grujić, član kosovskog odbora za mitinge, naveo je (255) kako su na licu mesta, tokom mitinga, koordinirali sa ekipom TV Beograd koju je vodila Gordana Suša, tako da se hod automobila i pešaka slagao sa kretanjem kamera, pa su dobijeni dobri snimci, „sa dramatičnim scenama“. „Cilj je bio da se to što više objavi u sredstvima informacija“ (Kerčov i dr., 255). To se odnosilo i na odbijanje demonstranata da šalju delegaciju na razgovore sa predstavnicima vojvođanskog rukovodstva, već bi razgovarali samo kao celina i na otvorenom. To ukazuje na planirani i dramaturški osmišljen miting.

Dušan Ristić, nekadašnji predsednik Skupštine Kosova naknadno je komentarisao novosadski miting: „Najgora stvar koja bi mogla da nam se desi je da nas prime…“ Bolje bi bilo da „(su) nas uhapsili“. „Naša strategija je bila da ih nateramo da [vojvođanski rukovodioci] naprave grešku“ (Hudelist, 190). U nastojanjima Miloševića da obori vojvođansko rukovodstvo miting je bio pravi potez, dok je sa stanovišta Kosovaca drugačije. Sa stanovišta strategije svrgavanja vojvođanskog rukovodstva, trebalo je ukazati da ono „ne mari za kosovske Srbe“, upravo o čemu je Milošević govorio u svom intervjuu NIN-u nekoliko dana kasnije. Žalio se na „ravnodušnost prema Srbiji…ne u nekim narodima, u nekim rukovodstvima“ „ 47 pitanja Slobodanu Miloševiću“, NIN, 3. jul 1988, 13). (Tu se iskazuje i da on govori „u ime naroda“, nasuprot drugim političarima).

Miroslav Šolević, možda najgrlatiji među kosovskim aktivistima, je kasnije objašnjavao zašto mitinzima nisu išli na Beograd, gde je podrška Kosovcima mogla biti veća, svakako bi publika bila veća. „Zašto da pravimo požar pred kuću onog koji je uz nas“ (Kerčov, 181). Ne samo da je shvatao da je u sprezi s Miloševićem, već i da je u tom odnosu moćan.

Nakon prvog mitinga u Novom Sadu 9. jula 1988, beogradski odbor SSRN nije gubio vreme u moralnom šamaranju vojvođanskog rukovodstva. Nasuprot Novom Sadu, Zoran Todorović na sednici SSRN Beograd 11. jula, Politika, 12. jul 1988, 5: „Beograd je mesto gde svako može da izrazi svoje teškoće, svakome je bezbednost garantovana, tu se traži ohrabrenje i kod najviših (političkih) tela. Stoga se (vojvođanska) birokratija boji, svi oni koji ne veruju narodu se boje” Glavna poenta sednice je bila da „stavovi rukovodstva u Novom Sadu ne odražavaju stavove naroda”, ali je predsedavajući Dragan Tomić dodao da „Srbija mora da bude kao sve druge republike” (5).

Sledeći miting je bio u Pančevu, blizu Beograda. Policiji je iznenađujuće bilo da su na glavni trg demonstranti došli istovremeno iz različitih pravaca. Paralelno s mitingom jedan pojedinac je obilazio razne punktove i delio nacionalno propagandni materijal, tada ilegalan, zbog čega je bio priveden. Mada mu je po propisima sledio odlazak kod sudije za prekršaje, rukovodilac pančevačke javne bezbednosti pustio ga je na slobodu nasuprot naredbama Pokrajinskog štaba Anonimni 1 je upamtio da je to bio jak znak, da vojvođanski sistem bezbednosti ne deluje, da naredbe dolaze od drugde.

To je bio tek početak leta mitinga, ukupno ih je u Vojvodini održano preko 30 (Kerčov, 43-48). Dok je jul bio popunjen medijskim spektaklom i euforijom protiv vojvođanskog rukovodstva, avgust je bio popunjen mitinzima u Vojvodini.

Prisustvovalo im je i po više hiljada ljudi. Može se miting u Titovom Vrbasu smatrati vododelnicom, jer je on dosta udaljen od Beograda. Početkom avgusta su neki od učesnika počeli da nose narodne nošnje, da istaknu srpstvo. Odeća je izvirala sa upravo završenog snimanja filma Boj na Kosovu, kojeg je režirao beogradski režiser Zdravko Šotra, a producent je bila Televizija Beograd (Lekić et al., 46). Neko se pobrinuo ta da ta odeća stigne do učesnika mitinga. I drugi stalni učesnici počeli su da nose kape iz srpske tradicije (šajkače).

Žilnik je takođe primetio da su učesnici koji su putovali autobusom po mitinzima imali preobuku u autobusu za različite mitinge, „kako bi se stvorio utisak da ih ima više“. Primetio je i da je tehnička oprema za snimanje najmodernija, kakva se dotad u Jugoslaviji nije koristila. Primetio je strogo organizaciju demonstranata, kojom je komandovao pukovnik milicije Mićo Šparavalo (učesnici se nisu smeli udaljavati bez dozvole).

Tok mitinga je obično bio da se najpre pokaže da su Kosovski Srbi iz tog mesta pozvani. To je odavalo jedan utisak nenametljivosti. U tom slučaju nisu ni lokalne vlasti mogle negativno da reaguju. Na mitinzima bi učestvovali stotine ili hiljade stanovnika iz mesta. Autobusima ih je došlo takođe više stotina ili hiljada. Autobusi su dolazili vremensko usklađeno i učesnici bi dobili sendviče i piće. Inače je taj scenograf rekao da je „odlazak na miting za njega obavezan, jer on radi u državnoj službi“.

Mitinzi su tipično započinjali jugoslovenskom himnom, sledio bi pozdrav od nekog iz lokalne zajednice, patetični govor o patnjama Srba na Kosovu, a završavao bi se pismom najvišem jugoslovenskom rukovodstvu u kojem bi se vojvođansko rukovodstvo sramotilo. Ne možemo u potpunosti da se slažemo sa Grdešićem koji tvrdi da je to bio „paradoksalan rezultat interakcije mase i elite“ (60). Mada masa jeste učestvovala i mada su vođe kosovskih Srba možda verovali da su igrali glavnu ulogu (Miroslav Šolević, intervju Vreme, „Režim nas je iskoristio“, 454, 18. septembar 1999), njih je u stvari vodio Miloševićev režim od sastanka 17. juna. Mile Lavrnić, Miloševićev šef kabineta, telefonirao je 20. jula Miću Šparavalu, tražeći od njega kao „komandanta mitinga“, da dođu u Pančevo kroz tri dana, o čemu ovaj drugi ništa nije znao. Kasnije su Šparavala još dva puta iz CK zvali u vezi s istim. (Kerčov, 245).

Pomagali su im pojedini lokalni funkcioneri iz Vojvodine koji su potajno prelazili na Miloševićeviu stranu, bili su u stalnom kontaktu sa Miloševićevim saradnicima i očito da su primali tehničku podršku oko prevoza, hrane, i drugog. Grdešić navodi da su institucije režima službeno bile uključene u 52.5% mitinga posle 5. septembra, ali to je tek završnica i nas interesuju naročito mitinzi gde ta podrška još nije bila otvorena. Naši intervjui političkih vođa iz tog vremena (Anonimni 2, 3 i 4, Anonimni 1) potvrđuju da je srpska služba bezbednosti bila uključena u organizaciju tokom celog leta 1988. Pa i specijalni voz iz Novog Sada u Beograd 17. juna nije mogao da obezbedi niko drugo do neko sa velikom vlašću.

U pravu je Grdešić da su mitinzi imali dinamiku koja je bila određena „elitnim događajima“. Na žalost on nije mogao da uzme u obzir najvažniji među njima, sastanak kod Miloševića 17. juna.

Među drugim Anonimnog 1 zapažanjima navodimo:

Jedan od organizatora mitinga u Pančevu, Ilija Živković, iz Vršca, bio je priveden zbog izazivanja nereda. U policijskoj stanici iz džepa izvadio je pištolj na kojem je bilo ugravirano. „Iliji Živkoviću od predsednika Srbije Petra Gračanina“. Anonimni 1, koji je bio prisutan komentariše: „Tada sam shvatio da Milošević vlada svim institucijama. Čovek je odmah bio pušten.

Na mitinzima, najpre 12. avgusta u Novoj Pazovi, vojvođanska služba je primetila kolege iz srpske službe, koji nisu bili najavljeni kako su propisi naređivali. Jedan pripadnik je imao novinarsku legitimaciju i kao takav je komunicirao sa učesnicima mitinga.

Vojvođanski funkcioneri državne bezbednosti imenovani u radnu grupu za praćenje mitinga zajedno sa predstavnicima druge službe, javne bezbednosti, tokom jula-avgusta nisu učestvovali na njenim sednicama. Umesto toga pojavljivali su se drugi, mlađi pripadnici te službe, koji su samo beležili tok sednica. Anonimni 1 je kasnije saznao da je beogradska centrala srpska službe Srbije o tim sastancima obaveštavana, tako da je mogla delovati. Unutrašnja razbijenost vojvođanske službe doprinela je njenoj neefikasnosti u sprečavanju i suzbijanju mitinga. Istovremeno, oni koji su lojalnost preneli na Beograd, osigurali su svoju budućnost. I obratno: posle smene vojvođanskog rukovodstva došlo je do čistke u unutrašnjim poslovima.

Upitan o saznanju o direktnim dokazima finansiranja, transporta, snabdevanja hranom i drugim logističkim uslugama od strane srpske službe Anonimni 1 nije imao neposredan odgovor o dokazima, ali je rekao da se „u zbiru to vidi.“ Kaže da je njemu bilo jasno što se tokom leta događa na osnovu dva indikatora: nedelovanje vojvođanske službe i pisanja Politike.

Anonimni 1 se priseća da je nakon oktobarskog svrgavanja vojvođanskog rukovodstva bio lažno optužen u NIN-u izjavom Mitra Kneževića iz saveznog SUP-a da je nameravao vodenim topovima da suzbije demonstracije. Hteo je da to, nekoliko dana kasnije, da razjasni saveznom ministru unutrašnjih poslova kao najvišem funkcioneru. Ali Dobrosav Ćulafić je odmahnuo rukom i rekao „Vlast se sada nalazi preko puta – ukazujući na zgradu republičkog ministarstva“. Dijagnoza Anonimnog 1 je bila potvrđena.

2. Mediji

Beogradski mediji su predstavljali vojvođanske vođe kao istinske neprijatelje Srba sa Kosova već jula. Time je otvoreno leto medijske demonizacije Vojvođana.

Ton osude je skočio objavljivanjem zatvorene sednice vojvođanskog partijskog rukovodstva od 12. jula gde su mitinzi označeni kao nacionalistički, i pomenuta je mogućnost da se zatraži Miloševićeva smena. Međutim, sadržina sastanka odmah je bila poznata rukovodstvu Srbije (Krunić, 2009, 122). To je objavljeno u srpskoj štampi uz istovremenu organizaciju skupova u fabrikama širom Srbije, gde se takve pomisli osuđuju, u stvari mobiliše javnost. Izvode sa te sednice je objavila Politika 18. jula na str.. 1,5,6 gde je vojvođansko rukovodstvo označeno ne samo kao „frakcionaško“, već i kao „rasističko“. Zvanično je na vojvođansko rukovodstvo reagovao samo SSRN Beograda, oni više nisu zasluživali reakciju viših tela.

Populistički i nacionalistički pokret podržan je od beogradskih medija, posebno kuće Politika. Nekoliko dana uoči novosadskog mitinga Milošević je posetio kuću Politika. Radio televiziju nije morao jer je tamo vladao njegov bliski prijatelj Dušan Mitević. Pored novinskih izveštaja potpuno usmerenih na proizvodnju ciljeva AB, pisma uredništvu (1988-1991) Politike su bila posebna snaga ideološkog izraza. U svrhu AB, otvorena je posebna rubrika pisama (Odjeci i reagovanja). Rubrika je trajala od početka napada na vojvođansko rukovodstvo do velikih demonstracija protiv Miloševića u Beogradu (jul 1988. - mart 1991.), očito u periodu kad se „podrška naroda“ mogla širiti takvim sredstvom, dok to više nije bilo moguće kad se velegradsko javno mnjenje okrenulo protiv njega. Rubrika je obustavljena posle protiv-miloševićevskih demonstracija marta 1991., a kad je već ceo mehanizam vlasti funkcionisao nesmetano. Neko je rubriku u pravo vreme ukinuo.

Neka od pisama su bila istinska pisma čitalaca, uključujući od ljudi na položajima, dok su druga nastala unutar redakcije Politike. Npr. tri takva pisma poslata su navodno iz „Poslovne zajednice za snabdevanje ugljem Vojvodine“, ustanove koja nikad nije postojala (provereno u Arhivu Vojvodine oktobra 2021.). Prema narativu pisama, niži službenik Zajednice bio je maltretiran od direktora zbog učešća u novosadskom mitingu, dok je treća službenica potvrdila taj „navod“ i dodatno tvrdila da je direktor pijanica (Mimica i Vučetić, 98-100). Direktor je takođe „slao pismo“ kojim je navode negirao, na neubedljiv način. Uklapalo se u obrazac: rukovodilac je delovao protiv volje naroda, maltretirao podređene koji su podržavali istinsku srpsku stvar. Uz to, rukovodioci nisu bili predani svom poslu.

Koliko su pisma bila usmerena ka taktičkim ciljevima proizlazi iz tema pisama. Glavnina pisama u autonomiji Vojvodine, na početku glavna tema uz Kosovo samo, nestala je januara 1989 (Mimica i Vučetić, 54).

Pisma su bila jednostavna za čitanje, uvek sa istim obrascem sadržine: u pismima o Vojvodini uvek je rečeno da ljudi ne mare za autonomiju, da je treba ukloniti, pa i da ličnosti koje se za to zalažu treba odlikovati (najviše Mihalj Kertes) (Mimica i Vučetić, 85). Još više je pisama bilo da Srbija treba da bude jedinstvena (bez pokrajina, ili bez pokrajina sa značajnim nadležnostima). Jednostavnost u pisanju kombinovana je i sa epskim pesmama. Uloga Miloševića je epski izražena: „Narod se pita…Slobodan ime ponosito, je novi Tito”. „On je prvi među političarima posle rata koji je govorio o problemima Kosova…ne boji se da izgubi fotelju”. “Stekao je poverenje naroda…deli njegovu sudbinu…“ (Mimica i Vučetić, 74).

Što je napred rečeno o koordinaciji snimanja u Novom Sadu potvrđuje Žilnikove tvrdnje da su u mitinge bili uključeni i beogradski intelektualci koji su dodali stručnost mitinzima u medijskoj produkciji, a verovatno i u sadržaju transparenata. Konačni rezultat je bio da se stvori utisak da je „narod“ nosilac aktivnosti (naročito u Odjecima i reagovanjima), koji ne samo da deluje, već i „kaže“, „razume“, „pati“, „zahteva“, stičući puno ličnost (Grdešić, 2019, 76-80).

Ilustrativan medijski slučaj bio je i koji se odnosio na Zorana Vukovića o kojem je svedočio Anonimni 1. Pomenuti je bio vinovnik porodičnog nasilja 23. 8. 1988 u Novoj Pazovi, ali ga je beogradska štampa (Ekspres Politika, Politika) uporno predstavljala kao učesnika mitinga - žrtvu vojvođanske policije, što se u nastavku pojavilo i kao predmet mitinga, takođe kao protest protiv navodnog nasilja vojvođanske policije. Vojvođanska policija je demantovala, ali Politika i Politike ekspres su nastavile da pišu kao da je reč proganjanju učesnika mitinga.

3. Elita

Pored intelektualne elite, koja je učestvovala u organizaciji i medijskoj prezentaciji događaja, kao što je napred rečeno, nezamenljivu ulogu odigrala je Služba bezbednosti Srbije (SDB) (što su naveli, npr. Lebon, 107, Glaurdić, Ramet i Bennett, ali i Krunić: govornici su „pripremljeni od Državne bezbednosti Srbije“,, 2009, 17).

U nalazima o raspadu Jugoslavije političkoj policiji (SDB) nije pridat naročiti značaj. Ona je bila decentralizovana po republikama i pokrajinama nakon pada Aleksandra Rankovića 1966, savezna koordinacija je bila slaba do pokušaja pod Stanetom Dolancom da se ona recentralizuje (početkom 1980-ih, u zadacima protiv liberalizacije i terorizma (Vasović-Mekina: 1999). Ti napori nisu bili uspešni (Direcorate…1986), SDB Srbije je volela da se meša u druge republike (Flere i Klanjšek, 2019, 204), zbog čega su te republike i protestovale.

Istina, izveštaj američke CIE je bio blagonaklon prema SDB, jer ona igrala „vrednu ulogu“ u borbi „suzbijanja regionalnog nacionalizma“.

Ulogu SDB Srbije je nama istakao najpre Anonimni 2, objašnjavajući zašto vojvođansko rukovodstvo nije aktivnije delovalo protiv demonstracija na leto 1988. Podvukao je da su pripadnici SDB Srbije obilazili vojvođanska naselja pripremajući mitinge, zajedno sa pripadnicima Vojne službe bezbednosti i da su se usredsređivali na doseljenička naselja (kolonisti). Anonimini 3 je dodao da je u Bačkoj Palanci, odakle je krenuo miting na Novi Sad 5. oktobra 1988. delovao jedan tada aktivni general JNA. U tom gradu je tada se pripadnik Službe bezbednosti Srbije Jovica Stanišić (koji će uskoro postati njen dugogodišnji šef) izveo preokret da su se dvojica lokalnih čelnika preko noći preobrazili od autonomaša do vođe pokreta protiv novosadskog rukovodstva. Mihalj Kertes i Radovan Pankov predvodili su marš na Novi Sad. Oni će biti bogato politički nagrađeni položajima. Stanišić se koristio i slobodnom novinarkom Rankom Čičak, koja je već ranije pisala protiv vojvođanskog rukovodstva i obavljala prikrivene delatnosti (Lopušina, 1997, 373).

Srpska služba bezbednosti je pažljivo motrila sve pripadnike vojvođanskog rukovodstva već od 1986. (Dragović-Savić, 2020).

Možda najvažnije, Služba bezbednosti Srbije probila je u Službu državne bezbednosti Vojvodine i sprečila njeno ostvarivanje zaštite Vojvodine (Anonimni 1). Međutim, kasnija sudbina članova vojvođanskog rukovodstva ukazuje da ni oni sami nisu bili jednako čvrsti u odbrani ustavnog položaja Vojvodine. Mada su svi ostali bez političkih položaja, neki su trpeli i u pogledu zapošljavanja (Anonimni 3).

Vojo Vučinić, jedan od lider Srba sa Kosova, optužio je već 1989. Miroslava Šolevića, možda najglasnijeg među njima, da je „finansiran od Službe bezbednosti“ (Kerčov, 253). U toj knjizi ima još slučajeva koji se mogu tako tumačiti: Dušan Ristić, nekadašnji predsednik Skupštine Kosova, koji je ranije govorio o neviđenoj međunacionalnoj slozi na Kosovu, teško se, sa takvom prošlošću, mogao odupreti instrumentalizovanju od strane SDB Srbije.

Skeptički stav Grdešića prema uticaju SDB može biti razumljiv s obzirom na njene formalne nadležnosti i njenu podelu po republikama i pokrajinama. Službe bezbednosti su takođe po svojoj prirodi tajanstvene. Ali neformalno je njihov uticaj u to vreme bio velik, a običan svet nije morao da zna da su se njene nadležnosti smanjile ni da je ona podeljena po republikama i pokrajinama. Stoga je razumljivo da su direktori, na njihov nagovor, slali radnike na demonstracije. Kao što se ponajviše desilo u Bačkoj Palanci i okolini gde je upravo delovao Stanišić, koji će biti nazvanom „mozgom Miloševićevog režima“.

Kao što je već napred navedeno, drugi segmenti nacionalističke elite su takođe učestvovali i ostvarili kumulaciju delovanja.

Ali u poznom autoritarizmu, sa elementima slobodnog izražavanja, uloga Službe bezbednosti bila je ključna u organizaciji pokreta. Najpre, unutar službe su se desile tektonske promene u pogledu lojalnosti. Tek na toj osnovi, ona je izvršila pritisak npr. na direktore i lokalne rukovodioce koji su takođe menjali stranu i podsticali da mase uzmu učešća u demonstracijama 5. oktobra, a i na nekim mitinzima pre. To ne znači da su pripadnici te službe u kolektivnim posetama najviše govorili: to su verovatno činili profesionalni političari. Da se Milošević nije libio posluživanja tim instrumentom govori i protest 1989. bosanskog rukovodstva zbog „analize međunacionalnih odnosa“ koju je srpska služba bezbednosti vršila u Bosni in Hercegovini (Flere i Klanjšek, 2019, 204). Dakle, u ovdašnjem slučaju, trag te službe je nađen celim tokom AB. To ne isključuje da su se neki direktori od početka protivili vojvođanskom rukovodstvu, kao i da neki učesnici mitinga nisu bili autonomno motivisani. Ali celog pokreta ne bi bilo bez intervencije koja je navedena, koja je uključivala ne samo angažovanje Službe bezbednosti, već i medija i nekih slobodnih intelektualaca i umetnika. Dozvoljavamo da su ti intelektualci i umetnici svojom voljom pristupili.

Učešće pripadnika vojne službe bezbednosti govori o strateškom preraspoređivanju snaga već u to vreme, prvo o značaju te službe i drugo o tome s kime je već bila u alijansi.

Faktori potražnje?

Predstavljeno je koje su grupe organizovale mitinge u Vojvodini leta 1988. i kako su beogradski mediji te činjenice pojačavali. Ali, da li je kod stanovništva Vojvodine bilo potražnje za AB i koliko?

Pre svega, tu su neizvesnost društvenog života, težina pada životnog standarda od 1980. g. dalje činile su plodan teren za spasonosna rešenja koja su nudili najviše etnički preduzetnici, pretvarajući sva pitanja u međunacionalna. Od aktuelnih pitanja ekonomske mera, do osnovnih pitanja odnosa u federaciji, sve se tumačilo kao na štetu baš sopstvenog naroda. (Flere i Klanjšek, 2019, 160-175). Opšta atmosfera bila je više nego plodna za svaki populizam, ali i za raspad Jugoslavije. Ekonomski uspesi Vojvodine u 70im godinama gubili su se iz svesti u celoj Jugoslaviji. Ovde nas interesuje da li je bilo specifičnih faktora privlačenja pojava u koje su spadali mitinzi, u Vojvodini i pre svega među Srbima, jer je AB bila izrazito jednonacionalna pojava. Istina, na početku je Milošević branio da se mitinzi takvim nazivaju, već da su oni samo protesti protiv progona (Čolak, 2017, 220). Međutim, u svojoj prvoj izjavi bezuslovne podrške mitinzima u Vojvodini, 5. septembra 1988. Milošević je nadahnuto rekao: “Oni su progonjeni kao Srbi i Crnogorci…oni ne mogu da se brane kao Holanđani, protestanti ili berači pamuka, jer ih niko ne ugrožava na toj osnovi” (Politika, 7. septembar, 1988, 7).

Ipak, u stanovništvu su morali postojati i neki faktori potražnje. Od posebne važnosti je kod populizma preobražaj ekonomskih negodovanja u kulturna, dakle u nacionalizam. Upravo se potražnja u nauci smatra slabom tačkom istraživanja populizma (Grdelić, 115). Potražnju često karakteriše i određena društveno konstruisana naivnost potrošača te “tanke ideologije”, ali je potražnja svakako bila prisutna (120). Nas interesuje da li je potražnja bili autentična ili pak veštački proizvedena. Neki od Grdešićevih respondenata u okviru fokus grupa iz Novog Sada, učesnika mitinga, rekli su: “Sve je bilo organizovano, pripremljeno, plakati su narodu podeljeni…” (120). Drugi ispitanici su sećali da su “mnogi radnici bili pod pritiskom [uprave preduzeća] da idu…ko nije hteo da ide, za njega su bila otpuštanja i svašta!” (121) Tako da je potražnja jednim delom bila prividna i veštačka. Ali otpuštanja su stvarno čekala samo rukovodioce i direktore, retkog intelektualca, a ne radnike. Međutim, osećaj učesnika je autentičan. To je bila situacija: sad ili nikad, a pritisak je dobrim delom konstruisala sama srpska Služba državne bezbednosti, ukazujući da dolazi novo vreme vezanosti za Beograd i da je tamo i perspektiva njihovog preduzeća (Anonimni 1).

“ Učesnici novosadskog mitinga 5.i 6. oktobra su svedočili takođe: „Gorko se kajem svog učešća. Mislim da snosim deo odgovornosti…“ (Grdešić, 2019a, 618). Mnogi su navodili da ih je ponela nacionalistička retorika (619), ali i da su bili „manipulisani“ „kao i milion puta kasnije“. Poneki svaljuju odgovornost na strane agenta, čak Amerikance, pa i Miloševića viđaju u tom okviru. Ipak, češće se govori o tome da su ih poveli „dođoši“, strani kulturi Novog Sada (623-4). Učešće je proizvelo cinične i apatične ljude, zaključuje Grdešić.

Radnik iz Novkabela svedočio je da je smena od 1500 radnika „morala da ide“ na demonstracije 5. oktobra, jer ih „uprava prisilila“. Drugde je direktor srednje škole školu zatvorio i đake uputio na demonstracije (2019, 120).

Mada danas postoji sloboda govora, učenici smatraju da su u 80im godinama bili nosioci društvene moći i da su bili slobodniji (135). Iz svih tih 6 fokus grupa saznajemo, da tu nije bilo prave potražnje za zbacivanjem vojvođanskog rukovodstva.

Nije lako naći direktne faktore potražnje, ali nacionalna vezanost je blisko povezana sa njima.

G. 1986. sprovedeno je opšte jugoslovensko istraživanje omladine JUPIO (Vrcan i Ule, 1985) koje nije otkrilo mnogo etnonacionalizma. Bio je koncentrisan pre svega kod Albanaca na Kosovu i manje kod Slovenaca (Flere, 1986). No, nas ovde interesuju razlike kod Srba u Vojvodini i Srbiji. Bilo je nekih tragova manjeg opsega nacionalizma u Vojvodini. Prvo, U Vojvodini je jugoslovenska orijentacija i identifikacija bila više raširena. Bila je za 14% viša nego u užoj Srbiji (Vrcan i Ule, 1985). Drugo, skoro polovina vojvođanskih respondenata (47%) je preferiralo jugoslovensku kao nacionalnu identifikaciju (najviši broj u Jugoslaviji). Treće, bilo je razlike u shvatanju nacionalna vezanosti: upitani da li bi se osećali jednako da pripadaju čovečanstvu i svojoj naciji 48% se slagali u Srbiji, a 57 % u Vojvodini – među Srbima. Te razlike nisu velike, ali govore o različitim preovlađujućim atmosferama.

Među uslovima za sklapanje braka je u Vojvodini relevantnost nacionalnosti bila samo jedna trećina onoga u Srbiji (7% u odnosu na 20%). (Radin, u Flere (ur.) 1988, 110).

U kasnijem jugoslovenskom istraživanju uoči samog raspada, 1990. g., na velikom uzroku odraslog stanovništva, Hodson i saradnici, utvrdili su da je nacionalna tolerancija neznatno prevlađivala nad suprotnim stavom, kad se posmatra cela Jugoslavija, ali je u Vojvodini – dakle, čak nakon mitinga - bila mnogo viša nego u užoj Srbiji (prosek u Vojvodini: 3,82 [Srbi: 3,65], prosek u užoj Srbiji 3,21 [Srbi: 3,23], Hodson et al., 1994, 1548).

Indikatori autoritarizma, latentne osnove nacionalizma i protivnosti demokratičnosti su bile predmet proučavanja. Njegovo prisustvo je 1989. u Jugoslaviji bilo većinsko (preovlađivala je autoritarna orijentacija), ali je u Vojvodini bila značajno niža nego u Srbiji (Flere i Molnar, 1993). Psihološki autoritarizam je bio dominantan i u svim pojedinačnim sredinama, ali je bio prisutan i kao kulturna matrica. Međutim, uprkos tome što je bio psihološki svuda preovlađujući, nije svuda doveo do istih političkih situacija, pa čak i u Makedoniji, gde je bio najviši nije proizveo ni politički autoritarno uređenje ni vodio u međuetnički rat. Delovanje politički aktera je tu bilo odlučujuće.

To što je tolerancija bila viša u Vojvodini ne znači da latentna potražnja u Vojvodini nije postojala, uprkos nesumnjivo većoj nacionalnoj toleranciji. Ima, međutim, indikatora međunacionalnih odnosa gde nije bilo razlike između uže Srbije i Vojvodine: npr. nacionalna idealizacija kod omladine nije se razlikovala po obimu 1986 (Flere, 1990).

Ali, jasno je da ima osnova za tvrdnju da je etničkim preduzetnicima, političkim akterima bio potreban poseban napor, da pokrenu omladinu (i odrasle) Vojvodine u smeru nacionalističkih mitinga i nacionalističkog vrenja. Da bi se svrglo vojvođansko rukovodstvo, propaganda, nemiri i mitinzi su bili potrebni. To će se prevesti u jedinstvo Srbije, mada je jedinstvo Jugoslavije bilo pominjano na mitinzima u Vojvodini takođe, no u početku i više kao ukras (npr. Kerčov, 205, 231), dok je jedinstvo Srbije stalni bilo u prvom planu.

Omladina Vojvodine nije bila spremna da postane masovni učesnik mitinga početkom leta 1988., pa je ruka Miloševićevog režima preduzela posebne podsticaje. Ne može se to smatrati spontanim „trenutnim uspehom Miloševićevog poziva“ kako je naveo jedan naučnik (Pavković, 2001). „Uspeh“ je u vojvođanskom slučaju zahtevao intervenciju spolja.

Rasprava i zaključak

Smenjeno je rukovodstvo koje je bilo pretežno srpskog sastava. No, oni su imali za svoju vodilju održavanje etničkog mira i ravnopravnosti. Beogradske vođe su imale znatno drugačije ciljeve: jedinstvenu Srbiju. Nije bilo reči samo o uklanjanju autonomije, već i o položaju manjina i načinu uspostavljanja odnosa sa njima. Stoga ovo nije bio samo obračun među Srbima. U svakom slučaju, Vojvodina je stavljena u pogon za ratove koji su predstojali.

Što je navedeno, ukazuje da je vođenje mitinga u Vojvodini i ceo pokret protiv vojvođanskog rukovodstva bili čvrstom rukom vođeni iz Beograda, od strane tamošnjeg političkog vođstva:

- Ne možemo tvrditi da je baš svakom mitingu prethodio dolazak ekipe iz Beograda, da je bio sastavljen od 3 člana i da su boravili 7 dana. Ponekad se radilo drugačije, npr. prvi miting nakon novosadskog, pančevački, telefonski je organizovan iz Miloševićevog kabineta. Tada su se još dvoumili, jer je savezno partijsko rukovodstvo propovedalo protiv jednonacionalnih mitinga. No, Mile Lavrnić, šef kabineta Miloševića lično je 20. jula 1988. telefonirao tzv. komandantu pukovniku Mići Šparavalu, dok je taj boravio u Beogradu, i naredio dolazak na pančevački miting (Kerčov, 245). Lično se angažovao i kum direktora novosadskog „Jugoalata“ Šćepančevića Borisav Jović, tada prvi do Slobodana Miloševića (Anonimni 1). Za njega je taj angažman bio nastavak delovanja srpske elite, ostvarenje sna – ukidanje autonomija. Lično se angažovao i predsednik međuopštinskog SKS Leskovac Zoran Janačković, u blizini Kosova, krajem avgusta. No organizacija nije bila fluidna i prepuštena entuzijazmu pojedinaca, postojale su radne grupe, o kojima je svedočio Anonimni 3 i po svoj verovatnoći je postojao neki štab u Beogradu koji je koordinisao i mitinge i medije;

- To je bila podloga za logistiku, za besprekorno funkcionisanje transporta, ishrane – i finansiranja, kojeg je priznao jedan od vođa kosovskog pokreta Vojo Vučinić (Kerčov 273);

- Bez učešća službe državne bezbednosti sve to bi bilo nezamislivo, mada ona nije delovala samostalno;

- Najzad rukovodstvo je obezbedilo sinhrono delovanje neviđene medijske kampanje;

- A nakon oktobra 1988. to je sve dobro sakriveno, pa su i neke knjige tome služile prikrivanju pravih organizatora (npr. Hudelist, 1989), dok su u knjizi Kerčova i saradnika neki detalji, danas dragoceni, omakli kontroli.

Ovde ćemo pokazati da se AB revolucija može najbolje razumeti kao slučaj populizma.

Indikativno je najpre sledeće: značajan broj kvantitativnih analiza o tome koja je društvena grupa unutar nacionalnih zajednica mogla biti glavni nosilac težnje za konstituisanjem nacionalnih država, uoči raspada Jugoslavije, nije urodio uspehom. Posebno nije potvrđeno da su to bile ovako ili onako definisane nacionalne elite (Sekulić, Garth i Massey, 20061; Flere i Klanjšek, 2011). Težnju za državama su za kratko vreme raširili politički i etnički preduzetnici, osim u jednom slučaju, u slučaju Albanaca, gde je taj sentiment bio dugo prisutan, barem koliko su ta istraživanja trajala. To ne znači da nacionalizam tih etničkih zajednica nije bio osnova za rad etničkih preduzetnika, pa i pojava odsustva zajedničke kulture i zajedničkog civilnog društva. Neuspeh nalaženja tih strukturalnih činilaca, dovodi do odbacivanja traganja za jednim društvenim nosiocem podupiranja populizma (Mols i Jetten, 2020) odn. objašnjenjem populizma tim putem. Etnički preduzetnici probudili su nacionalizam, mada se može reći da se narod tome odupirao (Gagnon).

To što je uzburkalo stanovništvo u svim slučajevima bio je nacionalizam, shvatanje da je „nacija „stvorenje sa mnogim talentima“, kako je pisao Fihte (Fichte), a njega jesu širili određeni akteri. Vojvođansko rukovodstvo tom kartom raspolagalo, već je zagovaralo vrline višeetničke skladnosti i nacionalne ravnopravnosti.

Dalje, populizam bolje opisuje pojavu od etnonacionalizma. Narod je postao ne samo navodni glavni akter, već i delatnik: on govori, razume, traži, zahteva odgovornost itd. (u rubrici Odjeci i reagovanja i van nje). Prema pismima Politici, razumelo se da su mitinzi najviši oblik demokratije. „Dogodio se narod“, bio je slogan u modi, ponavljan beskonačno. Berman je, sumirajući znanja o populizmu uopšte pisala kao da se odnosi upravo na ovaj slučaj: “njihova retorika je temeljila na pretpostavci da postojeći sistem ignoriše, zanemaruje, čak neposredno deluje protiv interesa naroda, demokratija se razume većinski i neliberalno. Iznosili su manihejsko stanovište o tome da smo mi protiv njih, a „mi“ se odnosi na ’narod’…dok su oni najčešće ’liberalne elite’” (2020. 11-12). ”Mi ćemo ostvariti volju naroda ustavno i vanustavno, zbog tog jer se radi o dugoročnim pritužbama” (Politika, 31. januara 1989). Slavio je uličnu demokratiju i obećao da neće da poštuje nikakva institucionalna pravila u Jugoslaviji.

U savremenoj nauci populizam se ne može da shvati prvenstvenošću potražanje kao njegovog pokretača (Mols i Jetten, 2020). Oni odbacuju opšte, „objektivne“ uslove u korist političkih aktera. Oni takođe ukazuju na obrazac opšteg populističkog narativa, koje elite tada nude, a koji se savršeno uklapa u naš slučaj. “Populizam prikazuje društvo kao upleteno, u kojem se ne nalaze dve, već tri skupine: (1) vrli narod, (2) zlobna levičarska gradska elita, koja najčešće zagovara multikulturalizam )u našem slučaju bratstvo i jedinstvo i nacionalnu ravnopravnost)i (3) manjine koje se iscrtavaju kao klijentela zlobne elite” (Mols i Jetten, 9). U našem slučaju, urbana elita koja nekim putem favorizuje tuđu manjinu na štetu vrlog naroda, jeste autonomaško rukovodstvo. AB narativ je prikazivao kosovske Srbe i Srbe uopšte kao „vrli narod“, a Albance kao njihovu klijentelu, favorizovanu manjinu, dok je srpski narod radni narod.

Pokret je sve jasnije isticao „ustavno pitanje“ koje dovodi do neopravdano privilegovanog položaja Albanaca, pa i da autonomaško rukovodstvo “podržava Šiptare” (Kerčov, 205, 231; Milošević 5. septembra 1988, Politika 6. septembra 1988.). Takvu sliku nisu mogli da iscrtaju kosovski Srbi sami, već jedino rukovodstvo, politička i intelektualna elita. Tako je u svom intervjuu od 3 jula 1988. Slobodan Milošević rekao, da “srpski narod nije nikad bio eksploatatorski…” (vrli narod), “neka rukovodstva (ne srpsko) iskazuju otpor prema ustavnim promenama Srbije)” (zla elita) i izrazio “ubeđenje da ćemo savladati albanski nacionalizam”, jedini nacionalizam kojeg je pomenuo da postoji (manjina sa neopravdanim položajem) („47 pitanja Slobodanu Miloševiću“, NIN, 3. jul 1988., 8-13). Varijacije u okviru tog trougla mogu se nalaziti kasnije u velikom broju (npr. Milošević 6. septembra 1988. je govorio da „Srbi treba da postanu ravnopravni“ … „obespravljeni su jer su Srbi“ (obespravljeni vrli narod) u odnosu „sa Albancima“…“albanski šovinisti moraju da se osude“ (privilegovana manjina), dok je „država neefikasna i nesposobna“ (zla elita) („Rukovodstvo Srbije je s narodom“, Politika, 7. septembar 1988, 1, 7)). Te ilustracije se potpuno uklapaju u objašnjenje da je politička elita glavni nosilac populizma, ili kako pišu Mols i Jeten, „vođe odaberu među postojećim pritužbama, oni takođe stvaraju nove pritužbe” (8). Politički akteri pritužbe „čitaju“ ali i „stvaraju“. Ni njihovo „čitanje“ nije mehanički odraz strahova stanovništva, već i artikulisanje, osmišljavanje.

Koncept populizma uklapa se u naš slučaj naročito s obzirom na sledeće elemente:

- uloga harizmatičkog vođe se shvatala kao „glas naroda“,

- srpski narod treba da povrati u navodnu nekadašnju slavu, što je Milošević uvek pominjao i pretvorio u proslavu na Vidovdan 1989. na Gazimestanu, a ostali jugoslovenski vođe su mu pri tom pružili podršku svojim prisustvom. Taj povratak iziskuje žrtve,

- najvažnije, uspostavljena je povratna sprega između vođe i masa. Vođstvo je pri tom, svakako, aktivni akter, kojem se mase odazivaju i podržavaju, ali vođa nameće artikulaciju strahova na nada, aktivirajući nacionalni sentiment na način da se suprotstavlja istovremeno „neprijateljskim strancima (kosovski Albanci) i „iskvarenoj domaćoj eliti“ (vojvođansko rukovodstvo). Posle rušenja vojvođanskog vođstva oktobra 1988. mesto „korumpirane“ elite preduzeće druge komunističke elite u Jugoslaviji, koje nisu sledile Miloševića (to je bogato ilustrovano kod Mimica i Vučetić).

- tu je i element „opšte volje“, na kojem insistira Mad (Mudde) (2004) u shvatanju populizma a koji je u našem slučaju jasno bio prisutan od početka: ulična demokratija + medijska kampanja, a ne izborna demokratija, ne ograničenja vlasti ustavnim postupcima.

- AB retorika je samo formalno gostovala u socijalizmu, dok je stvarno bila sve više nacionalna i stoga se ne može AB smatrati levičarskim populizmom, mada je sadržavao dimenziju prezentizma: obećavao je očuvanje sadašnjeg statusa radnicima u nadolazećem talasu kapitalizma koji će ih pretvoriti u gubitnike,

- narodu se vraća vlast: kao što je Britancima prodato, da će narod povratiti vlast izlaskom iz EU, tako je Srbima prodato da će povratiti vlast ukidanjem autonomija, a i za jedno i drugo da će doneti ekonomski boljitak za običnog, radnog čoveka. Tu je ekonomska revandikacija bila pretvorena u kulturnu. Dakle, za loš materijalni položaj, a on je godinama padao – nisu se krivili samo rukovodioci, već i navodni odliv stranoj manjini. To je pretvaranje ekonomske revandikacije u kulturnu. (Istina, takvo razmišljanje je u to vreme postojalo i u drugim sredinama Jugoslavije, ali nije stvaralo takav militantni pokret).

- posmatrajući AB iz današnjeg ugla, društveni mediji su nedostajali 1988. Međutim, Politikina „čitatalačka“ rubrika Odjeci i reagovanja, namenjena isključivo podršci Miloševićevoj politici, uvek tvrdeći da su istovremeno glas naroda. Ta rubrika je omogućavala lažni identitet s kojim su učesnici pravili lažne dijaloge. Stvorena ja lažna „zajednica“. Sa današnjeg stanovišta, moglo bi se reći da je omogućena cirkulacija lažnih vesti.

- Populizam je sadržavao „tanku ideologiju“. Socijalizam se ritualistički pominjao, a srpstvo je postajalo sve jače, sa shvatanjem o jednoj harmoničnoj naciji povezanoj bez unutrašnjih podela.

Imajući sve crte savremenog populizma, moglo bi se tvrditi da je AB bila njegova prethodnica. No, verovatno ima slučajeva takve demagogije u istoriji dosta. Odsustvo višestranačkih izbora bilo je donekle kompenzovano složenim odnosima organa u federaciji tako da je nekakav konstitucionalizam i konsocijalizam postojao (Goldman, 1985) .

Glavni potisak vojvođanskih mitinga je proizilazio je od težnji srpske elite još od kraja 1970-tih godina. Mada ne možemo da tvrdimo u kom obimu su bili angažovanim u pojedinačnim mitinzima, u ovom radu je dokazano da je elita učestvovala obilno i da je dominirala AB od začetka, a da je Miloševićev režim težio i ostvario „jedinstvenu Srbiju“. Odnosi unutar Srbije su radikalno promenjeni, a time i ustavna ravnoteža unutar Jugoslavije. (Istina, smrtni udarci Jugoslaviji zadati su joj i sa drugih strana). Pokret kosovskih Srba nije, ostvario svoje ciljeve niti im se približio.

Stoga, umanjenje značaja težnji elite, kako to čini Vladisavljević, ne objašnjava stvar, mada su vođe Srba sa Kosova možda mislile da „Miloševićeva ćutnja“ (Kerčov, 235,244) o predlogu da se ide na Novi Sad znači njegovo apstiniranje i da su oni tada trijumfovali nad političarima. Međutim, to nije bila samo ćutnja, već i odobrenje raznim službama da se to ostvari: službe SKS, službe SDB Srbije, SSRN, novinari, mobilizacija beogradske inteligencije, koja je jednim delo rado učestvovala. Dok pominjanjem interakcije elita-masa, Vladisavljević ostaje neodređen, njegova tvrdnja da “događaji pre i posle novosadskog protesta ukazuju na ključnu ulogu običnih građana“ (Vladisavljević, 2020, 167) ne drži za AB u Vojvodini.

Vladisavljevićevi osnovni stavovi nisu zasnovani: “AB je uključivala elitne i neelitne aktere, približno u jednakom stepenu” (197). “Akterstvo neelitnih aktera” nije postojalo kao nešto autonomno, već je bilo kako tvrdi teorija elita: elita vodi, masa sledi.

Neelitni akteri postali su podređeni i instrumentalizovani od 17. juna 1988. Nema sumnje da je vođa komunističke partije ne bi propustio takvu priliku da ostvari svoje ciljeve, posebno ne takav vođa kao što je bio ovaj u pitanju, jedan realistički političar, koji se razumeo u poluge vlasti i nije se ustezao da se njima koristi. Ali on nije bio sam: uz njega je bio jedan značajan deo beogradske inteligencije, medija , političke policije, Srpske crkve, u podršci tom nastojanju. Rušio se ceo njegov svet dogovaranja među republičkim i pokrajinskim elitama i unutar njih, u korist jednog pokreta kakav je komunističkom implicitnom kulturom bio zabranjen: korišćenjem nacije, nacionalnog ponosa, nacionalizma, za sticanje podrške. To nisu više bile apstraktne parole o samoupravnom dogovaranju, o međunacionalnoj slozi i ravnopravnosti, koje su ubrzo zvučale isprazno.

Što se tiče mitinga, reči Miloševićeve žene Mirjane su vrlo indikativne. Na „ideološkoj konferenciji Beogradskog univerziteta“ 6. februara 1989., kad su mitinzi već doneli svoje najvažnije plodove (u Vojvodini, na Kosovu i u Crnoj Gori), ona je rekla nešto što nije svojstveno komunističkim stavovima: “U ovom trenutku, mitinzi su efikasniji i od samog Saveza komunista. On je u krizi, a mitinzi su u usponu…Na mitinzima se pitanja mogu rešavati” (Politika, 8. februar 1989, 8). Ona se radovala da mitinzi ostvaruju ono što je imala u mislima.

Da li ovaj slučaj, koji se odnosio na jednu pojedinačnu situaciju, imalo značaja za analizu savremenog populizma? Crte populizma poznatih u literaturi bile su prisutne skoro u celosti: narod je dobar i homogen, odlučivanje se ostvaruje trenutno na ulici, politički proceduralno odlučivanje se omalovažava, već su tu i druge crte. Miloševićeva čuvena rečenica o tome da će se promene uvesti svim sredstvima, „ustavnim i neustavnim, institucionalnim i vaninstitucionalnim“ u stvari ukazuje da uređenje koje je Tito za sobom ostavio nije bilo totalitarno, već ustavno uređeno i komplikovano institucionalizovano. Stoga se slučaj populizma uklapa u širi kontekst institucionalizovanih uređenja koje populizam uništava, a posebno su na njega osetljivi višenacionalni aranžmani.

Ovaj rad je ograničen na pojašnjenje AB u Vojvodini, stoga se ne bavimo poricanjem Grdešića u pogledu kulture beogradskih intelektualaca i lakoće s kojom su intelektualci tipa Ljubomir Tadić i Neca Jovanov (koje on uzima za paradigmatične primere, 2016) prešli s radikalne anacionalne kritike socijalističkog uređenja na zagovaranje nacionalne kritike sa srpskog stanovišta. Međutim, držimo da takvih slučajeva nije bilo u Vojvodini, mada jeste bilo srpskih nacionalističkih intelektualaca, koji spadaju u potražnju o kojoj smo govorili. No, ovo nije glavni predmet rasprave.

Nismo razmatrali ni Crnu Goru gde je AB takođe bila „uspešna“ u svrgavanju komunističke elite, ni druge jugoslovenske zemlje. Vojvođanski primer je osoben i zaslužuje analizu. Takođe nismo razmatrali druge događaje u Jugoslaviji koji su bili u to vreme nazivani AB, a nisu bili povezani s problemom kojeg smo razmatrali (Ivković, Trifunović, Prodanović, 2019).

Dok je izvesno da je vojvođanska služba bezbednosti od jula 1988. bila ne samo infiltrirana, već i onesposobljena, u ocenu lojalnosti vojvođanskih političara nismo se upuštali.

Intervjui izvedeni sa osobama iz Novog Sada na jesen 2021, osim sa Anonimnim 1, sa kojim su izvedeni januara-februara 2022. Taj je u vremenu u pitanju bio treći-četvrti po rangu funkcioner vojvođanskog Sekretarijata (Ministarstva) unutrašnjih poslova, dok su Anonimni 2, Anonimni 3, Anonimni 4 i Anonimni 5 u to vreme bili vojvođanski politički prvaci, koji su sedeli na sednicama Predsedništva Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine.

Reference

Bennett, Christopher. 1995. Yugoslavia’s Bloody Collapse: Causes, Course and Consequences. New York: New York University Press.

Berman, Sheri. 2021. Causes of populism in the West. Annual Review of Political science, 24, 3, 1-18.

Bieber, Florian, Galijaš Armina, Archer, Rorie. 2014. Debating the End of Yugoslavia. Wey Court East: Ashgate.

Blagojević, Marina. 1996. 232-264. Iseljavanje sa Kosova. In: Nebojša Popov (ed.): Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju. Beograd: Republika.

Boarov, Dimitrije. 1996. Ima li još Vojvodine. Novi Sad: ECU.

Bunce, Valerie. 2001. Subversive Institutions: The Design and the Destruction of Socialism and the State. Cambridge: Cambridge University Press.

Ćosić, Dobrica. 2002-3. Srpsko pitanje, 1 i 2. Beograd. Filip Višnjić.

Djokić, Dejan. 2003. Yugoslavism: Histories of Failed Idea. London: Hurst.

Directorate of Intelligence. 1986. Yugoslavia: Internal Security Capabilities, https://www.cia.gov/library/readingroom/docs/CIA-RDP86S00588R000300320006-6.pdf, accessed 10 July, 2021.

Djukić, Slavoljub. 2001. Milošević and Marković: A Lust for Power. London: McGill.

Dragović-Savić, Branka. 2020. Osma sednica - Početak kraja Vojvodine. https://www.autonomija.info/osma-sednica-pocetak-kraja-vojvodine.html, accessed 29 January, 2021).

Dugard, John. 2013. The Secession of States and Their Recognition in the Wake of Kosovo. Hague: Hague Academy of International Law – AIL Books.

Flere, Sergej (ur.). 1988. Mladi osamdesetih: skica za sociološki i psihološki portret mlade generacije Vojvodine. Novi Sad: Centar Stevan Doronjski.

Flere, Sergej i Klanjšek, Rudi. 2019. The Rise and Fall of Socialist Yugoslavia. Lanham, MD: Lexington Books.

Flere, Sergej i Molnar, Aleksandar. 1992. Autoritarizem, etnonacionalizem, retradicionalizacija. Družboslovne razprave, 5-14.

Flere, Sergej i Rutar, Tibor. 2021. Why Do Political Elites Fracture? The Unusual Case of the Yugoslav Communist Elite. Journal of Historical Sociology. 1-13. DOI: 10.1002/johs.12340.

Rudi Klanjšek i Sergej Flere (2011) Exit Yugoslavia: longing for mononational states or entrepreneurial manipulation?, Nationalities Papers: The Journal of Nationalism and Ethnicity, 39:5, 791-810, DOI: 10.1080/00905992.2011.599374

Gagnon, Valere. P. 2004. The myth of ethnic war: Serbia and Croatia in the 1990s. Ithaca, NY: Cornall University Press.

Glaurdić, Josip. 2011. Vrijeme Europe: Zapadne sile i raspad Jugoslavije. Zagreb, Croatia: Mate.

Hudelist, Darko. 1989. Kosovo : Bitka bez Iluzija. Zagreb: Centar za informacije i publicitet.

Joseph Richard Goldman, “Consociational authoritarian politics and the Yugoslav 1974 Constitution: A preliminary note“, East European Quarterly, 19, (1985), 241–249.

Grdešić, Marko. 2016. Serbia’s Anti-Bureaucratic Revolution as Manipulation? A Cultural Alternative to the Elite-Centric Approach. Comparative Studies in Society and History 58 (3):774–803.

Grdešić, Marko.2019. The Shape of Populism. Serbia before the Dissolution of Yugoslavia. Ann Arbor, MI: University of Michigan Press.

Grdešić, Marko. 2019a. ’Looking Back at Milošević’s Antibureaucratic Revolution: What Do Ordinary Participants now Think of their Involvement?’, Nationalities Papers, 47 (4): 613-627.

Hay, Alastair, and John Foram. 1996. “Yugoslavia: Poisoning or Epidemic Hysteria in Kosovo?” The Lancet, 338, no. 8778 (1991).

Hodson, Randy, Duško Sekulić , Garth Massey & (1994). National Tolerance in the Former Yugoslavia. American Journal of Sociology, Vol. 99, No. 6 (May, 1994), pp. 1534-1558.

Ivković, Marjan, Petrović Trifunović, Tamara i Srđan Prodanović. 2019. The hibrid discourse of the Serbian Antibureaucratic Revolution. Nationalitieis Papers 47 (4): 597-612.

Kerčov, Sava, Radoš, Jovo and Raič, Aleksandar. 1990. Mitinzi u Vojvodini 1988. godine : rađanje političkog pluralizma. Novi Sad: Dnevnik.

Kostovicova, Denisa. Kosovo: The Politics of Identity and Space. London: Routledge, 2005

Krunić, Boško. 2009. „Mitinzi in summo“, 15-26, u knjizi: Vojvodina od Ustava do Statuta, Slobodan Budakov (ur.) Novi Sad: Vojvođanski klub i Mir.

LeBor, Adam. 2002. Milošević: A Biography. New York: Yale University Press.

Lekić, Bojana, Pavić, Zoran, and Lekić, Slaviša. 2009: Kako se događao narod: “Antibirokratska revolucija”. Beograd: Službeni glasnik.

Lopušina, Marko. 1997.Ubij bližnjeg svog II. Beograd: Narodna knjiga.

Malešević, Siniša. 2002. Ideology, Legitimacy and the New State. Yugoslavia, Serbia and Croatia. Abingdon, UK: Routledge.

Malešević, Siniša. 2006. Identity as Ideology. Understanding Ethnicity and Nationalism. London: Macmillan-Palgrave, 2006.

Mimica, Aljoša and Vučetić, Radina. 2008. Kad je narod govorio. “Odjeci I reagovanja” u Politici, 1988-1991. Beograd: Institut za sociološka istraživanja.

Mols, Frank i Jolanda Jetten. 2020. “Understanding support for radical right parties: toward a model that captures both demand- and supply-side factors.” Frontiers in Communication doi.org/10.3389/fcomm.2020.5575611-10.

Mudde, Cas (2004). "The populist Zeitgeist". Government and Opposition. 39 (4): 541–563. doi:10.1111/j.1477-7053.2004.00135.

Pavlović, Milivoje. 2009. “Kosovo under autonomy, 1974-1990”, pp. 49-80 in Confronting Yugoslav Controversies. A Scholars’ Initiative. Thomas A. Emmert and Charles Ingrao (eds.). West Lafayette, IN: Purdue University Press.

Pavlowitch, Stevan K. 2002. Serbia: The History behind the Name. London: Hurst.

Petranović, Branko, i Momčilo Zečević, ur. Jugoslavija 1918–1984: zbirka dokumenata. Beograd: Beograd: Biblioteka: Svedočanstva.

Petrović, Vladimir and Nikolić, Kosta, 2011. Dokumenta Predsedništva SFRJ 1991. Tom 1, (Januar - mart 1991: od mira do rata. Beograd: Institut za savremenu istoriju.

Radan, Peter. 2002. The Break-up of Yugoslavia and International Law. London: Routledge.

Radeljić, Branislav. 2012. Europe and the collapse of Yugoslavia : the role of non-state actors and European diplomacy. London: I.B. Tauris.

Ramet, Sabrina T. 2004. Explaining the Yugoslav meltdown, 2: A Theory about the Causes of the Yugoslav Meltdown: The Serbian National Awakening as a “Revitalization Movement”. Nationalities Papers, 32 , 4 , 765 – 779 DOI: https://doi.org/10.1080/0090599042000296122

Ramet, Sabrina P. 2005. Thinking about Yugoslavia: Scholarly Debates about the Yugoslav Breakup and the Wars in Bosnia and Kosovo. Cambridge: Cambridge University Press

Ramet, Sabrina P. 1996. Balkan babel : the disintegration of Yugoslavia from the death of Tito to ethnic war. Boulder, CO: Westview Press.

Ramet Sabrina. 2006. Three Yugoslavias. State Building and Legitimation, 1918-2005. Bloomington, IN: Indiana University Press.

Ribarič, Miha. 2015. Spomini: Slovenija, Jugoslavija. Ljubljana: Fakulteta za družbene vede.

Duško Sekulić , Garth Massey & Randy Hodson (2006). Ethnic intolerance and ethnic conflict in the dissolution of Yugoslavia, Ethnic and Racial Studies, 29:5, 797-827.

Sell, Louis. 2002. Slobodan Milosevic : and the destruction of Yugoslavia. Durham, NC: Duke University Press.

Vasović-Mekina, Svetlana (1999): Stane Dolanc: Odlazak velikog gljivara, 18. December, 1999, https://www.vreme.com/arhiva_html/467/09.html, accessed 20 July 2021.

Vladisavljević, Nebojša. 2008. Serbia’s Antibureaucratic Revolution Milošević, the Fall of Communism and Nationalist Mobilization. Houndmills: Palgrave MacMillan.

Vladisavljević, Nebojša. 2020. Antibirokratska revolucija. Beograd: Arhipelag.

Vrcan, Srdjan i Ule, Mirjana. 1985. MLADINA 1985: Položaj, svest i ponašanje mlade generacije Jugoslavije, https://doi.org/10.17898/ADP_MLA85_V1, pristupljeno 23. februara, 2021.

Wachtel, Baruch. 1998. Making a nation, breaking a nation : literature and cultural politics in Yugoslavia. Stanford, CA: Stanford University Press.

Woodward, Susan L. 1995. Socialist unemployment : the political economy of Yugoslavia, 1945-1990. Princeton, NJ: Princeton University Press.