|
|
Kolaboracija JVuO sa
nemačkim okupatorom u Srbiji
1941-1944. |
|
Analiza slučaja 4
Pokret četnika Draže Mihailovića
(JVuO) tokom 1941:
od ustanka do kolaboracije
Vojna kolaboracija Jugoslovenske
vojske u otadžbini (JVuO,
ravnogorski četnici, četnici Draže
Mihailovića) s nemačkim okupatorom
predstavlja jedno od
najkontroverznijih pitanja srpske
istoriografije. Za razliku od vojne
kolaboracije s Nemcima, vojna
saradnja pokreta pod komandom
generala Mihailovića s italijanskim
okupatorom ne predstavlja
kontroverzu u domaćoj
istoriografiji, iako se ponekad
interpretira tako što se
kolaboracija normalizuje i opravdava
egzistencijalnim razlozima i borbom
protiv komunističke opasnosti, na
sličan način na koji se ponekad
opravdava kolaboracija Nedićevog
režima.
Pokret pod vođstvom generala
Mihailovića nije politički
kolaborirao s nemačkim okupatorom na
tlu Srbije, za razliku od političkih
grupacija i pokreta koji su
participirali u okviru kvislinške
vlade u Beogradu. Mihailović je, kao
vođa monarhističke gerile i potonji
ministar u emigrantskoj vladi
Kraljevine Jugoslavije rat proveo u
unutrašnjosti Srbije i Crne Gore,
nastojeći da izbegne političku
saradnju s okupatorom. U tome se
Mihailović razlikovao i u odnosu na
svoje komandante u Crnoj Gori, Bosni
i Hercegovini i Dalmaciji, koji su,
s njegovim znanjem i dozvolom, javno
boravili u mestima pod kontrolom,
ili u dometu Italijana, bivajući
istovremeno i vojni i politički
lideri na tom području na kome su
upravljali, ne samo vojnom
organizacijom već su organizovali i
politički život.1 Međutim, postoje
nepobitni dokazi o vojnoj saradnji
četnika Draže Mihailovića sa
nemačkim okupatorom u Srbiji: od
legalizovanih ravnogorskih odreda od
kraja 1941, i tokom većeg dela 1942,
i reorganizovane JVuO tokom 1944, u
Srbiji i srbijanskih četnika u Bosni
1945.
Dve trećine ljudstva i oficira i
više od polovine ukupnog broja
odreda Mihailovićevih četnika u
završnoj fazi gušenja ustanka u
Srbiji, legalizovano je u okviru
poretka koga je nametnuo okupator. U
takvoj konstelaciji, legalizovani
ravnogorci okupator je vojno
koristio kao pomoćne snage u
neutralizaciji preostalih
partizanskih odreda i grupa, ponekad
zajedno s nemačkom, a neretko sa
kvislinškom vojskom, hvatajući
preostale partizane i ustupajući
zarobljenike Nemcima. Bilo bi
prilično problematično optužiti JVuO
za vojnu kolaboraciju da su se
legalizovani odredi, oficiri i borci
trajno diferencirali od Mihailovića
i njegovih preostalih, ilegalnih
odreda. Međutim, već u drugoj
polovini 1942, a najkasnije početkom
1943, gotovo celokupno ljudstvo
legalizovanih ravnogoraca ponovo je
inkorporirano u okvir JVuO. Štaviše,
1943-1944, Mihailovićev pokret je u
svoje redove primio brojne Pećančeve
četnike i nimalo zanemarljiv broj
oficira i podoficira iz redova
oružanih snaga kvislinške vlade.
Budući da su primeri konkretne vojne
saradnje JVuO s nemačkim okupatorom
na tlu Srbije, nakon reorganizacije
i ponovnog omasovljenja krajem 1942,
vrlo sporadični sve do januara 1944,
a da su tokom 1944, na tlu Srbije
zabeleženi izolovani oružani sukobi
između nemačkog okupatora i JVuO,
često inicirani od okupatora,
ostavljen je prostor
revizionističkoj istoriografiji da
Mihailovićev pokret interpretira kao
dosledno antiokupatorski, čak i
antifašistički, budući da je
Mihailovićev pokret imao političku
podršku izbegličke vlade, a prve tri
godine je uživao nepodeljenu podršku
Saveznika, dok je odnos nemačkog
okupatora prema Mihailovićevom
pokretu u Srbiji ostao nepoverljiv
sve do jeseni 1944. Međutim,
definisanje Mihailovićevog pokreta
kao antiokupatorskog, ili čak
antifašističkog, moguće je
isključivo uz selektivan odnos prema
istorijskim činjenicama.
Mihailovićev pokret uopšte nije
upotrebljavao sintagmu
„antifašistički“ kao vlastitu
odrednicu, niti se identifikovao s
antifašizmom, budući da je ta
terminologija poticala iz domena
komunističke ideologije. Četničke
snage koje su priznavale
Mihailovićevu komandu u italijanskoj
okupacionoj zoni aktivno su vojno i
politički kolaborirale s
italijanskim okupatorom od kraja
1941. Mihailovićev pokret je tokom
većeg dela okupacije Jugoslavije bio
u odnosima s nemačkim okupatorom
koji su podrazumevali toleranciju
ili vojnu saradnju, pogotovo na tlu
NDH. Većinu sukoba između Vermahta i
JVuO u Srbiji nakon 1942, inicirali
su Nemci. U istom razdoblju Vrhovna
komanda JVuO naredila je sprovođenje
samo jedne antiosovinske ofanzive.
Pokret koji traži i dobija oružje,
municiju i ratnu opremu od
fašističkog okupatora, po definiciji
nije antifašistički. Mihailovićev
pokret nije bio fašistički u
ideološkom smislu i nastao je kao
nesumnjivo antiokupatorski pokret.
Međutim, praksa tog pokreta
podrazumevala je usvajanje
fašističke kulture nasilja: etnički
motivisani masovni zločini, teror
nad civilima, istrebljenja čitavih
porodica, nasilje nad kolektivnim
seoskim zajednicama, spaljivanja i
pljačku čitavih naselja.
Antikomunizam je bio glavni
ideološki činilac koji je
prouzrokovao nalaženje zajedničkih
interesa između JVuO i okupatora,
ali i između JVuO i kvislinških,
odnosno domaćih profašističkih
pokreta.
Vojna kolaboracija JVuO s Vermahtom
na tlu Srbije je nesumnjiva od
januara 1944, kad snage JVuO zajedno
s nemačkim snagama učestvuju u
borbama protiv partizana. U
srbijanskom delu Sandžaka to je
slučaj od novembra 1943. U drugim
delovima Jugoslavije jedinice JVuO
počinju vojnu saradnju s nemačkim
okupatorom nešto ranije, uključujući
i saradnju sa SS jedinicama
(Waffen-SS). JVuO je u vojnom
pogledu bila korisniji saveznik
Vermahtu od oružanih snaga
kvislinške vlade. Naime, Nemci su
1941, bili u stanju da uguše ustanak
u Srbiji i bez saradnje kvislinških
snaga kao pomoćnih jedinica, iako ta
saradnja nije izostala, budući da je
okupatoru bilo u interesu da umesto
nemačkih vojnika ginu srpski
antikomunisti. U vreme Bitke za
Srbiju (leto – jesen 1944) i tokom
završnih operacija za oslobođenje
Jugoslavije (1945), upravo kad je
pomoć okupatoru bila najdragocenija,
JVuO je s celokupnim preostalim
ljudstvom igrala ulogu pomoćnih
snaga Vermahta. Nakon 31. oktobra
1941, nikad, ni u jednom momentu
okupacije, glavnina snaga JVuO nije
bila angažovana protiv nemačke
vojske. Kad bi dolazilo do sukoba
između JVuO i Vermahta (Wehrmacht),
uvek bi najveći deo ljudstva JVuO
bio van tih sukoba.
Ravnogorski pokret (JVuO), nastao je
iz grupe oficira i vojnika Vojske
Kraljevine Jugoslavije, koji se nisu
predali, okupljenih oko pukovnika
Dragoljuba Draže Mihailovića.
Mihailovićeva grupa od 27 ljudi se
11. maja 1941, stacionirala na
Suvoboru, u predelu koji nosi ime
Ravna gora. Narednih meseci
Mihailović je sproveo organizaciju
pokreta na području zapadne Srbije i
dela Šumadije.2
Pre uspostavljanja prvih kontakata
između ravnogorske komande i
predstavnika okupatora, Mihailovićev
pokret je uspostavio kontakt i
izvesnu saradnju s kvislinškim
vlastima. Bila je to neka vrsta
posredne kolaboracije. Prvi kontakt
Mihailovićeve grupe na Ravnoj gori s
kvislinškim strukturama u Beogradu
uspostavljen je krajem maja 1941, na
Mihailovićevu inicijativu, u cilju
dobijanja novca i izgradnje veza
koje bi potencijalno bile od koristi
pokretu. Posredstvom Dimitrija
Ljotića i istaknutih pripadnika
njegove političke organizacije
dobijena je određena suma novca od
pojedinih bogatijih građana. Prema
nekim izvorima, Milan Aćimović je
početkom juna navodno uspeo da
osujeti planiranu nemačku akciju
protiv Mihailovićeve grupe.3
Pripadnici Mihailovićevog pokreta
počinju oružanu konfrontaciju s
nemačkim okupatorom na tlu Srbije sa
zakašnjenjem dužim od 40 dana, u
odnosu na partizane. Prvi napad
Mihailovićevih četnika na nemačke
vojnike odigrao se 31. avgusta 1941,
prilikom uspešne borbe za
oslobođenje Loznice. Nisu dovoljno
razjašnjene okolnosti koje su
motivisale lokalne četnike da izvrše
napad na Loznicu, ali nema sumnje da
je napad izvršen kako bi se
predupredili partizani da zauzmu taj
grad.4 Potom su usledili neuspeli
napadi četnika na Banju Koviljaču i
Bogatić, nakon čega dolazi do
sazrevanja stava da zajednička borba
s partizanima podrazumeva mnogo veće
izglede za uspeh, što je rezultiralo
zajedničkim učešćem u oslobođenju
Krupnja, 3. septembra. Bio je to do
tada najveći uspeh ustanika.
Međutim, samo nekoliko dana nakon
stupanja u borbu protiv okupatora
odreda pod njegovom komandom i
inauguracije Nedićeve vlade,
Mihailović je poslao delegaciju u
Beograd na pregovore sa generalom
Nedićem, radi dogovora o zajedničkoj
borbi protiv partizana. Delegaciju
su činila četvorica visokih
ravnogorskih oficira. Pregovori su
vršeni uz znanje i odobrenje
SS-generala Haralda Turnera, šefa
nemačke vojne uprave u Srbiji
(Upravni štab vojnog zapovednika
Srbije). Turner je odobrio
pregovore, jer se nadao da Nedić
može ostvariti uticaj na odmetnute
oficire i apelovati na njihov
antikomunistički sentiment.5 Nedić je
posle rata u istrazi naveo da je
Mihailović pristao na uspostavljanje
„reda i mira u Srbiji“, predlagao
„zajedničku borbu protiv
partizanskih snaga“, određenu vrstu
legalizacije kod Nemaca, određenu
sumu novca za plate oficirima i
podoficirima. Nedić se složio s
predlozima i sklopljen je nepisani
dogovor. Nedić je zatim otišao kod
komandanta Srbije, generala Hajnriha
Dankelmana, s molbom da odobri
legalizaciju Mihailovićevih četnika,
što je Dankelman odmah prihvatio.
Nedić je potom odredio majora Marka
Olujevića (pomoćnika komandanta
kvislinške žandarmerije) za vezu
između njega i Draže Mihailovića.
Nedić je uskoro obavešten da je
Mihailović u celini prihvatio
postignuti sporazum.6 U najranije
datiranim Mihailovićevim naređenjima
sugeriše se tolerantan odnos prema
kvislinškim žandarima, pri čemu se
nastojalo inkorporirati što veći
broj žandarma u redove ravnogoraca.7
Mihailovićev pokret, nije se oružano
konfrontirao sa kvislinškim oružanim
snagama, čak i onda kad je bio
konfrontiran s Nemcima, iako je bilo
poznato da su žandarmi, po nalogu
nemačkog okupatora, učestvovali u
oružanim akcijama protiv ustanika i
u streljanju talaca. Zbog čega 1941,
za razliku od 1943, ili 1944, nisu
zabeleženi primeri oružanih sukoba
između ravnogoraca i oružane sile
Nedićeve vlade? Najpre, zbog toga
što je snažan partizanski faktor
doprineo da vlada u Beogradu
ravnogorski pokret posmatra kao
„manje zlo“ u odnosu na komuniste.
Kad je partizanski faktor u Srbiji
ponovo postao snažan, sredinom 1944,
nestala su neprijateljstva između
JVuO i vladinih snaga (prvenstveno
Srpskog dobrovoljačkog korpusa:
SDK). U oktobru 1944, zabeležen je
iverzibilan proces u odnosu na
decembar 1941: stvaranje Srpskog
udarnog korpusa (SUK) i njegova
komandna potčinjenost JVuO podseća
na legalizaciju ravnogorskih odreda
u okviru kvislinških oružanih snaga
krajem 1941. Drugo, Mihailovićev
pokret 1941, nije pokazivao
pretenziju za uspostavljanje vlasti
smenjivanjem, ili agresivnim
inkorporiranjem kvislinške lokalne
administracije, niti je Mihailović
1941, bio relevantna politička
figura kakvom je postao u narednom
razdoblju. Dakle, 1941. još uvek
nije bilo borbe za vlast u okviru
domaćeg antikomunističkog korpusa.
Slanje delagacije na pregovore s
Nedićem takođe, vremenski koincidira
s prvim oružanim sukobom između
ravnogoraca i partizana, u selu
Planinici, u blizini Ravne gore. Tom
prilikom ravnogorci su napali manju
grupu partizana, ubivši trojicu
boraca.8 Ipak, reč je o izolovanom
događaju koji je ubrzo prećutno
prevaziđen s obe strane. Tome je
prvenstveno doprinela činjenica da
su komunisti ravnogorsku
participaciju u ustanku posmatrali
kao povoljan razvoj događaja.
Nameravani plan o zajedničkom napadu
Mihailovićevih i Nedićevih snaga na
partizane nije ostvaren iz nekoliko
razloga. Partizani su zarobili
vladinog izaslanika koji se zaputio
ka Mihailovićevom štabu, i zaplenili
poverljiva dokumenta u kojima je
naznačen plan za napad. Ipak,
presudno je bilo to što su se
početkom septembra pojedini
antiokupaciono nastrojeni
vojnočetnički odredi odlučili da,
bez zadrške, počnu oružane napade na
Nemce. Ti događaji su gurnulii
ostatak Mihailovićevog pokreta u
oružanu borbu. Okupatoru je bilo
potrebno određeno vreme da
konstatuje upletenost ravnogorskog
štaba u novonastale okolnosti, čime
je zaustavljen plan o zajedničkoj
borbi vladinih i ravnogorskih snaga
protiv partizana.
Okupacionim vojnim vlastima je bilo
jasno da je ulazak Mihailovićevog
pokreta u otvoreni oružani sukob
protiv okupatora bio iznuđen
partizanskim uspesima u borbama, sve
boljem naoružanju i sve masovnijem
prilivu seljaka u partizanske
redove, čime je smanjivana
potencijalna ravnogorska
mobilizaciona baza, ali i vojni
uticaj i društveno-politički prestiž
(naročito u svetlu napada na
nekoliko sreskih sedišta tokom
avgusta).9 Ravnogorska inicijativa,
nakon početnih uspeha i započinjanja
saradnje sa partizanima početkom
septembra, ponovo je splasnula, ali
je krajem septembra i početkom
oktobra, opet u znatnoj meri
uzrokovana pojačanom partizanskom
inicijativom, ponovo došla do
izražaja prilikom zajedničkih borbi
za oslobođenje pojedinih gradova u
zapadnoj Srbiji. Zajedničkim
akcijama oslobođeno je nekoliko
najvećih gradova u zapadnoj Srbiji,
a oslobođena teritorija je proširena
i učvršćena.10 Uporedo s tim, oba
pokreta su vojno i politički jačala.
Mihailovićev pokret je, osim u
severozapadnoj Srbiji znatno osnažio
u dolini Zapadne Morave, donekle i u
Šumadiji. Krajem septembra i tokom
oktobra partizani i Mihailovićevi
četnici blokirali su nekoliko većih
gradova u pokušaju njihovog
zauzimanja (Šabac, Valjevo,
Kraljevo). U tom razdoblju dolazi do
pojave prvih nesuglasica i trvenja
na terenu koje su obe komande
nastojele da amortizuju.11
Prema nemačkim procenama s početka
novembra, kad je ravnogorski
ustanički pokret bio u zenitu,
ravnogorske snage brojale su između
5000 i 10.000 boraca. Jedan drugi
nemački dokument, s početka oktobra,
navodi procenu o 1000 do 1500
četnika između Drine i Kolubare i
1000 do 4000 partizana na istom
području.12 Realne brojke četnika i
partizana na području devet srezova
Šabačkog i Valjevskog okruga nešto
su veće od najvećih navedenih
iznosa. To znači da je na navedenom
području partizana bilo tri puta
više nego četnika.13 Broj partizana na
području Užičke republike iznosio je
do 20.000.14 Ukupan broj partizana u
Srbiji iznosio je do 25.000.
Partizanski ustanički pokret bio je
tri puta brojniji od ravnogorskog
ustaničkog pokreta, u Srbiji u jesen
1941.
Nakon dvadesetodnevnih pokušaja da
izdejstvuju sastanak s Mihailovićem,
predstavnici partizanskog Vrhovnog
štaba uspeli su da dogovore sastanak
kome su prisustvovali Josip Broz
Tito i Draža Mihailović. Sastanak je
održan u blizini Mihailovićevog
štaba, 26. oktobra. Osnova za
pregovore bio je Titov predlog o
sklapanju sporazuma, međusobnoj
saradnji i prevazilaženju
nesuglasica. Na sastanku je
postignut delimičan sporazum koji je
garantovao dotadašnju praksu
saradnje i tolerancije, sugerišući
izbegavanje sukoba i definišući
pojedine obaveze partizanske strane
koje je ona započela da ispunjava.15
Međutim, već sutradan Mihailović je
održao sastanak s najistaknutijim
saradnicima, na kome je odlučeno da
Vrhovna komanda pošalje oficirsku
delegaciju u Beograd s ponudom
okupacionim vlastima za saradnju u
borbi protiv partizana.16 Dvočlana
delegacija stigla je u Beograd 28.
oktobra i najpre se sastala s
Milanom Nedićem. Potom se delegacija
istog dana sastala sa nemačkim
obaveštajcem, kapetanom Jozefom
Matlom (Josef Matl). U nemačkom
izveštaju o sastanku u Beogradu,
Mihailovićeva ponuda je naslovljena:
„Četnički odredi jugoslovenske
vojske pod komandom pukovnika Draže
Mihailovića stavljaju se na
raspoloženje za borbu protiv
komunista u saradnji sa nemačkim
Vermahtom“. Mihailović je preko
posrednika iskazao uveravanja o
cilju vojne saradnje: „Opšti cilj je
da se uspostavi stanje i mir kakvi
su u okupiranoj Srbiji bili pre 28.
juna 1941“. Na narednom sastanku
koji je održan sutradan, nemačka
strana je zatražila da Mihailović 3.
novembra dođe u Beograd „u cilju
daljih razgovora“, uz garanciju
bezbednosti.17 Mihailović je načinio
korak ka dogovorenom sastanku
slanjem izjave komandantu 342.
divizije Vermahta, general-majoru
Valteru Hinghoferu (Walter
Hinghofer), u kojoj je tražio oružje
za borbu protiv partizana.18
Mihailoviću je svakako bilo poznato
da je Hinghofer zapovednik divizije
koja je prethodno internirala i
streljala velik broj civila na
području severozapadne Srbije.
Mihailovićev susret s nemačkim
predstavnicima odložen je za 11.
novembar, zbog sprovođenja vojne
operacije ravnogoraca protiv
partizana u zapadnoj Srbiji.
Građanski rat između dva ustanička
pokreta u Srbiji, koji je buknuo
početkom novembra 1941, počeo je
opštim napadom ravnogorskih četnika
na partizane u svim krajevima u
kojima su postojali paralelni
partizanski i ravnogorski organi
vlasti. Napad se odigrao u vrlo
kritičnom trenutku po ustanak – u
vreme kad je nemačka ofanziva na
oslobođenu teritoriju dobijala na
zamahu, zahvaljujući premeštanju
novih divizija Vermahta na ratište u
Srbiji. Odgovornost za izbijanje
građanskog rata najvećim delom snosi
ravnogorska Vrhovna komanda kao i
pojedini ravnogorski lokalni
komandanti i oficiri, naročito grupa
oficira stacionirana u Požegi.
Nemačka vojna komanda je u prvoj
polovini novembra konstatovala da
napad ravnogoraca na partizane
doprinosi nemačkoj ofanzivi protiv
partizana.19 Mihailović je 3. novembra
u pismu nemačkom Upravnom štabu
opunomoćenog komandanta u Srbiji
zahtevao da nemačke jedinice „ne
preduzimaju nikakve akcije“ na
području na kome je otpočeo napad
ravnogoraca na partizane.20
Opšti napad na Užice i potom na
druga središta partizanske vlasti, u
prvim danima novembra, podrazumevao
je povlačenje najvećeg dela
ravnogorskih snaga s linija na
kojima je trajala borba protiv
Nemaca i iziskivao je odvajanje
znatnih partizanskih snaga iz borbe
protiv nadirućeg Vermahta.21 Ipak,
četnici su do 17. novembra bili
nekoliko puta poraženi i zatim,
potisnuti na šire područje Ravne
gore. Nije istražen približan broj
poginulih u borbama, ali možda je
reč o više stotina izgunulih
partizana i ravnogoraca. Partizani
su tokom novembarskog sukoba
pokazali tolerantniji odnos prema
ravnogorcima i njihovim pristalicama
nego ravnogorci prema partizanima i
njihovim pristalicama.22 Zabeležena su
masovna streljanja zarobljenih
partizana na više lokacija, naročito
na lokaciji Mihailovićevog štaba na
Ravnoj gori. Takođe, Mihailovićev
štab je odlučio da, uz posredstvo
kvislinških četnika Nemcima preda
365 zarobljenih partizana. Okupator
je u Valjevu u dva navrata streljao
286 zarobljenika. U prvom navratu,
27. novembra, streljan je 261
ustupljeni partizan.23 Reč je o
najmasovnijem stradanju partizana u
jednom danu na tlu Srbije, do
otpočinjanja borbi za oslobođenje
Beograda. Antipartizanski teror koji
je sprovodila JVuO nije bio odgovor
na revolucionarni teror nad
ravnogorcima, jer primera takvog
nasilja gotovo da nije bilo –
revolucionarni teror je prvenstveno
bio usmeren protiv predstavnika
lokalnog kvislinškog aparata i
saradnika okupatora.24
Predaja 365 zarobljenih partizana
odigrala se 13. novembra, dva dana
nakon pregovora u Divcima. Ustupanje
zarobljenih partizana bio je znak da
je ravnogorska strana spremna na
ozbiljnu saradnju u pogledu
zajedničke borbe protiv komunista,
budući da su Nemci 11. novembra na
pregovorima u Divcima odbili
Mihailovićevu ponudu. Mihailovićeva
ponuda odbijena je iz dva ključna
razloga: 1) nemačkoj strani je bilo
jasno da je u stanju da se vlastitim
snagama obračuna sa partizanima, kao
što joj je bilo jasno da Mihailović,
nuđenjem savezništva pokušao da
sačuva od uništenja pokret kojim je
komandovao; 2) Nemci nisu imali
poverenja u Mihailovića, jer je
njegov pokret prethodno uzeo učešća
u ustanku i jer su doznali da je
uspostavio kontakt sa emigrantskom
vladom i Britancima. Mihailović je
na sastanku bezuspešno pokušao da
opravda učešće njegovih trupa u
borbi protiv nemačke vojske
tvrdnjama da je reč osujećivanju
komunista da ostvare ekskluzivitet
jedinih boraca protiv okupatora i
time marginalizuju njegov pokret.
Bezuspešno je zahtevao da mu se
„omogući da nastavi borbu protiv
komunizma koja je započela 31.
oktobra“. Isto tako, nemačka strana
se oglušila na njegove molbe da
njegove odrede snabde neophodnim
količinama municije – u cilju
nastavka borbe protiv komunista.25
Nemačka komanda je procenila da
opšti napad ravnogorskih četnika na
partizane dugoročno ide u prilog
nemačkih nastojanja za neutralisanje
„partizanske republike“, jer slabi
glavnog nemačkog protivnika u
Srbiji, a uspešnim privođenjem
antiustaničke operacije sporednog
protivnika stavlja pred svršen čin
„bezuslovne kapitulacije“, ili pred
neki drugi oblik neutralizacije.
Stoga ne čudi što su nemačke snage
nakon započinjanja ravnogorske
ofanzive protiv partizana,
izbegavale da napadaju ravnogorce,
sve do 6-7. decembra, kad je počela
nemačka operacija protiv ostataka
ravnogorskih snaga, okupljenih oko
Vrhovne komande JVuO na Ravnoj gori
i u nekoliko sela u podnožju
Suvobora.
Uloga legalizovanih ravnogorskih
četnika
od kraja 1941, do kraja 1942.
Vrhovna komanda JVuO je krajem
novembra, razmatrajući nepovoljne
okolnosti odlučila da više od
polovine ljudstva i odreda pod
njenom komandom slede praksu
legalizacije koju su
samoinicijativno započeli pojedini
odredi sredinom novembra.26 Na taj
način ljudstvo je izbeglo
zarobljavanje ili demobilizaciju,
odnosno vojna struktura je očuvana,
ali u drugačijoj formi. Međutim, tom
odlukom najveći broj ravnogorskih
četnika stavljen je u službu
okupatora. Vojna kolaboracija
legalizovanih ravnogoraca bila je
konstanta narednih godinu dana.
Legalizovani ravnogorski četnici,
samostalno ili u saradnji sa
četničkim odredima i grupama koje su
prethodnih meseci prihvatile
ingerenciju kvislinške vlade, od
kraja novembra 1941, do proleća
1942, učestvuju u pravom lovu na
partizane, njihove pomagače i
simpatizere, širom zapadne,
severozapadne i centralne Srbije. Na
taj način uhvaćeno je nekoliko
hiljada ljudi. Na stotine su ih
četnici streljali ubrzo po
zarobljavanju, dok je većina predata
okupatoru. Mnogi partizani i
partizanski simpatizeri koji su
ustupljeni Nemcima, pripadnici
nemačkog Vermahta streljali su do
početka februara 1942, prvenstveno u
Valjevu, Čačku i Užicu, a ostali su
upućeni u logore ili su, manjim
delom, pušteni. U istom tom
razdoblju preostali partizani u
zapanoj Srbiji sledili su odluku
Vrhovnog štaba NOVJ o korektnom
odnosu prema Mihailovićevim
četnicima („ne napadati njegove
ljude ako oni nas ne napadaju“).
Tako je odobren postupak štaba
Valjevskog partizanskog odreda koji
je krajem decembra preko svoje
teritorije propustio kapetana
Dragoslava Račića sa pratnjom za
Bosnu, ne razoružavši ih.27 Vrhovna
komanda JVuO je u direkivama
komandantima preostalih ilegalnih
odreda i pojedinim komandantima
legalizovanih odreda sa kojima je
Vrhovna komanda nastavila
komunikaciju, zahtevao njihov
angažman u hvatanju komunista.
„Pomagati svim silama hapšenje
komunista“.28 Navedeno naređenje
poslato je 21. marta 1942.
Najznačajniji doprinos u hvatanju
nekoliko hiljada odbeglih ili
pasiviziranih partizana i njihovih
saradnika u zapadnoj i delovima
centralne Srbije, i njihovoj predaju
Nemcima, pružili su pripadnici
legalizovanih ravnogorskih odreda,
što se naročito odnosi na užički,
požeški, čačanski i valjevski kraj,
dok su u nekim drugim krajevima,
naročito u Mačvi, Pocerini, Jadru,
Kolubari i Takovu, kvislinški
četnici koji su krajem 1941, i
početkom 1942, učestvovali u
hvatanju partizana, kasnije
inkorporirani u JVuO, pri čemu su
mnogi jadarski, mačvanski i pocerski
kvislinški četnici prethodno takođe
participirali u odredima pod
komandom Draže Mihailovića.29 Ubistva,
hvatanja i predaja Nemcima
zarobljenih partizana i njihovih
simpatizera, krajem 1941, u vreme i
neposredno nakon uništenja
partizanske vlasti u zapadnoj
Srbiji, predstavljaju najmasovnije
zločine na području Užičkog,
Čačanskog i Valjevskog okruga tokom
Drugog svetskog rata nad
pripadnicima partizanskih snaga i
njihovih saradnika. Učešćem u
masovnom hvatanju i likvidaciji
pripadnika partizanskih odreda i
njihovih saradnika, čak ako
zanemarimo aktivnu borbu protiv
partizana, četnici Draže Mihailovića
i legalizovani ravnogorci učinili su
značajne usluge nemačkom okupatoru u
uništenju partizanskog pokreta na
području dotadašnje Užičke
republike. Čak i nakon uništenja
većine partizanskih jedinica,
odnosno nakon svođenja odreda na
malobrojne izolovane jedinice,
četnici su na području zapadne
Srbije kontinuirano sprovodili teror
nad partizanskim pristalicama i
članovima porodica odbeglih
partizana. Takva praksa bila je
karakteristična i u drugim delovima
Srbije, naročito tokom poslednje dve
godine okupacije čime se nastojalo
ugušiti obnavljanje i omasovljenje
partizanskih jedinica, u čemu je
okupator uspevao da prepozna
vlastiti interes.30
Pored legalizovanih odreda,
legalizovani su broje ravnogorske
grupe koje nisu imale formalno
ustrojstvo odreda, a mnogi pojedinci
su, kao bivši ravnogorci
legalizovani u okviru oružanih snaga
vlade u Beogradu, pri čemu nije samo
reč o legalizaciji pojedinaca i
grupa u okviru Pećančevih odreda već
i o legalizaciji u okviru vladinih
oružanih odreda i seoske milicije.31
Mnogi istaknuti oficiri JVuO,
potonji komandanti brigada i
korpusa, štabni oficiri, sreski i
okružni komandanti, bili su krajem
1941, i početkom 1942, legalizovani
u okviru vladinih oružanih snaga,
ili 1941, uopšte nisu bili deo
Mihailovićevog pokreta.
Nedugo nakon otpočinjanja
legalizacije ravnogorskih odreda,
6-7. decembra 1941, nemački okupator
je sproveo akciju usmerenu protiv
četničkih delova okupljanih oko
Vrhovne komande JVuO u nekoliko sela
u podnožju Suvobora, „bez naročitog
otpora“. U operaciji je bilo
angažovano pet borbenih grupa
(bataljona) 342. divizije Vermahta.
Reč je o relativno skromnim snagama,
budući da oko Mihailovićevog štaba
nije bio koncentrisan veći broj
boraca. Akcija je rezultirala
pogibijom 12 i hvatanjem 484
četnika. Nemačke snage nisu imale
gubitaka.32 Snage iste divizije
prethodno su, krajem novembra,
slamale partizansku odbranu na
području zapadne Srbije. Nemci su
iskazali blaži odnos prema
zarobljenim ravnogorcima nego prema
partizanima zarobljavanim u istom
razdoblju, budući da je streljana
tek nekolicina zarobljenih oficira
JVuO. General Mihailović i većina
oficira iz njegovog štaba uspeli su
da izbegnu zarobljavanje.33
Istovremeno, u decembru 1941, na
istom području na kome je delovao
Mihailovićev pokret, Nemci su
streljali na stotine zarobljenih
partizana i njihovih simpatizera.
Mnogi od njih bili su prethodno
uhvaćeni od legalizovanih
ravnogoraca.
Istog dana kada je okončana
Operacija „Mihailović“, pukovnika
Mihailovića unapredio je u čin
brigadnog generala, kralj Petra II.
Dva dana nakon završetka operacije,
9. decembra, nemačka komanda je
objavila poternicu za Mihailovićem.
Mesec dana nakon toga, 11. januara
1942, Mihailović je postavljen za
ministra vojske, mornarice i
vazduhoplovstva – u okviru
jugoslovenske izbegličke vlade, čiji
je tadašnji predsednik bio Slobodan
Jovanović.
Nakon završetka operacije
nelegalizovani ravnogorski odredi
„ne upuštaju se više u borbu“ do
kraja godine.34 Takva situacija
potrajaće nekoliko meseci. Za to
vreme nelegalizovani delovi
Mihailovićevog pokreta sve do jeseni
1942, samo su sporadično meta
nemačkih oružanih akcija. Nasuprot
tome, JVuO nije napadala nemačku
oružanu silu na tlu Srbije tokom
1942, vršeći napade isključivo na
preostale partizanske grupe i
odrede. Prestanak masovnijih
ustaničkih aktivnosti u Srbiji
umanjio je represalije okupatora nad
srpskim ruralnim stanovništvom, ali
ne odmah već nakon februara 1942,
dok su represalije kvislinških snaga
nastavljene nesmetanim intenzitetom.
Takođe, primetna oseka ustanka u
Srbiji omogućila je prebacivanje
nemačkih divizija iz Srbije u Bosnu
i njihovo korišćenje u borbi protiv
glavnine NOVJ. Feliks Bencler je 31.
marta 1942, obavestio nemačko
ministarstvo spoljnih poslova da je
Mihailović preko njegovih ljudi
obavestio Nedića „da nema nameru da
se bori protiv Nemaca“ i „da neće
ništa preduzimati protiv Nedićeve
vlade“.35 U nemačkoj komandi
Jugoistoka, 21. maja održano je
savetovanje na kome je jedan od
zaključaka glasio: „U srpskom
prostoru, zasada od grupe
Mihailovića nema akutne opasnosti,
ona će verovatno postati aktivna tek
kad nastupi poraz bilo koje vrste.
Grupa Mihailović će se u svakom
slučaju držati mirno do početka
nemačke ofanzive protiv Rusije“.36
Okupatoru je bilo najvažnije da ne
mora da angažuje dodatne trupe na
Balkanu. Mihailovićev pokret je
tokom cele 1942, nastavio da
organizaciono jača, šireći
vojno-političku strukturu u jesen
1942, i u delovima Srbije gde
ravnogorska organizacija nije
postojala ili je bila neznatna 1941.37
Uostalom, nemačka komanda Jugoistoka
je sve do kraja okupacije Srbije
ostala na stanovištu da u Srbiji
neće doći do obnavljanja ustanka i
da aktivnosti JVuO čak i kada su
povremeno bile usmerene protiv
nemačke vojske.38 Тokom 1942, uprkos
povremenim nemačkim agresivnim
istupima protiv JVuO, naročito u
kontekstu Operacije „Kopaonik“,39
izostali su napadi JVuO na nemačku
živu silu u Srbiji. Nemci su krajem
1942, bili svesni da Mihailović nema
nameru da u skorije vreme naredi
ponovno otpočinjanje ustaničkih
aktivnosti. Za Nemce, ravnogorski
ustanak u Srbiji okončan je u
decembru 1941, i od odluke samog
Mihailovića zavisilo je hoće li
ponovo buknuti ustanak. Nemačka
komanda u Beogradu je takođe bila
upoznata sa Mihailovićevim
cirkularnim naređenjem od 7.
novembra u kome je sugerisao
„građansku neposlušnost“ prema
lokalnoj kvislinškoj administraciji
i „pojačane saobraćajne diverzije“.
Nemačka komanda je dvadesetak dana
nakon Mihailovićevog naređenja
konstatovala: „Prepadi na opštine i
manje sabotaže pojačali su se u
odgovarajućem stepenu, ali to u
osnovi nije moglo da poremeti mir.
Poziv za povećane saobraćajne
diverzije nije doneo do sada
nikakvih značajnih rezultata u
srpskom prostoru“.40 Ni u narednim
mesecima situacija se nije bitnije
izmenila. Krajem 1942, na tlu Srbije
nije postojala „povezana ustanička
oblast“.41
General Mihailović je posle
višemesečnog skrivanja od potera,
početkom juna 1942, prešao u Crnu
Goru, gde je boravio do kraja aprila
1943, uglavnom u Lipovu, u blizini
italijanskog garnizona u Kolašinu,
neometan od strane okupatora.
Mihailović je krajem 1941, postavio
majora Đorđija Lašića i kapetana
Pavla Đurišića za zapovednike
vojnočetničkih odreda u Crnoj Gori i
od tada možemo pratiti razvoj JVuO
na tom području. U instrukciji
Lašiću i Đurišiću (20. decembar
1941), Mihailović je naglasio da sa
partizanima ne sme biti nikakve
saradnje i da u trenutku naređenja
za opšti ustanak, koji je trebalo da
usledi nakon iskrcavanja savezničkih
trupa, treba izvršiti čišćenje
muslimanskog stanovništva u Sandžaku
i muslimanskog i hrvatskog
stanovništva u Bosni i Hercegovini
(„čišćenje državne teritorije od
svih narodnih manjina i
nenacionalnih elemenata“).42 Ova
uputstva kasnije su bila realizovana
u praksi crnogorskih četnika –
najpre u građanskom ratu protiv
partizana („nenacionalni elementi“)
u prvoj polovini 1942, a početkom
1943, u dve operacije protiv
Muslimanske milicije u Sandžaku,
koje su rezultirale ubistvima više
hiljada civila. Mihailović nije
sugerisao napade na italijansku
vojsku.
Pavle Đurišić, kao komandant četnika
u Polimlju i crnogorskom Sandžaku,
započeo je kolaboraciju sa
Italijanima u januaru 1942. Treba
naglasiti da do kolaboracije dolazi
nedugo nakon masovnih zločina
italijanskog okupatora na području
Pljevaljskog i Prijepoljskog sreza,
u decembru 1941. Vojna kolaboracija
četnika pod Đurišićevom komandom već
u prvoj polovini 1942, pre
Mihailovićevog dolaska u Crnu Goru,
podrazumevala je saradnju sa
italijanskim štabovima, dobijanje
veće količine oružja i municije i
privremeno, u određenim situacijama
i trajno, ustupanje artiljerije od
strane Italijana, kao i italijansko
odobrenje da Đurišić sa štabom
boravi u Kolašinu, koji je bio pod
italijanskom kontrolom.43 Mihailović
je imao saznanja o Đurišićevoj
kolaboraciji i generlno, o saradnji
crnogorskih četnika sa Italijanima,
naročito u vreme dok je boravio u
Crnoj Gori. Pre evakuacije u Crnu
Goru, Mihailović je 18. aprila
sugerisao Đurišiću: „Komuniste
čistite gde god možete, a
izbegavajte [napadati] Italijane i
posredno iskoristite ako se što može
izvući od njih“.44 Takođe, Mihailović
je imao informacije o saradnji
hercegovačkih četnika, koji su
priznavali njegovu komandu, sa
Italijanima, i kontaktima Dragoslava
Jevđevića, političkog delegata
Vrhovne komande JVuO za Bosnu i
Hercegovinu, sa Nemcima, o čemu ga
je Jevđević obavestio.45 Jevđević je
kao politički delegat Vrhovne
komande 4. septembra 1942,
pregovarao s predstavnicima nemačke
vojske. Nemcima je bilo poznato da
Jevđević izvršava direktive Vrhovne
komande JVuO.46 Gatački četnici, koji
su priznavali Mihailovićevu komandu,
prvi su četnici na tlu Bosne i
Hercegovine, koji su uspostavili
vojnu saradnju sa OS NDH u borbi
protiv NOVJ, još u martu 1942.47 U
narednom razdoblju hercegovački
četnici su vrlo retko vršili oružane
napade na OS NDH. Ova četnička
grupacije sarađivala je i sa
nemačkom oružanom silom, od avgusta
1943, do oslobođenja Hercegovine u
jesen 1944, takođe uz znanje Vrhovne
komande.
Draža Mihailović se 22. jula 1942. u
Zimonjića Kuli kod Gacka, sastao sa
vojvodom Ilijom Birčaninom,
nominalnim komandantom četničkih
snaga u italijanskoj okupacionoj
zoni NDH. Sastanku su prisustvovali
i neki visoki četnički oficiri,
poput Pavla Đurišića i Zaharija
Ostojića, kao i jedan italijanski
oficir. Na osnovu njegovog izveštaja
poznati su neki detalji sastanka.
General Mihailović je „navodno
izjavio da je vlada iz Londona
vršila pritisak na njega da ponovo
raspali gerilski rat protiv trupa
Osovine na Balkanu. On je, navodno,
odgovorio da učešće Srba u borbi
može da bude razmatrano tek kada
Rusi budu u Budimpešti, a Englezi u
Sofiji.“48 Ovo napominjemo zbog toga
što je navedena strategija ostala
nepromenjena do kraja rata, čak i
onda kada su Rusi zauzeli Sofiju i
Budimpeštu. Nemačkim vojnim
strukturama na Balkanu bio je poznat
ovaj izveštaj. Okupator je na osnovu
ovakvih saznanja i realnosti na
terenu, imao realnu pretpostavku o
tome da Mihailović neće narediti
opšti početak ustaničkih aktivnosti
sve dok savezničke trupe na budu na
granicama Jugoslavije. Međutim, čak
i kad se to desilo, u septembra
1944, naređenje za opšti ustanak je
izostalo, a glavnina snaga JVuO je
upravo tada stavljena u službu
okupatora. Ipak, Mihailović je tada
već bio izgubio svaki politički
legitimitet, za razliku od razdoblja
kad je održan sastanak sa
Birčaninom. Ovo je naizgled
paradoksalno, jer je Mihailović u
septembru 1944, raspolagao sa
mnogoljudnijom, vojno kvalitetnijom
i rasprostranjenijom organizacijom
nego u leto 1942. Umesto da je,
makar tada, krajem leta 1944,
naredio opšte dejstvo JVuO protiv
nemačkog okupatora, Mihailović je
svrstao svoju vojsku na stranu
Osovine.
Mihailović je bio obavešten da
jedinice hercegovačkih četnika, koje
su priznavale njegovu komandu,
sarađuju sa Italijanima u okviru
italijanskih vojnih operacija u
Hercegovini i Dalmaciji protiv
partizana i da angažman njegovih
snaga u tim operacijama podrazumeva
korišćenje italijanske logistike za
prebacivanje četničkih trupa,
naoružavanje i snabdevanje municijom
i hranom od strane okupatora,
nesmetani prelazak preko teritorije
pod kontrolom ustaša i masovne
zločine četnika nad nesrpskim
civilnim stanovništvom.
Najkarakterističniji primer učešća
hercegovačkih četnika u nekoj
italijanskoj operaciji protiv NOVJ
predstavlja participacija u okviru
Operacija „Alfa“ na području
Jablanice i Prozora. Četnici iz
istočne Hercegovine su se, koristeći
italijansku logistiku, naoružani od
Italijana, nesmetano prebacili u
severnu Hercegovinu, preko
teritorije pod kontrolom ustaša,
kako bi istisnuli partizane iz Rame.
Prema jednom italijanskom izveštaju
(18. oktobar 1942), četnici su na
tom području od 6. do 10. oktobra
ubili više od 700 osoba i zapalili
više od 650 domova.49 Petar Baćović,
zapovednik hercegovačkih četnika,
obavestio je depešom Dražu
Mihailovića 23. oktobra 1942: „U
operacijama Prozor zaklano preko
2.000 Šokaca i Muslimana. Vojnici se
vratili oduševljeni“. Ovaj broj je
uveličan. Publikovani su poimenični
podaci za 866 stanovnika naselja na
području opštine Prozor (od toga su
314 bili Muslimani, a 552 Hrvati),
ubijenih od četnika u oktobra 1942.
Takođe, publikovani su poimenični
podaci za 77 Muslimana sa područja
opštine Jablanica, ubijenih od
hercegovačkih četnika u istom
razdoblju.50 Na području Rame i
Jablanice nisu zabeleženi prethodni
zločini ustaša nad Srbima, jer u tim
krajevima nije bilo srpskog
stanovništva.
Najeklatantniji primer neposredne
vojne kolaboracije crnogorskih i
hercegovačkih četnika sa snagama
Osovine, odigrao se tokom nemačke
operacije Vajs 2 (Weiss 2), koja je
u domaćoj literaturi poznata kao
Bitka na Neretvi. U toj operaciji
hercegovački, crnogorski i sandžački
četnici borili su se zajedno sa
Italijanima, koji ih vojnički
usmeravaju, kao pomoćne jedinice,
pri čemu su zabeleženi i primeri
vojne saradnje JVuO sa nemačkom
vojskom. General Mihailović je tokom
Bitke na Neretvi lično boravio u
neposrednoj blizini zone borbenih
dejstava, imajući pregled i
dostupnost podataka o učešću snaga
pod njegovom komandom u borbama na
strani okupatora.51 Na sastanku u
Rimu, krajem februara 1943, između
Benita Musolinija (Benito Mussolini)
i Joahima fon Ribentropa (Joachim
von Ribbentrop), upravo u vreme
najtežih sukoba na Neretvi između
JVuO i NOVJ, bilo je reči o
balkanskom ratištu. Hitler je
Musoliniju uputio pismo u kome je
poručio da „nema nikakve razlike
između partizana i četnika, jer su i
jedni i drugi jednaki u mržnji
protiv Nemačke i Italije“, založivši
se za prekid naoružavanja četnika od
strane okupatora i njihovo
razoružavanje. Musolini se na
sastanku složio da četnike treba
razoružati u budućnosti, ali je
istakao da „treba priznati da su se
četničke formacije dobro borile...
Sada je celishodno da se bore za nas
s obzirom da nemamo dovoljno
jedinica i neke čak moramo izvući...
Ovo je gerila u kojoj 8.000 četnika
iz Hercegovine pruža veću pomoć nego
2-3 [italijanske] divizije, upravo
zbog toga što su se specijalizovali
za takvu vrstu rata“.52
Od pasivnosti i otpora do
kolaboracije:
aktivnosti JVuO u Srbiji tokom 1943.
Treću godinu okupacije Srbije
karakteriše najmanji obim vojne
kolaboracije JVuO, u odnosu na
ostale ratne godine. Međutim,
najvećim delom te godine pokret
generala Mihailovića je bio pasivan
u odnosu na nemačku vojnu silu, sve
do septembra kad je organizovao prvu
ofanzivu protiv nemačke oružane sile
nakon 1941, da bi posle tek nešto
više od mesec dana ponovo došlo do
pasivnog odnosa prema okupatoru, a
krajem godine i do prvih sporazuma
između JVuO i nemačkog okupatora na
tlu Srbije.
Početak godine, dok se Mihailović
još uvek nalazio u Crnoj Gori,
obeležile su dve vojne operacije na
tlu Sandžaka, koje je naredila
Vrhovna komanda. Obe operacije bile
su usmerene protiv Muslimanske
milicije i rezultirale su masovnim
zločinima nad muslimanskim civilnim
stanovništvom, dok je oba puta,
Muslimanska milicija bila teško
potučena. Prva operacija bila je
usmerena protiv Muslimanske milicije
na području Bjelopoljskog sreza i
bila uzrokovana prethodnim napadima
Muslimanske milicije na srpska sela,
pri čemu su zabeležena masovna
ubistva civila. Međutim, odgovor na
prethodne napade bio je više nego
drastičan. Đurišić je 10. januara
1943, obavestio Mihailovića da su
četnici pod njegovom komandom od 5.
do 7. januara „potpuno uništili“ 33
muslimanska sela na području
Bjelopoljskog sreza. „Žrtve:
Muslimana boraca oko 400. Žena i
dece oko 1.000“.53 Druga operacija
odigrala se od 5. do 11. februara na
području Pljevaljskog, Pribojskog,
Čajničkog i dela Fočanskog sreza.
Operacija je rezultirala pokoljem
više hiljada muslimanskih civila,
pri čemu je među ubijenima zabeležen
vrlo visok procenat dece. Operaciji
nisu prethodili masovni zločini nad
srpskim civilima, Muslimanske
milicije. U sprovođenju zločina
učestvovali su i bosanski i
srbijanski četnici, ali se može
konstatovati da su crnogorski
četnici pobili najveći broj ljudi u
toj operaciji. Đurišić je 13. marta
obavestio Mihailovića o ishodu
operacije. U izveštaju se navodi da
su sva muslimanska sela u srezovima
Pljevlja, Foča i Čajniče „potpuno
spaljena da nijedan njihov dom nije
ostao čitav“. Isto se desilo i u
Pribojskom srezu. „Za vreme
operacija se pristupilo potpunom
uništavanju muslimanskog življa bez
obzira na pol i godine starosti.“
Žrtve „kod muslimana oko 1.200
boraca i do 8.000 ostalih žrtava:
žena, staraca i dece“. Na osnovu
posleratnih izvora, poznato je da u
Pljevaljskom srezu samo jedno
muslimansko selo nije spaljeno i
izloženo stradanjima, dok su u
Pribojskom srezu sva muslimanska
naselja spaljena, opljačkana i
izložena masakriranju stanovništva,
pri čemu su pojedina naselja imala
više od stotinu civilnih žrtava,
uglavnom žena i dece. To su
najmasovniji i najteži oblici
zločina nad seoskim stanovništvom u
Srbiji tokom okupacije. Počinioce i
inspiratore Vrhovna komaanda nije
sankcionisala.54
Nemačka komanda Jugoistoka je u
proceni situacije u Srbiji za
februar 1943, konstatovala da se
„Mihailovićeva taktika sastoji u
tome da organizuje i štedi svoje
snage za planirani narodni ustanak.
On izbegava svaki konflikt sa
okupacionim trupama... Aktivnosti
D.M. pokreta se sastoje u
organizovanju vlastitih snaga i
razoružavanju SDS (Srpska državna
straža, nap. aut). Ono malo prepada
i sabotaža u Mihailovićevoj režiji
je usmereno na Nemcima naklonjene
Srbe ili SDS“. U proceni situacije
za mart, navedeno je da
Mihailovićeve snage u Srbiji
„izbegavaju bilo kakav sudar sa
nemačkom vojskom. Oni čak javljaju
Nemcima o komunističkim pokretima
kako bi se izbegle sabotaže i mere
odmazde“. Osvrćući se na nedavni
četnički poraz u Bici na Neretvi,
komanda Jugoistoka je procenila da
je „Mihailović omanuo kao vojni
lider. Neshvatanje datih mogućnosti
u pogledu vremena, prostora i terena
čini njega najodgovornijim za
nedavne neuspehe“.55 Dakle, iz
poslednje opaske jasno je da je
nemačka komanda imala saznanja i
svest o Mihailovićevom ličnom
angažmanu na terenu u vreme
antipartizanske ofanzive u porečju
Neretve, kao i to da su partizani
znatno opasniji neprijatelj po
partizane od četnika.
Nemačka komanda u Srbiji je, u
kontekstu razvoja događaja vezanih
za savezničku invaziju na Italiju i
očekivanja JVuO da se saveznici
iskrcaju na jugoslovenskom primorju,
19. jula konstatovala da je u
četničkim redovima u Srbiji
„spremnost na ustanak ponovo
oživela“ i da direktive Vrhovne
komande idu u tom pravcu. U cilju
prevencije takve spremnosti i njenih
mogućih posledica, nemačka komanda
je sprovela poduhvat „Morgenluft“ na
području Rudnika i Ravne gore, koji
je okončan bez naročitog rezultata.56
Tokom letnjih meseci i početkom
jeseni 1943, u pojedinim delovima
Srbije, naročito u Kruševačkom i
Valjevskom, u manjoj meri u
Požarevačkom i Užičkom okrugu,
zabeleženi su sukobi između SDK i
JVuO. Sukobi su bili posledica
pritisaka JVuO na lokalnu kvislinšku
vlast, seoska i pojedina sreska
sedišta SDS, u cilju naoružavanja i
organizovanja vlasti Mihailovićevog
pokreta. Oružani sukobi bili su
uglavnom posledica napada SDK na
JVuO, dok su se snage SDS uglavnom
predavale snagama JVuO, izbegavajući
borbu, često u dogovoru sa
napadačima. Oružane akcije SDK
trebalo je da spreči preuzimanje
lokalne vlasti političkih i vojnih
organa Mihailovićevog pokreta,
razoružavanje SDS i prelazak
stražara u redove JVuO. Sukob je
intenziviran nakon što su pojedine
jedinice JVuO odgovorile
protivnapadima. U borbama je
poginulo nekoliko desetina boraca. U
najkritičnijim trenucima, nakon
otpočinjanja antiosovinske ofanzive
JVuO u Polimlju i delovima Podrinja,
Vermaht je pomagao snagama SDK,
prvenstveno u borbama na području
zapadne Srbije.57 Sukobi između JVuO i
SDK jenjavaju u drugoj polovini
oktobra, usled pojava operativnih
partizanskih jedinica u Sandžaku i
na granicama Užičkog okruga,
istovremeno s okončanjem
antiosovinske ofanzive JVuO.
Štaviše, od početka novembra
zabeleženi su primeri borbenog
sadejstva između snaga JVuO i SDS,
ali i SDK.58 Sukobi između JVuO i SDK
su privremeno obnovljeni u proleće
1944. U navedenim okolnostima
pripadnici SDK su uhapsili i predali
Nemcima više stotina simpatizera
JVuO od kojih je deo okupator
streljao. Nemačka i bugarska kaznena
ekspedicija je krajem septembra
represirala stanovnike pojedinih
sela naklonjenih ravnogorcima, nakon
poraza koji je SDK pretrpela u
sukobu sa JVuO kod Seče Reke, 23.
septembra. U Trsteničkom srezu, u
nekoliko sela pod kontrolom
ravnogoraca, krajem jula i početkom
avgusta, u selima pod kontrolom JVuO
zabeleženi su zločini SDK nad
civilnim stanovništvom koji su
podrazumevali masovna hapšenja,
batinanja i pljačku, ali i ubistva
manjeg broja stanovnika, uključujući
nekoliko žena i dece.59
Najambicioznija antiosovinska
operacija koju je tokom rata
naredila Vrhovna komanda JvuO,
odigrala se nakon kapitulacije
Italije, u Polimlju i gornjem i
srednjem Podrinju. Operacija je
naređena u cilju zauzimanja
italijanskih garnizona u Polimlju, u
svrhu zaplene italijanskog
naoružanja. Međutim, JVuO u tome
nije postigla zapažen uspeh, iako je
po prvi put nakon jeseni 1941,
iskazala spremnost za ofanzivna
dejstva protiv okupatora. Nemačke
snage, nešto kasnije i partizani,
pojavili su se na području Sandžaka
i severne Crne Gore sa istim ciljem.
Sukob između Vermahta i JVuO bio je
neizbežan. Operacija je počela 12.
septembra napadom na nemačku posadu
u Prijepolju i okončana je 23.
oktobra razoružavanjem italijanskog
garnizona u Priboju. Najbrojniji
italijanski garnizon, u Beranama
nije napadnut već je, uz posredstvo
britanske vojne misije, stavljen pod
savezničku komandu. Osim zauzimanja
Prijepolja, najambiciozniji poduhvat
usmeren protiv nemačke oružane sile
bio je napad na Višegrad, 5.
oktobra. Grad i okolna uporišta su
branili delovi 369. legionarske
divizije, Hrvatsko domobranstvo i
Muslimanska milicija (oko 1500
vojnika), a napadalo ga je nekoliko
hiljada bosanskih i srbijanskih
četnika. Zauzimanje Višegrada bila
je najveća pobeda JVuO nakon 1941, i
uopšte, jedna od najistaknutijih
pobeda JVuO nad snagama Osovine.60
Međutim, taj događaj je obeležilo
masovno ubijanje muslimanskih
civila, tako da je zauzimanje
Višegrada još jedan vojni poduhvat
koji je 1943, naredila Vrhovna
komanda, a koji je rezultirao
masovnim pokoljem muslimanskog
stanovništva. Za tri dana, 5-7.
oktobra, ubijeno je više stotina
civila, većim delom van borbe,
odnosno nakon zauzimanja grada, a
manjim delom tokom samih borbi, od
vatrenih dejstava. Jedna od lokacija
masovnih ubijanja klanjem bila je
Sokolovića ćuprija na Drini. Ubistva
su sproveli, po svemu sudeći,
pripadnici Drinskog korpusa JVuO.
Počinioce i inspiratore ubijanja
Vrhovna komanda JvuO nije
sankcionisala.61 Nemačke snage u
Višegradu bile su iz sastava 369.
legionarske divizije Vermahta,
sastavljene od dobrovoljaca iz
redova OS NDH. Sukobi između JVuO i
369. divizije, na teritoriji Bosne i
Hercegovine gde je divizija uglavnom
operisala, bili su vrlo retki.
Zapravo, mnogo su češće beleženi
primeri saradnje, naročito na
području Hercegovine, od marta do
avgusta 1944, kada je saradnja bila
kontinuirana – od dolaska 369.
divizije u Hercegovinu, u martu
1944, gde je zamenila odlazeću 7. SS
diviziju „Princ Eugen“, sa kojom su
hercegovački četnici takođe
sarađivali (od avgusta 1943. do
marta 1944).62 Kad su partizani krajem
oktobra 1943. istisnuli četnike iz
pojedinih delova istočne Bosne i
započeli prodiranje ka srbijanskom
Sandžaku, ubrzo nakon toga usledila
je otvorena saradnja
istočnobosanskih i sandžačkih
četnika sa Vermahtom.63
Vrhovna komanda je nakon
otpočinjanja ofanzive u Polimlju,
imajući u planu nastavak ofanzive u
istočnoj Bosni, naredila
mobilizaciju u srbijanskom delu
Podrinja i zauzimanje pojedinih
gradova na Drini, u cilju stvaranja
šireg mostobrana prema istočnoj
Bosni. Uspesi JVuO su bili
privremeni. Naime, Banja Koviljača,
Mali Zvornik, Ljubovija i Bajina
Bašta ostali su u rukama JVuO samo
nekoliko dana. U pojedinim mestima
nisu bile smeštene nemačke snage.
Nemačka komanda je uspela da ostvari
glavni cilj – da uz pomoć bugarske
vojske i SDK oslobodi za
komunikaciju doline Zapadne Morave,
Drine i Đetinje. Jedinice JVuO su
izbegle opkoljavanje i uništenje.
Okupator je represirao na stotine
seljaka na području na kome su se
odvijale borbe. Sukobi su okončani u
drugoj polovini oktobra, kad i u
istočnoj Bosni. Istovremeno, tokom
ofanzive JVuO u Polimlju i Podrinju,
u drugim delovima Srbije nisu
zabeleženi oružani napadi JVuO na
nemačke vojnike.64 Antiosovinske
aktivnosti JVuO su podrazumevale,
između ostalog, i intenziviranje
nasilja nad partizanskim
pristalicama, ponajviše u zonama
najintenzivnije četničke aktivnosti.65
Samo nekoliko sedmica nakon
otpočinjanja ofanzive JVuO u
Sandžaku, istočnoj Bosni i
srbijanskom delu Podrinja, usledio
je preokret i učestali su primeri
otvorene kolaboracije JVuO sa
nemačkom vojskom u istočnoj Bosni,
Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku,
dok je na području Srbije, krajem
godine, došlo do potpisivanja
nekoliko sporazuma o nenapadanju
između JVuO i Nemaca. Promena
nemačkog stava prema četnicima bila
je rezultat svesti da se saveznici
neće iskrcati na jugoslovenskoj
obali Jadrana nakon kapitulacije
Italije (to saznanje je sve više
uzimalo maha i u Vrhovnoj komandi
JVuO) i da je NOVJ znatno ojačala
nakon italijanske kapitulacije, što
je postalo očigledno naročito u
istočnoj Bosni. Nemačka Vrhovna
komanda je 28. oktobra ovlastila
specijalnog opunomoćenika
Ministarstva spoljnih poslova Trećeg
Rajha za Jugoistok, Hermana
Nojbahera (Hermann Neubacher) da
„politički organizira razne
nacionalne snage“ u Jugoslaviji u
cilju borbe protiv „komunističke
opasnosti“. Ovo je bila prekretnica
u promeni odnosa nemačke strane
prema JVuO i uvod u otvorenu vojnu
kolaboraciju, najpre na području
Bosne i Hercegovine i Sandžaka, još
1943, a potom i naredne godine na
teritoriji Srbije, uz napomenu da je
krajem 1943, ostvareno primirje
između JVuO i Nemaca u većem delu
Srbije, koje je trajalo do početka
februara 1944.66
U proceni vojnopolitičke situacije
na okupiranim područjima Jugoslavije
(1. novembar 1943), komandant
Jugoistoka, general Maksimilijan von
Vajks (Maximilian von Weichs),
konstatuje da se u Srbiji „bande DM
[Draže Mihailovića] retko
pojavljuju“ bez obzira na jačanje
organizacione strukture: „Nasuprot
tome, komunizam u Srbiji ima sve
veći uticaj... U ovom trenutku
glavna opasnost preti iz Hrvatske
(teritorija NDH, nap. aut). Crvene
snage nameravaju da prodru u Srbiju
preko Drine. Mihailović vrši
pripreme da ih odbije. On verovatno
precenjuje borbenu sposobnost i
gotovost svoje trupe isto onako kao
i životnu snagu konzervativne ideje
nasuprot revolucionarnim elementima.
Zbog toga Mihailović traži vezu sa
nemačkim komandantima, da ne bi
potpao pod komunističku vlast“.67
Ovakvo stremljenje Vrhovne komande
JVuO uskoro je rezultiralo
sklapanjem sporazuma s nemačkim
okupatorom. Mihailović je u
naređenju komandantima na tlu Srbije
od 7. novembra, konstatovao da „svu
pažnju moramo obratiti na uništenje
komunista“, zbog čega treba „vešto i
tajno iskoristiti sve pogodnosti
koje nam ostali neprijatelji nude“.68
Komandant Jugoistoka je u direktivi
od 21. novembra odredio principe
koji su postali osnova sporazuma o
primirju i saradnji između četnika i
Vermahta. Četnici su bili obavezni
obustaviti borbene i sabotažne
aktivnosti protiv nemačke strane i
njenih lokalnih saveznika, staviti
se pod nemačku komandu u slučaju
združenih operacija protiv
komunista, prekinuti svaku vezu sa
silama koje su u ratu s Nemačkom.69
Primarni cilj koga je prepoznala
Vrhovna komanda JVuO („uništenje
komunizma“, onemogućavanje jačanja
NOVJ u Srbiji), bilo je nemoguće
uspešno realizovati bez pacifikacije
četničko-nemačkih odnosa. Ovakva
tendencija dovela je do sporazuma o
primirju sklopljenom između nemačke
okupacione komande i predstavnika
Vrhovne komande JVuO, odnosno
pojedinih lokalnih komandanata u
novembru i decembru 1943, u cilju
zajedničke borbe protiv NOVJ – kako
bi se stvorili što povoljniji uslovi
za obračun četnika sa njihovim
glavnim protivnikom, budući da je
nemačka strana bila svesna slabosti
JVuO u odnosu na NOVJ, što je
nastojala iskoristiti.70 Najpre je 19.
novembra primirje sklopio major
Vojislav Lukačević, zapovednik snaga
JVuO u Sandžaku i jugozapadnoj
Srbiji. Sporazum se odnosio na
teritoriju između Zapadne Morave i
Tare, odnosno teritoriju između
Drine i Ibra. Potom su 27. novembra
u ime Vrhovne komande sporazum o
primirju potpisali pukovnik Jevrem
Simić i kapetan Nikola Kalabić.
Sporazum se odnosio na teritoriju 13
srezova u Šumadiji i Podunavlju i,
kao i u slučaju prethodnog sporazuma
sa Lukačevićem, podrazumevao je
jednu važnu klauzulu: „Uključivanje
četničkih jedinica u nemačko borbeno
vođstvo prilikom većih zajedničkih
borbenih dejstava. Borbene zadatke
četničkim jedinicama za ovo vreme
određuje nemačko vođstvo.
Liferovanje nemačke municije za
izvođenje zajedničkih borbenih
zadataka“. Krajem godine sporazum je
proširen i na teritoriju istočne
Srbije (11 srezova). Sprovođenje u
delo navedene klauzule ostvareno je
već januara 1944, angažovanjem
delova JVuO iz centralne Srbije u
nemačkoj kontraofanzivi u
jugozapadnoj Srbiji. Nemačka i
četnička strana su 17. i 23. januara
1944, sklopile sporazume o
zajedničkim dejstvima, odnosno o
produžetku prethodnih sporazuma, u
cilju „zajedničkog vođenja borbe
protiv komunističkih partizana“.71
Krajem 1943, i početkom 1944, u
Srbiji je vladao mir između četnika
i Nemaca, ali i mir između JVuO i
vladinih snaga. Edmund Glajze fon
Horstenau (Edmund Glaise von
Horstenau), nemački vojni izaslanik
u NDH, nakon boravka na teritoriji
Srbije, u januaru 1944, zabeležio je
u dnevniku: „Čini se da je Srbija
najmirnija zemlja na Balkanu, netko
je rekao čak i u Europi. Hrvatska se
doista ne može uporediti s njom...
Koristeći opću situaciju u kojoj se
nalazi Draža Mihailović, sklopljeni
su lokalni sporazumi s raznim
četničkim grupama“.72
Nakon sklapanja sporazuma o
primirju, usledio je do tada
najintenzivniji talas terora JVuO
nad partizanskim pristalicama u
Srbiji. Teror je bio najintenzivniji
u srezovima u kojima prethodno nije
zabeleženo četničko nasilje sličnog
obima, zbog slabo razvijene
organizacije JVuO. Primirje s
Nemcima omogućilo je nesmetano
razvijanje četničke organizacije u
svim delovima Srbije na koje su se
odnosili potpisani sporazumi.
Četnički teror krajem 1943, i
početkom 1944, ne bi dosegao toliki
obim da četnicima nemačke okupacione
vlasti nisu dozvolile slobodno
kretanje na terenu tridesetak
srezova u Srbiji. Međutim, nemačke
snage i kvislinške vlasti nisu
ometale četnike u sprovođenju terora
nad partizanskim pristalicama ni u
oblastima koje nisu bile obuhvaćene
u četiri navedena ugovora o
primirju. Kampanja terora nad
partizanskim simpatizerima u
severnoj Srbiji posledica je
nekoliko naređenja Draže Mihailovića
(oktobar-novembar 1943), kojima
Mihailović zahteva energičnu borbu
protiv partizana, nemilosrdno
uništavanje njihovih jataka iz
redova civilnog stanovništva i preti
kažnjavanjem oficira koji ne pokažu
dovoljno zalaganja u toj borbi.73 Od
tada pa do kraja rata Mihailović
nije izdavao slična naređenja kojima
bi zahtevao nemilosrdno uništavanje
saradnika okupatora.
Najmasovniji zločini zabeleženi su
na područjima u nadležnosti
Avalskog, Smederevskog i Korpusa
gorske garde. Neki od
najparadigmatičnijih primera
četničkog terora zabeleženi su
krajem decembra, u šumadijskim
selima Vraniću i Kopljarima. U
Vraniću je u noći 20-21. decembra
ubijeno 67 meštana, od dece u
kolevci do staraca. Bio je to
nezapamćen zločin u Srbiji od strane
neke srpske formacije. U decembru
1943, zabeleženi su prvi primeri
blokade sela i represiranja više
desetina, ponekad preko stotinu,
stanovnika nekog sela u jednom danu
od strane JVuO. Selo bi se opkolilo,
a stanovnici prinuđeni da dođu na
zbor u centru sela na kome bi im bio
održan preteći govor, nakon čega bi
usledilo batinanje partizanskih
simpatizera i ubijanje pojedinaca
ili grupa. Takvi oblici kolektivnih
represalija dodatno su intenzivirani
tokom 1944. U sprovođenju blokada
sela najagilniji su bili pripadnici
Korpusa gorske garde pod komandom
Nikole Kalabića.74
Nakon što je nemačka strana početkom
februara „zbog učestalih incidenata“
raskinula ugovore o primirju, uprkos
traženju pojedinih lokalnih
komandanata JVuO za produženjem,
usledile su povremene nemačke
operacije i akcije protiv
nepouzdanih odreda JVuO. Ove akcije
su bile ograničenog zahvata i nikad
nisu bile opšteg karaktera, niti su
podrazumevale angažovanje velikih
snaga. Zapravo, najčešće su bile
vojnopolicijskog karaktera, često
bez upotrebe borbene tehnike i
korišćenja avijacije, što je bitno
odudaralo od karaktera nemačkih
operativnih dejstava protiv NOVJ u
Srbiji tokom 1944. Kad bi nemački
okupator sprovodio akcije protiv
pojedinih teritorijalnih četničkih
grupa i grupacija, u drugim delovima
Srbije vladalo je nepisano primirje
između četnika i Nemaca. Prilikom
sprovođenja antičetničkih operacija
i akcija okupator je vršio masovne
represalije nad stanovništvom
seoskih naselja pod kontrolom JVuO,
ubijajući i, još češće, hapseći
seljake koje je proglašavao
„pristalicama Draže Mihailovića“,
što je neretko bilo proizvoljno
opravdanje za zločin. Tokom proleća
1944, nemačka strana je povremeno
angažovala delove SDK u
pacifikovanju određenih teritorija
pod kontrolom JVuO.
Kulminacija vojne kolaboracije JVuO
u Srbiji (1944)
Operativne grupacije NOVJ su tokom
1944, nekoliko puta pokušavale
proboj u dubinu Srbije. Svaki put
JVuO je bila angažovana na strani
nemačkog okupatora u pokušajima
zaustavljanja partizanskih ofanziva.
Tokom nemačkih kontraofanziva JVuO
je činila glavninu snaga na koje je
okupator mogao računati u Srbiji,
uključujući i vlastite, nemačke
snage. Tokom 1944, nije zabeležena
nijedna ofanziva snaga JVuO protiv
nemačke vojske na teritoriji Srbije.
Izolovani i mestimični napadi manjih
snaga JVuO na nemačku vojsku u
septembru i oktobru 1944, bili su
rezultat samoinicijativnih odluka
pojedinih zapovednika i posledica
novonastalih okolnosti (uspešan
ofanzivni proboj NOVJ i proboj
Crvene armije na Balkan i Srbiju), a
ne rezultat naređenja Vrhovne
komande. Uostalom, ni u jednom
trenutku nakon 1941, napadi JVuO na
Vermaht na tlu Srbije nisu bili
zabeleženi na celokupnoj teritoriji
Srbije, niti je bilo kad nakon 1941,
zabeleženo dejstvo svih srbijanskih
jedinica JVuO protiv Nemaca: čak ni
tokom privremenih ofanzivnih
dejstava nakon pada Italije, u borbi
protiv Vermahta nije učestvovala
većina brigada i korpusa JVuO u
Srbiji.
Prvi primeri vojne saradnje između
srbijanskih četnika i Nemaca, nakon
kapitulacije Italije, zabeleženi su
krajem novembra 1943, na području
Užičkog okruga, gde su pripadnici
Zlatiborskog korpusa sadejstvovali
sa nemačkim i bugarskim trupama u
borbi protiv delova 5. krajiške
divizije NOVJ. Vojna saradnja je
intenzivirana početkom januara na
području Nove Varoši i Ivanjice, u
borbama protiv delova 2. proleterske
divizije NOVJ. Budući da su snage
JVuO na tom području bile nedovoljne
da zaustave nalet partizana, Vrhovna
komanda je angažovala brojnije i
iskusnijnije snage iz unutrašnjosti
Srbije. Bugarski i nemački okupator,
snage SDS, lokalni četnici i mobilne
četničke jedinice iz teritorijalne
baze Mihailovićevog pokreta u
zapadnoj i centralnoj Srbiji, do
sredine januara zaustavili su
partizansku ofanzivu. Tokom
navedenih borbi, snage JVuO bile su
snabdevane municijom od Nemaca.75
Tokom marta i aprila u okolini Čačka
održana su dva sastanka između
generala Miroslava Trifunovića,
komandanta JVuO za područje Srbije,
kao Mihailovićevog izaslanika, i
predstavnika nemačke komande. Na oba
sastanka bio je prisutan Milan
Aćimović, ministar unutrašnjih
poslova u Nedićevoj vladi. Na
sastancima je razgovarano o
mogućnostima zajedničke borbe JVuO,
nemačkog okupatora i kvislinških
snaga protiv NOVJ i o snabdevanju
JVuO oružjem i municijom za nastavak
borbe protiv partizana.76 Tokom aprila
i maja 1944, u vreme pokušaja
prodora 2. proleterske i 5. krajiške
divizije NOVJ, nekoliko korpusa JVuO
sadejstvovalo je s nemačkim,
bugarskim i srpskim kvislinškim
snagama na području jugozapadne
Srbije, između Drine i Ibra. U tim
borbama učestvovalo je nekoliko
hiljada četnika, pri čemu su snage
JVuO bile brojčano ne mnogo manje u
odnosu na ukupne snage Nemaca,
Bugara i SDK. U pojedinim akcijama
zajedno s Nemcima, prema nemačkim
dokumentima, učestvovalo je i do
2000 četnika. Borbe su bile
intenzivne – nemačka vojska je
angažovala tenkove i avijaciju u
nameri da zaustavi partizane. U
nedostatku brojnijih nemačkih snaga,
četnici su korišćeni kao pešadijska
podrška prilikom tenkovskih napada.
Četnici su u navedenim akcijama bili
snabdevani municijom od Nemaca.77
Neposredno borbeno sadejstvo JVuO i
Vermahta u navedenim okolnostima,
posledica je odluka Vrhovne komande
i generala Mihailovića. On je bio
dobro obavešten o kolaboraciji
svojih snaga s Nemcima u navedenim
borbama.78 Štaviše, Mihailović je u
pismu oficiru JVuO za vezu sa
Nemcima, istakao: „Vrlo dobro je što
su prešli u napad SDS, B.[ugari],
N.[emci]. Naše jedinice stalno vrše
napade. Ovo je zgodna prilika da se
uništi ova komunistička grupa, samo
jednice N.[emaca], SDS,
Lj[otićevaca], B.[ugara] treba da
napadaju, a ne da se brane. Mi ćemo
još prikupiti snaga, koje će takođe
preduzeti napade“.79
Nemci su uočili da bez pomoći JVuO,
kao najbrojnije domaće
antikomunističke formacije, nije
moguće zaustaviti prodor NOVJ iz
Bosne u Srbiju. Stoga su početkom
maja obustavili potere policijskog
karaktera protiv delova JVuO (koji
su bili vinovnici incidenata i
napada na snage SDK ili, ređe,
vinovnici incidenata prema nemačkim
snagama), kad su partizani ponovo
pokušali da se ubace u Srbiju. Draža
Mihailović je 7. maja komandantima
korpusa JVuO u Srbiji naredio prekid
oružanih akcija prema Nemcima, „jer
ko bi napadao Nemce direktno bi
pomagao komuniste, a time bi
otežavao situaciju naših snaga“. U
istom razdoblju Mihailović je u
depešama pojedinim komandantima
korpusa u Srbiji sugerisao da
koriste svaku priliku kad okupator
napada partizane da i njihove snage
vrše napade na iste partizanske
snage, pri čemu je takođe sugerisao
da pokušaju da nabave municiju od
okupatora.80 Početkom maja Dimitrije
Ljotić, kao druga najuticajnija
politička figura u kvislinškom
korpusu, pokrenuo je inicijativu za
realizaciju vojne i političke
saradnje kvislinških snaga sa JVuO u
borbi protiv naglo ojačane NOVJ u
Srbiji. Inicijativa je rezultirala
prekidom konfrontacija između SDK i
JVuO i primerima međusobne saradnje
u zapadnoj Srbiji protiv NOVJ, još u
prvoj polovini maja. U okolini
Gornjeg Milanovca Ljotić se 17. maja
sastao s generalom Trifunovićem.81
Budući da je partizanski pokret
jačao u svim delovima Srbije, počev
od proleća 1944, lokalni četnički
komandanti su na svaki način
pokušavali da preduprede partizansku
plimu. Primera radi, major Zdravko
Milošević, komandant Varvarinskog
korpusa JVuO, 15. maja je izdao
naređenje u kome ističe: „Akcije
protiv okupatora imaju se svesti
samo na lične odbrane pojedinaca,
ili ako su napadnuti štabovi i
njihove snage. Čišćenje unutrašnjih
neprijatelja ima biti bez svakog
obzira jer dani moment akcije protiv
okupatora ima da nas nađe čiste od
svih unutrašnjih neprijatelja“.82
Nikola Kalabić, komandant Korpusa
gorske garde, istog dana izdao je
naređenje: „Usled pokušaja upada
komunista u Srbiju i nastalih borbi
povodom toga, Nemci su zauzeti i
momentalno su prestali sa svojim
redovnim poterama protiv naših
odreda i ljudstva. Dešava se čak i
da dođe do susreta naših snaga sa
Nemcima i da nas Nemci tom prilikom
ne napadaju“.83 Očekivani „momenat
akcije protiv okupatora“, koji
pominje Milošević, nije došao, a u
narednim mesecima saradnja s
okupatorom je intenzivirana. Od
onemogućavanja partizana da prošire
slobodnu teritoriju („čišćenje
unutrašnjih neprijatelja“) suštinsku
korist imao je samo okupator.
Vrhovna komanda JVuO je 28. aprila
formirala 4. grupu jurišnih korpusa,
operativnu grupaciju sastavljenu od
najelitnijih zapadnosrbijanskih i
šumadijskih brigada JVuO. Komandant
grupacije bio je major Dragoslav
Račić. Većina jedinica iz kojih je
bila formirana grupacija, početkom
godine su učestvovale u nemačkoj
kontraofanzivi protiv snaga NOVJ u
jugozapadnoj Srbiji. Grupacija je
organizaciono definisana i brojčano
uvećana do leta 1944, i brojala je u
svom zenitu oko 7800 boraca.84
Račićeva grupacija imala je
neposredan kontakt s nemačkom
komandom u Beogradu preko majora
Eriha Vejela (Erich Weyel), nemačkog
oficira za vezu pri Račićevom štabu.
U raportu generala Hansa Felbera,
okupacionog komandanta Srbije,
generalu Maksimilijanu fon Vajksu
(13. maj 1944), dat je rezime
dotadašnje saradnje s Račićevom
grupacijom. Felber navodi da
„četnici uveravaju da su prekinuli
sve neprijateljske aktivnosti prema
Nemcima, te da su spremni boriti se
protiv komunista do konačne pobede.
Operacije vode, sa četničke strane
Neško Nedić (načelnik štaba 4. grupe
jurišnih korpusa, nap. aut), a sa
nemačke major Vejel. Iz razgovora
vođenih na bojnom polju vidi se da
su vođe, poput Kalabića i Rakovića
voljni sarađivati sa Nemcima.
„[Četničko] ljudstvo često ima
prijateljski pristup, samo retko se
vide neprijateljska lica“.85 Račićeva
grupacija je od kraja proleća 1944,
pa do odstupanja srbijanskih snaga
JVuO u Sandžak i Bosnu bila
angažovana u nekoliko nemačkih
operacija protiv NOVJ. Nemački
izvori su za 4. grupu jurišnih
korpusa koristili naziv – „Borbena
grupa’Weyel’“, po majoru Vejelu, od
samog osnivanja grupacije.86 Dnevni
izveštaj Komande Jugoistoka za 19.
maj, opisujući situaciju u Srbiji,
konstatuje: „usled pritiska crvenih,
te pomanjkanja municije, čak i oni
četnički komandanti koji su do sad
bili suzdržani, sada žele da
pregovaraju“.87
Nemačka strana je prisluškivanjem
partizanske radio-veze i
dešifrovanjem depeša jedinica NOVJ
bila u prilici da sazna glavne
pravce nastupanja Operativne grupe
divizija NOVJ u leto 1944. Zbog
nedostatka vlastitih snaga, Nemci su
odlučili da na partizane koji su
nadirali iz Bosne i Crne Gore usmere
snage JVuO s kojima su prethodno
sarađivali. Zauzvrat, četnici su
bili snabdevani nemačkom municijom.
Tokom jula, 4. grupa jurišnih
korpusa bila je angažovana u tri
nemačke operacije na području između
Ibra i Južne Morave, odnosno između
dve doline kroz koje su prolazile
saobraćajnice od ključne važnosti po
nemačku vojsku u Srbiji i na
Jugoistoku. Ove tri operacije
poznate su u jugoslovenskoj vojnoj
istoriografiji pod objedinjenim
nazivom Topličko-jablanička
operacija.88 Cilj antipartizanske
koalicije bio je sprečavanje prodora
Operativne grupe divizija NOVJ preko
masiva Kopaonika i njenog spajanja
sa snagama NOVJ u Toplici i
Jablanici. Budući da nemački
okupator na tlu Srbije nije
raspolagao frontovskim, već
policijskim i teritorijalnim
trupama, najznačajniju ulogu
okupator je namenio JVuO (4. grupa
jurišnih korpusa, Rasinsko-toplička
grupa korpusa, Južnomoravska grupa
korpusa). U okviru operacije bilo je
angažovano između 10.000 i 14.000
četnika.89 To je najveći broj
angažovanih srbijanskih četnika do
tada, u nekoj vojnoj operaciji.
Major Vejel je tokom operacije
boravio u Račićevom štabu. Pored
četnika i Nemaca, u operaciji su
uzeli učešća SDK, bugarska vojska i
albanski kolaboracionisti.
Antipartizanska operacija okončana
je uspešno. Operativna grupa
divizija bila je prinuđena da se
povuče na zapad, a dolina Južne
Morave ostala je još neko vreme
prohodna za nemačke trupe.
Pozicije okupatora u dolinama Ibra i
Velike Morave, kao i na širem
području jugozapadne i južne Srbije,
bez podrške JVuO bile bi znatno
ugroženije još pre otpočinjanja
Bitke za Srbiju i prodora 1.
proleterskog korpusa NOVJ. Štiteći
nemačke strateške interese u Srbiji,
JVuO je branila svoje vojne i
političke pozicije na istom
području. Račićeva grupacija je
nastavila saradnju s okupatorom i
nakon Topličko-jablaničke operacije
– u vreme otpočinjanja Bitke za
Srbiju (početak avgusta 1944). U
izveštaju Vrhovne komande Vermahta
za 6. avgust 1944, navodi se da
„protiv neprijatelja, koji se na
nekim mestima probio preko Ibra,
nastupa četnička grupa Vejel“. Drugi
četnički delovi takođe su se tokom
prve polovine avgusta stavljali pod
nemačku komandu u okviru vojnih
operacija koje je koordinisao
okupator. Tako se, na primer, u
dnevnom izveštaju Armijske grupe
„F“, kao i u izveštaju komande
Jugoistoka Vrhovnoj komandi Vermahta
(oba izveštaja poslata su 10.
avgusta 1944), navodi da se
„četnička grupa Keserović
(Rasinsko-toplička grupa korpusa
JVuO, nap. aut), dobrovoljno stavila
pod komandu borbene grupe
’Diesner’“.90 Jedan nedatirani nemački
izvor iz avgusta 1944, navodi ocenu
aktivnosti JVuO u Srbiji: „Lokalna,
ponekad vrlo aktivna saradnja s
nemačkim trupama, obaveštajnim i
ostalim okupacionim organima.
Potpuna spremnost za izvršenje
taktičkih instrukcija izdatih od
strane nemačkih oficira za vezu.
Stalno ponavljanje zahteva za
municijom i oružjem radi borbe
protiv komunista, kao nagrada za
dokazanu lojalnost“.91
Uporedo sa intenziviranjem borbi
protiv operativnih jedinica NOVJ
koje su pokušavale da prodru u
Srbiju od kraja 1943, i narastanjem
partizanskih odreda i grupa u
pojedinim delovima Srbije, JVuO je
nastavila sa sprovođenjem terora nad
partizanskim simpatizerima – u
mnogim srezovima teror je kulminirao
upravo 1944, ili je zabeležen u
sličnom intenzitetu kao prethodne
godine. Najkarakterističniji primer
nasilja JVuO nad stanovnicima nekog
mesta koje je podržavalo partizane
dogodio se 28. aprila 1944, prilikom
napada na Drugovac kod Smedereva. U
napadu na to jedno selo učestvovalo
je preko 2000 četnika, što je
svojevrstan presedan kad je reč o
koncentraciji snaga JVuO, budući da
JVuO u Srbiji nije angažovala tolike
snage ni u jednom navratu tokom
1944, za borbu protiv okupatora.
Selo je većim delom spaljeno, a
smrtno su stradala 72 stanovnika.92
Najveća zastupljenost snaga JVuO na
strani Nemaca u Srbiji zabeležena je
kad je Nemcima ta pomoć bila
najpotrebnija – tokom Bitke za
Srbiju, tokom avgusta i septembra
1944, odnosno tokom zajedničkog
savezničkog poduhvata protiv
Vermahta na tlu Srbije (sadejstvo
NOVJ, savezničke avijacije i, krajem
operacije, Crvene armije). Nemačka
strana je krajem avgusta
procenjivala broj Mihailovićevih
boraca u Srbiji na 25.000.
Istovremeno, Nemci su procenjivali
da su u Srbiji pod oružjem nalazi
oko 25.000 partizana.93 Brojnost
Mihailovićevih snaga u Srbiji
porasla je početkom septembra kad je
sprovedena prinudna mobilizacija na
teritorijama pod kontrolom četnika.
Tokom avgusta i septembra većina
srbijanskih četnika bila je
angažovana u operacijama koje je
koordinisala nemačka strana.
Upravo angažman JVuO na nemačkoj
strani tokom Bitke za Srbiju i tokom
zajedničkog proboja u Bosnu, u jesen
1944, i tokom narednog angažmana
protiv NOVJ u Bosni, bez
konfrontacije s Nemcima od kraja
oktobra 1944, do kraja okupacije,
čini validnim retko isticani
zaključak u istoriografiji: snage
JVuO su bile od veće koristi
nemačkom okupatoru nego oružane
snage kvislinške vlade, budući da je
JVuO bila kapilarno organizovana,
brojčano zastupljenija i vojno
kvalitetnija od SDS i SDK. Osim
toga, JVuO je bila organizovana na
širem jugoslovenskom prostoru pri
čemu je pristanak Vrhovne komande
JVuO na zajedničku borbu s Nemcima
protiv NOVJ na tlu Srbije samo
učvrstila i legitimisala prethodnu
praksu saradnje JVuO i nemačke
vojske na tlu Crne Gore i NDH.
Uostalom, nemačka strana je bila
svesna bezizlaznog položaja JVuO i
neizostavnog intenziviranja
kolaboracije između JVuO i okupatora
još pre zvanične Mihailovićeve
političke delegitimizacije.94 Nemačka
komanda je 22. avgusta 1944,
procenila ukupan broj boraca pod
Mihailovićevom komandom na 49.000,
od čega, kao što je pomenuto, 25.000
u Srbiji, 5000 u Crnoj Gori i 19.000
na tlu NDH.95 Nemcima nikako nije bilo
u interesu da se odreknu pomoći
tolikih snaga, naročito u kritičnoj
situaciji i u NDH i u Crnoj Gori i
naročito, u Srbiji.
Nemačka strana je nakon sastanka
između predstavnika Obaveštajnog
odeljenja komandanta Jugoistoka i
trojice visokih oficira JVuO,
Mihailovićevih izaslanika (Dragoslav
Račić, Neško Nedić i Nikola
Kalabić), održanom u Topoli 11.
avgusta 1944, na osnovu ponude JVuO
zaključila da se „političko
zauzimanje stava Draže Mihailovića i
njegovog pokreta potpuno izmenilo.
Oni su spremni da u potpunosti sa
nama sarađuju“. Mihailovićevi
izaslanici su stavili do znanja da
je za JVuO najvažnije objedinjavanje
domaćih antikomunističkih snaga,
opšta mobilizacija i „stvaranje
jedne srpske nacionalne armije za
uništenje komunizma u Srbiji“. Pošto
je za ostvarenje tog cilja bila
neophodna nemačka dozvola i
naoružanje, JVuO je bila spremna da
se obaveže na lojalnost i vernost
okupatoru. „Pokret Draže Mihailovića
je spreman da pruži garancije koje
Nemci budu zahtevali. Naše smrtno
neprijateljstvo protiv komunizma je
najbolja garancija naše vernosti“.96
Nemačka strana je bila svesna da bi
odbijanje Mihailovićeve ponude i
izostanak dalje nemačke podrške u
oružju i municiji značilo, ako ne
okretanje glavnine JVuO prema NOVJ,
onda svakako eroziju Mihailovićevog
pokreta. Takođe, odbijanje
Mihailovićeve ponude negativno bi se
odrazilo i na vladu u Beogradu.
Stoga je komanda Jugoistoka izrazila
spremnost da izađe ususret
Mihailovićevim zahtevima i da obeća
isporuke oružja. Ovakav rezon
dodatno su učvrstili zaključci
specijalnog opunomoćenika Nojbahera,
da je Mihailović „neosporno dokazao
da želi da održava primirje s
okupacionim silama i da je on toliko
antikomunista, da je uprkos
engleskim ponudama dao prednost
prosjačenju kod okupatora pred
slogom s crvenom stranom“. „Obećanja
Draže Mihailovića u pogledu lojalnog
držanja treba uzeti ozbiljno, pošto
je Mihailović u pitanju
antikomunizma uvek zauzimao dosledno
držanje“.97 Predsednik beogradske
vlade, Milan Nedić, bio je garant da
„Mihailović neće udariti Nemcima u
leđa“.98
Generali Mihailović i Nedić sastali
su se 12-13. avgusta u Ražani kod
Kosjerića, dan nakon slanja
delegacije JVuO na sastanak sa
predstavnicima nemačke vojske u
Topoli. Sastanak je prethodno
ugovorio Dragi Jovanović, šef
kvislinške političke policije i
jedan od glavnih nemačkih saradnika
u Srbiji. Sastanku su, sem dvojice
generala prisustvovali Jovanović i
četvorica visokih oficira JVuO, među
njima i dvojica istaknutih
operativaca, Dragoslav Račić i
Nikola Kalabić. Na sastanku je
dogovorena vojna saradnja JVuO, SDS
i SDK protiv NOVJ pod Mihailovićevom
komandom, novčana pomoć Nedićeve
vlade Mihailovićevom pokretu,
potražnja velikih količina oružja i
municije od Nemaca za JVuO uz
Nedićevo posredstvo. Mihailović se
obavezao pred Nedićem, a ovaj pred
Nemcima, „da se ovo oružje neće ni u
kom slučaju upotrebiti protiv
Nemaca“.99 Zapravo, sastanak u Ražani
je organizovan kako bi Nedić, kao
Mihailovićev zastupnik i politički
garant, usaglasio „Mihailovićevu
ponudu“. Nemačka strana je nakon
sastanka bila obaveštena da
Mihailović nudi „lojalnost u zamenu
za oružje“.100
Nedugo nakon ozvaničenja
Mihailovićeve ponude Nemcima i
Mihailovićevog sastanka s Nedićem,
dogodio se sinptomatičan incident u
okviru JVuO. Naime, general
Mihailović je naredio napad na
oružanu pratnju pukovnika Dragoslava
Pavlovića, komandanta JVuO za
istočnu Srbiju, koji se javno
zalagao sa saradnju JVuO sa NOVJ u
borbi protiv okupatora. Napad se
dogodio 18. avgusta u Umčarima kod
Grocke. U napadu je ubijeno 11
Pavlovićevih pratilaca. Pavlović je
uhapšen i sproveden u Vrhovnu
komandu.101 Naređivanjem oružanog
napada na one koji su se zalagali za
otpočinjanje napada na okupatora i
imali pomirljiv odnos prema
partizanima, Mihailović je potvrdio
politiku Vrhovne komande koja je
postala otvoreno
kolaboracionistička. Navedena
tendencija nije ostala nepoznata
saveznicima koji su izvršili
pritisak na izbegličku vladu
Kraljevine Jugoslavije da se jasno
distancira od Mihailovića: ukazom
kralja Petra II Karađorđevića od 25.
avgusta stavljen je van snage ukaz o
pretvaranju Mihailovićevog štaba u
Vrhovnu komandu JVuO, dok je ukazom
od 29. avgusta Mihailović razrešen
dužnosti načelnika štaba Vrhovne
komande.102 Ovim ukazima Vrhovna
komanda je raspuštena, a Mihailović
stavljen u poziciju samozvanog
zapovednika i politički je
marginalizovan na domaćem i
međunarodnom planu.
Na savetovanju štaba komande
Jugoistoka, 30. avgusta 1944, po
pitanju saradnje s JVuO, zaključeno
je da se Draža Mihailović „do danas
trudio da ne zauzme neprijateljsko
držanje prema okupatoru“ i
konstatovano je da „još neće doći do
narodnog ustanka“. Komanda
Jugoistoka bila je svesna da snage
JVuO raspolažu ograničenim
količinama oružja i municije.103 Snage
JVuO su u leto 1944, intenzivnije
nego u prethodnim razdobljima počele
nabavku oružja i, pre svega,
municije od oružanih snaga vlade u
Beogradu i nemačkog okupatora. Da
je, kojim slučajem, navedena pomoć
izostala, naročito kad je reč o
isporukama municije, JVuO bi se
najkasnije nakon poraza u bici na
Jelovoj gori (6-9. septembar 1944),
i poziva kralja Petra II da
pripadnici JVuO pređu pod komandu
maršala Tita (12. septembar 1944),
raspala brže i u većom obimu nego
što je to bio slučaj, iako ni
evidentirane razmere rasula u
redovima JVuO nakon 12. septembra
nisu bile nimalo zanemarljive: do
sredine oktobra JVuO je napustilo
više od polovine boraca.
Prilikom prodora jedinica 1.
proleterskog korpusa NOVJ u basen
Kolubare, sredinom septembra, Draža
Mihailović je s velikom mukom, uz
pomoć snaga SDK, izbegao hvatanje.
Mihailović se s pratnjom povukao u
Pocerinu, odakle je 24. septembra
prešao u Bosnu. U Draginju, selu
južno od Šapca, Mihailović se
sredinom septembra sastao sa
izaslanikom Hermana Nojbahera,
Rudolfom Šterkerom (Rudolf
Schterker). Nedugo pre toga,
početkom septembra, Mihailović je
imao još jedan sastanak sa
Šterkerom, u Rošcima kod Čačka.104
Navedeni sastanci bacaju svetlo na
činjenicu da Mihailović nakon
prelaska u Bosnu nije bio meta
potere ili hvatanja. Nije to bio ni
tokom cele 1944. Nemci su od sredine
1944, znali na kom području se
nalazi Mihailović, ali nisu
preduzimali korake da ga uhvate.
Tokom borbi između 1. proleterskog
korpusa NOVJ i nemačkih snaga u
zapadnoj Srbiji i Šumadiji, od
sredinom septembra do početka
oktobra, zabeleženi su primeri
sadejstva JVuO s kvislinškim
oružanim snagama i Vermahtom u
odbrani pojedinih gradova (Valjevo,
Aranđelovac, Ub). Učešće snaga JVuO
u odbrani Valjeva i Aranđelovca,
zajedno s nemačkim i kvislinškim
snagama, odigralo se u vreme dok je
Draža Mihailović još uvek boravio u
Srbiji i, svakako, uz njegovo
znanje. Tokom poslednjih desetak
dana septembra, ostaci 4. grupe
jurišnih korpusa JVuO, najbrojnije i
vojnički najkvalitetnije četničke
grupacije, pod komandom majora
Račića, borile su se zajedno s
nemačkim snagama pod komandom
pukovnika fon Jungenfelda (von
Jungenfeld). Mihailović je upravo s
područja na kome je Račićeva
grupacija aktivno vojno sarađivala s
Nemcima, evakuisan za Bosnu. Ne
postoje izvori koji bi sugerisali da
je Mihailović osuđivao ili sprečavao
postupke Račićeve grupacije.105
Pojedinačni napadi delova JVuO na
nemačku vojsku tokom septembra i
oktobra 1944, rezultat su
samoinicijativnih poteza pojedinih
komandanata JVuO, a ne naredbi ili
politike Vrhovne komande JVuO.
Reagujući na samoinicijativni napad
lokalnih četnika na nemačke vojnike
u Svilajncu, komandant JVuO na
području Srbije, general Miroslav
Trifunović, 11. septembra izdao je
naređenje u kome se zabranjuje „do
daljeg naređenja Vrhovne komande,
bilo kakva akcija protiv bilo koga
sem protiv komunista. Za neizvršenje
ovog naređenja, bez prekog suda, s
pozivom na ovo naređenje, streljati
svakog, ponavljam streljati svakog“.106
Tokom Bitke za Srbiju zabeleženi su
primeri boravka visokih oficira JVuO
u gradovima pod kontrolom Nemaca.
Štab pukovnika Keserovića,
komandanta Rasinskog korpusa i
štabovi pojedinih brigada Rasinskog
korpusa, krajem septembra i početkom
oktobra 1944, nalazili su se u
Kruševcu i njegovim predgrađima.107
Štab generala Trifunovića početkom
oktobra nalazio se u Vrnjačkoj
Banji, u frekventnom naselju u kome
su bili stacionirani Nemci i kroz
koji su prolazile nemačke trupe.
Početkom novembra, štab generala
Trifunovića nalazio se u Sjenici,
gde su tada boravile znatne nemačke
snage. Do 7. novembra, odnosno do
savezničkog bombardovanja, u istom
gradu bile su stacionirane snage
Avalskog korpusa JVuO.108 Tokom Bitke
za Srbiju u pojedinim gradovima pod
kontrolom Nemaca lečeni su četnički
ranjenici.109
Iako je nemačka pomoć u naoružanju u
tom razdoblju intenzivirana,
događaji koji su usledili nakon
poraza glavnine JVuO na Jelovoj gori
i poziva kralja Petra II,
rezultirali su masovnim
dezerterstvom unutar jedinica JVuO,
raspuštanjem pojedinih jedinica, ili
njihovim brojčanim desetkovanjem,
ali i masovnim prelaskom četnika u
redove NOVJ, što je bila posledica
poziva na amnestiju koji je ponudila
partizanska strana.Tokom Bitke za
Srbiju, partizani su najveći broj
zarobljenih četnika puštali kućama,
dok je znatan broj ostajao
dobrovoljno u redovima NOVJ. Reč je
o hiljadama četničkih boraca prema
kojima je iskazivan korektan odnos i
pre ozvaničenja amnestije (30.
avgust 1944). Zabeleženi su primeri
streljanja zarobljenih četnika,
odgovornih za zločine, ali takođe, u
manjem obimu (jer je JVuO konstantno
gubila borbe), i primeri streljanja
zarobljenih partizana i četničkih
dezertera od strane JVuO.110 Nasuprot
tome, JVuO od početka avgusta do
početka oktobra intenzivira teror
nad partizanskim pristalicama –
upravo u razdoblju koje je
najkarakterističnije po korektnom
odnosu partizana prema zarobljenim
četnicima, ili prebezima iz JVuO.111
Nakon oslobođenja Beograda, u
glavnom gradu i u mnogim mestima u
unutrašnjosti usledio je talas
represije prema saradnicima
okupatora i lokalnim predstavnicima
kolaboracionističkih struktura. Od
početka septembra 1944, pa do
sredine 1945. u Srbiji (bez
pokrajina) streljano je do 10.000
kolaboracionista, lica odgovornih za
stradanje drugih ljudi tokom
okupacije, ali i osoba koje nisu
zaslužile da budu ubijene, uprkos
tome što znatan broj takvih lica
nije imao časno držanje tokom
okupacije.112
Odstupanje JVuO iz Srbije za Bosnu u
ulozi pomoćnih nemačkih trupa
Nakon septembarskih poraza, glavnina
snaga JVuO iz zapadne Srbije i
Šumadije skoncentrisala se na
prilazima Beogradu, odakle je 7.
oktobra železnicom, pod kontrolom
Nemaca, transportovana za Kraljevo u
cilju prebacivanja u Bosnu. Naime,
najviši nemački politički, vojni i
policijski predstavnici u okupiranoj
Srbiji, održali su 8. oktobra 1944,
savetovanje u Vukovaru o pitanju
kvislinških i kolaboracionističkih
snaga (JVuO) u Srbiji. Iz sačuvanog
memoranduma s ovog savetovanja vidi
se da su nemački predstavnici
shvatili da jedinice pod komandom
Draže Mihailovića, iako im je nanet
težak poraz tokom prethodnog leta, i
dalje predstavljaju najznačajniju
domaću vojnu snagu u Srbiji na koju
se okupator mogao osloniti. „Draža
Mihailović će nastaviti borbu protiv
komunizma. Njegove jedinice se već
bore s nemačkim trupama i imaju
delimično vezu sa nemačkim
jedinicama (pukovnik v. Jungenfeld,
general Miler)“. Ipak, nemačka
strana je bila svesna da su četnici
izgubili pozicije na teritoriji na
kojoj su 1943, i tokom većeg dela
1944, imali najsnažnije uporište
(zapadna Srbija i Šumadija), budući
da su imali informacije o evakuaciji
glavnine četničkih snaga s ove
teritorije ka Pomoravlju i Kraljevu
– u susret nemačkim snagama koje su
se izvlačile i probijale iz Grčke i
Makedonije: „Sada je stvar u tome
kako upotrebiti četničke jedinice
kao prethodnice i osiguranje
prilikom predstojećeg izmeštanja
nemačkih trupa iz Srbije. Pri tom se
neće moći izbeći da četnici, prateći
moguće pokrete nemačkih trupa ka
zapadu, ne dospeju na teritoriju
Hrvatske (teritorija NDH u Bosni,
nap. aut)... Poslanik Nojbaher
smatra da je nužno da
glavnokomandujući Jugoistoka
[Maksimilijan fon Vajks] izda
naredbe koje bi omogućile dalje
korišćenje četnika u Hrvatskoj, ne
obraćajući pažnju na pitanje
suvereniteta i granica“.113 Iz ovoga je
vidljivo da su Nemci nekoliko
sedmica pre konačnog odstupanja ka
Bosni imali u vidu da će se četničke
i nemačke kolone izvlačiti istim ili
paralelnim pravcem, naslanjajući se
jedni na druge. Unatoč pojedinim
četničkim agresivnim istupima prema
Nemcima uoči konačnog odstupanja
prema Sandžaku, nemačka strana nije
odustala od „neophodnosti prelaska
četničkih jedinica u Hrvatsku radi
potreba vođenja rata“, kako se
ističe u prethodno citiranom
dokumentu.114 Rat o kome je reč
podrazumevao je borbu svih
antipartizanskih snaga na okupiranom
delu Jugoslavije protiv NOVJ.
Nemcima je bilo jasno da će se
srbijanski četnici nakon evakuacije
u Bosnu naći u klopci i da će im
saradnja s okupatorom biti i dalje
od životne važnosti. Bilo je
očigledno da JVuO kao formacija,
tokom narednih meseci može preživeti
isključivo ukoliko bude snabdevana
od Nemaca, prvenstveno kad je reč o
municiji, budući da je prethodno
izgubila podršku antiosovinskih
saveznika. Pristajući na takav
aranžman, Vrhovna komanda JVuO je
bespotrebno žrtvovala hiljade boraca
pod njenim zapovedništvom. Od takvog
angažmana isključivu korist imao je
nemački okupator. Sredinom oktobra
prema istočnoj Bosni se zaputilo oko
14.000-15.000 četnika. U Bosnu je
odstupilo oko 12.000-13.000, dok je
ostatak uglavnom dezertirao na
području Sandžaka ili je, manjim
delom, poginuo u borbama i
savezničkim bombardovanjima.
Paradoksalno ili ne, dok je ostatak
glavnine JVuO od evakuacije u Bosnu
do kraja okupacije severne Bosne
vojno kolaborirao s nemačkim
okupatorom, pripadnici i simpatizeri
JVuO zarobljeni prethodnih godina od
Nemaca, umirali su u logoru
Mauthauzen. Ako ništa drugo,
kolaboracija JVuO s nemačkim
okupatorom tokom poslednjih šest
meseci okupacije, bila je izdaja tih
ljudi.
U dogovoru s generalom Trifunovićem,
budući da je general Mihailović
prešao u severoistočnu Bosnu krajem
septembra, u Jagodini su se početkom
oktobra okupile jedinice SDS koje
nisu bile komunikacijski odsečene
ili pred raspuštanjem. Od oko 4000
pripadnika SDS u Jagodini je 6.
oktobra formiran Srpski udarni
korpus (SUK). Za komandanta SUK
imenovan je general Stevan
Radovanović. Ova formacija je od
dana formiranja bila pod komandom
generala Trifunovića, ali je
sačuvala određenu individualnost,
čak i kad je sredinom decembra u
istočnoj Bosni stavljena pod komandu
generala Mihailovića. Međutim, sve
vreme postojanja SUK je vojno
usmeravan i snabdevan municijom od
strane okupatora. Snage SUK zajedno
sa JVuO učestvovale su u proboju
nemačke Armijske grupe „E“ kroz
Sandžak i istočnu Bosnu, od kraja
oktobra do kraja decembra. Prilikom
evakuacije kroz Sandžak zabeleženi
su primeri masovnog dezertiranja. U
Bosnu je evakuisano oko 2000-2500
pripadnika SUK. Prilikom proboja
kroz istočnu Bosnu poginuo je znatan
broj pripadnika SUK, uključujući
komandanta jedne od tri divizije.
Početkom januara 1945, snage SUK su
se odvojile od JVuO, zatraživši od
nemačke strane da budu evakuisani iz
Bosne. Razlog treba tražiti u
međusobnom prebacivanju komandi JVuO
i SUK za veliki poraz prilikom
neuspelog pokušaja da od partizana
preotmu Tuzlu. Do sredine januara,
oko 1600 preostalih boraca SUK
evakuisano je u Austriju, nakon čega
je deo boraca integrisan u okvir SDK
u Julijskoj krajini.115
Snage JVuO, SUK i Muslimanske
milicije tokom oktobra i novembra
1944. odigrale su važnu ulogu u
ponovnom pozicioniranju nemačkog
okupatora na području Sandžaka,
budući da su veliki delovi Polimlja
i gornjeg Podrinja, uključujući
nekoliko gradova, bili oslobođeni
krajem septembra i početkom oktobra
1944. Nakon što su partizani krajem
novembra uspeli da istisnu glavninu
JVuO iz pljevaljskog kraja, snage
JVuO i SUK bile su primorane da
odstupe ka Podrinju. Tokom narednog
meseca snage JVuO i SUK učestvuju
kao prethodnica u proboju nemačkih
snaga kroz prethodno oslobođene
delove istočne Bosne, potiskujući
partizane. Vrhunac ovi aktivnosti
JVuO i SUK predstavlja pokušaj
zauzimanja Tuzle, krajem decembra.
Borbe u istočnoj Bosni, tokom
poslednjih desetak dana decembra,
naročito borbe na prilazima Tuzli,
karakteristične su po velikim
gubicima JVuO. Bili su to do tada
nezabeleženi gubici JVuO na bojnom
polju u dotadašnjem toku rata.
Poginulo je ili je zarobljeno više
od 1000 boraca.116
Nakon poraza u borbi za Tuzlu,
Mihailovićeve snage (do 10.000
boraca) su se stacionirale na
području Ozrena i Trebave, odnosno
na teritoriji koja je bila pod
kontrolom lokalnih četnika koji su
priznavali Mihailovićevu komandu.
Trebavski i ozrenski četnici su
tokom prethodnih godinu dana vojno
sarađivali s nemačkim okupatorom u
borbi protiv NOVJ, dok su prema
ustašama imali uglavnom tolerantan
odnos, reagujući isključivo onda
kada su bili napadnuti. Do sredine
februara na istom području
stacionirano je 6000-7000
crnogorskih i hercegovačkih četnika
pod zapovedništvom Pavla Đurišića,
takođe u lancu komande JVuO. Oni su
se povukli iz Crne Gore zajedno s
nemačkim snagama, oviseći logistički
o nemačkoj pomoći, pri čemu su
zajedno stupali u borbu protiv NOVJ.
Učešće JVuO u proboju nemačkih snaga
kroz Sandžak i Bosnu i obezbeđivanje
komunikacija u dolini Bosne od
partizanskih napada – koje je
nemačka vojska koristila za
evakuaciju prema Slavoniji –
predstavljaju najnegativniji učinak
Mihailovićevog pokreta tokom Drugog
svetskog rata, uporedo s masovnim
zločinima nad muslimanskim
stanovništvom, naročito 1943,
doprinosom za izbijanje građanskog
rata u jesen 1941, učešćem u
neutralisanju preostalih
partizanskih grupa i terorom nad
partizanskim simpatizerima u Srbiji
u zimu 1941-1942, i aktivnostima na
sprečavanju razvoja ustanka u Srbiji
1942-1944. Sprečavanjem partizana da
dejstvuju na području pod kontrolom
Mihailovićevih snaga u porečju
Bosne, okupatoru je bilo omogućeno
da neometano dovlači pojačanja na
ratište u Podunavlju. Takođe, krajem
zime i početkom proleća 1945,
Mihailovićeve snage su u sadejstvu s
Vermahtom učestvovale u sprečavanju
prodora 2. armije Jugoslovenske
armije (JA) u severnoj Bosni, budući
da je oslonac na nemačke snage bila
jedina garancija opstanka
Mihailovićevih snaga na tom
području. Prisustvo snaga
srbijanskih i crnogorskih četnika na
području Trebave i Ozrena, sem uloge
u sprečavanju partizanskih snaga da
ugoze komunikaciju dolinom Bosne, i
ugrožavanja partizanskih pozicija na
širem području centralne Bosne,
imalo je važnu ulogu u zaustavljanju
osipanja i prelaska lokalnih četnika
na stranu partizana, na području
Ozrena, Trebave i Vučjaka.
„Prisustvo glavnine srbijanskih
četnika u dolini rijeke Bosne kod
Doboja sa Dražom Mihailovićem i
crnogorskih četnika sa Pavlom
Đurišićem moralno je pozitivno
uticalo na srednjobosanske četnike i
podsticalo da se, bez obzira na
nepovoljan razvoj situacije po njih,
ne predaju, već nastave upornu
borbu“.117 Dakle, dolazak glavnine
snaga srbijanskih četnika u severnu
Bosnu prolongirao je kolaboraciju
lokalnih četnika s nemačkim
okupatorom i toleranciju s Oružanim
snagama NDH.
Mihailović je sve do početka aprila
1945, imao iluzije o produžetku
nemačkog prisustva u Bosni. Početkom
aprila Mihailović je uputio dvojicu
istaknutih komandanata, Dragoslava
Račića i Neška Nedića u Zagreb, na
konsultacije s generalom Lerom
(Alexander von Lör), nemačkim
komandantom Jugoistoka. Detalji
njihovih razgovora nisu poznati, ali
zna se da je general Ler savetovao
da se Mihailovićeve snage povuku ka
Vrbasu. Mihailović je sredinom
aprila, takođe, u Zagreb uputio svog
izaslanika, generala Svetomira
Đukića, na razgovore s najvišim
predstavnicima NDH, uključujući
poglavnika Antu Pavelića i generala
Vjekoslava Luburića, zapovednika
Ustaškog zbora (početkom maja
izabran je za zapovednika Oružanih
snaga NDH). Tema razgovora bila je
zajednička borba OS NDH i JVuO
protiv JA.118
Sredinom aprila usledio je jedan od
najneodgovornijih i najriskantnijih
poteza Draže Mihailovića. Naime,
Mihailović je odlučio da se oko
7000-8000 preostalih srbijanskih
četnika povuča na zapad, na
Motajicu, a potom je doneo odluku da
njegove snage izvrše proboj prema
Srbiji, zaobilaznim putem kroz
planinsko područje centralne Bosne –
umesto da prihvati realnost i izvrši
predaju partizanima. U borbama
protiv snaga JA, prilikom
osmodnevnog proboja od Vlašića do
Ivan planine, Mihailović je izbubio
svakog petog vojnika. General
Mihailović je 7. maja pod komandom
imao između 5000 i 6000 boraca, među
kojima nekoliko stotina bosanskih
četnika. Prilokom marša kroz
centralnu Bosnu, Mihailovićevi ljudi
su izvršili pljačku u većem broju
sela, spalili Fojnicu i silovali
nekoliko desetina žena. Na Zelengoru
i Sutjesku 12-13. maja pristiglo je
između 3000 i 4000 četnika, budući
da se oko trećine snaga, pod
komandom Dragoslava Račića, 10-11.
maja odvojilo i zaputilo prema
Jahorini i Rogatici. Ostatak
Mihailovićevih snaga najvećim delom
je poginuo u borbama. Deo boraca je
zarobljen, a ostatak, na čelu s
Mihailovićem i pojedinim istaknutim
oficirima, uspeo je da izbegne
uništenje ili zarobljavanje. Deo
zarobljenika je sproveden u
privremene zarobljeničke logore, gde
je dočekao avgustovsku amnestiju, a
deo je streljan u okolini Foče.
Ostaje nepoznat približan broj
streljanih zarobljenika, ali taj
broj ni približno ne iznosi nekoliko
hiljada ili pak 9300, kako to tvrde
pojedini istoričari, već nekoliko
stotina.119
|
|
|
|
Ilegalni
odred
pod
komandom
Dragutina
Keserovića
1943.
(izvor:
znaci.net) |
|
|
|
Sučeljavanje
Draže
Mihailovića
i
Jovana
Škavovića
na
sudu,
jula
1946.
Mihailovićevi
četnici
su,
na
osnovu
Mihailovićevog
odobrenja,
uz
posredstvo
Pećančevog
vojvode
Škavovića,
13.
novembra
1941.
Nemcima
ustupili
365
zarobljenih
partizana.
(izvor:
znaci.net) |
|
|
|
August
Šmidhuber,
komandant
2.
puka
7.
SS
divizije,
kasnije
komandant
celokupne
7.
SS
divizije
(skroz
levo);
Todor
Perović,
lekar
Trebinjskog
korpusa
JVuO
(u
sredini)
i
kapetan
Milorad
Vidačić,
komandant
Trebinjskog
korpusa
JVuO
(skroz
desno).
Slika
je
nastala
krajem
avgusta
ili
tokom
septembra
1943.
u
vreme
nemačke
Operacije
"Gama"
protiv
partizana
u
istočnoj
Hercegovini.
U
toj
operaciji
sadejstvuju
Nemci
(dva
bataljona
7.
SS
divizije),
Italijani,
četnici,
domobrani
i
ustaška
milicija
-
udruženi
protiv
partizana.
(izvor:
Bandenkampf.blogspot) |
|
|
|
|
|
|
|
Pavle
Đurišić
u
društvu
četničkih
i
jednog
nemačkog
oficira
u
Beogradu,
proleće
1944.
(izvor:
Znaci.net) |
|
|
|
Zvonimir
Vučković,
komandant
1.
ravnogorskog
korpusa
JVuO,
i
nepoznati
nemački
oficir
(verovatno
oficir
Divizije
"Brandenburg").
Slika
je
nastala
aprila
ili
maja
1944.
prilikom
nemačke
kontraofanzive
protiv
partizana
u
jugozapadnoj
Srbiji
u
kojoj
su
učestvovale
i
snage
JVuO.
(izvor:
Znaci.net) |
|
|
|
Leto
1944,
neposredno
pred
početak
Topličko-jablaničke
operacije:
Dragoslav
Račić,
komandant
4.
grupe
jurišnih
korpusa
JVuO,
Neško
Nedić,
načelnik
štaba
4.
grupe
jurišnih
korpusa,
i
Predrag
Raković,
komandant
1.
jurišnog
korpusa
JVuO
(jedan
od
pet
korpusa
4.
grupe
jurišnih
korpusa).
(izvor:
Pogledi.rs) |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
1
Jedan od zahteva koje je Pavle
Đurišić, kao komandant
Limsko-sandžačkih četničkih odreda,
zatražio od predstavnika
italijanskog okupatora na sastanku u
Beranu 4. januara 1942, podrazumevao
je ne samo „samostalno i
nekontrolisano vojno delovanje“, već
i „slobodu političke akcije i
propagande“. (Milutin Živković,
„Uspostavljanje saradnje komandanta
Limsko-sandžačkih četničkih odreda
Pavla Đurišića i italijanskih vlasti
u Crnoj Gori početkom 1942.“,
Istorija 20. veka, 2/2016, Beograd,
2016, str. 29-30). |
|
|
|
|
2
Opširnije o počecima Mihailovićevog
pokreta: Jozo Tomasevich, Četnici u
Drugom svjetskom ratu: 1941-1945,
Zagreb, 1979, str. 118-122, 125-127;
Коста Николић, Историја равногорског
покрета 1941-1945, I-III, Београд,
1999, стр. I/25-76; Коста Николић,
Бојан Б. Димитријевић, Генерал
Драгољуб Михаиловић
1893-1946.Биографија, Београд, 2011,
стр. 130-150.
3
Milan Borković, Kontrarevolucija u
Srbiji. Kvislinška uprava 1941-1944,
I-II, Beograd, 1979, str.
II/209-210.
4
Nije dovoljno jasno u kojoj meri je
to bila poslеdica eventualne
sugestije ili odobrenja iz
Mihailovićevog štaba, ili je reč o
samoinicijativnim i iznuđenim
potezima lokalnih četničkih
zapovednika. Opširnije: Драгослав
Пармаковић, Мачвански (подрински)
Народноослободилачки партизански
одред 1941-1944, Шабац, 1973, стр.
249-261. Izražena partizanska
inicijativa i rivalstvo oko prestiža
bili su motivi koji su i krajem
septembra pokretali pojedine
ravnogorske odrede da se više
aktiviraju. Primera radi, kada su
partizani 29. septembra 1941.
odlučili da zauzmu Gornji Milanovac,
lokalni četnici su im se priključili
bez odobrenja više komande (jer za
tako nešto nisu imali vremena),
upravo da ih ne bi zasenili
partizani. (Zbornik NOR-a, XIV/1,
Beograd, 1981, str. 53). Mihailović
je 11. novembra 1941, na sastanku u
Divcima, nemačkim pregovaračima
kazao: „[K]omunisti su napali Gornji
Milanovac, pa sam stoga i ja morao
to da učinim. Oni su krenuli na
Čačak, pa sam morao i ja. Pošli su
na Kraljevo, morao sam i ja. Napad
na Krupanj nije moje delo, već je to
delo otpadnika poručnika
Martinovića. Ali moji ljudi su
krenuli na Loznicu da je komunisti
ne zauzmu“. Iako navedena izjava
nije u svemu iskrena, u njoj ima
odraza realnih prilika. Pogotovo,
jer je Mihailović na sastanku
izgovorio sledeću rečenicu: „Borba
protiv okupatora bila je nužno zlo
kako narodne mase ne bi prešle na
stranu komunista.“ (Isto, str.
874-875). |
|
|
|
|
5
Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981,
str. 17-18, 868.
6
Žarko Jovanović, „Kolaboracija Draže
Mihailovića sa kvislinzima u Srbiji
1941,“ Vojnoistorijski glasnik,
1-2/1998, Beograd, 1998, str. 83.
7
Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981,
str. 13, 21. |
|
|
|
|
8
Живота Марковић,
Партизанско-четнички односи и
привремена сарадња у Србији 1941.
године, Београд-Ужице, 2010, стр.
107-109. |
|
|
|
|
9
„Podstaknuti delimičnim uspešno
vođenim borbama od strane komunista,
nacionalni Srbi organizovali su
takođe borbene formacije protiv
Nemaca“. (Zbornik NOR-a, XII/1,
Beograd, 1973, str. 401: Obaveštenje
Komandnog štaba Komandanta Srbije od
16. septembra 1941).
10
Usled partizanskog pritiska u drugoj
polovini septembra, Nemci ustupaju
Užice, Požegu i Ivanjicu četnicima,
a ne žandarmima, jer smatraju da su
četnici ozbiljnija snaga. Užice i
Ivanjica ustupljeni su vladinim
četnicima, Požega je ustupljena
ravnogorskim četnicima. Požega bi,
svakako, kao i Užice ili Čačak, bila
zauzeta od strane partizana, da
prethodno nije došlo do predaje
grada ravnogorcima. Požega je ubrzo
nakon toga postala središte onih
ravnogorskih snaga koje su bile
najmanje raspoložene za saradnju s
partizanima. Iz tog središta krenuo
je napad Mihailovićevih snaga na
središte partizanske vlasti u Užicu,
početkom novembra.
11
Opširnije o saradnji četnika i
partizana u ustanku u Srbiji tokom
1941: Живота Марковић,
Партизанско-четнички односи и
привремена сарадња у Србији 1941.
године, Београд-Ужице, 2010.
12
Zbornik NOR-a, XII/1, Beograd, 1973,
str. 480, 564.
13
Publikovani su spiskovi boraca
Mačvanskog (Podrinskog) i Posavskog
partizanskog odreda, 1941.
Objedinjeni spiskovi boraca ova dva
odreda broje više od 4000 imena, a
ako se tome doda poimenice nepoznat,
ali svako visok broj (oko 1800
početkom oktobra 1941) boraca
Valjevskog partizanskog odreda, onda
nema sumnje da je na području
Šabačkog i Valjevskog okruga
partizanski pokret u ustanku 1941,
bio nekoliko puta brojniji od
četničkog pokreta. Uporediti:
Драгослав Пармаковић, н.д., стр.
1093-1210; Милосав Бојић, Посавски
партизански одред. Посавина и
Тамнава у оружаном устанку, Београд,
1987, стр. 565-742.
14
Istoričar Venceslav Glišić je izneo
pretpostavku da je broj partizana na
području „Užičke republike“ iznosio
oko 25.000, ali ta brojka je veća od
realne. (Venceslav Glišić, Užička
republika, Beograd, 1986, str. 77).
Istoričar Branko Petranović je
takođe prihvatio procenu broja
partizana na teritoriji „Užičke
republike“ od oko 25.000 pri čemu je
istakao činjenicu da su ravnogorske
snage na istom području bile
nekoliko puta slabije. (Branko
Petranović, Srbija u Drugom svetskom
ratu 1939-1945, Beograd, 1992, str.
231). |
|
|
|
|
15 Zbornik NOR-a, II/2, Beograd,
1954, str. 78; Zbornik NOR-a, I/1,
Beograd, 1949, str. 244; Живота
Марковић, н.д., стр. 310-312.
16 Jedan od učesnika ovih
događaja, ravnogorski pukovnik
Branislav Pantić reminiscirajući
sastanak na kome je odličeno o
slanju ponude Nemcima, konstatovao
je da je takva odluka bila posledica
procene da su ravnogorski odredi
slabo naoružani i loše snabdeveni
municijom, ne samo u odnosu na
Nemce, već i u odnosu na partizane.
Mihailović je smatrao da je ponuda
okupatoru o vojnoj saradnji, s tim
da okupator naoruža i snabde
municijom njegove snage, jedini
način za suzbijanje, ili čak
uništenje partizana kao
konkurentskog pokreta. „Kad je
situacija takva da moram da
pregovaram, onda ću da pregovaram sa
neprijateljem... Uostalom, šta mi
možemo da dobijemo od Nedića? Sve
što nam treba, oružje i municija,
Nedić mora tražiti od Nemaca.“
Navedeno prema: Jovan Marjanović,
Draža Mihailović između Britanaca i
Nemaca, Zagreb-Beograd, 1979, str.
138.
17 Zbornik NOR-a, XIV/1,
Beograd, 1981, str. 857-860.
Mihailovićevi emisari su 28-29.
oktobra 1941. u Beogradu
pregovarali, zapravo, sa beogradskom
centralom nemačke vojne obaveštajne
službe (Abwehr). Opunomoćeni
komandant nemačkih snaga u Srbiji,
general Turner, za te sastanke
saznao je 30. oktobra. On lično je
bio mišljenja da je Mihailović
„odmetnik“ i „lice van zakona“.
„Njega i njegove pristalice treba
tući i uništavati gde god ih se
nađe“. Ostavio je mogućnost
izostanka sankcionisanja njegovih
pristalica ukoliko polože oružje,
pri čemu to ne bi važilo za
komuniste. (Isto, str. 865-870).
18 Isto, str. 861. |
|
|
|
|
19 „Pukovnik Mihailović,
komandant ustaničkih četničkih
grupa, koji se do sada nalazio u
iščekivanju u planinama između Čačka
i Valjeva, pod prinudom i pritiskom
prilika, saopštio je tokom
poslednjih dana da je on sada
odlučio da napadne komuniste...
Dejstvo našeg zahteva o bezuslovnoj
kapitulaciji njegovih jedinica mora
se sačekati. Međutim, u svakom
slučaju, zauzimanje stava protiv
komunista od strane Mihailovića,
znači slabljenje ustanika.“ (Zbornik
NOR-a, XII/1, Beograd, 1973, str.
619: Izveštaj načelnika štaba
Opunomoćenog komandanta u Srbiji od
11. novembra 1941,
feldkomandanturama i
krajskomandanturama o proceni
vojno-političke situacije kod
ustanika u Srbiji od 30. oktobra do
8. novembra 1941).
20 Zbornik NOR-a, XII/2,
Beograd, 1976, str. 679-680.
21 Opširnije o opštem napadu
ravnogorskih četnika na partizane i
daljem razvoju događaja tokom
novembra: Zbornik NOR-a, I/1,
Beograd, 1949, str. 240-272; Zbornik
NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981, str.
44-75; Jovan Marjanović, Ustanak i
Narodno-oslobodilački pokret u
Srbiji 1941, Beograd, 1961, str.
187-227; Милојица Пантелић, Радован
М. Маринковић, Владимир Никшић,
Чачански НОП одред „Др Драгиша
Мишовић“, Чачак, 1982, стр. 190-247;
Никола Љубичић, Ужички
Хародноослободилачки партизански
одред „Димитрије Туцовић“, Београд,
1983, стр. 191-270; Branko
Petranović, n.d., str. 261-270; Раде
Познановић, Милун Раонић, Милорад
Радојчић, Трагом издаје. Сведочења о
издаји четника и стрељању на Крушику
у Ваљеву 1941, Ваљево, 1987, стр.
53-201; Јован Р. Радовановић, Пожега
у НОР и револуцији 1941-1945,
Пожега, 1986, стр. 105-172.
22 Vrhovni štab NOVJ 8. novembra
1941, izdao je naređenje svim
partizanskim jedinicama u zoni
sukoba s ravnogorcima kojim se „pod
pretnjom smrtne kazne“ zabranjuje
nasilje nad zarobljenim četncima i
njihovim pristalicama. (Зборник
НОР-а, II/2, Београд, 1954, стр.
82).
23 Раде Познановић, Милун
Раонић, Милорад Радојчић, н.д., стр.
244-266.
24 Opširnije o revolucionarnom
teroru u Srbiji 1941: Milan
Radanović, Kazna i zločin. Snage
kolaboracije u Srbiji: odgovornost
za ratne zločine (1941-1944) i vojni
gubici (1944-1945), Beograd, 2016,
str. 69-81. |
|
|
|
|
25 Zbornik NOR-a, XIV/1,
Beograd, 1981, str. 871-878:
Zapisnik sa sastanka Draže
Mihailovića i predstavnika nemačkog
Opunomoćenog komandanta korpusa u
Srbiji od 12. novembra 1941. |
|
|
|
|
26 Možda najbolju ilustraciju
fenomena legalizacije ravnogoraca,
predstavlja izveštaj Predraga
Rakovića, komandanta Ljubičkog
četničkog odreda. Raković navodi da
je „posle održane sednice na Ravnoj
gori 30. novembra 1941, i prema
dobivenim instrukcijama“ noću između
30-31. novembra krenuo ka Gornjoj
Gorevnici gde se njegov odred od 200
boraca susreo sa 5. dobrovoljačkim
odredom pod komandom potpukovnika
Marisava Petrovića (oficir odgovoran
za stradanje stanovnika Kragujevca,
oktobra 1941). Nakon dobijanja
municije od Petrovićevog odreda i
zajedničkog pretresa terena dva
odreda, Raković sa Petrovićem otišao
u Čačak gde se susreo sa komandantom
vladinih oružanih odreda, pukovnikom
Kostom Mušickim, koji je bio
zapovednik vojnih snaga Nedićeve
vlade u operaciji čišćenja zapadne
Srbije. „Uglavnom, to veče sam s
njima dogovorio da ostanem na terenu
sa svojim odredom radi čišćenja
terena od komunista, što mi je
ustvari i bio zadatak kad sam pošao
na svoj teren sa Ravne gore...
Uništenje komunista bilo je potrebno
i meni i Nemcima i ljotićevcima, te
smo se u ovom poslu složili i
postali ’saveznici’.“ (Zbornik
NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981, str.
766-767: Izveštaj poručnika Predraga
Rakovića iz prve polovine decembra
1942, Draži Mihailoviću o radu za
vreme legalizacije od decembra 1941,
do decembra 1942).
27 Dragan Aleksić, „Partizanski
odredi u zapadnoj Srbiji u zimu
1941-1942. godine“, Tokovi
revolucije, 19, Beograd, 1986, str.
332.
Sredinom januara 1942. Vrhovni štab
NOVJ uputio je pismo Pokrajinskom
komitetu KPJ za Srbiju: „U odnosu
prema DM (četnici Draže Mihailovića,
nap. aut) treba postupati u
saglasnosti sa njegovim istupanjem
na terenu. Svakako treba imati pred
očima perspektivu ujedinjenja svih
nacionalno-oslobodilačkih snaga u
okviru partizanskih jedinica.
Ukoliko bilo koji četnički odredi
koče našu borbu protivu okupatora i
Nedića, treba ih razoružati. (Josip
Broz Tito, Sabrana djela, 8, (ur.
Pero Damjanović), Beograd, 1983,
str. 12).
28 Zbornik NOR-a, XIV/1,
Beograd, 1981, str. 203. |
|
|
|
|
29 Stanoje Filipović, Logori u
Šapcu, Novi Sad, 1967, str. 152-162;
Чачански крај у НОБ 1941-1944.
Хронологија догађаја, (ур. Вук
Петронијевић), Чачак, 1968, стр.
147-209; Јован Р. Радовановић, н.д.,
стр. 202-225; Milan Radanović, n.d.,
str. 54-69.
30 Neprihvatljiva je
konstatacija istoričara Koste
Nikolića da su u hvatanju partizana
i njihovoj predaji okupatoru krajem
1941, i početkom 1942, učestvovali
samo pripadnici dva legalizovana
odreda (Požeškog i
Užičko-zlatiborskog). Zapravo,
Zlatiborski odred treba razlikovati
od Užičkog. U „progonu partizana“,
kako tu delatnost eufemistički
naziva Nikolić, pri čemu je ne
objašnjava konkretnim činjenicama o
ubistvima i predaji Nemcima
zarobljenika i uhapšenika,
učestvovali su pripadnici svih
legalizovanih ravnogorskih odreda.
Takođe, netačna je tvrdnja da
„navedeni odredi [Požeški i Užički]
i njihove starešine neće više biti
pod Mihailovićevom komandom, niti će
u kasnijoj reorganizaciji pripadati
Pokretu, tj. JVuO“, budući da je
velika većina pripadnika ta dva
legalizovana odreda kasnije
prevedena u JVuO bez da je bilo ko
od njih od strane komandi JVuO
prozvan ili sankcionisan za
prethodne zločine. Isto tako,
netačna je Nikolićeva konstatacija
da je legalizovano samo pet odreda
koji su prethodno priznavali
Mihailovićevu komandu. Pored
legalizacije Ljubićkog, Požeškog,
Užičkog, Crnogorskog i Valjevskog
odreda, legalizovani su Kamenički,
Jadarski (Jadranski/Podrinski),
Ljubovijski, Zlatiborski, Ribnički,
Takovski, Jelički, Gružanski odred,
dok je ljudstvo nekih drugih odreda
prevedeno u seosku miliciju koja je
formalno bila u okviru kvislinških
četničkih snaga. Uporediti: Коста
Николић, н.д., стр. I/154, 161-162.
Ljiški i Gornjokolubarski odred su
raspušteni ubrzo po legalizaciji,
već krajem novembra 1941, zbog slabe
borbenosti. (Milan Borković, n.d.,
str. I/226-227). Američki istoričar
Jozo Tomasevich navodi da je krajem
1941. legalizovano oko 20
ravnogorskih odreda. (Jozo
Tomasevich, n.d., str. 184).
31 Načelnik Okruga kragujevačkog
izvestio je 14. februara 1942, da se
u oružanim odredima kvislinške vlade
na području Šumadije „nalazi
poglavito ono ljudstvo koje je bilo
ili naklonjeno pukovniku
Mihailoviću, ili je aktivno
učestvovalo u njegovim odredima.
Naročito je velik broj oficira.
Postoje i čitavi odredi koji su
kompletni prešli iz organizacije
Draže Mihailovića u Srpsku oružanu
silu“. (Коста Николић, н.д., стр.
214-215).
32 Zbornik NOR-a, XII/1,
Beograd, 1973, str. 741:
Desetodnevni izveštaj 342.
pešadijske divizije od 10. decembra
1941.
Navedeni podaci su verovatno uvećani
budući da jedan prethodni izveštaj
navodi drugačije podatke: „10 mrtvih
i 392 zarobljena“, pogotovo, jer
jedan potonji pregled, iz 1942,
navodi upravo citirane umanjene
podatke. (Zbornik NOR-a, XII/1,
Beograd, 1973, str. 726; Zbornik
NOR-a, XII/2, Beograd, 1976, str.
1038). Draža Mihailović je na
suđenju 1946, naveo da se na Ravnoj
gori, oko Vrhovne komande, nalazilo
oko 200 boraca. (Не осећам се
кривим. Стенограмске белешке са
суђења вођи четничког покрета (пр.
Јован Кесер, Драгоје Лукић),
Београд, 1990, стр. 44).
33 O različitom odnosu okupatora
prema zarobljenim partizanima i
četnicima svedoči deo naređenja
nemačke komande u Srbiji od 18.
novembra 1941: „Gde god se pojave
komunističke bande treba ih
uništiti. Sve četničke formacije
Draže Mihailovića razoružati i
zarobiti.“ (Zbornik NOR-a, XII/1,
Beograd, 1973, str. 655). Drugi deo
naređenja sproveden je delimično tek
6-7. decembra 1941.
34 Zbornik NOR-a, XII/1,
Beograd, 1973, str. 795:
Desetodnevni izveštaj operativnog
odeljenja Oponomućenog komandanta u
Srbiji od 20. decembra 1941. |
|
|
|
|
35 Zbornik NOR-a, XII/2,
Beograd, 1976, str. 267.
36 Isto, str. 433.
37 „Opšte direktive Draže
Mihailovića za sada su još na liniji
pasivnog otpora... Treba
pretpostaviti da Draža Mihailović
smatra da još nije došao trenutak za
opšti narodni ustanak.“ (Isto, str.
618: Desetodnevni izveštaj
Komandujućeg generala i komandanta u
Srbiji od 11. avgusta 1942.
Komandantu oružanih snaga na
Jugoistoku).
38 „Po mišljenju ministra
Nojbahera, za sada još neće doći do
narodnog ustanka.“ (Zbornik NOR-a,
XIV/4, Beograd, 1985, str, 1084:
Zabeleška obaveštajne grupe nemačkih
komandi od 30. avgusta 1944, sa
savetovanja u štabu Komande
Jugoistoka).
39 Operacija „Kopaonik“
sprovedena je od strane
novoformirane 7. SS divizije „Princ
Eugen“ zarad pripreme za izvođenja
borbenih dejstava višeg intenziteta,
budući da u blizini Kraljeva, gde je
sprovedena obuka ljudstva divizije,
nije bilo partizana, a divizija je
formirana za borbu protiv partizana.
Operacija se sastojala od dve
akcije. U prvoj su meta bili
legalizovani četnici pod komandom
Bogdana Gordića, koji su sumnjičeni
za saradnju sa Keserovićevom
ilegalnom grupom, a u drugoj su meta
bili Keserovićevi četnici. Druga
akcija nije bila uspešna jer su
Keserovićevi četnici na vreme umakli
poteri. Pripadnici 7. SS divizije su
tokom operacije u dva sela na
području Goča i Željina ubili oko
335 osoba, mahom žena i dece, pri
čemu je selo Kriva Reka imalo 320
žrtava. (Венцеслав Глишић, Терор и
злочини нацистичке Немачке у Србији
1941-1944, Београд, 1970, стр.
128-129; Коста Николић, н.д., стр.
).
40 Zbornik NOR-a, XII/2,
Beograd, 1976, str. 895-896: Mesečni
izveštaj Komandanta oružanih snaga
na Jugoistoku od 29. novembra 1942.
Vrhovnoj komandi Vermahta.
41 Isto, str. 1086. |
|
|
|
|
42 Zbornik NOR-a, XIV/1,
Beograd, 1981, str. 93-100.
Pojedini domaći istoričari osporili
su autentičnost navedenog dokumenta,
nazivajući ga falsifikatom.
Uporediti: Рат и мир ђенерала.
Изабрани ратни списи, I-II, (пр. М.
Весовић, К. Николић, Б.
Димитријевић), Београд, 1998, стр.
II/357-363. Međutim, istoričar Milan
Terzić je osporio takve tvrdnje.
Uporediti: Милан Терзић, „Фалсификат
или не? Инструкција Драже
Михаиловића од 20. децембра 1941. Ђ.
Лашићу и П. Ђуришићу“,
Војноисторијски гласник, 1-2/2004,
Београд, 2004, стр. 209-214. |
|
|
|
|
43 Milutin Živković,
„Uspostavljanje saradnje...“, str.
39-42.
Italijani su ustupali artiljeriju i
vojvodi Mašanu Đuroviću, zapovedniku
kvislinških četnika na području
Ibarske doline, početkom 1942. Kosta
Pećanac je vojvodu Đurovića pred
Nemcima predstavljao „kao svog
najboljeg čoveka“. (Zbornik NOR-a,
XII/2, Beograd, 1976, str. 222).
Odred vojvode Đurovića bio je jedan
od najbrojnijih odreda kvislinških
četnika u Srbiji i brojao je
najmanje 500 boraca. Đurovićevi
četnici su u decembru 1941, uz pomoć
legalizovanih Mihailovićevih
četnika, uhvatili više desetina
partizana i njihovih simpatizera na
području Ibarske doline, nakon čega
su ih Đurovićevi četnici sproveli u
Niški logor. (Мирослав М.
Миловановић, Немачки концентрациони
логор на Црвеном крсту у Нишу и
стрељања на Бубњу, Београд-Ниш,
1983, стр. 102-103). Tokom 1943.
znatan broj boraca pod Đurovićevom
komandom prešao je u JVuO.
44 Zbornik NOR-a, XIV/1,
Beograd, 1981, str. 208.
45 Isto, str. 224-228: Izveštaj
Dobroslava Jevđevića iz aprila 1942.
Draži Mihailoviću o vojnopolitičkoj
situaciji u Bosni, Hercegovini i
Dalmaciji i saradnji četnika sa
italijanskim okupatorom.
O saradnji četnika koji su
priznavali komandu Draže Mihailovića
sa Italijanima u Crnoj Gori i
Hercegovini, pre i tokom
Mihailovićevog boravka u Crnoj Gori,
sačuvano je dosta dokumenata
četničke i italijanske
provenijencije pri čemu su
najvažniji dokumenti publikovani:
Zbornik NOR-a, XIV/1, str. 108-117,
123-228, 281-296, 397-404, 427-432,
467-472, 484-490, 519-536, 568,
634-643, 681-719, 881-898; Zbornik
NOR-a, XIV/2, str. 99-108, 114, 186,
226-227,258, 285-286, 318-320,
511-516, 574-575, 651-656, 580-591;
Zbornik NOR-a, XIII/1, Beograd,
1972, str. 121; Zbornik NOR-a,
XIII/2, Beograd, 1973, str. 36,
52-55, 58-66, 108-117.
Opširnije o vojnoj i političkoj
kolaboraciji četnika pod
Mihailovićevom komandom u Crnoj Gori
i Hercegovini sa italijanskim
okupatorom: Радоје Пајовић,
Контрареволуција у Црној Гори:
четнички и федералистички покрет
1941-1945, Цетиње, 1977, стр.
241-379; Jozo Tomasevich, n.d., str.
191-194, 210-232; Коста Николић,
Италијанска војска и четници у
Другом светском рату у Југославији
1941-1943, Београд, 2008, стр.
217-224.
46 Zbornik NOR-a, XII/2,
Beograd, 1973, str. 718.
47 Vladimir Šumanović,
„Kronologija događaja na području
kotara Gacko od četničkog zauzimanja
Foče u prosincu 1941. do Operacije
Foča krajem travnja 1942.“, Polemos,
35, Zagreb, 2015, str. 29-45.
48 Zbornik NOR-a, XIV/1,
Beograd, 1981, str. 428.
Kada se Dobroslav Jevđević 4.
septembra 1942, u blizini Trnova
sastao sa oficirom za vezu 718.
pešadijske divizije Vermahta,
saopštio mu je sledeće o njegovom
komandantu Mihailoviću: „Ja vam mogu
reći da je on zapovedio pomirljivo
držnje prema okupatorima; tek kada
Rusi budu u Sofiji i Englezi u
Budimpešti, rekao je, doći će vrieme
za obračun sa okupatorima. A koliko
ja poznajem njemačku vojsku, taj
trenutak neće uskoro doći“. (Isto,
str. 906).
49 Isto, str. 656.
50 Namik Čehić, Prozorski kraj u
oslobodilačkom ratu i revoluciji
1941-1942, Prozor, 1985, str.
367-399; Genocid nad Muslimanima
1941-1945. Zbornik dokumenata i
svjedočenja, (pr. Vladimir Dedijer i
Antun Miletić), Sarajevo, 1990, str.
233, 735-738, 837-851. |
|
|
|
|
51 Opširnije o ulozi snaga JVuO
u Bici na Neretvi: Zbornik NOR-a,
XIII/3, Beograd, 1976, str. 114-131;
Zbornik NOR-a, XIV/2, Beograd, 1983,
str. 186-476; Радоје Пајовић, н.д.,
стр. 315-329; Jozo Tomasevich, n.d.,
str. 210-232.
52 Zbornik NOR-a, XIII/3,
Beograd, 1976, str. 118-121:
Zabeleška Vrhovne komande o sastanku
nemačkih i italijanskih
predstavnika, održanom 26. februara
1943. u Rimu, povodom nastavljanja
operacije „Vajs“. |
|
|
|
|
53 Zbornik NOR-a, XIV/2,
Beograd, 1983, str. 49-50. |
|
|
|
|
54 Isto, str. 182; Радоје
Пајовић, н.д., стр. 311-315; Milan
Radanović, n.d., str. 81-91; Милић
Ф. Петровић, „Национални покрети у
пљеваљском крају 1941-1945.“,
Историја Пљеваља, (пр. Милорад
Васовић и др.), Пљевља, 2009, стр.
421-423. |
|
|
|
|
55 NAW, T-78, r. 332, s.
6289915, 6290056.
Napomena: dokumenata iz Nacionalnog
arhiva u Vašingtonu (National
Archive Washington) koja su
korišćena u ovom radu, a koja
prethodno nisu publikovana, preveo
je istoričar Gaj Trifković, na čemu
mu se zahvaljujem. |
|
|
|
|
56 Zbornik NOR-a, XII/3,
Beograd, 1978, str. 452-455; Коста
Николић, н.д., стр. II/182. |
|
|
|
|
57 Коста Николић, н.д., стр.
II/183-193; Бојан Б. Димитријевић,
Ваљевски равногорци: Југословенска
војска у отаџбини у ваљевском крају
1941-1945, Београд-Ваљево, 1998,
стр. 101-108; Бојан Б. Димитријевић,
Војска Недићеве Србије. Оружане
снаге Српске владе 1941-1944,
Београд, 2014², стр. 283-301,
394-407.
58 Зборник НОР-а, I/21, Београд,
1969, стр. 531.
59 Opširnije o represalijama SDK
u Srbiji tokom leta 1943: Milan
Radanović, n.d., str. 305-306. |
|
|
|
|
60 Opširnije o antiosovinskoj
operaciji JVuO od 12. septembra do
23. oktobra 1943. i zauzimanju
Višegrada: Дејан Сегић, „Четници и
капитулација Италије 1943.“,
Војно-историјски гласник, 1/2011,
Београд, 2011, стр. 194-226.
61 Milan Radanović, n.d., str.
129-136.
62 Opširnije o borbama u
Hercegovini 1944, i primerima
saradnje Nevesinjskog i Trebinjskog
korpusa JVuO sa 369. legionarskom
divizijom: Danilo Komnenović,
Muharem Kreso, 29. hercegovačka
divizija, Beograd, 1979, str.
176-509. Hercegovački četnici
(„Nezavisna grupa nacionalnog otpora
JVuO“), bez odobrenja Vrhovne
komande JVuO, 22-23. septembra 1944,
iznenada su napali delove 369.
divizije u blizini Trebinja i potom
sam grad – u cilju zakasnelog
svrstavnja na savezničku stranu.
Međutim, to je bio samo neuspeo
pokušaj – ubrzo nakon toga ista ta
četnička grupacija je evakuisana na
sever naporedo sa nekim drugim
nemačkim jedinicama. (Isto, str.
344-345).
63 Primera radi, izveštaj
komandanta 99. brdskog puka 1.
brdske divizije Vermahta (22.
novembar 1943), svedoči o angažmanu
istočnobosanskih i zapadnosandžačkih
četnika u okviru nemačkih nastojanja
za zaustavljanjem partizanske
ofanzive u Podrinju: „Četnici
[Vojislava] Lukačevića su, kao odani
drugovi po oružju, zajedno sa mojim
pukom napali komuniste. Hrabri
četnici su savladali naizgled
nepremostive prepreke... I pored
teškoća u snabdevanju držali su
korak sa nemačkim trupama. Poduhvat
je okrunjen izbacivanjem
neprijatelja (partizani, nap. aut)
iz oblasti jugoistočno od
Višegrada... Izražavam svoju
zahvalnost majoru Lukačeviću,
njegovom operativnom oficiru i svim
borcima za njihovu požrtvovanost i
bezobzirnost u borbi. Lukačevićevim
trupama želim puno sreće i uspeha.
Dole komunizam, neka naša stvar
pobedi!“ (NAW, T-313, r. 488, s.
230).
64 Opširnije: Дејан Сегић,
„Четници и капитулација Италије
1943.“, стр. 214-219; Коста Николић,
н.д., стр. I/395-399.
65 Pripadnici Zlatiborskog
korpusa JVuO su od 4. do 29.
septembra 1943, na području Užica i
Bajine Bašte ubili 21 civila.
Prethodno su u drugoj polovini
avgusta, na istom području, ubili 13
civila. Najveći broj je ubijen 27.
septembra prilikom zauzimanja Bajine
Bašte, kada je zaklano 12 lica.
Krajem septembra, četnici Cerskog
korpusa ubili su 11 civila u dva
rađevska sela, a nešto ranije, 13.
septembra, ubijena su osmorica
stanovnika nekoliko rađevskih sela.
U sličnom razdoblju, na geografski
bliskom području, u selima Trnavskog
sreza (Čačak), od 28. avgusta do 14.
septembra, četnici 2. ravnogorskog
korpusa ubili su 35 civila. (Milan
Radanović, n.d., str. 108-110). |
|
|
|
|
66 Jozo Tomasevich, n.d., str.
284-285. |
|
|
|
|
67 Zbornik NOR-a, XII/3,
Beograd, 1978, str. 623-624.
68 Рат и мир ђенерала..., стр.
I/363.
69 Jozo Tomasevich, n.d.,str.
286-288.
70 „Zbog brojčane premoći i veće
borbene vrednosti, komunisti su u
poslednje vreme zadali
nacionalistima niz teških udaraca.
To je rezultiralo u traženju nemačke
pomoći od strane nekoliko D.M.
komandanata. Već je došlo i do niza
sporazuma, kojima se jedinice D.M.
obavezuju na obustavljanje
neprijateljstava protiv Vermahta,
čime im se omogućava nesmetana borba
protiv komunista. (NAW, T-311, r.
175, s. 895: Prikaz neprijateljskog
stanja u Sredozemlju od strane
generalštabnog majora Varnstorfa
(Warnstorff) – dodatak zabelešci sa
sastanka kod načelnika štaba Grupe
armija „E“ od 9. decembra 1943). |
|
|
|
|
71 Zbornik NOR-a, XIV/3,
Beograd, 1983, str. 929-941; Zbornik
NOR-a, XII/4, Beograd, 1979, str.
114-115.
U dnevnom izveštaju Komande
jugoistoka Vrhovnoj komandi Vermahta
od 5. decembra 1943, navodi se da su
četnički komandanti iz okoline
Kraljeva „izrazili spremnost za
pregovore“. (NAW, T-78, r. 331, s.
6287984).
72 Edmund Glaise von Horstenau,
Zapisi iz NDH, Zagreb, 2013, str.
347.
73 Mihailović je 7. novembra
1943, doneo uredbu usmerenu protiv
partizana i njihovih simpatizera. U
uredbi je kao krivično delo ocenjeno
„pripadništvo
komunističko-partizanskoj
organizaciji bez obzira na aktivnu
ili pasivnu delatnost“. Uredba je za
„aktivno učestvovanje u
komunističko-partizanskoj
organizaciji“ propisala smrtnu
kaznu, dok je za pripadništvo „bez
aktivnog ili nasilnog učešća“
propisala kaznu zatvora. (Рат и мир
ђенерала...,стр. I/357-359). Istog
dana, u naređenju raspisanom
četničkim komandantima na području
između Drine i Ibra, u cilju
mobilizacije za borbu protiv
partizana u Polimlju, Mihailović,
između ostalog, naređuje: „Prema
komunističkim simpatizerima biti
nemilosrdan.“ (Zbornik NOR-a, XIV/3,
Beograd, 1983, str. 145). Mihailović
je u uputstvu Dragutinu Keseroviću,
od 12. novembra 1943, istakao:
„Produžite rad na definitivnom
čišćenju komunista. Oni ne smeju
postojati u Srbiji. Krajnje je vreme
da sa tim gadovima raščistimo.
Uništavajte sve njihove simpatizere
i jatake bez milosti. Kad ne budu
imali simpatizere neće moći ni da
postoje“. (Isto, str. 147).
Komandanti korpusa su potom
Mihailovićeva naređenja prosleđivali
potčinjenim oficirima sa istom
represivnom intonacijom. |
|
|
|
|
74 Opširnije: Драгољуб Пантић,
Ноћ каме. Покољ невиних у селу
Вранићу, Београд, 1996; Коста
Николић, Историја равногорског
покрета 1941-1945, I-III, Београд,
1999, стр. II/205-212; Milan
Radanović, n.d., str. 118-128,
136-146. |
|
|
|
|
75 Zbornik NOR-a, XIV/3,
Beograd, 1983, str. 242, 249, 266,
274-275, 277. |
|
|
|
|
76 Milan Borković, n.d., str.
II/325-327.
Jedan nemački dokument (11. april
1944) ukazuje na razgovor između
Felbera i Nojbahera, navodi da je
general Trifunović „stavio Nojbaheru
do znanja da se Draža Mihailović
mora udružiti sa Nemcima“. (NAW,
T-501, r. 256, s. 458).
77 U dokumentaciji nemačke
vojske koja se čuvala u Nacionalnom
arhivu u Vašingtonu sačuvano je
dosta podataka o vojnoj kolaboraciji
četnika sa Nemcima u borbama u
jugozapadnoj Srbiji, aprila i maja
1944: NAW, T-501, r. 255, s. 797,
807, 808, 810; NAW, T-501, r. 256,
s. 408, 503, 510, 531, 608, 616,
647, 669, 717; NAW, T-78, r. 331, s.
6288859.
78 Zbornik NOR-a, XIV/3,
Beograd, 1983, str. 499-501: Pismo
delegata Vrhovne komande [Jevrema
Simića] od 18. aprila 1944, Draži
Mihailoviću o saradnji četnika s
nemačkim i bugarskim trupama u
borbama protiv NOVJ u jugozapadnom
delu Srbije; Isto, str. 462-463:
Izveštaj obaveštajca Radovana od 27.
marta 1944. o dobijanju municije u
Užicu.
79 Isto, str. 464: Pismo Draže
Mihailovića od 27. marta 1944,
kapetanu Miloradu Mitiću o saradnji
četnika i okupatora o borbama protiv
NOVJ u zapadnoj Srbiji. |
|
|
|
|
80 Isto, str. 639-645.
81 Zbornik NOR-a, XIV/3,
Beograd, 1983, str. 633;Milan
Borković, n.d., str. II/327-328;
Коста Николић, Бојан Б.
Димитријевић, Генерал Драгољуб
Михаиловић 1893-1946.Биографија,
Београд, 2011, стр. 380.
82 Коста Николић, н.д., стр.
II/226.
83 Zbornik NOR-a, XIV/3,
Beograd, 1983, str. 599-600. |
|
|
|
|
84 Коста Николић, н.д., стр.
II/243
85 NAW, T-501, r. 256, s. 723.
86 NAW, T-501, r. 256, s. 628.
87 NAW, T-501, r. 256, s. 767. |
|
|
|
|
88 Opširnije o ulozi JVuO u
Topličko-jablaničkoj operaciji:
Zbornik NOR-a, XII/4, Beograd, 1979,
str. 411-422; Zbornik NOR-a, XIV/3,
Beograd, 1983, str. 794-796;
800-805; 819-821; 828-835; 843-847;
Коста Николић, н.д., стр.
II/250-253; Gaj Trifković, „The Key
to the Balkans: The Batlle for
Serbia 1944.“, The Journal for
Slavic Military Studies, 3/2015,
London, 2015, str. 537-539.
89 Gaj Trifković, „The Key to
the Balkans: The Batlle for Serbia
1944.“, str. 537. |
|
|
|
|
90 NAW, T-78, r. 332, s.
6289514; NAW, T-311, r. 192, s. 434;
NAW, T-78, r. 332, s. 6289541.
91 NAW, T-311, r. 195, s. 960. |
|
|
|
|
92 Opširnije o zločinima JVuO
nad partizanskim simpatizerima u
Srbiji tokom 1944: Milan Radanović,
n.d., str. 141-175. O zločinima JVuO
u Niškom i Topličkom okrugu 1944:
Јован Златић, Страдалаштво српског
народа у Нишком ратном
округу1941-1944, IV, Равногорски
покрет и Jугословенска војска у
отаџбини, Ниш, 1998, стр.
IV/335-390, 445-474. Opširnije o
napadu na Drugovac i zločinima JVuO
u Smederevskom okrugu 1944: Немања
Девић, Смедеревски крај у Другом
светском рату. Људи и догађаји,
Београд, 2015, стр. 252-263.
93 NAW, T-311, r. 195, s.
973-974. |
|
|
|
|
94 NAW, T-311, r. 195, s. 686.
95 NAW, T-311, r. 195, s. 973. |
|
|
|
|
96 Zbornik NOR-a, XIV/4,
Beograd, 1985, str. 1067-1070. |
|
|
|
|
97 Isto, str. 1071-1080:
Zabeleška obaveštajnog odeljenja
komande Jugoistoka od 18. avgusta
1944, sa sastanka održanog 17-18.
avgusta u Komandi Jugoistoka povodom
ponude Draže Mihailovića za
saradnju.
98 Isto, str. 1082: Obeveštenje
Generalštaba Vrhovne komande
Vermahta od 25. avgusta 1944.
Ministarstvu inostranih poslova o
razgovorima Milana Nedića sa
Komandantom Jugoistoka o saradnji
Draže Mihailovića s Nemcima u borbi
protiv NOVJ. |
|
|
|
|
99 Milan Borković, n.d., str.
II/331-332; Коста Николић, Бојан Б.
Димитријевић, н.д., стр. 389.
100 NAW, T-311, r. 192, s. 565. |
|
|
|
|
101 Milan Radanović, n.d., str.
196-197.
102 Zbornik NOR-a, XIV/4,
Beograd, 1985, str. 1037-1038. |
|
|
|
|
|
|
104 Saradnja četnika Draže
Mihailovića sa okupatorima i
ustašama 1941-1945. Dokumenti, (pr.
Branko Latas), Beograd, 1999, str.
19.
Jedan nemački izvor s početka
oktobra 1944, navodi: „Srbijanski
četnici se bore zajedno sa Vermahtom
protiv komunista. Čak je i sam
D.[raža] M.[ihailović] tražio
nemačko osiguranje za planirano
prebacivanje svog štaba iz
severozapadne Srbije u područje
jugozapadno od Beograda. Ovaj plan
se ipak nije ostvario“. (NAW, T-311,
r. 194, s. 105). Plan se nije
ostvario jer je Mihailović usled
partizanske barijere i pritiska,
umesto prema Beogradu, prema kome se
kretala glavnina zapadnosrbijanskih
i šumadijskih snaga JVuO, bio
prinuđen da pređe u Bosnu. |
|
|
|
|
105 Opširnije o septembarskim
borbama tokom Bitke za Srbiju: Petar
Višnjić, Bitka za Srbiju, I-II,
Beograd, 1984, str. I/231-456; Коста
Николић, Историја равногорског
покрета 1941-1945, I-III, Београд,
1999, стр. II/242-264; Gaj
Trifković, „The Key to the Balkans:
The Batlle for Serbia 1944.“, The
Journal for Slavic Military Studies,
3/2015, London, 2015, str. 524-555.
106 Југословенска војска у
отаџбини на територији Округа
моравског 1943-1944. Документи, (пр.
Добривоје Јовановић, Дејан Танић),
Јагодина, 2006, стр. 334.
107 O kontroverzama vezanim za
odnose Nemaca i JVuO u Kruševcu i
okolini, u oktobru 1944: Кузман
Николић, „Ослобођење Крушевца
октобра 1944. у светлу односа
четника и Немаца“, Ослобођење
Крушевца 1944. године, Зборник
докумената, студија и сећања
учесника и савременика, (ур. Душан
Миљојковић), Крушевац, 1997, стр.
260-271; Небојша Ђокић, Миломир
Стевић, „Колико је Немаца погинуло и
заробљено у Крушевцу октобра 1944.“,
Расински анали, 11, Крушевац, 2013,
стр. 271. Autori demantuju
revizionistički stereotip o navodnom
oslobođenju Kruševca od strane
četnika 14. oktobra 1944, zatim o
navodnim borbama četnika protiv
Nemaca u Kruševcu, istog dana, i
navodnim gubicima Nemaca, budući da
se takve borbe nisu odigrale, već su
Nemci mirno napustili grad ustupivši
ga četnicima, koji su prethodnih
sedmica nesmetano boravili u gradu.
Takođe, Kuzman Nikolić navodi niz
primera saradnje Rasinskog korpusa
JVuO i Nemaca tokom 1944, u
kruševačkom kraju.
108 Milan Radanović, n.d., str.
371.
109 Zbornik NOR-a, XIV/4,
Beograd, 1985, str. 296, 298;
Снежана Радић, „Четници – пацијенти
Окружне болнице Ваљево у периоду
мај-октобар 1944. – Из Главног
болесничког протокола 1942-1944.“,
Гласник Историјског архива Ваљево,
39, Ваљево, 2005, стр. 132-164.
110 Opširnije o posledicama
amnestije od 30. avgusta 1944, i
premobilizaciji boraca JVuO u redove
NOVJ tokom septembra i početkom
oktobra, zatim o odnosu partizana
prema zarobljenim pripadnicima JVuO
i SDS u borbama u Srbiji u leto i
jesen 1944: Milan Radanović, n.d.,
str. 230-284, 329-369.
111 Primera radi, u Bošnjanu kod
Paraćina pripadnici Timočkog i
Ivankovačkog korpusa JVuO 1-2.
oktobra 1944, ubili su 55
zarobljenih boraca 24. srpske
brigade NOVJ, pri čemu je većina
zarobljenika surovo mučena pre
pogubljenja i masakrirana. Većina
ubijenih bili su mladići od oko 20
godina, od kojih su mnogi prethodno
bili prisilno mobilisani u JVuO.
Pripadnici Mačvanskog korpusa 26.
avgusta streljali su 30 civilna
stanovnika Uzveća i Ševarica u
Mačvi. Istog dana pripadnici Korpusa
gorske garde u Selevcu u Jasenici
nakon mučenja ubili su 11 meštana.
Narednog dana pripadnici Korpusa
gorske garde uhapsili su i surovo
pretukli 127 stanovnika Kovačevca
kod Mladenovca, a tog i prethodnih
dana ubili su nekoliko meštana. Na
osnovu naređenja Dragoslava Račića o
intenziviranju terora nad
partizanskim pristalicama, od 3. do
7. septembra u nekoliko mačvanskih
sela ubijeno je 14 civila.
Pripadnici Timočkog korpusa 4.
septembra zaklali su 13 stanovnika
Zaječara. Četnici Avalskog korpusa
3. oktobra streljali su 12
stanovnika Ripnja kod
Beograda.(Milan Radanović, n.d.,
str. 166-182).
112 Opširnije o revolucionarnom
teroru u Srbiji od početka jeseni
1944. do kraja proleća 1945. videti
dva oprečna tumačenja: Срђан
Цветковић, Између српа и чекића.
Књига прва: Ликвидација „народних
непријатеља“ 1944-1953, (друго
измењено и допуњено издање),
Београд, 2015, стр. 113-311; Milan
Radanović, n.d., str. 547-597. |
|
|
|
|
113 NAW, T-311, r. 194, s. 45.
Jedan nemački izvor od 19. oktobra
1944, navodi da se srbijanske
jedinice JVuO „u jugozapadnoj Srbiji
i Sandžaku i dalje bore protiv
komunista, prema izričitom naređenju
D.[raže] M.[ihailovića].“ (NAW,
T-311, r. 194, s. 562). Jedan drugi
nemački izvor od 2. oktobra 1944.
navodi da se „iz sigurnog izvora
doznaje da je D.M. izričito osudio
protivnemačko držanje“ tzv.
„Nezavisne grupe nacionalnog otpora
JVuO“, koja je krajem oktobra
izvršila napade na nemačke jedinice
u okolini Trebinja. (NAW, T-311, r.
194, s. 105). Uostalom, pojedini
izolovani napadi JVuO na nemačku
vojsku u jesen 1944. u Srbiji nisu
bili rezultat naređenja Vrhovne
komande JVuO, već posledica
samoinicijativnih odluka pojedinih
zapovednika JVuO – koji su ponovo
nakon toga nastavili kolaboraciju,
jer je okupator bio prinuđen da
zanemari takve incidente.
114 Opširnije o ulozi JVuO i SUK
u proboju nemačkih snaga kroz
Sandžak i istočnu Bosnu: Milan
Radanović, n.d., str.
371-390. |
|
|
|
|
115 Opširnije: Небојша
Стамболија, „Оснивање и дејства
Српског ударног корпуса 1944-1945.“,
Војно-историјски гласник, 2/2014,
Београд, 2014, стр. 70-87; Milan
Radanović, n.d., str. 371-412. |
|
|
|
|
116 Opširnije: Azem Kožar,
„Četnička grupacija Draže
Mihailovića u sjeveroistočnoj Bosni
i pokušaj zauzimanja Tuzle“, Tuzla u
radničkom pokretu i revoluciji, III,
Narodnooslobodilački rat i
revolucija. Oktobar 1943 – maj 1945,
(ur. Zdravko Antonić), Tuzla, 1987,
str. 1087-1106; Milan Radanović,
n.d., str. 382-390, 394-407. |
|
|
|
|
117 Mladen Vukosavljević, Drago
Karasijević, Pedeset treća NOU
srednjobosanska divizija, Sarajevo,
1969, str. 123.
U izveštaju Štaba 53.
srednjobosanske divizije (30.
decembar 1944), pominje se
prerastanje Vučijačkog četničkog
odreda u brigadu i promena u odnosu
prema partizanima: „Ovaj četnički
odred, odnosno sada brigada, ranije
se dobro odnosio prema NOV i nije
bilo borbi između njih i NOV-e,
međutim danas padaju pod uticaj
pojačane četničke propagande i
razvojem situacije u Grčkoj njihov
stav prema NOV se izmijenio“.
(Zbornik NOR-a, IV/31, Beograd,
1968, str. 698). |
|
|
|
|
118 Рат и мир ђенерала. Изабрани
ратни списи, I-II, (пр. М. Весовић,
К. Николић, Б. Димитријевић),
Београд, 1998, стр. II/426, 433;
Bogdan Krizman, Ustaše i Treći
Reich, I-II, Zagreb, 1983, str.
II/282-285. |
|
|
|
|
119 Opširnije o stradanju
pripadnika JVuO maja 1945. i
mistifikacijama na tu temu: Милан
Терзић, „Губици четника Драже
Михаиловића на Зеленгори и Сутјесци
– мај 1945.“, Војно-историјски
гласник, 2/2011, Београд, 2011, стр.
71-83; Milan Radanović, n.d., str.
420-471. |
|
|
|
|
|
|
|