Analiza slučaja 4
Uvod
Argument o
masovnom silovanju kao oružju koje
se koristilo tokom rata u Bosni i
Hercegovini vrlo često se zasniva na
navodno nasilnom seksualnom
karakteru balkanskog društva,
njegovoj patriarhalnosti i načinu
vladavine, koji je kroz istoriju
jasno markirao uloge i žena i
muškaraca, i na izvestan način ove
prve odredio kao 'žrtve', a druge
kao 'počinioce' za vreme rata.
Istoriografija 'etnoseksualnosti' i
konstatnost nasilja kao njenog
značajnog elementa vrlo su
ilustrativni u tom pogledu.
Analizirajući rezultate dosadašnjih
saznanja u ovoj oblasti počeli smo
da sagledavamo seksualnosti koje su
predmet istraživanja šire od
predstava koje se svoje na
'brutalnost' i 'primitivizam'.
Predlažem, s toga, da se u ovom
tekstu ove etnoseksualnosti tumače
sa aspekta paradigme 'balkanizma'
Todorove: apsolutno iste predstave
koje se koriste i kritički
pozicioniraju u njenoj knjizi
„Imaginarni Balkan“ (1997) mogu se
primeniti na nastanak predstave o
'balkanskoj seksualnosti'. Celokupna
istorija nas upućuje na primitivizam
i grubost – o čemu uglavnom nema
opšte saglasnosti – i na neke
prilično sadističke običaje, ali sve
pod kapom i smernicima patriarhalnog
sistema. Većina ranih izvora,
uključujući i bogat etnografski
doprinos putopisne literature
britanskih, nemački i američkih
istraživača (vidi: Bracewell and
Drace-Francis, 2009) uvodi
seksualnost zajedno sa drugim
predstavama o Balkanu kao „notorno
pogrešno definisanoj“ (Bracewelle
2009, 1), „divljoj Evropi“ i „i
prostoru raskola“ (Bracewelle,
ibid).Budući zainteresovana za
narative i predstave o seksualnosti
u kontekstu ratnog silovanja tokom
rastakanja Jugoslavije i ratova
devedesetih godina prošlog veka,
tvrdim da su ove istorijski
determinisane etnoseksualnosti
poslužile kao dobra osnova za
'prirodni' nastavak daljih predstava
o seksualnosti, kao i seksualnih i
rodnih odnosa koji se isključivo ili
prevashodno tumače kroz silovanja i
masovno seksualno nasilje nad
ženama. Istraživanja seksualnosti,
ne samo na Balkanu, već i na
globalnom planu, ukazala su na
nekoliko metodoloških i
epistemoloških prepreka – ne samo
zbog nepostojanja konkretnog i
pouzdanog pristupa merenju
seksualnsti, već i zato što je
seksualni život u većini kultura u
domenu privatnosti, pa izraživanja
mogu izazvati odbijanje, flertovanje
ili neku drugu emocionalnu reakciju
kod učesnika (Moore 2002).
Još od prvih
istraživanja seksualnosti krajem
pedesetih godina prošlog veka u SAD3
(vidi, na primer: Kinsey, Pomeroy &
Martin 1948) svi se rezultati
zasnivaju na pretpostavci mogu i da
su spremni da tačno iskažu svoje
stavove, shvatanja i iskustva (više
o tome videti: Tourangeau, Rips and
Rasinski 2000); njihovi odgovori,
međutim, zavise od sećanja,
predstava koje stvaraju o sebi
samima, i uticaja procesa
socijalizacije vezanih za
seksualnost (Sudman, Bradburn i
Schwartz 1996). Imajući to u vidu,
istoriografiji seksualnosti i
savremenim narativnim moramo
pristupiti sa svešću da su samo neka
seksualna ponašanja registrovana;
možda upravo ona koja su
kulturološki najprihvatljvija ili
poželjna; malo je dokaza o onome što
se može nazvati 'alternativnom
seksualnošću' odnosno svim drugim
što nije heteroseksualno i u
funkciji reprodukcije. Svako gej ili
lezbijsko iskustvo, biseksualnost,
pa čak i fenomen zakletog
devičanstva – da samo pomenemo neka
– prećutkujese i/ili poriče. Duboko
ukorenjeni kulturni tabui,
izbegavanja odgovora, prećutkivanja
i (individualna) poricanja
sprečavaju da ove alternativne
prakse bude vidljive, prihvatljive,
pa time i zabeležene u istoriji. Već
samim tim što nisu istraživane
dodatno su marginalizovane i
prikazane kao – nepostojeće.
S druge strane,
nasilje u kontekstu seksa čini se
sveprisutnim i mnogima zanimljivim.
U daljem tekstu, koristeći se
istoriografijom kao osnovnim metodom
istraživanja, namera mi je da
ponudim teoretski zasnovane,
istorijske dokaze o kontinuiranoj
reprodukciji ovog specifičnog
narativa koji je tako uspešno
formirao ono što nazivam
'balkanizmom' seksualnog ponašanja
na Balkanu. Ove ideje su, štaviše,
koristila i reprodukovala nekolicina
autora u nastojanju da shvate,
objasne i potkrepe svoje argumente o
ratnim silovanjima tokom raspada
Titove Jugoslavije i građanskog
rata.
S aspekta vremena,
moji izvori i analiza datiraju iz
vremena otomanskog i vizantijskog
carstva, dok sam, geografski
gledano, nastojala da ih suzim na
region današnje Bosne i Hercegovine.
Ratna silovanja koja su se tamo
odigrala naišla su na veći odjek u
medjunarodnoj zajednici od bilo
kakve druge debate o seksualnsti u
ovom regionu, i ovaj narativ može
lako da baci u senku druga
istraživanja seksualnosti nakon
rata, naročito one koja nije vezana
za seksualno nasilje i nasleđe
ratnih zločina. Ovakav episemiološki
pristup bi mogao biti zanimljiv kao
deo komparativne analize istorijskih
izvora.
Razotkrivajući
trendove „balkanističkog“ diskursa u
dokumentovanju seksualnih praksi u
istorijskoj perpektivi, želim da
ukažem na opasnost 'normalizacije'
silovanja i, pomoću istih
istorijskih dokaza, pripisanog
esencijalizma nasilja u
seksualnosti. Ovaj je narativ – koji
se u mnogim slučajevima koristi da
bi se uočila i objasnila ratna
silovanja u Bosni i Hercegovini kao
deo 'kulturnog nasledja,' neka vrsta
kulturološki prihvatljive sheme –
teško iskoreniti. A, generalno
gledano, istorijski dokazi koji
naglasak stavljaju na nasilje samo
jačaju opstanak narativna o
seksualnosti u okvirima
balkanističkog diskursa, što nas na
nivou obrazovanja i u drugim
oblicima konstruktivnog suočavanja
sa okrutnom prošlošću sprečava da
vidimo dalje od heteronormativnog,
patrijarhalno-poniznog i brutalnog
ponašanja. Ovo se sa diskursivnog
nivoa može kasnje lako prevesti u
odomaćena iskustva i tako usporiti
društvenu prihvaljivost i uvažavanje
svake druge 'alternativne
seksualnosti'.
Nastanak i kreacije ‘balkanističke’
seksualnosti
Istorijski
gledano, region Balkana nije ni
specifičan ni 'drugačiji' po
stigmatizaciji, regulaciji i
mitologizaciji lokalne seksualne
kulture, ni po njenim kulturološkim
konotacijama koje su nastajale
decenijama. Ogromna većina dostupnih
studija iz prošlosti govori o
patrijarhalnim,
muško-suprematističkim ideologijama
koje su određivale intimne odnose na
Balkanu i, osim nekih retkih
izuzetaka, seksualnost određuje samo
heteronormativni diskurs, odnosno
njena reproduktivnost.
Nekoliko studija
govori o silovanju kao delu bračnih
rituala i uobičajenoj bračnoj praksi
u Jugoistočnoj Evropi, uz obilje
podataka o bračnom silovanju i
silovanju kao običaju u vreme
vizantijskog i otomanskog carstva
(Levin 1989; Buturović and Schick
2007). Međutim, potrebno je biti
oprezan kada je u pitanju sama
definicija termina silovanje, s
obzirom da se danas susrećemo sa
modernim konceptom ili razumevanjem
silovanja kao ratnog zločina. Levin
(1989, 212) uočava da je se kod
srednjevekovnih Slovena silovanje
shvatalo kao uvreda porodične časti,
a već je samo prihvatanje silovanja
bila povreda javnog morala kao
nasilje superiornih (muškaraca) nad
inferiornim ženama. »Silovanja su
bila neizvežna u ovim društvima, kao
i u drugim koja su odobravala
nasilje i smatrala da je žena
potređena muškarcu« (Levin 1989,
246). Silovanje se, osim toga,
smatralo primerenom kaznom za ženu
koja se »ne ponaša na način primeren
njenom položaju u društvu – ukoliko
bi, na primer, uvredila muškaraca
ili se napila« (Levin 1989, 245).
Silovanje je bilo nasilni čin
društvene kontrole, a izraz određene
seksualnosti; srednjevekovni Sloveni
su živeli prema hrišćanskim
standardima po kojima razlog protiv
bračnom silovanja nije bila zaštita
ženine časti, već izraz njihovog
verovanja da je svaka požuda
neprilična i stoga je ne treba
ohrabrivati (Levin 1989, 243). Kroz
istoriju je telo žene bilo obeleženo
i stigmatizovano njenom navodnom
»sklonošću da seksualno izaziva
muškarce, pa je zato smatrana
grešnom i nečistom« (Djajić Horvath
2011, 381). Stoga su žene
simbolizovale i porodičnu čast i
sramotu, što se vidi po strogo
kontrolisanim aspektima njihove
čednosti, bračnih vrlina i
plodnosti; i prevashodno su
vrednovane kao supruge i majke
(Olujić 1998). Nekoliko radova
ukazuju na istorijski kontinuum
javne percepcije žrtava silovanja i
povrede njihovog identita i časti, i
njhove sramote (na primer, kod
Levina 1989, 227). U mnogim je
slučajevima smrt bila bolji izbor od
silovanja (na šta uglavnom svedoči
činjenica da je žrtva smatrana
obeščašćenom) (Levin 1989, 227).
I Denich (1974) i
Durham (1928) uočavaju da se u
ruralnom i predmodernom Balkanu na
žene gledalo kao na posede čiju
seksualnost je trebalo represivno
kontrolisati. Nepoverenje u žensku
seksualnost pre braka ukazuje običaj
po kojem se dokaz o njenom
devičanstvu prikazuje javno nakon
prve bračne noći; međutim, dok je
krv device bila poštovana i cenjena,
menstrualna se krv smatrala nečistom
(Olujić 1998, 36). Nekoliko
uputstava za samopovredjivanje,
namenjena osramoćenim i obešćaščenim
maloletnicama, piše Olujić, „ukazuju
koliko se od žena očekivalo da se
uzdržavaju kako bi izbegle da ih
muškarci javno drže pod kontrolom“
(Olujić 1998, 36). Denich (1974,
254) govori o dve vrste kontrole nad
ženskom seksualnošću: „Jedna je
praktična, a druga simbolična“
(ibid):
U praksi bi se tanka veza između
žene i domaćinstva njenog muža dalje
tanjila vezama sa drugim muškarcima.
Međutim, mnogo značajnija dimenzija
strogih mera seksualne kontrole nad
ženama proizilazi iz simboličnog
značaja seksa u situacijama
konkurentnog društvenog okruženja u
kojima se nadju grupe muških
potomaka i rodjaka. Mogućnost
muškaraca jednog domaćinstva da
kontrolišu svoje žene jedan je od
mnogih indikatora snage tog
domaćinstva; sledstveno tome,
nepostojanje kontrole nad ženama
ukazivalo bi na slabost i moguće da
bi razotkrilo slabost muškaraca kada
se radi o drugim spoljnim izazovima
(Denich 1974, 254-55).
U svim tim
društvima žene koje se ne ponašaju
na odgovarajuće pokoran način4
(kurziv autora) mogu biti pretučene
od strane svojih muževa; ovako
stroge sankcije ukazuju na
kolektivnu dominaciju muškog dela
domaćinstva, a ne samo na
individualnu dominaciju muža nad
ženom (Denich 1974, 225).
Pred kraj Prvog
svetskog rata balkanski muškarac
vezivan je za brutalnu seksualnost,
dok su severni Evropljani (...)
predstavljani kao skloniji
složenijim psihološkim i erotskim
reakcijama (Bjelić i Cole 2002,
284). Sloven se predstavlja kao
podložan 'prirodnim' grubim
impulsima kojima jedan
'civilizovani' vojnik odoleva,
sublimiše ih ili eliminiše(Bjelić i
Cole 2002, 284). Prema Hirschfeldu
(1941, 321), svi su muškarci
potencijalni silovatalji, mada oni
iz 'naprednijih' civilizacija
uglavom o tome samo fantaziraju ili
prete silovanjem. „Sloven je
seksualizovan“, pišu Bjelić i Cole
(2002, 285) i, kao takav,
„samoodređuje se kao pripadnik niže
rase“. O Balkancima kao
'primitivnim' a time i
seksualizovanim ljudima govori
nekoliko ranih etnografskih studija
(vidi, Bjelić i Cole 2002, 280); dok
se 'Turci' ili 'istočnjaci' povezuju
sa senzualnošću, seksualnošću i
ženskim rodom, južni Sloveni (što se
uglavnom odnosi na ortodoksne ili
katoličke vernike) asociraju
primitivizam, grubost i nasilje.
Hirschfeld (1941, 310) piše o
razlikama između 'perverzne'
seksualne kulture 'Turaka', sklone
telesnom unakaživanju, i one „južnih
Slovena sa čestim sadističkim
ubistvima, kastracijama i
silovanjima“. Ova podela na dve
prevladavajuće definicije
etnoseksualnosti i njihov razvoj
tokom istorije odigrala je važnu
ulogu u nacionalnim mitologijama i
simbolizmu koji su se koristili
tokom rata devesetih godina prošlog
veka.5
Jovan Marić, na
primer, u svojoj esencijalističkoj
knjizi Kakvi smo mi Srbi? Prilozi za
karakterologiju Srba (1998) efikasno
ocrtava Srbe i kaže da oni svoju
uspešnost pripisuju svojim navodnim
seksualnim veštinama koje, uz
nasledjenu „slovensku muževnost“
imaju dobru reputaciju“ (Marić 1998,
169). S obzirom na nasleđe
historijski zasnovane mržnje između
Turaka i južnih Slovena, i
mitodologije koja se koristi za
osvetu, zaista je paradoksalno što
se Marić poziva na Turke kao nekog
od koga su Srbi nasledili svoju
seksualnu virtuoznost. Medjutim, ova
je etnifikovana predstava o
seksualnsoti i „genetičkom izvoru
srpske muževnosti“ poslužila kao
sjajna ideološka motivacija za
saboračku podršku masovnim
silovanjima tokom rata.
Prema The Sexual
History of World War /Seksualno
istoriji Svetskog rata/ Magnusa
Hirschfelda iz 1941, rat je na
Balkanu oduvek bio „produžetak
'erotskog procesa'“ kojim
potiskivani ego proizvodi
'destruktivne sadističke moći' u
ratu, seksualnu bedu u miru, moralnu
hipokriziju vladajuće klase,
perverznost, 'prirodne' instinkte i,
konačno, napade devijantnog
ponašanja. Njegova je 'hronika'
ratnih perverznosti i seksualnih
devijacija namenjena „isključivo
zrelim, obrazovanim ljudima“ i
sastoji se od eseja o prostituciji,
špijunkama, „erotizmu vojničke
discipline“, „muškoj bestijalnsoti“,
„sadizmu, silovanju i drugim
okrutnostima“. Hirschfeld kroz svoju
teoriju o kulturnom razvoju provlači
devijantna seksualna ponašanja i
tvrdi da su „činove individualne
okrutnosti, često prema određenim
erotskim tipovima“ uglavnom vršile
„primitivnije grupe“ (Hirschfeld
1941, 308). Zaključak zasniva i na
pežorativnim i balkanističkim
predstavama po kojima su „ovi ljudi
/balkanski Sloveni/ zaostali za
ostatkom evropske civilizacije i
zadržali svoje primitivne običaje“
(Hirschfeld 1941, 308). Ovim se
očito podržava argument Aleksandre
Djajić Horvath koja tvrdi da se
„progres koji je ostvarila neka
nacija 'meri' njenim odnosom prema
ženama“ (2011, 369).
Hirschfeld smatra
da je prostitucija najbolje rešenje
protiv ratnog silovanja; po njemu do
ratnih silovanja dovode alkohol,
„duga seksualna abstinencija“ i
shvatanje rata kao „seksualnog
stimulansa“, ali će se ona redje
dešavati kada se zna da su za
ratnike tu prositutke i bordeli.
„Bordeli na terenu i mestima na
kojima vojska boravi jedno vreme,
bez obzira kako degutantni bili,
smanjili su broj slučajeva silovanja
tokom rata“ (Hirschfeld 1941, 321).
Stav da jedna vrsta nasilja bi mogla
biti rešenje protiv druge vrste
nasilje govori o njegovoj aroganciji
i seksizmu ako ne i o mizogeniji i
načinu na koji vidi žensku
seksualnost.
Kod žena muška brutalnost i
agresivnost u izvesnoj meri ide i
zadovoljstvo. Razlozi zašto je tako
su očiti. Osvajanje žene i čin
kopulacije predpostavljaju kod
muškaraca veliko zadovoljstvo u
napadu...Normalna žena želi da je
muškarac osvoji, da je prisili; i
samo jedan korak je deli od ženskog
mazohiste koja želi ne samo da bude
savladana, već i silovana i
brutalizovana (Hirschfeld 1941,
ibid).
Drugi, isto tako
kontroverzni opis 'okrutne' i
'primitivne' balkanske seksualnosti
dat je u političkom i pornografskom
pamfletu pod nazivom Balkangrueul,
objavljenom 1909.6 Tu je bilo
dvanaest litografija koje su
eksplicitno prikazivale seks, ali ne
samo seks: glavni narativ bio je o
brutalnom silovanju hrišćanskih
devica od strane turskih osvojevača
balkanskih teritorija. Kao uvod u
ilustracije, tekst od pet stranica
opisuje Balkan kao mesto poznato u
istoriji kao mesto gde živi divlje,
etnički mešovito i nasilno
stanovništvo (Schick 2007, 292).
Jedna od slika (br. 2) prikazuje
kako četiri turska vojnika siluju
mlade device u pravoslavnoj crkvi,
dok sveštenik sve to mora da gleda.7
Na drugima su nasilni seksualni
činovi, uglavnom u okvirima
domaćinstva. Žene su gole, a svim
muškarci su u tradicionalnoj turskoj
odeći. Na nekim od slika lokalni
muškarci leže mrtvi na podu, dok
Turčin siluje žene (br. 1). I opet
su, prema svedočanstvima, priče o
balkanski devama i turskim
silovateljima odigrale važnu ulogu
tokom konflikta u Jugoslaviji
početkom devedesetih godina prošlog
veka.
Slika 1 i 2
Izvor: Sieben,
2014.
Predstave o
seksualnom ponašanju na Balkanu mogu
se naći i u popularnoj kulturi,
muzici, pesmama, filmovima, pričama,
ali u u nekim etnografskim studijama
(vidi, Knežević 1996). Knežević piše
o hrvatskom načinu epskog pojanja -
takozvanima gangama – čije poruke
najčešće govore o ljubavi, izdaji,
čežnji i seksualnoj privlačnosti
mladih žena i muškaraca. Simbolično,
„oranje“ je seksualni čin, šaka vune
– vagina, a puška – penis (Olujić
1998, 34). Puška kao penis ili penis
kao svako oružje postao je jedan od
glavnih motiva u poratnim naracijama
u kojima se govori o
silovanju/seksualnom nasilju (vidi,
Stiglamayer, 1994). Kroz gange se
vidi kako ruralne zajednice gledaju
na ženski rod, žensku seksualnost i
muževnost.
Muškarci sebe prikazuju kao neko ko
želi seks, a žene kao one koje su
uzdržavaju; muškarci govore o ženama
kao licemernim objektima, a o sebi
kao o moćnim subjektima. (...) U
gangama muškarci svoj stav o ženama
kao seksualnim objektima izražavaju
jezikom simbola (Olujić 1998, 35).
Mada su retki
primeri u kojima žene svoju
seksualnost iskazuju kroz gange,
Brandes (1980) uočava da se kroz
neke folklorne forme provlači
predstava o ženama kao skriveno, ali
žestoko seksualnim bićima. Čvrsta
kontrola nad ženskom seksualnošću u
svim južnoevropskim kulturama
očituje se i kroz dvojstvo
čast/sramota po kojem je žena merilo
časti i/ili sramote porodice:
Za žene su čast i sramota osnova
moralnosti na kojoj je zasnovana
statusna hijerarhija: muž, porodica
i selo. U bivšoj Jugoslaviji su
tradicionalne vrednosti koje su se
odnosile na seksualno ponašanje –po
kojima se na silovanje gledalo,
odnosno opraštalo kroz prizmu
čast/sramota, bile važnije od
ekonomskih transformacija, državne
politike pod komunizmon i migracije
muškaraca (Olujić 1998, 34).
Olujić govori o
još jednom, prilično nasilničkom
ponašanju muškaraca kojima su ovi
izražavali svoje pravo na žensku
seksualnost. Nakon Drugog svetskog
rata, takozvano gonjenje se vrlo
često upražnjavalo u ruralnim
predelima širom Balkana. U ovoj bi
'igri'
tinejđeri jurili ženu, obarali je,
skakali na nju, prikucavali je za
pod, okretali, a onda je štipkali za
grudi ili posezali za njenim
genitalijama. Muškarci u publici su
glasno navijali gledajući ovaj
fizički napad, dok su žene vrištale
i pokušavale da odgurnu muškarca sa
njegove žrtve. Kako je napadnuta
žena obično odbijala muškarce i
njihove pokušaje, igra silovanja je
bila način da muškarci sačuvaju
obraz i javno ponize ženu koja ih
neće. Ukratko, bila je to statusna
igra u kojoj su muškarci morali biti
oni gore (Olujić 1998, 9).
Njeni sagovornici,
muškarci raznih uzrasta, pričaju o
'takmičarskim igrama' i 'odmeravanju
seksualnosti'. U oba slučaja reč je
o raznim formama javnog iskazivanja
muževnosti ili seksualnih
sposobnosti. Na primer, ona govori o
muškom javnom hvalisanju o broju
seksualnih veza, najviše odlaganim
ejakulacijama ili nadmetanjima u
dužini penisa (Olujić 1998, 36).
Gledati tajno golu ženu, njene grudi
i pubične dlačice bilo je nešto
posebno za čim su žudeli mladi i
neoženjeni muškarci (ibid). Ženino
seksualno iskustvo je takođe bilo
predmet merenja: sudeći po njenim
izvorima, muškarci znaju da
prepoznaju devicu, a da ne moraju
prethodno da imaju odnose sa ženom.
Jedan od načina za ‘merenje’
čednosti bio je da se posegne za
njenim grudima: ukoliko su meke
(mekasisa), odnosno ako ‘vise’,
znači da je već neko probušio. Drugi
način da se utvrdi da li je device
bio je da se u potaji oslušne kako
urinira. Ukoliko bi ‘pišala široko’
(širokopisa), značilo bi da je već
probijena (Olujić 1998, 36).
U Titovoj su
Jugoslaviji žene i dalje vrednovane
prevashodno kao majke i radnice
(Denich 1974; Stein Erlich 1966);
uprkos liberalizaciji zemlje opšta
patrijarhalna kultura je podređivala
žene u vreme Titove vladavine
(Drakulić 2010). Žene su bile
'ravnopravne' kao radna snaga, ali
to ništa nije menjalo njihovu
društvenu odgovornost prema
poslovima u domaćinstvu i brizi o
deci. Cockburn (1998) piše o porastu
porodičnog nasilja kada je u
socijalizmu osnažena žena postala
izazov za patrijarhalni autoritet
muškarca. Jugoslavija je, međutim,
ostala otvorena prema spoljnom
svetu, a „žene su mogle slobodno da
putuju i čitaju knjige iz celog
sveta, a mala se manjina
jugoslovenskih žena uključila u novi
talas feminizma, koji je zahvatio
Zapadnu Evropu 1970“ (Snyder,
Gabbard, May i Zulcic 2006, 188).
Hrvatska feministkinja Biljana Kašić
napisala je za jedan časopis analizu
pod naslovom 'Jugoslovenske
seksualnosti' u kojem je izrazila
sumnju u mogućnost da se
kulturološko i psihološko ponašanje
transformiše u nešto novo u kulturi
ili u drugačiji pristup seksualnosti
(Kašić 2005, 95). Po načinu na koji
su časopisi pisali o seksualnosti,
jugoslovenska seksualnost se svodila
na senzacionalizam, predrasude i
bizarne seksualne 'recepte'. Kašić
dalje piše kako je bilo sasvim
predvidivo kako će ti časopisi
'spakovati' seksualnost...a
heteroseksualno orijentisani
časopisi nudili su pojednostavljene
prototipe seksualnog života,
praćenih muškim seksualnim
fantazijama namenjenim potrošačima,
i nekakvu egzotičnost 'tabua vezanih
za seksualnost', sve uz slike seksi
žena kao objekta (Kašić 2005, 96).
Optužujući uticaj
pornografije za masovne silovanja u
Bosni, Catherine MacKinnon je napala
pornografiju i slike nagih žena u
'Start magazinu', ikonografskom soft
porn časopisu koji su se prodavali
na jugoslovenskom tržištu.8 Za
MacKinnon je ovaj jedan jedini
časopis bio dovoljan dokaz da
seksualnost u Bosni predstavi kao
čisto nasilje, očito mnogo grublje,
primitivnije i tribalsko od 'zapadne
seksualnosti'. „Kada se pornografija
smatra tako normalnom“, piše s
osvrtom na Start magazin, „celokupno
muško stanovništvo se priprema za
dehumanizaciju žena i užitak
seksualnog nasilja nad njima“
(MacKinnon 1994, 77).9 Paradoks je da
nije samo Start bio pod snažnim
uticajem zapadne pornografije, već
su i Bjelić i Cole (2002, 292)
pisali kako čak i nakon rata većina
pornografskih filmova koji se
gledaju noću nije sa Balkana; glumci
govore francuski, nemački i
engleski. „Slike žena obnaženih
grudi u dnevnim novinama“, kažu, „su
često slike ne-jugoslovenskih
glumica i manekenki“.
Video snimci po uzoru na one sa MTV
prikazuju jugoslovenske žene koje
pevaju, na primer, neku pesmu Shanie
Twayne, odevene su kao i ona, i čak
i imitiraju njene pokrete. Naravno,
ovakve pozajmnice se mogu objasniti
'globalizacijom', ali mi želimo
ukažemo na nešto vrlo određeno:
svidjalo se to nama ili ne,
pornografija je posledica savremenih
oblika vladavine nad ljudima, a ne
njihova varvarske suprotnosti
(Bjelic and Cole 2002, 292).
Ako se izuzmu
malobrojna etnografska istraživanje
seksualnosti na Balkanu, već samo
pregled odgovarajuće literature
ukazuje na očite rupe u znanju o
ovoj temi. To je postalo
zabrinjavajuće kada su iz poratnih
izvora krenule etnoseksualne
ideologije zasnovane na
balkanističkom diskursu, a sam
diskurs iz istorijskih izvora koji
su potvrđivali 'balkansku zaostalost
i brutalnost' (Helms 2013). Helms
(2008) kaže kako su nakon rata
predstave o nasilnim i zaostalim,
ali istovremeno pijanim seljacima
sklonim dobrom provodu zamenile
predstave o ženama izloženim muškoj
brutalnosti tokom rata i u poratno
doba. Ovi novi balkanizmi, piše
Helms (2008, 118), su umesto
„predstava o egzotičnim i erotskim
haremima“ kao indikator zaostalosti
'Balkana' istakli „nasilje,
varvarizam i patnju“.
Štaviše, u
poglavlju o 'uzrocima brutalnosti'
rata u Bosni, Paul Parin iznosi
svoju 'hipotezu'.
Moja se hipoteza zasniva na
iskustvima o tipičnom vaspitanju
dece u seoskim porodicama u raznim
delovima Jugoslavije. Mnogo je
nežnosti i brige o deci u ovim
duboko patriarhalnim porodicama, ali
i strogosti i grubog fizičkog
kažnjavanja. Čini se da ni otac ni
majka 'ne znaju' da ljudi mogu i
treba da vladaju osećanjima
ulivanjem poverenja, skretanjem
pažnje ili stalnim praćenjem načina
na koji se izražavaju emocije. Ovome
dodajem i otvoreno, neposredno
izražavanje pozitivnih osećanja i
seksualnih potreba muškaraca i žena
u mnogim područjima bivše
Jugoslavije. Možda se isto može reći
i iz akte agresije: spontani su,
nisu inhibisani, i često se podnose
sa sadističkim zadovoljstvom (Parin
1994, 47).
Sudeći po Parinu,
seksualno nasilje je u samoj osnovi
kulturološke socijalizacije Balkana
i stoga „manje strukturirane bande
fanatika više govore o raspadu
društvene strukture nego o Balkanu“
(ibid). Mogli bismo se složiti s
stim da se na prema simboličkom
medjudejstvu društvena pravila uče i
jačaju kroz svakodnevnu interakciju,
a tu spada i socijalizacija po
Parinovom tumačenju. Time je
seksualnost kontrolisana,
dihotomizirana (odredjena rodom) i,
kao takva, društveni konstrukt
(Foucault 1978); sve što smatramo
ženskom ili muškom seksualnošću,
seksualnom interakcijom, seksualnim
nasiljem i silovanjem – kulturološki
nam je nametnuto. Ali Parin zadire
dublje u suštinu brutalnog seksualno
etničkog identiteta, u čemu nije
jedini, naročito u poratnoj
literaturi koja vrlo jasno
karakteristiše silovatelje i
izvršioce kritivičnih dela, što su
mnogi autori nekritički prihvatili i
time vidno doprineli stvaranju
predstava o 'balkanističkoj'
seksualnosti.
Od večitih žrtava do seksualnih
predatora: narativ o
etnoseksualnosti tokom ratova
devedesetih godina prošlog veka
Tokom ratova
devedesetih godina prošlog veka
odnos moći muškarac-žena postao je
još značajniji, posebno sa aspekta
etničkih podela; ono što uočavamo u
narativima iz tog perioda više nije
'neki muškarac' koji je nasilan
prema 'ženi'. Ova podela zasnovana
na patrijarhalnosti dobila drugu,
veoma važnu dimenziju. Nema više
samo 'ugrožene', 'ućutkane',
'potisnute' ženske seksualnosti kao
takve. Muslimanke koje se smatraju
najvećom grupom izloženoj
sistematskom silovanje (vidi:
Helsinki Watch 1993, UNFPA 2010)
postale su, kao kolektiv i
imaginarna zajednica, prototip ove
seksualnosti na Balkanu.
S druge strane,
srpski muškarci i njihova
'muževnost' koju uzdiže Marić (1998)
postali su glavni nosioci simbola
nasilne kontrole nad ženskom
seksualnošću tokom rata – što je,
opet, uglavnom našlo izraz u
nasilnim seksualnim činovima, kao
što su silovanje i osakaćivanje.
Dokazano je da su silovanja uz koja
je išla sistematska oplodnja žena
uglavnom vršile srpske vojne snage
(vidi: Helsinki Watch 1993, UNFPA
2010), pri čemu su Muslimanke
(pasivni protagonisti) stavljene u
službu srpskih muškaraca (aktivnih
protagonista) u procesu „srbizacije“
dece (Slapšak 2000, 55). Sličan
etnoseksualni narativ se može naći i
kod drugih autora: Salzman je, na
primer, jedno od svojih poglavlja
naslovio „Srpska uzurpacija ženskog
tela“ (1998).
Jako prisustvo
Zapada u ratnoj zoni (novinari,
humanitarci, naučnici) doprinelo je
se silovanja u odnosu na seksualnost
stave u „vesternizovane“ okvire.
Stručne za teorije silovanja
pro-zapadne feminističke misli,
Susan Brownmiller i Catherine
MacKinnon postale su dva najvažnija
i najglasnija glasa na ovu temu.
Njihovi su narativi, ponavljani i
citirani u brojnim, kasnijim
(feminističkim) tekstovima
redukovali seksualnost muškaraca i
žena na Balkanu do predstava koje su
o njima stvorili 'putnici' u
devetnaestom veku, a koje smo već
navodili u ovom tekstu. Dvojstvo
Muslimanke kao žrtve – Srbi kao
napasnici tada je uspešno plasirano
i ustanovljeno u naučnom diskursu o
silovanjima u Bosni, a u većini
radova zapadnih feministkinja je taj
odnos i ostao kao opšte mesto za
razumevanje silovanja kao produžetka
patrijarhata (Brownmiller 1994;
Seifert 1994; Stiglmayer 1994; Allen
1996;Skjelsbaek 2006). Većina dokaza
se zasnivala na tumačenju silovanja
kao ratnog oružja koje koristi tela
žena neprijatelja, ali i generalno,
nasilje nad ženskom seksualnošću u
političke svrhe i time ponižava i
demorališe celokupan kulturni
identitet napadnute grupe. U tom
kontekstu gotovo da nije ni
postojala seksualnost ratne
terminologije.
Muslimanke su,
stoga, predstavljene kao primarna
meta silovanja i prinudne oplodnje
da bi ubrzo postale samo anonimne
predstavnice žrtve koju je pretrpeo
kolektivni identitet (Helms 2013).
Kako je rastao broj izveštaja i
dokaza sa terena literatura o ratnim
silovanjima počela je sa
preterivanjima o muslimanskim
ženama, posebno o njihovoj navodnoj
'čestitosti': „U islamu se ženska
čestitost i muslimanska
patrijarhalna kultura smatraju ne
samo svetim, već i suštinskim
elementom stabilnosti društva i
kulture“ (Salzman 1998, 367). U
jednoj od napriznatijih knjiga iz
tog vremena, pod naslovom Masovna
silovanja: rat protiv žena u Bosni i
Herzegovini, koju je priredila
Alexandra Stiglmayer nalazi se i
tekst Azre Zalihić-Kaurin
Muslimanska žena (Azra
Zalihić-Kaurin 1994, 170-173). Tu se
opisuju osobine jugoslovenske
Muslimanke i kaže kako je bilo
„nezamislivo videti Muslimanku u
kafeu ili kućnoj žurci“. A potom ona
kaže:
(...) Muslimanka je morala da ostane
netaknuta i uđe u brak čiste duše.
Samo bi svom mužu pokazala svoje
telo – vanbračna veza je bila
nezamisliva (...) Bila je i sramota
ako bi Muslimanka ostala trudna, a
otac deteta odbio da je oženi: većeg
poniženja nije moglo biti. Danas
mlade Muslimanke mogu nositi
mini-suknje i imati momke, mogu
studirati i raditi, ali one i dalje
poštuju zapovest o devičanstvu. Brak
se sam po sebi podrazumeva kao i
odgovornost majke za obrazovanje
njene dece (Zalihić-Kaurin 1994,
172).
Ovakvu etnizaciju
seksualnosti i silovanja su kasnije
kritikovali Žarkov (2007) i Helms
(2013) zbog vrlo ograničene
predstave o žrtvi, koja se uglavnom
svodi na ruralnu bosansku
Muslimanku. „U većini zapadnih
feminističkih studija,“ tvrdi
Nikolić-Ristanović (2000, 157),
„očito je da kada se kaže 'Bosanka'
misli isključivo na Muslimanku“.
[Silovanje]…se vezuje za gotovo
mitsku 'muslimansku' ženu, ne samo
što žrtve nisu bile samo Muslimanke,
već i zato što to jača
fundamentalističku konstrukciju neke
nove žene od strane nekih krugova u
Bosni, isključuje mogućnost
postojanja ateistkinja i potvrdjuje
nationalno-genetički determinisanu
'slabost' – i to ne samo žensku
slabost. Ovde definitivno imamo
posla sa kriptorasizmom (Slapšak
2000, 54).
Žarkov ovaku
»islamizaciju žrtava silovanja«
smatra problematičnom, pokrećući
pitanje zbog čega bi poreklo žena
bilo važno u kontektu njihove patnje
i traumatičnog iskustva silovanja i
seksualnog zlostavljanja. »Zašto
smatrati da su silovanja manje
traumatična za urbane žene ili one
koje nisu religiozne? Ili za
Srpkinje ili Hrvatice ili druge žene
koje su isto tako iz konzervativnih
zajednica koje visoko kotiraju
žensku čednost, brak i majčinstvo?«
pita se ona(2007, 146). Ovakvi
narativi su iskoristili seksualnost
deleći žene na dobre Muslimanke i
ostale, i dali dodatno preimućstvo
tradicionalnom/ruralnom načinu
života nad modernim. Uočava se
tendencija, namerna ili ne, da se
Balkan još više predstavi u svetlu
zaostalosti i primitivizma. Prema
svedočenju jedne žene (Vranić 1996,
125), može se zaključiti kako su
žene koje su progovorile o
silovanjima sigurno bile »gradske
žene« jer bi se svako drugi stideo
da govori o ovakvim vulgarnostima
(Vranić 1996, 125). »Ne potiču sve
žrtve silovanja«, piše Helms (2013,
66), »iz konzervativnih ruralnih
zajednica, niti su sve bile
religiozne ili religiozne na isti
način«. Ovakvi narativi ne samo da
su obezvredili svaku seksualnu
aktivnost koja ne predstavlja ratno
silovanje i seksualno nasilje,10 već
su, štaviše, stavili su još veći
naglasak na ženu-žrtvu – ali u tom
kontekstu opet na vrlo ograničenu i
etnički/verski determinisanu grupu
žena. I poratna reakcija islamskih
verskih institucija kad je reč o
ženama-žrtvama silovanja bila je
zaštitnička i pokroviteljska. Žene
su podizane na rang shahida, što je
počast koja se odaje Muslimanima
koji umiru braneći svoju veru,
zemlju ili porodicu. »Silovana žena
nije kriva, već je kao i shadida
heroina izgubila život na Alahovom
putu. To znači da ona postaje
heroina. A dete koje se rodi kao
posledica silovanja je muslimansko i
smatraće se pripadnikom muslimanske
zajednice« (PBS Women, War and Peace
2011).
S druge strane,
predstavi o vulgarnosti i
bestijalnosti (srpskih) muškaraca,
počinilaca, već je početkom
devedesetih godina prošlog veka
izuzetno doprinela Catherine
MacKinnon svojom tezom o povezanosti
pornografije i silovanja, jer je
balkansku mušku seksualnost (po
načinu na koji tretiraju 'svoje'
žene) postavila na globalnu mapu
zasnovanu na biološkim i
esencijalističkim predpostavkama,
kao i brojnim simplifikacijama.
U balkanskom društvu žene nikad nisu
bile tretirane kao ravnopravne sa
muškarcima (...) Na /žene/ se gleda
kao na ‘niža’ bića i od njih se
očekuje pokornost i poslušnost kod
kuće i na radnom mestu. Ovakvo
suptilno i ukorenjeno nepoštovanje
žena utrlo je put masovnim zločinima
koja su se odigrala na Balkanu.
Status muškarca u balkanskom društvu
stoga je bio njenov izgovor i oružje
za seksualno nasilje (Gilboa 2001).
Mada studija
Catherine MacKinnon pornografskih
snimaka sačinjenih tokom rata, o
kojima je već bilo reči, ne pruža
jasne dokaze i nema kritički
pristup, ona je i dalje značajan
autor koji se citira u brojnim
poznijim radovima (na primer, Rejali
1996; Agathangelou 2000; Skjelsbaek
2012).11 Ovakvi i slični seksualni
kodeksi12 koji govore o nasilju i
zlostavljanju iznova se pripisuju
jednoj zejednici kao stalne i
urođene karakteristike, iako treba
imati u vidu, kao tvrdi Lewis, nisu
»doslovno primenjene na pojedince.«
»Pojedinci biraju kulturne scenarije
najbliže njihovim vlastitim
predstavama o seksualnosti i
seksualnom iskustvu, i ugrađuju ih
vlastiti meni seksualnih aktivnosti«
(Lewis 2006, 256). Tako nešto imamo
i u romansiranom opisu Slavenke
Drakulić suđenja Dragomiru Kunarcu,
Radomiru Kovaču i Zoranu Vukoviću,13
koji su se svi izjasnili kao nevini.
Kao svedok suđenja, komentariše kako
je muškarcima sve to moralo
izgledati nadrealnim, jer:
Konačno, pa i ako so bili samo malo
grubi prema devojkama, nismo ih
ubili, a oni nisu ni naredili da ih
ubijemo (...). (...) zločini koje je
počinila trojka iz Foče, čak i ne
liče na zločine, barem ne u njihovim
očima. Tamo gde oni žive muškarci
svoje žene često tretiraju gotovo
kao stoku. Muškarac je gazda, žena
treba da ćuti i da ga sluša, i
neretko muškarac prebija svoju ženu
da bi je na to podsetio. Silovanje?
Šta je to uopšte silovanje? Uzeti
ženu kada ti se prohte i gde god ti
se prohte? Muškarac na to ima pravo,
definitivno, barem kada je to
njegova žena (Drakulić 2005, 53).
Kao što se vidi iz
istorijske analize seksualnih
kodeksa i iz dostupnih izvora,
seksualnost na Balkanu je prikazana
kao čin agresije pri čemu muškarac i
žena ne vladaju svojim seksualnim
životom i nisu u stanju da
kontrolišu svoje animalne seksualne
instinkte. Međutim, seksualnost,
budući tako duboko ukorenjena u
kulturološku tradiciju, nije
obavezno čak ni tako shvatana.
Bračno silovanje, kao primer, se tek
od nedavna smatra problematičnim i
označava kao oblik seksualnog
nasilja protiv žena, ali se u samoj
zajednici, među običnim ljudima, i
dalje smatra uobičajenim seksualnim
činom. Ukazuje li to da je u
istorijskoj perspektivi silovanje u
braku takođe bilo definisano kao
nasilje ili samo nasilni seksualni
čin? Ovakvu diskrepancu između
istorijskog razumevanja 'nasilne
seksualnosti' i prihvatanja
seksualnosti kao nasilne potkrepila
je Seada Vranić u intervjuu Breaking
the Wall of Silence /Srušiti zid
ćutnje/ koji je vodila sa žrvtom
ratnog silovanja:
Znate šta je silovanje. Udati ste, i
znate šta to muškarci rade ženama.
Godinama sam slušala o tome da je
ono što u današnje vreme nazivamo
seksom nešto najbolje na svetu ili
svet van sveta. Ceo život sam se
sekirala da se neću udati (...) Sada
sam se, nažalost, kao stara žena od
50 godina, opametila (...) Zauvek
bih ostala u krivu i ne bih saznala
istinu da mi 'zver' nije oduzela
čast. Sada znam istinu i znam da je
Alah kaznivši me ovom bolesnom nogom
spasio najgoreg. Bog mi nije
dopustio da rodim dete, ali ni da
prolazim kroz bol i patnju začeća.
Volela bih da nikad nisam spoznala
istinu i volela bih da mogu da se
kajem (što nisam upražnjavala seks)
ostatak života. Život mi nije bio
lak, ali se ničeg nisam stidela.
Sada moram da idem pognute glave i
gledam u zemlju (Kadira u Vraniću,
1996, 130).
Čin kojim muškarac
silom natera ženu na seks s njim
nikad u istoriji nije bio tako jasno
prepoznat i problematičan kao nakon
masovnih silovanja tokom rata.
Zasnovana na kulturološki
prihvatljivom nasilju u braku i
tradicionalnim pravilima prema
kojima, da tako kažemo, »samim
brakom žena pristaje na seksualne
odnose sa svojim mužem i ne može ga
posle odbijati« (Hayden 2008, 28),
seksualnost i njen simbolizam su
gotovo nezamislivi van konteksta
nasilja.
U zaključku, ono
što je nedostajalo feminističkim
studijama rata »prevelikog prisustva
viktimiziranog ženskog tela« bilo je
ponovno pokretanje debate o ženskoj
i muškoj seksualnosti, i stvaranje
diversifikovanijih narativa o
seksualizovanom nasilju i
seksualnosti kako bi se
»dekonstruisala muška moć u
viktimizaciji žene (Heberle 1996,
63). Kao da smo nakon 1970. kada se
pojavila knjiga Susan
Brownmiller Against Our Will /Protiv
naše volje/ saglasni oko narativa o
naturalizovanom ženskom telu koje
čini silovanje mogućim: ta su tela,
i pre društvenih struktura koje su
potsticale i podržavale silovanja,
bila podložna silovanju. Žene se
siluju jer su podložne silovanju, a
podložne su silovanju zato što su
žene (Brownmiller 1975, 16). Ovim
argumentom žene su označene kao
primordijalno lišene moći s obzirom
da su »njihova tela kanonizovana kao
mesta nemoćne ranjivosti« (Henderson
2013, 242). Kada se ovo poveže sa
dugim istorijskim nasleđem po kojem
žene mogu da žive samo u takozvanoj
'ekonomskoj seksualnosti' silovanje
se javlja ne samo kao neupitan oblik
seksa, već i kao nešto što se nešto
ne može ukloniti iz naših seksualnih
kultura: ni u prošlosti, ni u
sadašnjosti, ni u budućnosti.
ZAVRŠNA RAZMIŠLJANJA
Istorijski
narativi su vidno doprineli našem
sadašnjem znanju o seksualnosti i
načinu na koji ih koristimo u daljem
promišljanju. Ogromni napori
uglavnom feminističke misli da se
pravno definišu i javno prepoznaju
silovanja, seksualno nasilje i
seksualna autonomija (uglavnom žena)
svakako su bila potstaknuta
incidentima tokom rata. Osvrt na
istorijske predispozicije pomaže u
razotkrivanju kulturološkog nasledja
koje je doprinelo da silovanja
postanu tako masivna, ali da te
predispozicije istovremeno ne
potaknu ništa drugo do izučavanja
seksualnosti u okvirima nasilja. Dok
je ovo kao instrument prevashodno
bilo nužno da bi se zadovoljile
pravne i psihološke potrebe žrtava,
znanje o silovanju, koje je iz toga
proizilazilo nije zadovoljavalo
potrebu prevencije silovanja u
budućnosti. Stoga, da bi se
razotkrile naturalizovane društvene
istine o rodu, seksualnosti i
viktimizaciji, ukorenjene u svaki
čin seksualnog nasilja i silovanja,
i zasnovane na istoriji (seksualne)
opresije žena, treba koristiti
»dekonstruktivni narativ« (Heberle
1996, 70). Evolucija traži vreme;
vekovno nasilje i agresija neće
nestati preko noći samo zahvaljujući
masovnom aktivizmu i poratnom
insistiranju na pitanjima roda.
Proučavanjem
seksualnosti na Balkanu složeni
koncepti roda, seksualnosti i
patrijarhata često postaju
simplifikovana objašnjenja svih
nejednakosti i nasilja uopšte:
strukturalnog, simboličnog,
psihološkog i fizičkog. Iako ima
malo izvora za istraživanje
seksualnosti uopšte, analizirana
literatura ne ukazuje na raznolikost
seksualnih života, već odista pruža
puna dokaza o povezanosti seksa i
nasilja. Pitanje koje ostaje
otvoreno je zašto je to tako. Zašto
su raniji istraživači i etnografski
izvori ostavili tako ograničeno
znanje? I dalje se pitam koliko li
je drugih važnih 'alternativnih
seksualnosti' izostavljeno zato što
ih zaista nije bilo ili, što je
takođe vrlo moguće, jer ih
istraživači i etnografi jednostavno
nisu ni potražili. Mislim da
'evolucija seksualnosti' ne znači
samo da je konačno počela da se
istražuje; verovatno je uvek bilo
borbe za alternativnu seksualnost,
ali se to iz ovog ili onog razloga
ne uzima u obzir niti beleži. Zbog
toga sam i nastojala da istaknem
značaj 'provincijalnog shvatanja' i
balkanističkog odnosa prema
istraživanju seksualnosti. Zašto bi
seksualnost, kao i na svim drugim
nivoima tumačenja Balkana kao
'drugosti', bila izuzetak? Vrlo
često takvi narativi – bilo da se
čitaju pre, tokom ili posle rata –
mogu čitaoci navesti da zaključi da
su tu seksualne prakse nešto
posebno, određeno patrijarhalizmom i
agresivnim obrascima muškog
ponašanja. Svet je bio šokiran kada
se saznalo za masovna silovanja u
Bosni. Ali su akademski krugovi,
pored medija, doprineli da se taj
šok obavije jezikom isključivosti,
koji incidente pripisuje 'drugosti'
kao osnovu za razumevanje
patrijarhata koji je seksualnost ne
odvaja od nasilja, a balkanski je
specifičan i jedinstven.
Žene treba da
»ponovo kolonalizuju prostor koji im
je oduzet« kaže Renee Heberle, a ja
bih, parafrazirajući je, rekla da i
muškarci i žene treba ponovo da
stave pod svoju upravu seksualnost
koja im je oduzeta. Borba protiv
postojećih spisa o silovanju može
započeti dekonstrukcijom narativa
koji održavaju predstavu o ženama
koje su uvek bile žrtve, ženama kao
podređenim identitetima. Predlažem
da počnemo da gradimo svest o
postojanju heterogenijih,
raznolikijih seksualnih praksi koje
ne svode samo na seksulno nasilje i
patrijarhalne kanone pokornosti.
Stoga predlažem da se na rod,
seksualnost i seksualno nasilje ne
gleda kao na fiksne ideologije, već
kreirane, »ispobane ideologije«
(McCaughey in Henderson 2013, 252)
da bi se prakse razumele kao nešto
fluidno, podložno promeni i
transformaciji.
Bibliografija
Agathangelou, Anna M. 2000.
Nationalist Narratives and
(Dis)appearing women:
State-sanctioned Sexual Violence.
Canadian Woman Studies19 (4): 12–20.
Bjelić, Dušan and Lucinda Cole.
2002. Sexualizing the Serb. In
Balkan as Metaphor: Between
Globalization and Fragmentation,
eds. DušanBjelić and ObradSavić
(297–310). London: Cambridge.
Butler, Judith. 1989. Foucault and
the Paradox of Bodily Inscriptions.
Journal of Philosophy 86 (11):
601–607.
Boehm, Christopher. 1984. Blood
Revenge: The Enactment and
Management of Conflict in Montenegro
and Other Tribal Societies.
Philadelphia: University of
Pennsylvania Press.
Bouffard, Leanna. 2010. Exploring
the Utility of Entitlement in
Understanding Sexual Aggression.
Journal of Criminal Justice, 38(5):
870–879.
Bracewell, Wendy and Alex
Drace-Francis. 2009. Balkan
Departures: Travel Writing from
Southeastern Europe. Oxford, New
York: Berghann Books.
Brownmiller, Susan. 1975. Against
Our Will: Men, Women and Rape. New
York: Simon and Schuster.
---1994. Making Female Bodies the
Battlefield. In Mass Rape: The War
Against Women in Bosnia-Herzegovina,
ed. Alexandra Siglmayer (180-182).
Lincoln and London: University of
Nebraska Press.
Buturović, Amila and Irvin Cemil
Schick. 2007. Women in the Ottoman
Balkans: Gender, Culture and
History. New York: I.B. Tauris & Co
Ltd.
Carr, Joetta and Karen M. VanDeusen.
2004. Risk Factors for Male Sexual
Aggression on College Campuses.
Journal of Family Violence 19 (5):
279–289.
Copelon, Rhonda. 1995. Gendered War
Crimes: Reconceptualizing Rape in
Time of War. In Women's Rights,
Human Rights: International Feminist
Perspectives, eds. Julie Peters and
Andrea Wolper (197–214). New York:
Routledge.
Cockburn, Cynthia. 1998. The Space
Between Us: Negotiating Gender and
National Identities in Conflict.
London: Zed Books.
--- 2007. From where we stand: War,
Women's Activism and Feminist
Analysis. London: ZED Books.
Davis, Jones. 1977. The People of
the Mediterranean: An Essay in
Comparative Social Anthropology.
London: Routledge.
Denich, Bettie. 1974. Sex and Power
in the Balkans. In Women, Culture,
and Society, eds. Michelle Rosaldo
and Louise Lamphere (243–262).
Stanford: Stanford University Press.
Djajić, Horvath Aleksandra. 2011. Of
Female Chastity and Male Arms: The
Balkan Man-Woman in the Age of the
World Picture. Journal of the
History of Sexuality 20 (2):
358–381.
Drakulić, Slavenka. 2005. They Would
Never Hurt a Fly: War Criminals on
Trial in the Hague. London: Pinguin
Publishing Group.
---2010. How We Survived Communism
and Even Laughed. London: Vintage
Durham, Marry Edith. 1928. Some
Tribal Origins, Laws and Customs of
the Balkans. London: George Allen &
Unwin.
Foucault, Michel. 1978. History of
Sexuality, Vol. 1. New York:
Pantheon Books.
Gilboa, Dahlia. 2001. Mass Rape, War
on Women. Available at:
http://www.scrippscol.edu/ (last
accessed: 7 December 2014).
Gutman, Roy. 1993. A Witness to
Genocide. New York: Macmillian
Publishing Company.
Hald, Gert M., Neil M. Malamuth and
Carlin Yuen. 2009. Pornography and
Attitudes Supporting ViolenceAgainst
Women: Revisiting the Relationshipin
Nonexperimental Studies. Aggressive
Behaviour 35: 1–7.
Heberle, Renee. 1996. Deconstructive
Strategies and the Movement against
Sexual Violence. Hypatia: Women and
Violence 11 (4): 63–76.
Helms, Elissa. 2006. Gendered
Transformation of State Power:
Masculinity, International
Intervention, and the Bosnian
Police. Nationalities Papers 34 (3):
343–61.
---2013. Innocence and
Victimhood: Gender, Nation, and
Women's Activism in Postwar
Bosnia-Herzegovina. Madison: The
University of Wisconsin Press.
Helsinki Watch. 1993. War crimes in
Bosnia and Herzegovina. New York:
Helsinki Watch, a division of Human
Rights Watch.
Henderson, Holly. 2013. Feminism,
Foucault, and Rape: A Theory and
Politics of Rape Prevention. Journal
of Gender, Law & Justice 22 (1):
225–253.
Hirschfeld, Magnus. 1941. The Sexual
History of World War. New York:
Cadillac Publishing.
Kašić, Biljana. 2005. The Spatiality
of Identities and Sexualities: Is
»Transition« a Chellenging Point at
All? In Sexuality and Gender in
Postcommunist Eastern Europe and
Russia, eds. Alexandra Štulhofer and
Theo Sandfort (95–102). New York:
Haworth Press.
Kaufman, Joyce P., and Williams P.
Kristen. 2007. Women, the State, and
War: A Comparative Perspective on
Citizenship and Nationalism.
Lanhman, MD: Lexington Books.
Kesić, Vesna. 1994. Response to
Turning rape to Pornography. Off Our
Back 24 (1): 10–11.
Kinsey, Alfred, Wardell Pomeroy and
Clyde, Martin. 1948. Sexual
Behaviour in the Human Male.
Philadelphia: Saunders.
Knežević, Anto. 1996. The Woman in
the Eyes of Patriarchal Male
Refugees: An Analysis of Some
Recently Created Bosnian Folk Songs.
Department of Philosophy, University
of Zagreb, unpublished MS.
Levin, Eve. 1989. Sex and Society in
the World of the Orthodox Slavs,
900-1700. Ithaca: Cornell University
Press.
Lewis, Linwood J. 2006. Sexuality,
Race and Ethnicity. In Sex and
Sexuality, eds. Richard D. McAnulty
and M. Michele Burnette (229–265).
Westport: Praeger Publishers.
MacKinnon, Catharine. 1994. Turning
Rape into Pornography: Postmodern
Genocide. In Mass Rape: The War
Against Women in Bosnia-Herzegovina,
ed. Alexandra Stiglmayer, Lincoln
and London: University of Nebraska
Press (73–81).
Malamuth, Neil M., Tamara Addison
and Mary Koss. 2000. Pornography and
Sexual Aggression: Are There
Reliable Effects and Can We
Understand Them? Annual Review of
Sex Research 11: 26–91.
Marić, Jovan. 1998. What Kind of
People Are We Serbs? Contribution to
the Characterology of the Serbs.
Beograd: J.Maric.
Mayer, Tamar. 2000. Gender Ironies
of Nationalism Sexing the Nation.
London: Routledge.
Moore, Monica M. 2002. Behavioral
Observation. In The Handbook for
Conducting Research on Human
Sexuality, eds. Michael Wiederman
and Bernard E. Whitley, Jr.
(113–137). Mahwah,NJ: Erlbaum.
Nagel, Joane. 2003. Race, Ethnicity,
and Sexuality: Intimate
Intersections, Forbidden Frontiers.
New York, Oxford: Oxford UP.
Olujić, Maria B. 1998. Embodiment of
Terror: Gendered Violence in
Peacetime and wartime in Croatia and
Bosnia-Herzegovina. Medical
Anthropology Quarterly 12 (1):
31–50.
Parin, Paul. 1994. Open Wounds:
Ethnopsychoanalytic Reflections on
the Wars in the Former Yugoslavia.
In Mass Rape: The War against Women
in Bosnia-Herzegovina, ed. Alexandra
Stiglmayer (35–53). Lincoln:
University of Nebraska.
Plaza, Monique. 1981. Our Damages
and Their Compensation Rape: The
will not to know of Michel Foucault.
Feminist Issues 1 (2): 25–35.
Rejali, Darius. 1996. After Feminist
Analyses of Bosnian Violence.
Available at: http://
academic.reed.edu/poli_sci/faculty/rejali/articles/bosnia96.html
(last accessed: 6 June 2014).
Salzman Todd. 1998. Rape Camps as a
Means of Ethnic Cleansing:
Religious, Cultural, and Ethical
Responses to Rape Victims in the
Former Yugoslavia. Human Rights
Quarterly 20 (2): 348–378.
Schick, Irvin Cemil. 2007. Christian
maidens, Turkish ravishers: the
sexualization of national conflict
in the late Ottoman period . In
Women in the Ottoman Balkans:
Gender, Culture and History, eds.
AmilaButurović and Irvin Cemil
Schick. New York: I.B. Tauris & Co
Ltd.
Seidman, Steven. 2003. The Social
Construction of Sexuality. New York:
W.W. Norton & Company, Inc.
Simič, Andrei. 1983. Machismo and
Cryptomatriarchy: Power, Affect and
Authority in the Contemporary
Yugoslav Family. Ethos 11: 66–86.
Simić, Olivera. 2012. Challenging
Bosnian Women’s Identity as Rape
Victims, as Unending Victims: The
‘Other’ Sex in Times of War. Journal
of International Women’s Studies 13
(4): 129–142.
Skjelsbaek, Inge. 2012. The
Political Psychology of War Rape.
Studies from Bosnia and Herzegovina.
London and New York: Routledge.
Snyder, Cindy S., Wesley J. Gabbard,
J. Dean May and NihadaZulcic. 2006.
On the Battleground of Women's
Bodies: Mass Rape in
Bosnia-Herzegovina. Affilia: Journal
of Women and Social Work 21 (2):
184–195.
Stein Erlich, Vera. 1966. Family in
Transition: A Study of 300 Yugoslav
Villages. Princeton, NJ: Princeton
University Press.
Stiglmayer, Alexandra. 1994. Mass
Rape: The War against Women in
Bosnia-Herzegovina. Lincoln and
London: University of Nebraska
Press.
Sudman Seymour, Norman M. Bradburn
and Norbert Schwartz 1996. Thinking
about Answers: The Application of
Cognitive Processes to Survey
Methodology. San Francisco:
Jossey-Bass.
Todorova, Maria. 2009. Imagining
Balkans. Oxford: Oxford University
Press
Tourangeau, Roger, Lance J. Rips and
Kenneth Rasinski. 2000. The
Psychology of Survey Response.
Cambridge: Cambridge University
Press.
United Nations. 2013. Background
Information on Sexual Violence used
as a Tool of War. Available at:
http://www.un.org/en/preventgenocide/rwanda/about/bgsexualviolence.shtml
(last accessed: 8 December 2014).
UNFPA. 2010. Dealing With a Legacy
of Rape and Torture in Bosnia and
Herzegovina. Available at:
http://www.unfpa.org/public/site/global/lang/en/pid/6792
(last accessed: 20 april 2012).
Wolfe, Lauren. 2012. Gloria Steinmen
on Rape in War, its Causes, and How
to Stop it: What the World can do
about Sexual Violence in Conflict.
Available at:
http://www.theatlantic.
com/international/archive/2012/02/gloria-steinem-on-rape-in-war-its-causes-and-how-to-stop-it/252470/
(last accessed: 1 May 2015).
Woodward, Susan L. 1985. The Rights
of Women: Ideology, Policy, and
Social Change in Yugoslavia. In
Women, State, and Party in Eastern
Europe, eds. Sharon L. Wolchik and
Alfred G. Meyer (234–254). Durham,
NC: Duke University Press.
Žarkov, Dubravka. 2000. Feminist
self/Ethnic self: Theory and
Politics of Women’s Activism. In War
Discourse, Women's Discourse: Essays
and Case-Studies from Yugoslavia and
Russia, ed. Svetlana Slapšak
(167–194). Ljubljana: Topos.
---2007. The Body of War: Media,
Ethnicity, and Gender in the
Break-up of Yugoslavia. Durham: Duke
University Press.
Žikić, Biljana. 2009. Dissidents
Liked Pretty Girls: Nudity,
Pornography and Quality Press in
Socialism. Medij, Istraz 16 (1):
73–95.
|