Analiza slučaja 4

Uvod

Argument o masovnom silovanju kao oružju koje se koristilo tokom rata u Bosni i Hercegovini vrlo često se zasniva na navodno nasilnom seksualnom karakteru balkanskog društva, njegovoj patriarhalnosti i načinu vladavine, koji je kroz istoriju jasno markirao uloge i žena i muškaraca, i na izvestan način ove prve odredio kao 'žrtve', a druge kao 'počinioce' za vreme rata. Istoriografija 'etnoseksualnosti' i konstatnost nasilja kao njenog značajnog elementa vrlo su ilustrativni u tom pogledu. Analizirajući rezultate dosadašnjih saznanja u ovoj oblasti počeli smo da sagledavamo seksualnosti koje su predmet istraživanja šire od predstava koje se svoje na 'brutalnost' i 'primitivizam'. Predlažem, s toga, da se u ovom tekstu ove etnoseksualnosti tumače sa aspekta paradigme 'balkanizma' Todorove: apsolutno iste predstave koje se koriste i kritički pozicioniraju u njenoj knjizi „Imaginarni Balkan“ (1997) mogu se primeniti na nastanak predstave o 'balkanskoj seksualnosti'. Celokupna istorija nas upućuje na primitivizam i grubost – o čemu uglavnom nema opšte saglasnosti – i na neke prilično sadističke običaje, ali sve pod kapom i smernicima patriarhalnog sistema. Većina ranih izvora, uključujući i bogat etnografski doprinos putopisne literature britanskih, nemački i američkih istraživača (vidi: Bracewell and Drace-Francis, 2009) uvodi seksualnost zajedno sa drugim predstavama o Balkanu kao „notorno pogrešno definisanoj“ (Bracewelle 2009, 1), „divljoj Evropi“ i „i prostoru raskola“ (Bracewelle, ibid).Budući zainteresovana za narative i predstave o seksualnosti u kontekstu ratnog silovanja tokom rastakanja Jugoslavije i ratova devedesetih godina prošlog veka, tvrdim da su ove istorijski determinisane etnoseksualnosti poslužile kao dobra osnova za 'prirodni' nastavak daljih predstava o seksualnosti, kao i seksualnih i rodnih odnosa koji se isključivo ili prevashodno tumače kroz silovanja i masovno seksualno nasilje nad ženama. Istraživanja seksualnosti, ne samo na Balkanu, već i na globalnom planu, ukazala su na nekoliko metodoloških i epistemoloških prepreka – ne samo zbog nepostojanja konkretnog i pouzdanog pristupa merenju seksualnsti, već i zato što je seksualni život u većini kultura u domenu privatnosti, pa izraživanja mogu izazvati odbijanje, flertovanje ili neku drugu emocionalnu reakciju kod učesnika (Moore 2002).

Još od prvih istraživanja seksualnosti krajem pedesetih godina prošlog veka u SAD3 (vidi, na primer: Kinsey, Pomeroy & Martin 1948) svi se rezultati zasnivaju na pretpostavci mogu i da su spremni da tačno iskažu svoje stavove, shvatanja i iskustva (više o tome videti: Tourangeau, Rips and Rasinski 2000); njihovi odgovori, međutim, zavise od sećanja, predstava koje stvaraju o sebi samima, i uticaja procesa socijalizacije vezanih za seksualnost (Sudman, Bradburn i Schwartz 1996). Imajući to u vidu, istoriografiji seksualnosti i savremenim narativnim moramo pristupiti sa svešću da su samo neka seksualna ponašanja registrovana; možda upravo ona koja su kulturološki najprihvatljvija ili poželjna; malo je dokaza o onome što se može nazvati 'alternativnom seksualnošću' odnosno svim drugim što nije heteroseksualno i u funkciji reprodukcije. Svako gej ili lezbijsko iskustvo, biseksualnost, pa čak i fenomen zakletog devičanstva – da samo pomenemo neka – prećutkujese i/ili poriče. Duboko ukorenjeni kulturni tabui, izbegavanja odgovora, prećutkivanja i (individualna) poricanja sprečavaju da ove alternativne prakse bude vidljive, prihvatljive, pa time i zabeležene u istoriji. Već samim tim što nisu istraživane dodatno su marginalizovane i prikazane kao – nepostojeće.

S druge strane, nasilje u kontekstu seksa čini se sveprisutnim i mnogima zanimljivim. U daljem tekstu, koristeći se istoriografijom kao osnovnim metodom istraživanja, namera mi je da ponudim teoretski zasnovane, istorijske dokaze o kontinuiranoj reprodukciji ovog specifičnog narativa koji je tako uspešno formirao ono što nazivam 'balkanizmom' seksualnog ponašanja na Balkanu. Ove ideje su, štaviše, koristila i reprodukovala nekolicina autora u nastojanju da shvate, objasne i potkrepe svoje argumente o ratnim silovanjima tokom raspada Titove Jugoslavije i građanskog rata.

S aspekta vremena, moji izvori i analiza datiraju iz vremena otomanskog i vizantijskog carstva, dok sam, geografski gledano, nastojala da ih suzim na region današnje Bosne i Hercegovine. Ratna silovanja koja su se tamo odigrala naišla su na veći odjek u medjunarodnoj zajednici od bilo kakve druge debate o seksualnsti u ovom regionu, i ovaj narativ može lako da baci u senku druga istraživanja seksualnosti nakon rata, naročito one koja nije vezana za seksualno nasilje i nasleđe ratnih zločina. Ovakav episemiološki pristup bi mogao biti zanimljiv kao deo komparativne analize istorijskih izvora.

Razotkrivajući trendove „balkanističkog“ diskursa u dokumentovanju seksualnih praksi u istorijskoj perpektivi, želim da ukažem na opasnost 'normalizacije' silovanja i, pomoću istih istorijskih dokaza, pripisanog esencijalizma nasilja u seksualnosti. Ovaj je narativ – koji se u mnogim slučajevima koristi da bi se uočila i objasnila ratna silovanja u Bosni i Hercegovini kao deo 'kulturnog nasledja,' neka vrsta kulturološki prihvatljive sheme – teško iskoreniti. A, generalno gledano, istorijski dokazi koji naglasak stavljaju na nasilje samo jačaju opstanak narativna o seksualnosti u okvirima balkanističkog diskursa, što nas na nivou obrazovanja i u drugim oblicima konstruktivnog suočavanja sa okrutnom prošlošću sprečava da vidimo dalje od heteronormativnog, patrijarhalno-poniznog i brutalnog ponašanja. Ovo se sa diskursivnog nivoa može kasnje lako prevesti u odomaćena iskustva i tako usporiti društvenu prihvaljivost i uvažavanje svake druge 'alternativne seksualnosti'.

Nastanak i kreacije ‘balkanističke’ seksualnosti

Istorijski gledano, region Balkana nije ni specifičan ni 'drugačiji' po stigmatizaciji, regulaciji i mitologizaciji lokalne seksualne kulture, ni po njenim kulturološkim konotacijama koje su nastajale decenijama. Ogromna većina dostupnih studija iz prošlosti govori o patrijarhalnim, muško-suprematističkim ideologijama koje su određivale intimne odnose na Balkanu i, osim nekih retkih izuzetaka, seksualnost određuje samo heteronormativni diskurs, odnosno njena reproduktivnost.

Nekoliko studija govori o silovanju kao delu bračnih rituala i uobičajenoj bračnoj praksi u Jugoistočnoj Evropi, uz obilje podataka o bračnom silovanju i silovanju kao običaju u vreme vizantijskog i otomanskog carstva (Levin 1989; Buturović and Schick 2007). Međutim, potrebno je biti oprezan kada je u pitanju sama definicija termina silovanje, s obzirom da se danas susrećemo sa modernim konceptom ili razumevanjem silovanja kao ratnog zločina. Levin (1989, 212) uočava da je se kod srednjevekovnih Slovena silovanje shvatalo kao uvreda porodične časti, a već je samo prihvatanje silovanja bila povreda javnog morala kao nasilje superiornih (muškaraca) nad inferiornim ženama. »Silovanja su bila neizvežna u ovim društvima, kao i u drugim koja su odobravala nasilje i smatrala da je žena potređena muškarcu« (Levin 1989, 246). Silovanje se, osim toga, smatralo primerenom kaznom za ženu koja se »ne ponaša na način primeren njenom položaju u društvu – ukoliko bi, na primer, uvredila muškaraca ili se napila« (Levin 1989, 245). Silovanje je bilo nasilni čin društvene kontrole, a izraz određene seksualnosti; srednjevekovni Sloveni su živeli prema hrišćanskim standardima po kojima razlog protiv bračnom silovanja nije bila zaštita ženine časti, već izraz njihovog verovanja da je svaka požuda neprilična i stoga je ne treba ohrabrivati (Levin 1989, 243). Kroz istoriju je telo žene bilo obeleženo i stigmatizovano njenom navodnom »sklonošću da seksualno izaziva muškarce, pa je zato smatrana grešnom i nečistom« (Djajić Horvath 2011, 381). Stoga su žene simbolizovale i porodičnu čast i sramotu, što se vidi po strogo kontrolisanim aspektima njihove čednosti, bračnih vrlina i plodnosti; i prevashodno su vrednovane kao supruge i majke (Olujić 1998). Nekoliko radova ukazuju na istorijski kontinuum javne percepcije žrtava silovanja i povrede njihovog identita i časti, i njhove sramote (na primer, kod Levina 1989, 227). U mnogim je slučajevima smrt bila bolji izbor od silovanja (na šta uglavnom svedoči činjenica da je žrtva smatrana obeščašćenom) (Levin 1989, 227).

I Denich (1974) i Durham (1928) uočavaju da se u ruralnom i predmodernom Balkanu na žene gledalo kao na posede čiju seksualnost je trebalo represivno kontrolisati. Nepoverenje u žensku seksualnost pre braka ukazuje običaj po kojem se dokaz o njenom devičanstvu prikazuje javno nakon prve bračne noći; međutim, dok je krv device bila poštovana i cenjena, menstrualna se krv smatrala nečistom (Olujić 1998, 36). Nekoliko uputstava za samopovredjivanje, namenjena osramoćenim i obešćaščenim maloletnicama, piše Olujić, „ukazuju koliko se od žena očekivalo da se uzdržavaju kako bi izbegle da ih muškarci javno drže pod kontrolom“ (Olujić 1998, 36). Denich (1974, 254) govori o dve vrste kontrole nad ženskom seksualnošću: „Jedna je praktična, a druga simbolična“ (ibid):

U praksi bi se tanka veza između žene i domaćinstva njenog muža dalje tanjila vezama sa drugim muškarcima. Međutim, mnogo značajnija dimenzija strogih mera seksualne kontrole nad ženama proizilazi iz simboličnog značaja seksa u situacijama konkurentnog društvenog okruženja u kojima se nadju grupe muških potomaka i rodjaka. Mogućnost muškaraca jednog domaćinstva da kontrolišu svoje žene jedan je od mnogih indikatora snage tog domaćinstva; sledstveno tome, nepostojanje kontrole nad ženama ukazivalo bi na slabost i moguće da bi razotkrilo slabost muškaraca kada se radi o drugim spoljnim izazovima (Denich 1974, 254-55).

U svim tim društvima žene koje se ne ponašaju na odgovarajuće pokoran način4 (kurziv autora) mogu biti pretučene od strane svojih muževa; ovako stroge sankcije ukazuju na kolektivnu dominaciju muškog dela domaćinstva, a ne samo na individualnu dominaciju muža nad ženom (Denich 1974, 225).

Pred kraj Prvog svetskog rata balkanski muškarac vezivan je za brutalnu seksualnost, dok su severni Evropljani (...) predstavljani kao skloniji složenijim psihološkim i erotskim reakcijama (Bjelić i Cole 2002, 284). Sloven se predstavlja kao podložan 'prirodnim' grubim impulsima kojima jedan 'civilizovani' vojnik odoleva, sublimiše ih ili eliminiše(Bjelić i Cole 2002, 284). Prema Hirschfeldu (1941, 321), svi su muškarci potencijalni silovatalji, mada oni iz 'naprednijih' civilizacija uglavom o tome samo fantaziraju ili prete silovanjem. „Sloven je seksualizovan“, pišu Bjelić i Cole (2002, 285) i, kao takav, „samoodređuje se kao pripadnik niže rase“. O Balkancima kao 'primitivnim' a time i seksualizovanim ljudima govori nekoliko ranih etnografskih studija (vidi, Bjelić i Cole 2002, 280); dok se 'Turci' ili 'istočnjaci' povezuju sa senzualnošću, seksualnošću i ženskim rodom, južni Sloveni (što se uglavnom odnosi na ortodoksne ili katoličke vernike) asociraju primitivizam, grubost i nasilje. Hirschfeld (1941, 310) piše o razlikama između 'perverzne' seksualne kulture 'Turaka', sklone telesnom unakaživanju, i one „južnih Slovena sa čestim sadističkim ubistvima, kastracijama i silovanjima“. Ova podela na dve prevladavajuće definicije etnoseksualnosti i njihov razvoj tokom istorije odigrala je važnu ulogu u nacionalnim mitologijama i simbolizmu koji su se koristili tokom rata devesetih godina prošlog veka.5

Jovan Marić, na primer, u svojoj esencijalističkoj knjizi Kakvi smo mi Srbi? Prilozi za karakterologiju Srba (1998) efikasno ocrtava Srbe i kaže da oni svoju uspešnost pripisuju svojim navodnim seksualnim veštinama koje, uz nasledjenu „slovensku muževnost“ imaju dobru reputaciju“ (Marić 1998, 169). S obzirom na nasleđe historijski zasnovane mržnje između Turaka i južnih Slovena, i mitodologije koja se koristi za osvetu, zaista je paradoksalno što se Marić poziva na Turke kao nekog od koga su Srbi nasledili svoju seksualnu virtuoznost. Medjutim, ova je etnifikovana predstava o seksualnsoti i „genetičkom izvoru srpske muževnosti“ poslužila kao sjajna ideološka motivacija za saboračku podršku masovnim silovanjima tokom rata.

Prema The Sexual History of World War /Seksualno istoriji Svetskog rata/ Magnusa Hirschfelda iz 1941, rat je na Balkanu oduvek bio „produžetak 'erotskog procesa'“ kojim potiskivani ego proizvodi 'destruktivne sadističke moći' u ratu, seksualnu bedu u miru, moralnu hipokriziju vladajuće klase, perverznost, 'prirodne' instinkte i, konačno, napade devijantnog ponašanja. Njegova je 'hronika' ratnih perverznosti i seksualnih devijacija namenjena „isključivo zrelim, obrazovanim ljudima“ i sastoji se od eseja o prostituciji, špijunkama, „erotizmu vojničke discipline“, „muškoj bestijalnsoti“, „sadizmu, silovanju i drugim okrutnostima“. Hirschfeld kroz svoju teoriju o kulturnom razvoju provlači devijantna seksualna ponašanja i tvrdi da su „činove individualne okrutnosti, često prema određenim erotskim tipovima“ uglavnom vršile „primitivnije grupe“ (Hirschfeld 1941, 308). Zaključak zasniva i na pežorativnim i balkanističkim predstavama po kojima su „ovi ljudi /balkanski Sloveni/ zaostali za ostatkom evropske civilizacije i zadržali svoje primitivne običaje“ (Hirschfeld 1941, 308). Ovim se očito podržava argument Aleksandre Djajić Horvath koja tvrdi da se „progres koji je ostvarila neka nacija 'meri' njenim odnosom prema ženama“ (2011, 369).

Hirschfeld smatra da je prostitucija najbolje rešenje protiv ratnog silovanja; po njemu do ratnih silovanja dovode alkohol, „duga seksualna abstinencija“ i shvatanje rata kao „seksualnog stimulansa“, ali će se ona redje dešavati kada se zna da su za ratnike tu prositutke i bordeli. „Bordeli na terenu i mestima na kojima vojska boravi jedno vreme, bez obzira kako degutantni bili, smanjili su broj slučajeva silovanja tokom rata“ (Hirschfeld 1941, 321). Stav da jedna vrsta nasilja bi mogla biti rešenje protiv druge vrste nasilje govori o njegovoj aroganciji i seksizmu ako ne i o mizogeniji i načinu na koji vidi žensku seksualnost.

Kod žena muška brutalnost i agresivnost u izvesnoj meri ide i zadovoljstvo. Razlozi zašto je tako su očiti. Osvajanje žene i čin kopulacije predpostavljaju kod muškaraca veliko zadovoljstvo u napadu...Normalna žena želi da je muškarac osvoji, da je prisili; i samo jedan korak je deli od ženskog mazohiste koja želi ne samo da bude savladana, već i silovana i brutalizovana (Hirschfeld 1941, ibid).

Drugi, isto tako kontroverzni opis 'okrutne' i 'primitivne' balkanske seksualnosti dat je u političkom i pornografskom pamfletu pod nazivom Balkangrueul, objavljenom 1909.6 Tu je bilo dvanaest litografija koje su eksplicitno prikazivale seks, ali ne samo seks: glavni narativ bio je o brutalnom silovanju hrišćanskih devica od strane turskih osvojevača balkanskih teritorija. Kao uvod u ilustracije, tekst od pet stranica opisuje Balkan kao mesto poznato u istoriji kao mesto gde živi divlje, etnički mešovito i nasilno stanovništvo (Schick 2007, 292). Jedna od slika (br. 2) prikazuje kako četiri turska vojnika siluju mlade device u pravoslavnoj crkvi, dok sveštenik sve to mora da gleda.7 Na drugima su nasilni seksualni činovi, uglavnom u okvirima domaćinstva. Žene su gole, a svim muškarci su u tradicionalnoj turskoj odeći. Na nekim od slika lokalni muškarci leže mrtvi na podu, dok Turčin siluje žene (br. 1). I opet su, prema svedočanstvima, priče o balkanski devama i turskim silovateljima odigrale važnu ulogu tokom konflikta u Jugoslaviji početkom devedesetih godina prošlog veka.

Slika 1 i 2

Izvor: Sieben, 2014.

Predstave o seksualnom ponašanju na Balkanu mogu se naći i u popularnoj kulturi, muzici, pesmama, filmovima, pričama, ali u u nekim etnografskim studijama (vidi, Knežević 1996). Knežević piše o hrvatskom načinu epskog pojanja - takozvanima gangama – čije poruke najčešće govore o ljubavi, izdaji, čežnji i seksualnoj privlačnosti mladih žena i muškaraca. Simbolično, „oranje“ je seksualni čin, šaka vune – vagina, a puška – penis (Olujić 1998, 34). Puška kao penis ili penis kao svako oružje postao je jedan od glavnih motiva u poratnim naracijama u kojima se govori o silovanju/seksualnom nasilju (vidi, Stiglamayer, 1994). Kroz gange se vidi kako ruralne zajednice gledaju na ženski rod, žensku seksualnost i muževnost.

Muškarci sebe prikazuju kao neko ko želi seks, a žene kao one koje su uzdržavaju; muškarci govore o ženama kao licemernim objektima, a o sebi kao o moćnim subjektima. (...) U gangama muškarci svoj stav o ženama kao seksualnim objektima izražavaju jezikom simbola (Olujić 1998, 35).

Mada su retki primeri u kojima žene svoju seksualnost iskazuju kroz gange, Brandes (1980) uočava da se kroz neke folklorne forme provlači predstava o ženama kao skriveno, ali žestoko seksualnim bićima. Čvrsta kontrola nad ženskom seksualnošću u svim južnoevropskim kulturama očituje se i kroz dvojstvo čast/sramota po kojem je žena merilo časti i/ili sramote porodice:

Za žene su čast i sramota osnova moralnosti na kojoj je zasnovana statusna hijerarhija: muž, porodica i selo. U bivšoj Jugoslaviji su tradicionalne vrednosti koje su se odnosile na seksualno ponašanje –po kojima se na silovanje gledalo, odnosno opraštalo kroz prizmu čast/sramota, bile važnije od ekonomskih transformacija, državne politike pod komunizmon i migracije muškaraca (Olujić 1998, 34).

Olujić govori o još jednom, prilično nasilničkom ponašanju muškaraca kojima su ovi izražavali svoje pravo na žensku seksualnost. Nakon Drugog svetskog rata, takozvano gonjenje se vrlo često upražnjavalo u ruralnim predelima širom Balkana. U ovoj bi 'igri'

tinejđeri jurili ženu, obarali je, skakali na nju, prikucavali je za pod, okretali, a onda je štipkali za grudi ili posezali za njenim genitalijama. Muškarci u publici su glasno navijali gledajući ovaj fizički napad, dok su žene vrištale i pokušavale da odgurnu muškarca sa njegove žrtve. Kako je napadnuta žena obično odbijala muškarce i njihove pokušaje, igra silovanja je bila način da muškarci sačuvaju obraz i javno ponize ženu koja ih neće. Ukratko, bila je to statusna igra u kojoj su muškarci morali biti oni gore (Olujić 1998, 9).

Njeni sagovornici, muškarci raznih uzrasta, pričaju o 'takmičarskim igrama' i 'odmeravanju seksualnosti'. U oba slučaja reč je o raznim formama javnog iskazivanja muževnosti ili seksualnih sposobnosti. Na primer, ona govori o muškom javnom hvalisanju o broju seksualnih veza, najviše odlaganim ejakulacijama ili nadmetanjima u dužini penisa (Olujić 1998, 36). Gledati tajno golu ženu, njene grudi i pubične dlačice bilo je nešto posebno za čim su žudeli mladi i neoženjeni muškarci (ibid). Ženino seksualno iskustvo je takođe bilo predmet merenja: sudeći po njenim izvorima, muškarci znaju da prepoznaju devicu, a da ne moraju prethodno da imaju odnose sa ženom.

Jedan od načina za ‘merenje’ čednosti bio je da se posegne za njenim grudima: ukoliko su meke (mekasisa), odnosno ako ‘vise’, znači da je već neko probušio. Drugi način da se utvrdi da li je device bio je da se u potaji oslušne kako urinira. Ukoliko bi ‘pišala široko’ (širokopisa), značilo bi da je već probijena (Olujić 1998, 36).

U Titovoj su Jugoslaviji žene i dalje vrednovane prevashodno kao majke i radnice (Denich 1974; Stein Erlich 1966); uprkos liberalizaciji zemlje opšta patrijarhalna kultura je podređivala žene u vreme Titove vladavine (Drakulić 2010). Žene su bile 'ravnopravne' kao radna snaga, ali to ništa nije menjalo njihovu društvenu odgovornost prema poslovima u domaćinstvu i brizi o deci. Cockburn (1998) piše o porastu porodičnog nasilja kada je u socijalizmu osnažena žena postala izazov za patrijarhalni autoritet muškarca. Jugoslavija je, međutim, ostala otvorena prema spoljnom svetu, a „žene su mogle slobodno da putuju i čitaju knjige iz celog sveta, a mala se manjina jugoslovenskih žena uključila u novi talas feminizma, koji je zahvatio Zapadnu Evropu 1970“ (Snyder, Gabbard, May i Zulcic 2006, 188). Hrvatska feministkinja Biljana Kašić napisala je za jedan časopis analizu pod naslovom 'Jugoslovenske seksualnosti' u kojem je izrazila sumnju u mogućnost da se kulturološko i psihološko ponašanje transformiše u nešto novo u kulturi ili u drugačiji pristup seksualnosti (Kašić 2005, 95). Po načinu na koji su časopisi pisali o seksualnosti, jugoslovenska seksualnost se svodila na senzacionalizam, predrasude i bizarne seksualne 'recepte'. Kašić dalje piše kako je bilo sasvim predvidivo kako će ti časopisi 'spakovati' seksualnost...a heteroseksualno orijentisani časopisi nudili su pojednostavljene prototipe seksualnog života, praćenih muškim seksualnim fantazijama namenjenim potrošačima, i nekakvu egzotičnost 'tabua vezanih za seksualnost', sve uz slike seksi žena kao objekta (Kašić 2005, 96).

Optužujući uticaj pornografije za masovne silovanja u Bosni, Catherine MacKinnon je napala pornografiju i slike nagih žena u 'Start magazinu', ikonografskom soft porn časopisu koji su se prodavali na jugoslovenskom tržištu.8 Za MacKinnon je ovaj jedan jedini časopis bio dovoljan dokaz da seksualnost u Bosni predstavi kao čisto nasilje, očito mnogo grublje, primitivnije i tribalsko od 'zapadne seksualnosti'. „Kada se pornografija smatra tako normalnom“, piše s osvrtom na Start magazin, „celokupno muško stanovništvo se priprema za dehumanizaciju žena i užitak seksualnog nasilja nad njima“ (MacKinnon 1994, 77).9 Paradoks je da nije samo Start bio pod snažnim uticajem zapadne pornografije, već su i Bjelić i Cole (2002, 292) pisali kako čak i nakon rata većina pornografskih filmova koji se gledaju noću nije sa Balkana; glumci govore francuski, nemački i engleski. „Slike žena obnaženih grudi u dnevnim novinama“, kažu, „su često slike ne-jugoslovenskih glumica i manekenki“.

Video snimci po uzoru na one sa MTV prikazuju jugoslovenske žene koje pevaju, na primer, neku pesmu Shanie Twayne, odevene su kao i ona, i čak i imitiraju njene pokrete. Naravno, ovakve pozajmnice se mogu objasniti 'globalizacijom', ali mi želimo ukažemo na nešto vrlo određeno: svidjalo se to nama ili ne, pornografija je posledica savremenih oblika vladavine nad ljudima, a ne njihova varvarske suprotnosti (Bjelic and Cole 2002, 292).

Ako se izuzmu malobrojna etnografska istraživanje seksualnosti na Balkanu, već samo pregled odgovarajuće literature ukazuje na očite rupe u znanju o ovoj temi. To je postalo zabrinjavajuće kada su iz poratnih izvora krenule etnoseksualne ideologije zasnovane na balkanističkom diskursu, a sam diskurs iz istorijskih izvora koji su potvrđivali 'balkansku zaostalost i brutalnost' (Helms 2013). Helms (2008) kaže kako su nakon rata predstave o nasilnim i zaostalim, ali istovremeno pijanim seljacima sklonim dobrom provodu zamenile predstave o ženama izloženim muškoj brutalnosti tokom rata i u poratno doba. Ovi novi balkanizmi, piše Helms (2008, 118), su umesto „predstava o egzotičnim i erotskim haremima“ kao indikator zaostalosti 'Balkana' istakli „nasilje, varvarizam i patnju“.

Štaviše, u poglavlju o 'uzrocima brutalnosti' rata u Bosni, Paul Parin iznosi svoju 'hipotezu'.

Moja se hipoteza zasniva na iskustvima o tipičnom vaspitanju dece u seoskim porodicama u raznim delovima Jugoslavije. Mnogo je nežnosti i brige o deci u ovim duboko patriarhalnim porodicama, ali i strogosti i grubog fizičkog kažnjavanja. Čini se da ni otac ni majka 'ne znaju' da ljudi mogu i treba da vladaju osećanjima ulivanjem poverenja, skretanjem pažnje ili stalnim praćenjem načina na koji se izražavaju emocije. Ovome dodajem i otvoreno, neposredno izražavanje pozitivnih osećanja i seksualnih potreba muškaraca i žena u mnogim područjima bivše Jugoslavije. Možda se isto može reći i iz akte agresije: spontani su, nisu inhibisani, i često se podnose sa sadističkim zadovoljstvom (Parin 1994, 47).

Sudeći po Parinu, seksualno nasilje je u samoj osnovi kulturološke socijalizacije Balkana i stoga „manje strukturirane bande fanatika više govore o raspadu društvene strukture nego o Balkanu“ (ibid). Mogli bismo se složiti s stim da se na prema simboličkom medjudejstvu društvena pravila uče i jačaju kroz svakodnevnu interakciju, a tu spada i socijalizacija po Parinovom tumačenju. Time je seksualnost kontrolisana, dihotomizirana (odredjena rodom) i, kao takva, društveni konstrukt (Foucault 1978); sve što smatramo ženskom ili muškom seksualnošću, seksualnom interakcijom, seksualnim nasiljem i silovanjem – kulturološki nam je nametnuto. Ali Parin zadire dublje u suštinu brutalnog seksualno etničkog identiteta, u čemu nije jedini, naročito u poratnoj literaturi koja vrlo jasno karakteristiše silovatelje i izvršioce kritivičnih dela, što su mnogi autori nekritički prihvatili i time vidno doprineli stvaranju predstava o 'balkanističkoj' seksualnosti.

Od večitih žrtava do seksualnih predatora: narativ o
etnoseksualnosti tokom ratova devedesetih godina prošlog veka

Tokom ratova devedesetih godina prošlog veka odnos moći muškarac-žena postao je još značajniji, posebno sa aspekta etničkih podela; ono što uočavamo u narativima iz tog perioda više nije 'neki muškarac' koji je nasilan prema 'ženi'. Ova podela zasnovana na patrijarhalnosti dobila drugu, veoma važnu dimenziju. Nema više samo 'ugrožene', 'ućutkane', 'potisnute' ženske seksualnosti kao takve. Muslimanke koje se smatraju najvećom grupom izloženoj sistematskom silovanje (vidi: Helsinki Watch 1993, UNFPA 2010) postale su, kao kolektiv i imaginarna zajednica, prototip ove seksualnosti na Balkanu.

S druge strane, srpski muškarci i njihova 'muževnost' koju uzdiže Marić (1998) postali su glavni nosioci simbola nasilne kontrole nad ženskom seksualnošću tokom rata – što je, opet, uglavnom našlo izraz u nasilnim seksualnim činovima, kao što su silovanje i osakaćivanje. Dokazano je da su silovanja uz koja je išla sistematska oplodnja žena uglavnom vršile srpske vojne snage (vidi: Helsinki Watch 1993, UNFPA 2010), pri čemu su Muslimanke (pasivni protagonisti) stavljene u službu srpskih muškaraca (aktivnih protagonista) u procesu „srbizacije“ dece (Slapšak 2000, 55). Sličan etnoseksualni narativ se može naći i kod drugih autora: Salzman je, na primer, jedno od svojih poglavlja naslovio „Srpska uzurpacija ženskog tela“ (1998).

Jako prisustvo Zapada u ratnoj zoni (novinari, humanitarci, naučnici) doprinelo je se silovanja u odnosu na seksualnost stave u „vesternizovane“ okvire. Stručne za teorije silovanja pro-zapadne feminističke misli, Susan Brownmiller i Catherine MacKinnon postale su dva najvažnija i najglasnija glasa na ovu temu. Njihovi su narativi, ponavljani i citirani u brojnim, kasnijim (feminističkim) tekstovima redukovali seksualnost muškaraca i žena na Balkanu do predstava koje su o njima stvorili 'putnici' u devetnaestom veku, a koje smo već navodili u ovom tekstu. Dvojstvo Muslimanke kao žrtve – Srbi kao napasnici tada je uspešno plasirano i ustanovljeno u naučnom diskursu o silovanjima u Bosni, a u većini radova zapadnih feministkinja je taj odnos i ostao kao opšte mesto za razumevanje silovanja kao produžetka patrijarhata (Brownmiller 1994; Seifert 1994; Stiglmayer 1994; Allen 1996;Skjelsbaek 2006). Većina dokaza se zasnivala na tumačenju silovanja kao ratnog oružja koje koristi tela žena neprijatelja, ali i generalno, nasilje nad ženskom seksualnošću u političke svrhe i time ponižava i demorališe celokupan kulturni identitet napadnute grupe. U tom kontekstu gotovo da nije ni postojala seksualnost ratne terminologije.

Muslimanke su, stoga, predstavljene kao primarna meta silovanja i prinudne oplodnje da bi ubrzo postale samo anonimne predstavnice žrtve koju je pretrpeo kolektivni identitet (Helms 2013). Kako je rastao broj izveštaja i dokaza sa terena literatura o ratnim silovanjima počela je sa preterivanjima o muslimanskim ženama, posebno o njihovoj navodnoj 'čestitosti': „U islamu se ženska čestitost i muslimanska patrijarhalna kultura smatraju ne samo svetim, već i suštinskim elementom stabilnosti društva i kulture“ (Salzman 1998, 367). U jednoj od napriznatijih knjiga iz tog vremena, pod naslovom Masovna silovanja: rat protiv žena u Bosni i Herzegovini, koju je priredila Alexandra Stiglmayer nalazi se i tekst Azre Zalihić-Kaurin Muslimanska žena (Azra Zalihić-Kaurin 1994, 170-173). Tu se opisuju osobine jugoslovenske Muslimanke i kaže kako je bilo „nezamislivo videti Muslimanku u kafeu ili kućnoj žurci“. A potom ona kaže:

(...) Muslimanka je morala da ostane netaknuta i uđe u brak čiste duše. Samo bi svom mužu pokazala svoje telo – vanbračna veza je bila nezamisliva (...) Bila je i sramota ako bi Muslimanka ostala trudna, a otac deteta odbio da je oženi: većeg poniženja nije moglo biti. Danas mlade Muslimanke mogu nositi mini-suknje i imati momke, mogu studirati i raditi, ali one i dalje poštuju zapovest o devičanstvu. Brak se sam po sebi podrazumeva kao i odgovornost majke za obrazovanje njene dece (Zalihić-Kaurin 1994, 172).

Ovakvu etnizaciju seksualnosti i silovanja su kasnije kritikovali Žarkov (2007) i Helms (2013) zbog vrlo ograničene predstave o žrtvi, koja se uglavnom svodi na ruralnu bosansku Muslimanku. „U većini zapadnih feminističkih studija,“ tvrdi Nikolić-Ristanović (2000, 157), „očito je da kada se kaže 'Bosanka' misli isključivo na Muslimanku“.

[Silovanje]…se vezuje za gotovo mitsku 'muslimansku' ženu, ne samo što žrtve nisu bile samo Muslimanke, već i zato što to jača fundamentalističku konstrukciju neke nove žene od strane nekih krugova u Bosni, isključuje mogućnost postojanja ateistkinja i potvrdjuje nationalno-genetički determinisanu 'slabost' – i to ne samo žensku slabost. Ovde definitivno imamo posla sa kriptorasizmom (Slapšak 2000, 54).

Žarkov ovaku »islamizaciju žrtava silovanja« smatra problematičnom, pokrećući pitanje zbog čega bi poreklo žena bilo važno u kontektu njihove patnje i traumatičnog iskustva silovanja i seksualnog zlostavljanja. »Zašto smatrati da su silovanja manje traumatična za urbane žene ili one koje nisu religiozne? Ili za Srpkinje ili Hrvatice ili druge žene koje su isto tako iz konzervativnih zajednica koje visoko kotiraju žensku čednost, brak i majčinstvo?« pita se ona(2007, 146). Ovakvi narativi su iskoristili seksualnost deleći žene na dobre Muslimanke i ostale, i dali dodatno preimućstvo tradicionalnom/ruralnom načinu života nad modernim. Uočava se tendencija, namerna ili ne, da se Balkan još više predstavi u svetlu zaostalosti i primitivizma. Prema svedočenju jedne žene (Vranić 1996, 125), može se zaključiti kako su žene koje su progovorile o silovanjima sigurno bile »gradske žene« jer bi se svako drugi stideo da govori o ovakvim vulgarnostima (Vranić 1996, 125). »Ne potiču sve žrtve silovanja«, piše Helms (2013, 66), »iz konzervativnih ruralnih zajednica, niti su sve bile religiozne ili religiozne na isti način«. Ovakvi narativi ne samo da su obezvredili svaku seksualnu aktivnost koja ne predstavlja ratno silovanje i seksualno nasilje,10 već su, štaviše, stavili su još veći naglasak na ženu-žrtvu – ali u tom kontekstu opet na vrlo ograničenu i etnički/verski determinisanu grupu žena. I poratna reakcija islamskih verskih institucija kad je reč o ženama-žrtvama silovanja bila je zaštitnička i pokroviteljska. Žene su podizane na rang shahida, što je počast koja se odaje Muslimanima koji umiru braneći svoju veru, zemlju ili porodicu. »Silovana žena nije kriva, već je kao i shadida heroina izgubila život na Alahovom putu. To znači da ona postaje heroina. A dete koje se rodi kao posledica silovanja je muslimansko i smatraće se pripadnikom muslimanske zajednice« (PBS Women, War and Peace 2011).

S druge strane, predstavi o vulgarnosti i bestijalnosti (srpskih) muškaraca, počinilaca, već je početkom devedesetih godina prošlog veka izuzetno doprinela Catherine MacKinnon svojom tezom o povezanosti pornografije i silovanja, jer je balkansku mušku seksualnost (po načinu na koji tretiraju 'svoje' žene) postavila na globalnu mapu zasnovanu na biološkim i esencijalističkim predpostavkama, kao i brojnim simplifikacijama.

U balkanskom društvu žene nikad nisu bile tretirane kao ravnopravne sa muškarcima (...) Na /žene/ se gleda kao na ‘niža’ bića i od njih se očekuje pokornost i poslušnost kod kuće i na radnom mestu. Ovakvo suptilno i ukorenjeno nepoštovanje žena utrlo je put masovnim zločinima koja su se odigrala na Balkanu. Status muškarca u balkanskom društvu stoga je bio njenov izgovor i oružje za seksualno nasilje (Gilboa 2001).

Mada studija Catherine MacKinnon pornografskih snimaka sačinjenih tokom rata, o kojima je već bilo reči, ne pruža jasne dokaze i nema kritički pristup, ona je i dalje značajan autor koji se citira u brojnim poznijim radovima (na primer, Rejali 1996; Agathangelou 2000; Skjelsbaek 2012).11 Ovakvi i slični seksualni kodeksi12 koji govore o nasilju i zlostavljanju iznova se pripisuju jednoj zejednici kao stalne i urođene karakteristike, iako treba imati u vidu, kao tvrdi Lewis, nisu »doslovno primenjene na pojedince.« »Pojedinci biraju kulturne scenarije najbliže njihovim vlastitim predstavama o seksualnosti i seksualnom iskustvu, i ugrađuju ih vlastiti meni seksualnih aktivnosti« (Lewis 2006, 256). Tako nešto imamo i u romansiranom opisu Slavenke Drakulić suđenja Dragomiru Kunarcu, Radomiru Kovaču i Zoranu Vukoviću,13 koji su se svi izjasnili kao nevini. Kao svedok suđenja, komentariše kako je muškarcima sve to moralo izgledati nadrealnim, jer:

Konačno, pa i ako so bili samo malo grubi prema devojkama, nismo ih ubili, a oni nisu ni naredili da ih ubijemo (...). (...) zločini koje je počinila trojka iz Foče, čak i ne liče na zločine, barem ne u njihovim očima. Tamo gde oni žive muškarci svoje žene često tretiraju gotovo kao stoku. Muškarac je gazda, žena treba da ćuti i da ga sluša, i neretko muškarac prebija svoju ženu da bi je na to podsetio. Silovanje? Šta je to uopšte silovanje? Uzeti ženu kada ti se prohte i gde god ti se prohte? Muškarac na to ima pravo, definitivno, barem kada je to njegova žena (Drakulić 2005, 53).

Kao što se vidi iz istorijske analize seksualnih kodeksa i iz dostupnih izvora, seksualnost na Balkanu je prikazana kao čin agresije pri čemu muškarac i žena ne vladaju svojim seksualnim životom i nisu u stanju da kontrolišu svoje animalne seksualne instinkte. Međutim, seksualnost, budući tako duboko ukorenjena u kulturološku tradiciju, nije obavezno čak ni tako shvatana. Bračno silovanje, kao primer, se tek od nedavna smatra problematičnim i označava kao oblik seksualnog nasilja protiv žena, ali se u samoj zajednici, među običnim ljudima, i dalje smatra uobičajenim seksualnim činom. Ukazuje li to da je u istorijskoj perspektivi silovanje u braku takođe bilo definisano kao nasilje ili samo nasilni seksualni čin? Ovakvu diskrepancu između istorijskog razumevanja 'nasilne seksualnosti' i prihvatanja seksualnosti kao nasilne potkrepila je Seada Vranić u intervjuu Breaking the Wall of Silence /Srušiti zid ćutnje/ koji je vodila sa žrvtom ratnog silovanja:

Znate šta je silovanje. Udati ste, i znate šta to muškarci rade ženama. Godinama sam slušala o tome da je ono što u današnje vreme nazivamo seksom nešto najbolje na svetu ili svet van sveta. Ceo život sam se sekirala da se neću udati (...) Sada sam se, nažalost, kao stara žena od 50 godina, opametila (...) Zauvek bih ostala u krivu i ne bih saznala istinu da mi 'zver' nije oduzela čast. Sada znam istinu i znam da je Alah kaznivši me ovom bolesnom nogom spasio najgoreg. Bog mi nije dopustio da rodim dete, ali ni da prolazim kroz bol i patnju začeća. Volela bih da nikad nisam spoznala istinu i volela bih da mogu da se kajem (što nisam upražnjavala seks) ostatak života. Život mi nije bio lak, ali se ničeg nisam stidela. Sada moram da idem pognute glave i gledam u zemlju (Kadira u Vraniću, 1996, 130).

Čin kojim muškarac silom natera ženu na seks s njim nikad u istoriji nije bio tako jasno prepoznat i problematičan kao nakon masovnih silovanja tokom rata. Zasnovana na kulturološki prihvatljivom nasilju u braku i tradicionalnim pravilima prema kojima, da tako kažemo, »samim brakom žena pristaje na seksualne odnose sa svojim mužem i ne može ga posle odbijati« (Hayden 2008, 28), seksualnost i njen simbolizam su gotovo nezamislivi van konteksta nasilja.

U zaključku, ono što je nedostajalo feminističkim studijama rata »prevelikog prisustva viktimiziranog ženskog tela« bilo je ponovno pokretanje debate o ženskoj i muškoj seksualnosti, i stvaranje diversifikovanijih narativa o seksualizovanom nasilju i seksualnosti kako bi se »dekonstruisala muška moć u viktimizaciji žene (Heberle 1996, 63). Kao da smo nakon 1970. kada se pojavila knjiga Susan Brownmiller Against Our Will /Protiv naše volje/ saglasni oko narativa o naturalizovanom ženskom telu koje čini silovanje mogućim: ta su tela, i pre društvenih struktura koje su potsticale i podržavale silovanja, bila podložna silovanju. Žene se siluju jer su podložne silovanju, a podložne su silovanju zato što su žene (Brownmiller 1975, 16). Ovim argumentom žene su označene kao primordijalno lišene moći s obzirom da su »njihova tela kanonizovana kao mesta nemoćne ranjivosti« (Henderson 2013, 242). Kada se ovo poveže sa dugim istorijskim nasleđem po kojem žene mogu da žive samo u takozvanoj 'ekonomskoj seksualnosti' silovanje se javlja ne samo kao neupitan oblik seksa, već i kao nešto što se nešto ne može ukloniti iz naših seksualnih kultura: ni u prošlosti, ni u sadašnjosti, ni u budućnosti.

ZAVRŠNA RAZMIŠLJANJA

Istorijski narativi su vidno doprineli našem sadašnjem znanju o seksualnosti i načinu na koji ih koristimo u daljem promišljanju. Ogromni napori uglavnom feminističke misli da se pravno definišu i javno prepoznaju silovanja, seksualno nasilje i seksualna autonomija (uglavnom žena) svakako su bila potstaknuta incidentima tokom rata. Osvrt na istorijske predispozicije pomaže u razotkrivanju kulturološkog nasledja koje je doprinelo da silovanja postanu tako masivna, ali da te predispozicije istovremeno ne potaknu ništa drugo do izučavanja seksualnosti u okvirima nasilja. Dok je ovo kao instrument prevashodno bilo nužno da bi se zadovoljile pravne i psihološke potrebe žrtava, znanje o silovanju, koje je iz toga proizilazilo nije zadovoljavalo potrebu prevencije silovanja u budućnosti. Stoga, da bi se razotkrile naturalizovane društvene istine o rodu, seksualnosti i viktimizaciji, ukorenjene u svaki čin seksualnog nasilja i silovanja, i zasnovane na istoriji (seksualne) opresije žena, treba koristiti »dekonstruktivni narativ« (Heberle 1996, 70). Evolucija traži vreme; vekovno nasilje i agresija neće nestati preko noći samo zahvaljujući masovnom aktivizmu i poratnom insistiranju na pitanjima roda.

Proučavanjem seksualnosti na Balkanu složeni koncepti roda, seksualnosti i patrijarhata često postaju simplifikovana objašnjenja svih nejednakosti i nasilja uopšte: strukturalnog, simboličnog, psihološkog i fizičkog. Iako ima malo izvora za istraživanje seksualnosti uopšte, analizirana literatura ne ukazuje na raznolikost seksualnih života, već odista pruža puna dokaza o povezanosti seksa i nasilja. Pitanje koje ostaje otvoreno je zašto je to tako. Zašto su raniji istraživači i etnografski izvori ostavili tako ograničeno znanje? I dalje se pitam koliko li je drugih važnih 'alternativnih seksualnosti' izostavljeno zato što ih zaista nije bilo ili, što je takođe vrlo moguće, jer ih istraživači i etnografi jednostavno nisu ni potražili. Mislim da 'evolucija seksualnosti' ne znači samo da je konačno počela da se istražuje; verovatno je uvek bilo borbe za alternativnu seksualnost, ali se to iz ovog ili onog razloga ne uzima u obzir niti beleži. Zbog toga sam i nastojala da istaknem značaj 'provincijalnog shvatanja' i balkanističkog odnosa prema istraživanju seksualnosti. Zašto bi seksualnost, kao i na svim drugim nivoima tumačenja Balkana kao 'drugosti', bila izuzetak? Vrlo često takvi narativi – bilo da se čitaju pre, tokom ili posle rata – mogu čitaoci navesti da zaključi da su tu seksualne prakse nešto posebno, određeno patrijarhalizmom i agresivnim obrascima muškog ponašanja. Svet je bio šokiran kada se saznalo za masovna silovanja u Bosni. Ali su akademski krugovi, pored medija, doprineli da se taj šok obavije jezikom isključivosti, koji incidente pripisuje 'drugosti' kao osnovu za razumevanje patrijarhata koji je seksualnost ne odvaja od nasilja, a balkanski je specifičan i jedinstven.

Žene treba da »ponovo kolonalizuju prostor koji im je oduzet« kaže Renee Heberle, a ja bih, parafrazirajući je, rekla da i muškarci i žene treba ponovo da stave pod svoju upravu seksualnost koja im je oduzeta. Borba protiv postojećih spisa o silovanju može započeti dekonstrukcijom narativa koji održavaju predstavu o ženama koje su uvek bile žrtve, ženama kao podređenim identitetima. Predlažem da počnemo da gradimo svest o postojanju heterogenijih, raznolikijih seksualnih praksi koje ne svode samo na seksulno nasilje i patrijarhalne kanone pokornosti. Stoga predlažem da se na rod, seksualnost i seksualno nasilje ne gleda kao na fiksne ideologije, već kreirane, »ispobane ideologije« (McCaughey in Henderson 2013, 252) da bi se prakse razumele kao nešto fluidno, podložno promeni i transformaciji.

Bibliografija

Agathangelou, Anna M. 2000. Nationalist Narratives and (Dis)appearing women: State-sanctioned Sexual Violence. Canadian Woman Studies19 (4): 12–20.

Bjelić, Dušan and Lucinda Cole. 2002. Sexualizing the Serb. In Balkan as Metaphor: Between Globalization and Fragmentation, eds. DušanBjelić and ObradSavić (297–310). London: Cambridge.

Butler, Judith. 1989. Foucault and the Paradox of Bodily Inscriptions. Journal of Philosophy 86 (11): 601–607.

Boehm, Christopher. 1984. Blood Revenge: The Enactment and Management of Conflict in Montenegro and Other Tribal Societies. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.

Bouffard, Leanna. 2010. Exploring the Utility of Entitlement in Understanding Sexual Aggression. Journal of Criminal Justice, 38(5): 870–879.

Bracewell, Wendy and Alex Drace-Francis. 2009. Balkan Departures: Travel Writing from Southeastern Europe. Oxford, New York: Berghann Books.

Brownmiller, Susan. 1975. Against Our Will: Men, Women and Rape. New York: Simon and Schuster.

---1994. Making Female Bodies the Battlefield. In Mass Rape: The War Against Women in Bosnia-Herzegovina, ed. Alexandra Siglmayer (180-182). Lincoln and London: University of Nebraska Press.

Buturović, Amila and Irvin Cemil Schick. 2007. Women in the Ottoman Balkans: Gender, Culture and History. New York: I.B. Tauris & Co Ltd.

Carr, Joetta and Karen M. VanDeusen. 2004. Risk Factors for Male Sexual Aggression on College Campuses. Journal of Family Violence 19 (5): 279–289.

Copelon, Rhonda. 1995. Gendered War Crimes: Reconceptualizing Rape in Time of War. In Women's Rights, Human Rights: International Feminist Perspectives, eds. Julie Peters and Andrea Wolper (197–214). New York: Routledge.

Cockburn, Cynthia. 1998. The Space Between Us: Negotiating Gender and National Identities in Conflict. London: Zed Books.

--- 2007. From where we stand: War, Women's Activism and Feminist Analysis. London: ZED Books.

Davis, Jones. 1977. The People of the Mediterranean: An Essay in Comparative Social Anthropology. London: Routledge.

Denich, Bettie. 1974. Sex and Power in the Balkans. In Women, Culture, and Society, eds. Michelle Rosaldo and Louise Lamphere (243–262). Stanford: Stanford University Press.

Djajić, Horvath Aleksandra. 2011. Of Female Chastity and Male Arms: The Balkan Man-Woman in the Age of the World Picture. Journal of the History of Sexuality 20 (2): 358–381.

Drakulić, Slavenka. 2005. They Would Never Hurt a Fly: War Criminals on Trial in the Hague. London: Pinguin Publishing Group.

---2010. How We Survived Communism and Even Laughed. London: Vintage

Durham, Marry Edith. 1928. Some Tribal Origins, Laws and Customs of the Balkans. London: George Allen & Unwin.

Foucault, Michel. 1978. History of Sexuality, Vol. 1. New York: Pantheon Books.

Gilboa, Dahlia. 2001. Mass Rape, War on Women. Available at: http://www.scrippscol.edu/ (last accessed: 7 December 2014).

Gutman, Roy. 1993. A Witness to Genocide. New York: Macmillian Publishing Company.

Hald, Gert M., Neil M. Malamuth and Carlin Yuen. 2009. Pornography and Attitudes Supporting ViolenceAgainst Women: Revisiting the Relationshipin Nonexperimental Studies. Aggressive Behaviour 35: 1–7.

Heberle, Renee. 1996. Deconstructive Strategies and the Movement against Sexual Violence. Hypatia: Women and Violence 11 (4): 63–76.

Helms, Elissa. 2006. Gendered Transformation of State Power: Masculinity, International Intervention, and the Bosnian Police. Nationalities Papers 34 (3): 343–61.

---2013. Innocence and Victimhood: Gender, Nation, and Women's Activism in Postwar Bosnia-Herzegovina. Madison: The University of Wisconsin Press.

Helsinki Watch. 1993. War crimes in Bosnia and Herzegovina. New York: Helsinki Watch, a division of Human Rights Watch.

Henderson, Holly. 2013. Feminism, Foucault, and Rape: A Theory and Politics of Rape Prevention. Journal of Gender, Law & Justice 22 (1): 225–253.

Hirschfeld, Magnus. 1941. The Sexual History of World War. New York: Cadillac Publishing.

Kašić, Biljana. 2005. The Spatiality of Identities and Sexualities: Is »Transition« a Chellenging Point at All? In Sexuality and Gender in Postcommunist Eastern Europe and Russia, eds. Alexandra Štulhofer and Theo Sandfort (95–102). New York: Haworth Press.

Kaufman, Joyce P., and Williams P. Kristen. 2007. Women, the State, and War: A Comparative Perspective on Citizenship and Nationalism. Lanhman, MD: Lexington Books.

Kesić, Vesna. 1994. Response to Turning rape to Pornography. Off Our Back 24 (1): 10–11.

Kinsey, Alfred, Wardell Pomeroy and Clyde, Martin. 1948. Sexual Behaviour in the Human Male. Philadelphia: Saunders.

Knežević, Anto. 1996. The Woman in the Eyes of Patriarchal Male Refugees: An Analysis of Some Recently Created Bosnian Folk Songs. Department of Philosophy, University of Zagreb, unpublished MS.

Levin, Eve. 1989. Sex and Society in the World of the Orthodox Slavs, 900-1700. Ithaca: Cornell University Press.

Lewis, Linwood J. 2006. Sexuality, Race and Ethnicity. In Sex and Sexuality, eds. Richard D. McAnulty and M. Michele Burnette (229–265). Westport: Praeger Publishers.

MacKinnon, Catharine. 1994. Turning Rape into Pornography: Postmodern Genocide. In Mass Rape: The War Against Women in Bosnia-Herzegovina, ed. Alexandra Stiglmayer, Lincoln and London: University of Nebraska Press (73–81).

Malamuth, Neil M., Tamara Addison and Mary Koss. 2000. Pornography and Sexual Aggression: Are There Reliable Effects and Can We Understand Them? Annual Review of Sex Research 11: 26–91.

Marić, Jovan. 1998. What Kind of People Are We Serbs? Contribution to the Characterology of the Serbs. Beograd: J.Maric.

Mayer, Tamar. 2000. Gender Ironies of Nationalism Sexing the Nation. London: Routledge.

Moore, Monica M. 2002. Behavioral Observation. In The Handbook for Conducting Research on Human Sexuality, eds. Michael Wiederman and Bernard E. Whitley, Jr. (113–137). Mahwah,NJ: Erlbaum.

Nagel, Joane. 2003. Race, Ethnicity, and Sexuality: Intimate Intersections, Forbidden Frontiers. New York, Oxford: Oxford UP.

Olujić, Maria B. 1998. Embodiment of Terror: Gendered Violence in Peacetime and wartime in Croatia and Bosnia-Herzegovina. Medical Anthropology Quarterly 12 (1): 31–50.

Parin, Paul. 1994. Open Wounds: Ethnopsychoanalytic Reflections on the Wars in the Former Yugoslavia. In Mass Rape: The War against Women in Bosnia-Herzegovina, ed. Alexandra Stiglmayer (35–53). Lincoln: University of Nebraska.

Plaza, Monique. 1981. Our Damages and Their Compensation Rape: The will not to know of Michel Foucault. Feminist Issues 1 (2): 25–35.

Rejali, Darius. 1996. After Feminist Analyses of Bosnian Violence. Available at: http:// academic.reed.edu/poli_sci/faculty/rejali/articles/bosnia96.html (last accessed: 6 June 2014).

Salzman Todd. 1998. Rape Camps as a Means of Ethnic Cleansing: Religious, Cultural, and Ethical Responses to Rape Victims in the Former Yugoslavia. Human Rights Quarterly 20 (2): 348–378.

Schick, Irvin Cemil. 2007. Christian maidens, Turkish ravishers: the sexualization of national conflict in the late Ottoman period . In Women in the Ottoman Balkans: Gender, Culture and History, eds. AmilaButurović and Irvin Cemil Schick. New York: I.B. Tauris & Co Ltd.

Seidman, Steven. 2003. The Social Construction of Sexuality. New York: W.W. Norton & Company, Inc.

Simič, Andrei. 1983. Machismo and Cryptomatriarchy: Power, Affect and Authority in the Contemporary Yugoslav Family. Ethos 11: 66–86.

Simić, Olivera. 2012. Challenging Bosnian Women’s Identity as Rape Victims, as Unending Victims: The ‘Other’ Sex in Times of War. Journal of International Women’s Studies 13 (4): 129–142.

Skjelsbaek, Inge. 2012. The Political Psychology of War Rape. Studies from Bosnia and Herzegovina. London and New York: Routledge.

Snyder, Cindy S., Wesley J. Gabbard, J. Dean May and NihadaZulcic. 2006. On the Battleground of Women's Bodies: Mass Rape in Bosnia-Herzegovina. Affilia: Journal of Women and Social Work 21 (2): 184–195.

Stein Erlich, Vera. 1966. Family in Transition: A Study of 300 Yugoslav Villages. Princeton, NJ: Princeton University Press.

Stiglmayer, Alexandra. 1994. Mass Rape: The War against Women in Bosnia-Herzegovina. Lincoln and London: University of Nebraska Press.

Sudman Seymour, Norman M. Bradburn and Norbert Schwartz 1996. Thinking about Answers: The Application of Cognitive Processes to Survey Methodology. San Francisco: Jossey-Bass.

Todorova, Maria. 2009. Imagining Balkans. Oxford: Oxford University Press

Tourangeau, Roger, Lance J. Rips and Kenneth Rasinski. 2000. The Psychology of Survey Response. Cambridge: Cambridge University Press.

United Nations. 2013. Background Information on Sexual Violence used as a Tool of War. Available at: http://www.un.org/en/preventgenocide/rwanda/about/bgsexualviolence.shtml (last accessed: 8 December 2014).

UNFPA. 2010. Dealing With a Legacy of Rape and Torture in Bosnia and Herzegovina. Available at: http://www.unfpa.org/public/site/global/lang/en/pid/6792 (last accessed: 20 april 2012).

Wolfe, Lauren. 2012. Gloria Steinmen on Rape in War, its Causes, and How to Stop it: What the World can do about Sexual Violence in Conflict. Available at: http://www.theatlantic. com/international/archive/2012/02/gloria-steinem-on-rape-in-war-its-causes-and-how-to-stop-it/252470/ (last accessed: 1 May 2015).

Woodward, Susan L. 1985. The Rights of Women: Ideology, Policy, and Social Change in Yugoslavia. In Women, State, and Party in Eastern Europe, eds. Sharon L. Wolchik and Alfred G. Meyer (234–254). Durham, NC: Duke University Press.

Žarkov, Dubravka. 2000. Feminist self/Ethnic self: Theory and Politics of Women’s Activism. In War Discourse, Women's Discourse: Essays and Case-Studies from Yugoslavia and Russia, ed. Svetlana Slapšak (167–194). Ljubljana: Topos.

---2007. The Body of War: Media, Ethnicity, and Gender in the Break-up of Yugoslavia. Durham: Duke University Press.

Žikić, Biljana. 2009. Dissidents Liked Pretty Girls: Nudity, Pornography and Quality Press in Socialism. Medij, Istraz 16 (1): 73–95.