|
Žene su
ženstvene./ Muškarci su pravi
muškarci.
Buldožer
- Žene i muškarci, 1980.
Analiza slučaja 2
Ovaj tekst je
pokušaj mišljenja genealogije
socijalističke maskulinosti,
preglednog, ali nužno nepotpunog
problematizovanja konstituisanja
muškosti pre i tokom jugoslovenskog
socijalizma. Na narednim stranicama
ću se, kako primećuje Tatjana Greif,
posvetiti »istraživanju odnosa među
polovima (...) u lokalnom i
partikularnom obliku, s
kontekstualnom pozadinom odnosa
moći« (Greif 2007: 36). Pitaću se,
znači, kako se militantna
socijalistička muškost, prvenstveno
u okviru najjugoslovenskije
institucije, odnosno Jugoslovenske
narodne armije (dalje, JNA),
ustoličuje na trajektoriju
istorijske hijerarhije društvenog
pola, odnosno kakvu je ulogu zapravo
imala unutar jugoslovenske
heteronormativnosti, jer je režim
vojnikovanja i konstituisanje
pripadajuće muškosti, zavisio od
kulturnog okruženja u vremenu i
prostoru. Specifičnost
jugoslovenskog socijalizma je ležala
zapravo, u obaveznom regrutovanju u
izuzetno inkluzivnu instituciju,
što, naravno, nije nešto od
univerzalnog značaja, u najboljem
slučaju, navodi nas na pretpostavku
da uspostavljanje nacionalne države
i vojske idu ruku pod ruku u
konstituisanju hegemone muškosti.saj
je režim vojaščine in vzpostavljanje
pripadajočih moškosti odvisno od
kulturnih okolij v času in prostoru.
Specifika jugoslovanskega socializma
je tičala pravzaprav v obveznem
naborništvu izjemno inkluzivne
institucije, kar seveda ni nekaj
univerzalnega, kvečjemu nas napelje
k predpostavki, da vzpostavljanje
nacionalne države in vojaščina
gresta z roko v roki pri
konstruiranju hegemone moškosti.
Tekst će se
posebno koncentrisati na
Jugoslovensku narodnu armiju, a u
više navrata moraću da posegnem malo
dublje u istorijsku torbu, jer
zametke dominantne (socijalističke)
muškosti u vojnom dispozitivu možemo
uočiti već tokom Prvog i Drugog
svetskog rata, ako ne i ranije.
Nakon istorijske vinjete, posvetiću
se konstruisanju dominantnih
kulturnih uzora militantne muškosti
i s njima povezanim odnosima moći
među društvenim polovima,što će me
neizbežno voditi do razmišljanje o
razdvojenoj hegemonističkoj muškosti
tokom socijalizma. Umesto zaključaka
o nekakvoj monolitnoj vojničkoj
muškosti u JNA, radije razmatram
heterogene prakse vojničke kulture u
JNA, uključujući one kod kojih je,
preuzimanjem temporalnih uzora
nehegemone muškosti, dolazilo do
privremenog uspostavljanja
institucionalizovanog reda među
polovima.
U istraživanju se
oslanjam na literaturu, za koju ćemo
brzo ustanoviti da su analitička
pitanja u većini adresirana
prvenstveno s feminističke pozicije
i u procep stavljaju prvenstveno
konstituisanje ženskih uloga tokom
socijalizma. U priloženom tekstu
želim adresirati i »drugu« manje
istraživanu stranu socijalističke
heteronormativnosti. Kako kostatuje
Monique Wittig, »binarna omeđenost
pola potrebna je za reprodukciju
ciljeva političke ekonomije
heteroseksualnosti (...), gde je
biološki pol naturalizovana
politička kategorija koja društvo
utemeljuje kao heteroseksualno«
(videti, Gref, 2007:41; prim. Nagel
2001). Da bih neke pasuse i
potkrepio, služim se i empirijskim
detaljima iz etnografske građe
(opremljeni su navodnicima i
napisani su u kurzivu), koju sam
napabirčio tokom poslednjih godina
prvenstveno u Sloveniji (cf. Abram
2013) dok sam proučavao
višedimenzionalnost implikacija
tetovaža u JNA. Glavninu etnografije
čine razgovori vođeni s bivšim
pripadnicima JNA od približno 20
polustruktuiranih intervjua, a dalje
u tekstu citiram samo neke kratke
izjave sagovornika, koje su
obeležene s navodnicima i napisane u
kurzivu. Većina sagovornika je
želela ostati pod plaštom
anonimnosti, pa zbog toga
izostavljam njihova lična imena kad
ih doslovno citiram.Glavnino
etnografije sestavljajo vodeni
pogovori z bivšimi pripadniki JLA,
od približno dvajsetih
polstrukturiranih intervjujev v
nadaljnjem besedilu citiram samo
nekatere kratke izjave sogovornikov,
ki so opremljene z narekovaji in
postavljene v kurzivo. Večina
sogovornikov je želela ostati
ogrnjena v plašč anonimnosti, zato
njihova osebna imena pri dobesednem
navajanju izpuščam.
Kratak opis propisa za regrutovanje
u vojsku
Nastanak arhetipa
muškarca kao branitelja od
(vrebajuće) spoljne opasnosti tokom
istorije druge Jugoslavije preuzima
Berdak (2013), počinjući od
antifašističkog pokreta, kad je
došlo do prve masovne mobilizacija
muškaraca i žena..moških in žensk i
zasadio mit o nepostojanju
pacifizma, mit, koga su potom kanali
popularne kulture (partizanski
filmovi i romani, u prvom redu)
često reafirmisali. Prema procenama
istoričara i istoričarki,
Narodnooslobodilačkoj borbi se
aktivno priključilo oko 100.000
žena, 25.000 ih je tokom borbi
poginulo, 40.000 ih je bilo ranjeno,
dok ih je približno samo 2000 dobilo
oficirski čin (Oakley u Hearn, 2003:
xii, Jancar –Webster, 1999:70).
Prosečan udeo žena u slovenačkim
partizanskim jedinicama je sve vreme
bio približno isti – četiri odsto
(Bernik, 2002: 110; Križnar, u
Bernik 2001: 176). Među partizankama
u Sloveniji ih je između 1941-1943,
najviše bilo među borcima (35,22
odsto), ostale su bile raspoređene u
sanitetu (22,48 odsto), komandama,
uglavnom nižeg ranga (13,36 odsto),
kuvarica i sekretarica je bilo 7,70
odsto, politkomesara 5,50 odsto, a
ostale su bile intendantkinje,
švalje, šifrantkinje, kurirke,
pralje, odnosno obaveštajke (Bernik,
2001: 204).
Reprezentacije
polova u (polu)prošlosti se, naravno
ne zbivaju u nekakvom
društveno-političkom vakuumu,
različite ideologije ih u
sadašnjosti konstruišu retrogradno,
unatrag ih nastoje uspostaviti i
uvesti tvrdoglavo objašnjavajuće
šeme u prošlosti (engenderig the
past). (Greif, 2007: 45; 47). Iako
se s tom pretpostavkom Berdakove
delimično mogu složiti, trebalo bi,
ruku na srce, priznati da vojnički
poziv (tako i partikularno i lokalno
konstruiranje maskulinosti),
svejedno ima nešto dužu bradu.
Konkretno, za naše istraživanje to
znači vraćanje u vreme pre
Narodnooslobodilačke borbe.
U Sloveniji se
vojnčki poziv istrajno usidrio u
jeziku. Od ustanovljenja najamničkih
vojski u XIV veku, su se, recimo,
tokom vrcanja hegelovskih pijanih
strela duha, neki mladići, i ne
znajući, upisivali u »žold«
(vojnikovanje). Najmodavci naime,
nisu momke regrutovali samo s
uobičajenim dobovanjem, već su im
proces regrutacije »olakšavali« s
novcem, kao i s različitim
alkoholnim tvarima. Otuda potiče
izraz žolnir i soldat za vojnika,
jer su najamnici primali platu –
žold, odnosno soldo (novac, na
italijanskom) (Kumer, 2006; 159-160;
1992: 12). Vojnici najamnici su se
mogli prijaviti na određen broj
godina, a mogli su se sudbinski
upisivali za ceo život.
Sve od 1771.
godine, kad je carica Marija
Terezija zakonom uvela opštu vojnu
obavezu za sve sposobne državljane
(oslobpđeni su bili oženjeni i, u
porodici jedini sposobni za posao),
pa do 1802. godine, se taj osećaj
fatalizma zbog doživotne pripadnosti
oružanim snagama mogao čvrsto
održati. Doživotna vojnička služba
je te godine ukinuta i skraćena na
10 godina, za konjicu na 12, i 14
godina za artiljeriju. Između 1811,
i 1845, trajala je jednako, 14
godina. Sledeća veća vojna reforma
se našla na dnevnom redu 1845.
godine, kad je car Ferdinand
ograničio vojnikovanje na selektivno
osmogodišnje trajanje (u stvarnosti
se zbog prazne carske kase nije
služilo više od dve, tri godine). Od
1866. godine je opšta vojna obaveza
uvedena carskom uredbom, a tek 1868.
godine, konačno i zakonom koji je
znatno skratio vojničku obavezu.
Tako do Prvog svetskog rata služenje
u oružanim snagama traje u načelu1
tri godine (Kumer, 1992: 15; 2006:
161; Klobučar, 2012: 35; Štergar,
2004: 20; 32). Po mišljenju
istoričara Roka Štergara,
smanjivanje dezerterstva, skrivanja,
izigravanja i drugih oblika
izbegavanja vojne obaveze, ne može
se pripisati skraćivanju vojne
obaveze za tri petine, već se
ključni razlog nalazi u povećanju
efikasnosti državnog policijskog
aparata, konkretno žandara (Štergar
2004: 32).
Ako preskočim
period Drugog svetskog rata, JNA je
prošla značajne transformacije kad
je reč o trajanju vojnog roka, a
ovom prilikom preuzimam (po, Kolar,
2005: 53-7) samo neke bitne međaše i
novine. Trajanje vojnog roka najpre
propisuje Zakon o vojnoj obavezi
državljanja Federativne Narodne
Republike Jugoslavije (FNRJ) 1946.
godine, kojim se propisuje trajanje
roka na dve godine, s izuzetkom
avijacije i tenkovskih jedinica (tri
godine) i ratne moranarice (četiri
godine).
Savezna narodna skupština donosi
1955. godine Zakon o narodnoj
odbrani koji određuje trajanje
vojnog roka na dve godine, osim za
mornaricu (tri godine), kao i za one
sa završenom srednjom školom (18
meseci) i 12 meseci za one sa
završenom višom školom, fakultetom,
ili završenom školom za rezervne
oficire i položenim ispitom za
rezervnog potporučnika.
Godine 1961, proglašen je Zakon o
izmenama i dopunama Zakona o
narodnoj odbrani kojim je služenje
vojnog roka u mornarici skraćeno sa
tri na dve godine. Godine 1964,
Zakonom o narodnoj odbrani trajanje
vojnog roka skraćeno je na 18
meseci, s izuzetkom ratne za koju je
i dalje trajao 24 meseca.
Proglašenjem Zakona o izmenama
Zakona o vojnoj obavezi 1972. godine
trajanje vojnog roka je ponovo
skraćeno, ovog puta na 15 meseci za
opšte obveznika i 18 meseci za ratnu
mornaricu.
Usvajanjem
poslednjeg Zakona o vojnoj obavezi,
1980. godine, služenje vojske se
skraćuje s 15 na 12 meseci za
regrute koji su bili jedini
hranitelji porodice. Zakon je uveo i
promene za upisane na fakultete,
odnosno za one s visokom ili višom
školom, jer se vojska mogla služiti
u dve faze – u prvom delu (12
meseci) nakon završetka srednje
škole i u drugom delu (tri meseca)
nakon prestanka statusa studenta,
najkasnije do napunjene 24 godine
starosti. Godine 1983, taj je zakon
dopunjen tako da je regrut slan na
služenje vojnog roka koji će isteći
početkom sledeće studentske godine
na visokoj, ili visokoškolskoj
instituciji (Kolar 2005: 53-7).
Letimičan prelet
preko regulisanja regrutovanja u
vojsku, u prošlosti stavlja do
znanja, da je vojnikovanje i nekada
bilo vezano za konstrukciju
partikularno omeđenih
maskulinosti.Već feminističke
analitičarke perioda jugoslovenskog
socijalizma dokazuju kako se
uspostavljao politički i medijski
diskurs o muškarcima kao vojnicima
Berdak (2013: 40), recimo, proizlazi
iz pretpostavke, da je
reprezentacija takvog »prirodnog
stanja« i odnosi među polovima su
svoju legitimnost gradili na
neophodnosti pozivanja muškaraca na
služenje vojnog roka, s čime se
ponavlja istorijski i kulturni model
Jugoslavije, prema kome su muškarci
portretisani kao zaštitnici, odnosno
branitelji. Kako sam već naznačio,
mogli bismo slične konstatacije
tražiti i u predjugoslovenskom
periodu, ali bi zadatak te vrste
nadilazio cilj ovog teksta. prelet
preteklih regulacij vojaškega
rekrutiranja naj daje vedeti, da je
vojaščina že od nekdaj vezana na
konstrukcijo partikularno
uprostorjenih maskulinosti. Že
feministične raziskovalke za obdobje
jugoslovanskega socializma
dokazujejo, kako se je vzpostavljal
politični in medijski diskurz o
moških kot vojakih. Berdak (2013:
40) denimo izhaja iz predpostavke,
da je reprezentacija takšnega
»naravnega stanja« in razmerij med
spoli svojo legitimnost gradila na
nujnosti vpoklicanosti moških v
služenje vojaščine, s čimer se je
ponovil zgodovinski in kulturni
vzorec Jugoslavij, po katerem so
moški portretirani kot zaščitniki
oziroma branilci. Kot sem nakazal
zgoraj, bi lahko podobne ugotovitve
iskali tudi v predjugoslovanskim
obdobjem, a bi tovrstna naloga
presegla namen dotičnega besedila.
Politike muškosti
Socijalistička
Jugoslavija, s obaveznim vojnim
rokom za muškarce nije samo
perpetuirala koncept masovne
mobilizacije i Damoklovog mača u
rukama spoljnog neprijatelja.
Starosnu granicu ideološke
indoktrinacije, omniprezentnu
paranoju o spoljnom napadu
neprijatelja i uspostavu
heteronormativnog dispozitiva
protegnula je na celo društveno
telo.
Vojno-odbrambeno
vaspitavanje omladine je bilo
brižljivo planirano i redovno
sprovođeno, a aktivnosti su često
uključivale i devojčice, poput, na
primer, u osposobljavanju u osnovnim
i srednjim školama (za
osnovnoškolarce je bilo previđeno
70, a za srednjoškolce 135 časova
osposobljavanja u okviru predmeta
Odbrana i zaštita), 20-dnevnom
osposobljavanju sve vanškolske
omladine, osposobljavanju na višim
školama i fakultetima (predmet
Opštenarodna odbrana – ukupno 120
časova), dobrovoljnom
osposobljavanju mladih u
Teritorijalnoj odbrani i slično
(Garb, 2002: 128-9). Nakon 1970.
godine u osnovne škole su uvedene i
lekcije prve pomoći (Bašić, prema
Berdak, 2013: 40). Sagovornik se,
recimo, prisećao, kako su tokom prva
dva razreda srednje škole, u sklopu
odbrambenog vaspitanja u okviru
predmeta Odbrana i zaštita, morali
da pucaju iz puške M48, koja je bila
Zastavina kopije nemačke »mauzerke«
(model Mauser M24). U kolektivnom
sećanju pripadnika i pripadnica
bivše Socijalističke Federativne
Republike je još uvek ukotvljena
indikativna, predsmrtna rečenica
vrhovnog komndanta jugoslovenske
vojske Josipa Broza: »Radimo, kao da
će mir trajati 100 godina, a
pripremajmo se kao da će rat biti
sutra«.
Po dominantnom
kulturnom modelu, muškarac nije
dugovao svoje telo samo državi (već
po definiciji, bio je centralno telo
patrijarhalnosti), već i zajednici
koja je procenu o kompatibilnosti
integracije u nju, zasnivala na
osnovu njegovog uspešnog odlaska u
JNA i na sposobnosti da ga s uspehom
izdrži. Mogu da rizikujem s
konstatacijom da u vreme kad su
klasični običaji i navike (seoske)
zajednice, s kojima se pojedinac
rastao i stupio i novu društvenu
grupu (Van Gennep, 1960), počeli da
slabe, ako već nisu u potpunsti
iščilili u sklopu društvenih odnosa
koji su se menjali
(industijalizacija unutrašnjosti,
povećana mobilnost s motorizovanjem
itd), vojna regrutacija u
socijalističkoj Jugoslaviji se
ponovo uspostavila kao rekvizit
inicijacije (seoske) zajednice.
Tako se ponegde,
još od svetskih ratova dalje, znali
za organizovanu »putovnicu« za
vojsku, poznatiju po germanizovanom
štelnuga (takođe i štlnga; na
nemačkom »Stellung«, regrutacija), a
ponegde se koristi i izraz
vestirenga (na nemačkom »visitiern«,
precizno istražiti, kontrolisati,
odnosno »Visite«, vizita). Oba su
termina označavala regrutaciju –
odnosno utvrđivanje zdravstvenih i
opštih sposobnosti vojnih obveznika
– koji je obavezno bio praćen
slavljeničkim obredima seoske
zajednice. Budući vojnici bi se
okupili oko zaprežnog vozila
(kasnije su ih istisnuli traktori s
prikolicama), okićenog cvećem i
krep-papirom, što je bila umetnička
kreacija ženskih ruku i, odvezli se
do najbliže vojne ispostave na
preuzimanje vojničke knjižice.
Ishod izvođenja
regrutnih običaja nije bila samo
neka predfaza razdvajanja mladosti
od života odraslih. Regrutacija je
istovremeno, razdvajala
centripetalno, iznutra, na potvrđene
i nepotvrđene; na muškarce sposobne
za služenje vojnog roka i na one
koji zadatku nisu dorasli zbog
zdravstvenog stanja, telesne mane,
ili drugih sličnih
(»opravdavajućih«) razloga. »Počast
vojničke službe (...) je prema vani
najbolje isticao običaj, da se
prihvaćenim, 'potvrđenim' regrutima,
odbačeni pitomci morali da daju sve
što su kao ukras imali na glavi.
Zbog podsmehivanja nepotvrđenim
vojnicima, prilikom regrutacija
dolazilo je do tuča, koje su u dosta
slučajeva imali i smrtni ishod«
(Klobučar, 2012: 35). Važnosti
štelunga prisećao se i sagovornik iz
Ljubljane: On je inače bio seoski
muzikant s harmonikom i pričao mi je
da je, kad su išli u Prvi svetski
rat na 'štelungu', regrutacija se
tada (odvijala) u selu... onoga koji
nije išao na 'štelungu' celo selo
osuđivalo. 'Štelunga' je, na neki
način, bila kruna za porodicu. To je
bila čast za porodicu«. Nepotvrđeni
regruti su važili za društvene
izopštenike, u upotrebi je bila za
njih prezriva oznaka »kripl
bataljon«, odnosno hromi bataljon. U
upotrebi su bilie i drugi izrazi
prezira. Kolarov (2005: 71) otac,
recimo navodi, da su momke koji nisu
služili vojsku, nazivali škartom,
znači, neupotrebljivim materijalom,
odnosno, u odnosu na društvene
funkcije bili su predstavljeni kao
nekvalitetan (ženidbeni) materijal.
Čak je i Rečnik slovenačkog
književnog jezika sačuvao istu
definiciju škarta, odnosno »regruti
koji na regrutaciji nisu potvrđeni«.
O ismejavanju onih koji nisu mogli
da služe vojsku, odnosno nisu
»postali« muškarci, svedoči i, već i
među austrijskim vojnicima prepevana
pesma, u kojoj postoji stih: »škart
neka ostane kod kuće«.
Hegemonska muškost građana u
uniformi
Upravo je čast u
kombinaciji s vojskom odigrala važnu
ulogu u oblikovanju modaliteta
muškosti.2 Rok Stergar za period
krajem XIX veka, piše o strogom
kodeksu časti koji je muškarce
razvrstavao na dva nejednako vredna
pola. Na jednom su velikom većinom
prednjačili oni koji nisu imali
odgovarajuće obrazovanje, nisu bili
na visokim društvenim položajima,
ili nisu imali takve pretke. Na
drugoj strani je bila grupa sa svim
tim upravo nabrojanim kriterijumima.
Među njima su bili oficiri, koje je
kodeks časti obavezivao i uzdizao iz
običnih muškaraca u džentlmene, dok
prva grupa nije bila u mogućnosti da
pruži zadovoljštinu na viteški
način, s oružjem. Gubljenje časti je
značilo i gubitak poziva i, s time,
i gubitak pripadnosti društvenoj
eliti, zbog čega je mnogo
profesionalnih oficira s korenima u
nižim društvenim slojevima bilo
dodatno osetljivo na svoju čast.
Branili su se svim sredstvima i nisu
sebi dozvoljavali bilo kakav javni
eksces (recimo, uvrede) od
pripadnika nižeg staleža (Stergar,
2004: 84). Austo-ugarska vojska je
sve do Prvog svetskog rata u životu
očuvala još jedan običaj, u kome se
u četvoro očiju vitlalo oružjem –
dvoboj. Dok je društvo već tada
oštro problematizovalo praksu i
običaj duela, vojska se okrživala
sopstvenim posebnostima, sa sve
dvobojima (Stergar, 2004: 192).
Ako se sa
ekskurzije u XIX vek vratim na
postupak regrutne komisije za
utvrđivanje zdravstvenog stanja
regruta i opšte fizičke sposobnosti
- iako se odvijao iza zatvorenih
vrata, rezultat se na kraju
objavljivao javno. Potvrda je tako,
sa simboličnim postupkom,
objavljivana pre celom zajednicom.
Potvrđeni nisu bili više samo
regruti, jer su postali gotovo
vojnici i muškarci. Zadovoljavajuće
zdravstveno stanje je prejudiciralo
dvostruko potvrđivanje potvrđenih:
da ti sposobni muškarci mogu
rukovati oružjem i da su znači,
podobni za vojsku, kao i da imaju
adekvatne kvalifikacije za
dostizanje nekakvog linearnog
triptiha:
prosidbba-brak-porodica.
Ideološke
implikacije se mogu razvijati i
dalje: gore navedeno je u skladu s
matricom po kojoj potvrđeni muškarac
reprodukuje zdrav nukleus
patrijarhalne porodice (pod uslovom
da se, naravno, vojnik uopšte vrati
kući u jednom komadu) i da je, sa
svojim stečenim vojničkim
sposobnostima, fizičkom
kompetencijom i korpulencijom štiti
od spoljnih pretnji.3 Muškarac kao
ahetip branitelja domovine, nosio je
tako na ramenima primat zaštite i
autoriteta (hranitelj/lovac i
gospodar), dok je žena kao biološka
rodilja patrie imala pasivnu i
submisivnu ulogu savesnog pomagača
muškarcu, koja brine o domaćem
ognjištu i odgaja porodicu.
»Karakteristika nacionalizma je da
svakome propisuje njegovo mesto,
bilo muškarcu bilo ženi (...); svako
mešanje kategorija značilo bi haos i
gubitak kontrole. Ključno su jasne i
distinktivne uloge« (Greif, 2007:
142) Nepotvrđeni su predstavljali
čisti funkcionalni antipod
hegemonskoj muškosti, simbolički
gledano, nisu bili samo fizički
impotentni, već isto tako i
politički. Zbog »nedostatka«
muškosti, nisu se mogli
(samo)ostvariti kao »građani u
uniformi«. Homi K. Bhabha tu vezu
između muškosti i nacionalizma za
amor patrie, koja nije bila ništa
drugo nego »falusna identifikacija u
služenju narodu«. (Bhabha 1995: 95).
Prema toj
koncepciji je prevlast muške uloge
postavljena u spoljnu sferu
(plaćenog) produktivnog rada unutar
države (politika, privreda, vojska),
dok je, sa zidovima domaćinstva
ograđena žena bila redukovana na
neplaćenu reproduktivnu ulogu (i
rad!) rodilje, majke i žene. Setimo
se samo notorne Klauzevicove teze da
je rat (i rekao bih, i vojska) samo
nastavak politike drugim sredstvima.
Cinično rečeno, na istoku ništa
novo: polis je važio za ekskluzivni
prostor muškaraca, samo što je model
mukarac-državljanin i muškarac-lovac
nasledio, ili, bolje rečeno, dopunio
model muškarca-vojnika. U krajnjoj
instanci, nacionalna država je ipak
muskularna institucija, gde se
državne organizacione prakse
struktuiraju u odnosu na
reproduktivnu sferu (Connell, 2012:
114). Ništa preterano drugačije nije
bilo unutar partizanskog ratovanja u
Sloveniji, jer su mnoge partizanke,
umesto borbenog, imale status
militarizovanih civilistkinja, koje
su uglavnom obavljale tradicionalne
 ženske poslove i aktivnosti; samo ih
se 35 odsto (moglo) aktivno latiti
oružja, a rukovodeći položaji su
takođe, gotovo ekskluzivno bili
rezervisani za muške saborce
(Bernik, 2002: 112; prim.
Jancar-Webster, 1999: 71-4).
Posleratni
jugoslovenski socijalizam (posebno
tokom prvih 20 godina) nastavlja s
političkom, kulturnom i simboličkom
instrumentalizacijom žena4 - njihova
prava, vidljivost, politička
participacija i simboli moći su bili
svuda prisutni, ali, kad su
ideološke napetosti popustile i
afirmisao se liberalni mentalitet,
paradoksalno, patrijarhalni diskurs
je dobio svež vetar u jedra
(Slapšak, 2008: 98). O tome gorljivo
svedoči, 1943, ustanovljeni,
Antifašistički front žena (AFŽ):
iako je ta društeno-politička
organizacija pri kraju rata brojala
približno sto puta više članica nego
Komunistička partija, raspuštena je
1952, i od tada su žene u
socijalističkom režimu mogle da
dobiju samo reprezentativne i
simbolične (tipične) uloge (Slapšak,
2008: 98-99; prim. Slapšak, 2000:
32-6; Ramet, 1999).
Naturalizacija maskulinog i
hegemonska moškost
Tokom perioda od
najmanje poslednjih 70 godina
perpetuirana je dominantna uloga
polova i tradicionalnog odnosa moći
između drušvenih polova, uključujući
partilinearnost i partilokalnost,
kad svojinu i moć poseduju muškarci:
muškarac predstavlja naslednog
nosioca moći (arhetipovi lovca,
vojnika, borca, junaka, oslobodioca)
koji rukuje oružjem (najpre sabljom,
kasnije puškom), a žena mu je, kao
glavi porodice subordinirana,
objektivizovana je i posvojena
(arhetip za kuću vezane majke,
domaćice, uzgojiteljice i žene).5
»Savremene interpolacije žena u
majke i supruge događaju se zajedno
s formiranjem savremenih nacionalnih
država« (Rener i Ule, 1998: 104).6
Drugim rečima, reč je o procesu
naturalizacije odnosa između tačno
određenih, maskulinim i feminimim
unutar konstrukcije socijalističke
nacionalne države. Društvena
koncepcija vojnika je još dodatno
učvrstila tu asimetriju, jer ga se
smatra »građaninom u uniformi«
(pripada mu građansko pravo biti
voljen i voleti [Kolar, 2005: 53]),7
dok je koncepcija žene u toj
mitološkoj konstelaciji sužena na
demistifikovan »biološki
razmnožavalac naroda« (Sofos, 1996),
koja rađanjem podmlatka države, rađa
i buduće vojnike. Kako sažima
Wilford (1998, 1998: 1), žene su
često kostruisane kao simbolični
oblik nacije, dok su muškarci
predstavljani kao njeni osnovni
agenti, koji nakon što se dosegne
suverenost države, postaju njeni
glavni korisnici. Ako gornje premise
napišem drugim rečima, muškarci su
bili postavljeni za aktivne branike
socijalističke očevine, unutar
odbranjene majke, Jugoslavije.8 Kako
svedoči zajednička fotografija
snimljena 13. avgusta 1944, u
Dobrovi, s gornjom simboličnom
koncepcijom su itekako funkcionisali
i slovenački domobrani – centralno
mesto na fotografiji zauzimaju
uniformisani domobrani s generalom
Leonom Rupnikom u sredini, a krajnje
desno fotograf hvata u objektiv
nekoliko devojaka u tradicionalnoj
narodnoj nošnji, a na zastoru je
pored orla iz domobranske kokarde
prikačen natpis MATI DOMOVINA BOG.
Za razumevanje
izgradnje militantne socijalističke
muškosti preko dispozitiva vojske,
nije dovoljna analiza konstrukcije
odnosa samo između muškaraca, unutar
te izdvojene sfere (tom ću se
zadatku posvetiti u nastavku),
analiza je iziskivala bar šire
promišljanje o tome, kako se
ugnezdila militanta sfera te vrste –
i smeštanje u istorijsku hijerarhiju
društvenog pola je bila egzemplarna
– uprkos svim pratećim društvenim
implikacijama.
Na toj tački ne može se mimo
genealogije partikularne
reprodukcije jedne od tadašnjih
muškosti. Kako tvrdi Connell, nikad
nije postojala konstantna i
univerzalna kategorija muškosti, jer
se je ona fragmentirala na
mnogovrsne muškosti, sa svim svojim
unutrašnjim protivrečnostima,
istorijskim prekidima i prostornom
pripadnošću (lokalne, regionalne,
globalne), među kojima se stalno
odvijala gramšijevska borba za
hegemonu muškost, koja bi uzdignula
jednu vrstu muškosti umesto neke
druge (Connell, 2012; Connell i
Messerschmidt, 2005). Zato
»[h]egemonu muškost […] možemo
definisati kao konfiguraciju polnih
praksi, koja personalizuje trenutno
prihvaćen odgovor na pitanje
legitimnosti patrijarhata, što
obezbeđuje (ili se tretira kao
garancija za) dominantan položaj
muškaraca i podređenost žena«.
(Connell, 2012: 199). Koncept
hegemone muškosti je zato »način za
teoretizaciju polno označenih odnosa
moći među muškarcima i za
razumevanje efikasnosti muškosti za
legitimizaciju polnog reda«
(Connell, 2012: 19).
Po Demetriu (u,
Connell i Messerschmidt, 2005,
844-5), poznata su dva oblika te
hegemonije: unutrašnju i spoljnu.
Spoljna hegemonija spada u one,
kojima sam gore već posvetio
nekoliko redaka i, reč je,
pojednostavljeno rečeno, o
institucionalizaciji nadmoći
muškaraca nad ženama.9 Unutrašnja
hegemonija moškosti odnosi se na
društvenu prevlast jedne grupe
muškaraca nad svim ostalim muškim
grupama, a odnos među njima je
dijalektički pragmatičan, jer
hegemonska muškost od ostalih
muškosti prisvaja sve što joj se
čini pragmatično upotrebljivim za
nastavak dominacije (ibid).
Pri promišljanju
heteronormativne militarizacije
socijalističkog društva, možemo
pozvati u pomoć i koncept vojničke
muževnosti koji služi identifikaciji
i objašnjavanju delovanja polno
određenih identiteta unutar
odbrambenih snaga. Uvid u literaturu
jasno pokazuje da nije moguće
govoriti o jedinstvenoj teorijskoj
definicije vojničke muškosti, ali
ipak postoji niz polno određenih
kulturnih atributa koji oblikuju
praksu vojničkog života, i taj skup
karakteristika muškog vojničkog
identiteta, u grubo, obuhvata: ponos
zbog fizičke izdržljivosti,
neemocionalnosti, agresivne
heteroseksualnosti, homofobije u
kombinaciji sa slavljenjem
homosocijabilnosti unutar grupe,
sposobnosti raspoređivanja
kontrolisane fizičke agresije i
obaveze izvršavanja naredbi
(Woodward, 2003: 44; Barrett, 1996).
Mogli bismo da kažemo da je hegemona
vojnička muževnost ultimativni oblik
instrumentalne funkcije muškosti.
Iz etnografije
mogu izvući nekoliko slika
unutrašnje hegemonije vojničke
muževnosti, koja je bila, pre sve
drugo nego unitarna i nedodirljiva.
Sagovornik, rođen 1949. godine,
ispričao je:
Sećam se jednog momka, ja sam imao
21 godinu kad sam otišao u vojsku, a
on je došao kad mu je bilo 26, 27
godina i šepao je. I svi su se
čudili, kako je došao u vojsku – jer
o tome odlučuje komisija – pa je sam
ispričao da bi bilo sramota, da nije
išao u vojsku. Zbog toga je otac, ne
znam tačno, da li potpkupio tog
lekara u komisiji, pa su mu stavili
pečat na potvrdu da je sposoban za
vojsku, da je kao regrut otišao
kući, da su ga ispratili na voz...
cela ta ceremonija. Onda, kad je
došao u vojsku, opet je bio
pregled... da, momak je šepao. Onda
su ga poslali kući i bio je
razočaran. I sećam se da je plakao,
da mu je život uništen, da više
ništa ne vredi, da nije muškarac, da
će daljem životu imati teškoće...
da, čim nije sposoban za vojsku,
onda ne može da bude muškarac.
Zapisaono u
oduševljenju prema jednoj od opših,
to je JNA, kao i sve praktične
društvene konvencije pre odlaska u
vojsku, poligon za iskušavanje i
normiranje muškosti. Uspostavljanje
međusobne relacije između norme i
otklona, bila je »crta društvenih
granica za određivanje 'prave'
muškosti s obzirom na njenu
udaljenost od izopštenika» (Connell,
2012: 73-4)
Jalovost u
ispunjavanju normativne muškosti je
tako često bila razumevana kao muška
ženskatost (»seka Persa«). Onaj ko
je uspeo da se, uprkos svemu aktivno
priključi JNA, ali pri tome nije bio
dorastao zadacima i ispunjavanju
očekivanja zbog fizičke mane ili
drugih »nedostataka«, mogao je da
očekuje, primera radi, neformalnu
kaznu same vojničke zajednice.
»Ćebovanje« (od srpskog »ćebe«,
ćebe, prekrivač), kako se u
vojničkom žargonu zvao taj običaj,
bilo je kažnjavanje opšte
nepopularnog (nadređenog) druga,
kome bi, dok spava glavu uvezali u
ćebe i i potom ga zajednički s
opasačima, ili u kombinaciji s
pesnicama pretukli, a prekrivač
žrtvi nije dozvoljavao da vidi
počinioce.10 U praksi su sprovodile i
druge disciplinske ujdurme: »palenje
bicikla« (poturenom vojniku su se
između prstiju na nogama stavljale
šibice i potom ih se palilo),
»sviranje gitare« (ista metoda kao i
napred opisana s time što su se
šibice stavljale između prstiju na
ruci) »španske gaće« ( s vrpcom su
vezivani testisi poturenog vojnika s
njegovim palcem na nogama i
»zapalilo bicikl«). Kako lepo navodi
Connell (2012: 287) »[p]roizvodnja
uzorne muškosti je znači, bila deo
politike hegemone muškosti.«
Mnogostrukost vojničke kulture u
JNA:
slučaj tetoviranja i homoerotike
Osim svojevrsnog
kulturnog stimulansa, na buduće
regrute, treba ponovo istaći važnost
društvene horizontalnosti obuhvaćene
u vojničkom drugarstvu, koje
Yuva-Davisova nalazi gotovo svuda,
kad je reč o tome šta vojnicima
pomaže da prebrode vanredne napore i
trpljenje: »osećaj da možeš da se
pouzdaš u svoje drugove i na
uzajamnu lojalnost, gde je reč, o
životu i smrti, (je) ono što
vojnicima u njihovom svakodnevnom
životu neprestano daje snagu«
(Yuval-Davis, 2009: 168).
Srećemo se s
dijalektikom između vertikalne
kulture vojske i samonikle vojničke
kulture. Kako konstatuje Koteska,
komunizam je samo nominalno bio
period drugastva, jer, strukturno
posmatrano, iskazivao se kao period
edipovske dinamike između oca i sina
(Tito je u običnom govoru važio kao
»Stari«, Staljinov naziv je bio
»Djed« (Koteska, 2012: 120).
Koteskinu postavku možemo već na
prvi pogled da apliciramo na JNA:
nominalno se JNA odzivala kao,
kovačnica bratstva i jedinstva, a
strukturno, kao hijerahijsko, odozgo
na dole raspoređenog odnosa između
oca i sina (hijerarhijski odnos
između figuna nadređeni –
podređeni). Po mom uverenju,
neophodno je ići i korak dalje.
Naglasio bih važnost razumevanja
vojničke kulture odozdo na gore,
koju, pojednostavljeno možemo
razumeti kao tačku gde preteže
nominalnost patriotske maksime
kovačnice bratstva i jedinstva, ali
na sasvim svakodnevnom nivou
struktuira više-manje horizntalne
odnose među vojnicima.
Tetovaže iz JNA
spadaju u jednu od širih izgradnji
vojničke kulture odozdo. U prenosu
tih permanentnih kulturnih
inskripcija, glavne aktere su
odigrali upravo vojnički sadrugovi.
Zahvaljujući njima se u deo tela
nije aktivno upisivala samo
ideologija, s tetoviranom uspomenom
iz JNA istovremeno se dosezao i
trajni »zapis muškosti na telu«
(Connell, 2012: 244). Naime,
srazmerno su bile retke prilike u
kojima možemo da zamislimo fizički
intimniji proces i odnos, od onoga
do koga je dolazilo prilikom
međusobno recipročnog tetoviranja
među vojnicima, kad se, u
kombinaciji krvi i mastila, na telo,
uz sve opasnosti od infekcija i
posledično uloženom poverenju,
permanentno crtala i s dodirima
izmenjivala partikularna ideologija
muževnosti, kojoj se tu i tamo
pridruživao i patriotizam. Pri
takvom izlivu, kad krv, na nivou
nacionalizma poprima religijsku moć
(Evans-Prichard), dobro je setiti se
reči Kuzmanića: »Krećemo se u
kontekstu (...) krvi, tla, predaka,
dedovine i nasleđa (Kuzmanić, 1999:
11).
 Sledeći primer
kulturnog impulsa koji je dolazio
odozdo je homoerotika u JNA –
element koji je, takoreći, prisutan
unutar svih ekskluzivno muških grupa
zatvorenih u totalne institucije (na
primer, zatvori, manastiri,
psihijatrijske bolnice, poprvni
domovi, sirotišta). Najmasovniju
totalnu instituciju socijalističke
Jugoslavije nije prožimala samo
performativna hipermuskularnost u
zajedničkom telesnom nastupu
(vežbanje, gimnastika, hijerarhijski
raspoređena moć), ili reprodukcija
univerzuma simboličnih značenja
 muškosti (falusnost oružja,11
potvrđivanje s činovima,
heroiziranje poginulih vojnih
ličnosti). Inherentan element
JNA je bila zajednička, rutinska
golotinja vojnika – prvenstveno za
vreme fiskulture i zajedničkog
tuširanja u kasarnama – pri čemu je
doslovno bila reč o (opetovanom)
golom utvrđivanju značaja muškosti.12
Unutar tih intimnih prostora i u
retkim prilikama (poput, recimo,
zajedničkih telesnih nastupa)
nudizam nije stavljan pod upitnik,
kao ni međusobno zagledanje i
komentarisanje drugih muških tela.
Ako je
reproduciranje dominantne muškosti
bilo upravljano odgozgo na dole,
unutar kompleksnih patrijarhalnih
odnosa moći, istovremeno se događao
i suprotan, povremeno i dopunjujući,
privremen proces manifestovanja
drugog oblika, mogao bih reći, čak
podređene, nehegemone muškosti
odozdo: unutar vojničke kulture je
na golotinji eruptirala homoerotika
među samim vojnicima.
Premise
homoerotike pokazivale su se već na
nivou svakidašnje verbalne
komunikacije i, potom, ponekad i
neslanih šala. Za to mi je neophodno
da posegnem za etnografijom, kada o
prigodama otvoreno razgovaraju dva
filozofa iz zemalja nekadašnje
Jugoslavije. Slavoj Žižek (2006:
156) piše da, tadašnji prevlađujući
pozdrav među vojnicima JNA nije
zvučao nimalo formalistički, jer su
se vojnici međusobno pozdravljali sa
standardizovanim »puši kurac«. Drugi
primer prilaže Boris Buden, koji u
sećanju na svoje služenje vojnog
roka, priziva u sećanje albanskog
druga s kojim je »uprkos
nepremostive jezičke barijere,
razvio najintimniji ljudski odnos«,
a ovaj, između ostalog obuhvata
Budenovo psovanje (i na albanskom),
što označava kao »fantastični
univerzum incesta, sodomije,
pedofilije, blasfemije i
homoseksualnosti svake vrste (... i)
naš zajednički hard core porno«
(Buden, 2004: 176). Vulgarna falusna
semiotika je prožimala i
formalizovani vojnički jezik između
podređenih vojnika i nadređenih
oficira;13 ovako se dijaloga s
oficirem sećao sagovornik: »Sad ću
da kažem nešto prostački. Kad ti je
oficir neš' govoro, ti je potom
reko: 'Razumeš ti ovo vojniče'
'Razumem, druže kapetane'; 'Ma
razumeš ti moj kurac!'«
Tom eksplicitnom
»fantastičnom univerzumu« često je
bio dodavan i neverbalni ekvivalent;
šale su vojnici komplementarno i sa
telesnim ujdurmama koje su od
verbalnog fokusiranja na muška tela,
od tih istih muških tela pravili
glavnu fizičku »scenu«. Verbalna
»meka« homoerotika menjala se u
»tvrdu« performativnost.
Paralelno s
cementiranjem ideologije mačizma,
izražene posredstvom fizičkog i (ne)
(simboličnogsimbolnega) nasilja,
odvijalo se privremeno
transcedentiranje (ali ne i ozbiljno
podrivanje) normativnog polnog reda
s erotizacijom i seksualizacijom
muških tela – rečeno po Frojdu,
libidalna investicija se nije
završavala samo na simboličnom
ustrojstvu vojske-države, već se
protezala na vojnike, pri čemu se
tela temporalno simbolički
feminiziraju, ali ipak samo do
određene mere.
Takva
kohezivna društvena matrica vojske
oslanja se na istorijsku osnovu.
Tokom kasnog XIX veka je, s aspekta
hegemone muškosti »potencijal za
homoerotično zadovoljenje proterali
iz maskulinog i smestili ga u
odbijajuću grupu, koja je simbolički
povezivana sa ženama (...)
Preslikani tip 'heteroseksualca'
nije postojao, umesto toga
heteroseksualnost je postala
obavezni deo muževnosti« (Connell,
2012: 264). Izvesna mera
homoerotičnosti u JNA nije
predstavljala društvenu devijaciju,
poziciju odbijanja zauzeo je tek
njen apsolutni višak, kad bi neko,
odjednom proglašen za homoseksualca,
za subordinisanog i (i po
krivičnopravnoj regulativi) za
devijantnog (delinkventnog) muškarca
(prim. Korošec, 2008). Upravo u tom
»ekscesu« Žižek vidi razlog što
vojska tako vatreno javno odbacuje
primanje homoseksualaca u svoje
redove: ne zbog pretpostavljene
pretnje falusno-partijarhalnoj
libidalnoj ekonomiji vojničke
zajednice, već zbog toga što se sama
vojnička zajednica temelji na
negiranju homoseksualnosti kao
ključnog elementa muškog povezivanja
(male-bonding) među vojnicima
(Žižek, 2006: 156). U igranom filmu
iz 1984. godine pod naslovom Vojnici
(r. Stjepan Zaninović) se, na
primer, susrećemo sa scenom u kojoj
vojnici JNA priređuju novogodišnju
zabavu, pa u nedostatku plesačica
mole za ples svoje drugove.
Feminiziran
muškarac, Drugi je bitan u
konstruiranju muškosti, naročito
hegemonske muškosti (Jones, 2006:
453). Umesto nadmoćnog
distanciranja, neposrednog otklona
od »normalnog«, u JNA se srćemo s
prividnim paradoksom zajedničke
telesne bliskosti muških tela, koje
se autobiografski seća upravo Žižak:
iako je JNA bila ekstremno
homofobična, vojnička svakidašnjica
je bila prožeta homoseksualnim
insinuacijama (ibid). Očuvanje
razdaljine jednoga od drugoga je
jedan od konstitutivnih elemenata
održavanja polnog reda: »razdaljina
između većine i manjine je od
suštinskog značaja za očuvanje
sistema političke ekonomije
heteroseksualnosti« (Greif, 2012:
229).
Naglasak
na prostornoj dislokaciji i
društvenoj segregaciji iziskuje šire
promišljanje društvnih implikacija
takve distanciranosti, posebno u
spomenutom slučaju privremene
društveno-prostorne transgresije.
Već ranije spomenut koncept totalne
institucije skovao je Erving Goffman
i definisao ga kao duštveni sistem,
unutar koga su osobe izolovane od
spoljnog sveta i nemaju interakciju
sa svojim širim ili užim društvenim
krugom. JNA je bila totalna
institucija, pozicionirana na terenu
»nasilne kartografije« (Shapiro u
Hearn, 2003: xiv). Jednom reči,
nalazila se unutar polja vojničke
geografije, po kome su se prostirali
prethodno spomenuti,
prostorno-identifikacioni koncepti
tla i države, korena i pripadnosti,
krvi i domovine. Takav splet možemo
pratiti i drugde, recimo, u
popularnoj kulturi tog vremena.
Ideologija »blut und boden«, tla i
krvi, je slikovito reprezentativna
već u prvom slovenačkom
celovečernjem filmu Na svojoj zemlji
(r. France Štiglic, 1948), u kome
gotovo nema internacionalnih
proleterskih simbola, već se sve
vreme iskazuje gotovo isključivo
samo uzak nacionalni aspekt u obliku
nacionalnog oslobođenja. Scena u
trajanju od nekoliko sekundi u
filmu, dramatično prikazuje jednu
seljanku (Stanetovu majku), koja,
tik pre nego što je nacisti šalju na
egzekuciju, ukočeno gledajući ispred
sebe, nepokolebljivo kaže »izuću se,
jer poslednji put hodam po našoj
zemlji«, nakon čega, s nekoliko
svojih seljana bosonoga odlazi u
zagrljaj sigurne smrti.
Vojnički
mitotvorni kosmos oblikuje »vojničke
identitete i polne identitete unutar
vojske [, koji] konstruirane i
izražene, ne samo društveno, nego i
prostorno« (Woodward, 2003: 44).
Prostori vojničke muškosti (kasarne,
vežbališta i, ne na poslednjem
mestu, i totalizacijski poligon JNA)
su konstruisali i transformisali
osobe – u telesnom, a prvenstveno u
simboličkom smislu: civili postaju
vojnici, vojnici postaju građani u
uniformi, dečaci izrastaju u »prave
muškarce«, još do nedavno potpuni
neznanci se bratime u drugove i,
kako i danas neki svedoče, postaju
doživotni prijatelji.
Zaključak
Pri sastavljanju
genealogije (re)produciranja
dominantne socijalističke muškosti,
pratio sam mnoge, na prvi pogled čak
nepovezane prutiće koji su, na kraju
povezani u svežanj, nazvan JNA. Da
JNA nije bila samo klasičan,
marksistički monolit – još je
Althusser, recimo, vojsku (zajedno s
policijom) smatrao za represivni i,
istovremeno ideološki aparat države
– koja je ideološki ukalupljivala
vojnike u tačno određen tip
muškosti, dokazuje tetoviranje, kao
i, druge homoerotične prakse.
Samonikla i nekoherentna
ambivalentnost u odnosu na polni red
unutar oružanih snaga Jugoslavije,
koje ispotiha izaziva socijalističku
heteronormativnost, ta performativna
pukotina u heteronormativnosti se u
ponečemu zbiva i s društvenim
raspravama kasnih šezdesetih godina
i kasnijim subkulturama, odnosno
subpolitikama, dok, početak
tranzicije u postsocijalističkim
nacionalnim državama, postepeno
donosi sve veći neokonzervativizam i
s time težnju za
retradicionalizacijom društva, pa
posledično, i muške uloge.14 Naša
ekskurzija u promišljanje
konstrukcije socijalističke
»muškosti«, i vojničkog kao samo
jednog od tadašnjih mogućih oblika,
je zbog toga samo komadić znatno
većeg mozaika, koga tek treba
sastaviti zajedno sa svim
pripadajućim nelinearnostima i
kontradiktornostima.
Reference
Abram, Sandi (2013): Na koži pisana
Jugoslavija. Tetovaže iz
Jugoslavenske narodne armije i
naracije s poviješcu oslikanog
tijela. Etnološka tribina 36, vol.
43, 2013., str. 65-80.
Barrett, Frank (1996): The
Organizational Construction of
Hegemonic Masculinity: The Case of
the US Navy. Gender, Work and
Organization 3: 3. Str.: 129–142.
Berdak, Oliwia (2013): Who Owns Your
Body: Conscientious Objectors in
Croatia in the 1990s. Polemos 16
(1). Str.: 37-59.
Bernik, Valerija (2001): Vloga žensk
v osvobodilnem gibanju na
Slovenskem. Magistrsko delo.
Ljubljana: Filozofska fakulteta.
Bernik, Valerija (2002): Ženske v
slovenski partizanski vojski
(1941–1945). V: Jalušič, Ljubica in
Mojca Pešec (ur.): Seksizem v
vojaški uniformi. Ljubljana:
Fakulteta za družbene vede.
Str.:106-125.
Bhabha, Homi K. (1995): 'Are You a
Man or a Mouse?' V: Berger, Maurice,
Brian Wallis, and Simon Watson (ur).
Constructing Masculinity. New York
and London: Routledge. Str.: 57-65.
Buden, Boris (2004): »Jeton i ja u
JNA«. V: Iris Adrić, Vladimir
Arsenijević, Đorđe Matić (ur.):
Leksikon Yu mitologije. Str.
172–176.
Connell, Raewyn (2012): Moškosti.
Ljubljana: Krtina.
Connell, R. W. and James W.
Messerschmidt (2005): Hegemonic
Masculinity: Rethinking the Concept.
Gender Society 19: 6. Str.: 829–859.
Davis, John (1977): People of the
Mediterranean: An Essay in
Comparative Social Anthropology.
London: Routledge.
Garb, Maja (2002): Ženske na
služenju vojaškega roka v JLA. V:
Jalušič, Ljubica in Mojca Pešec
(ur.): Seksizem v vojaški uniformi.
Ljubljana: Fakulteta za družbene
vede. Str.:127-136.
Greif, Tatjana (2007): Arheologija
in spol: podobe spolov v
interpretaciji prazgodovinskih
kultur v Sloveniji. Ljubljana: Škuc.
Greif, Tatjana (2012): Nemoćni alfa
mužjaci. Sarajevske sveske 39-40.
Str. 221–229.
Hearn, Jeff (2003): On Men, Women,
Militarism, and the Military. V:
Paul Higate (eds.): Military
Masculinities: Identity and the
State. Westport: Praeger. Str.:
xi–xv.
Jalušič, Vlasta (1999): Women in
interwar Slovenia. V: Sabrina P.
Ramet (ur.): Gender politics in the
Western Balkans: women and society
in Yugoslavia and the Yugoslav
successor states. University Park:
Pennsylvania State University Press.
Str.: 51-66.
Jancar-Webster, Barbara (1999):
Women in the Yugoslav National
Liberation Movement. V: Sabrina P.
Ramet (ur.): Gender politics in the
Western Balkans: women and society
in Yugoslavia and the Yugoslav
successor states. University Park:
Pennsylvania State University Press.
Str.: 67-87.
Jezernik, Božidar (1997):
Italijanska koncentracijska
taborišča za Slovence med 2.
svetovno vojno. Ljubljana: Društvo
za preučevanje zgodovine, literature
in antropologije.
Jones, Adam (2006): Straight as a
Rule. Heteronormativity, Gendercide,
and the Noncombatant Male. Men and
Masculinities 8 (4). Str.: 451-469.
Kolar, Slavko (2005): Služenje
vojaškega roka v Jugoslovanski
ljudski armadi (Jugoslovanski
armadi). Diplomsko delo. Ljubljana:
Univerza v Ljubljani, Fakulteta za
družbene vede.
Klobučar, Marija (2012) 'Prva
svetovna vojna in slovenske ljudske
vojaške pesmi.' V: Godina Golija,
Maja (ur.): Vojne na Slovenskem:
pričevanja, spomini, podobe.
Ljubljana : Založba ZRC. Str.:
27-46.
Kokalj, Nina (2007): Moški v
potrošniški družbi. Diplomsko delo.
Ljubljana: Fakulteta za družbene
vede.
Korošec, Damjan (2009): Spolnost in
kazensko pravo: od prazgodovine do
t. i. modernega spolnega kazenskega
prava. Ljubljana: Uradni list
Republike Slovenije.
Koteska, Jasna (2012): Tri funkcije
balkanske muškosti. Sarajevske
sveske 39-40. Str. 115–130.
Kumer, Zmaga (2006): Delo in ljudska
pesem na Slovenskem. Celje: Celjska
Mohorjeva družba.
Kumer, Zmaga (1992): Oj, ta vojaški
boben: slovenske ljudske pesmi o
vojaščini in vojskovanju. Celovec:
Drava.
Kuzmanić, Tonči (1999): Bitja s pol
strešice: slovenski rasizem,
šovinizem in seksizem. Ljubljana:
Open Society Institute Slovenia.
Milićević, Aleksandra Sasha (2006):
Joining the war: Masculinity,
nationalism and war participation in
the Balkans war of secession,
1991–1995. Nationalities Papers, 34
(3). Str.: 265-287.
Mostov, Julie (2000): 'Sexing the
nation/desexing the body. Politics
of national identity in the former
Yugoslavia.' V: Tamar Mayer (ur.):
Gender Ironies of Nationalism.
Sexing the nation. London and New
York: Routledge. Str. 89-112.
Nagel, Joane (2001) ‘Masculinity and
nationalism: gender and sexuality in
the making of nations’, Ethnic and
Racial Studies 21: 2. Str 242–269.
Hearn, Jeff (2003): On Men, Women,
Militarism, and the Military. V:
Paul Higate (eds.): Military
Masculinities: Identity and the
State. Westport: Praeger. Str.:
xi–xv.
Olujic, Maria B. (1995) 'Women,
Rape, and War: The Continued Trauma
of Refugees and Displaced Persons in
Croatia.' Anthropology of East
Europe Review 13: 1. Str. 62-67.
Petrovčič, Tanja (2003): Udeležba in
promocija žensk v
narodnoosvobodilnem gibanju v
Sloveniji. Diplomsko delo.
Ljubljana: Fakulteta za družbene
vede.
Petrović, Tanja (2011): Studijski
portreti vojakov JLA : O možnostih
interpretacije. V: Tanja Petrović
(ur.): Politike reprezentacije v
Jugovzhodni Evropi na prelomu
stoletij. Ljubljana : Založba ZRC.
Str.: 312-332.
Ramet, Sabrina P. (1999): In Tito's
Time. V: Sabrina P. Ramet (ur.):
Gender politics in the Western
Balkans: women and society in
Yugoslavia and the Yugoslav
successor states. University Park:
Pennsylvania State University Press.
Str.: 89-105.
Rener, Tanja in Mirjana Ule (1998):
'Back to the future: Nationalism and
gender in post-socialist societies'.
V: Rick Wilford in Robert Miller
(ur.): Women, Ethnicity and
Nationalism. London and New York:
Routledge. Str. 120-132.
Rosić, Tatjana (2012): Panika u
redovima tj. Balkan, zemlja s one
strane ogledala. Sarajevske sveske
39-40. Str. 49–71.
Sadar, Nevenka (1991): Moški in
ženske v prostem času: socialne in
psihološke dimenzije načinov
preživljanja prostega časa.
Ljubljana: Znanstveno in
publicistično središče.
Schneider, Jane (1971): Of Vigilance
and Virgins: Honor, Shame and Access
to Resources in Mediterranean
Societies. Ethnology 10 (1). Str.
1-24.
Seifert, Ruth (1996) 'The Second
Front: The Logic of Sexual Violence
in Wars.' Women's Studies
International Forum 19 (1). Str.
35-43.
Slapšak, Svetlana (2008): The
After-War War of Genders: Misogyny,
Feminist Ghettoization, and the
Discourse of Responsability in
Post-Yugoslav Societies. V: Sanja
Bahun-Radunović, V.G. Julie Rajan
(eds.): Violence and Gender in the
Globalized World: the Intimate and
the Extimate. Aldershot: Ashgate.
Str.: 91-106.
Slapšak, Svetlana (2000): Yugoslav
War: A Case of/for Gendered History.
Topos 2 (1/2). Str.: 17-68.
Sofos, Spyros A. (1996):
'Inter-ethnic Violence and Gendered
Constructions of Ethnicity in former
Yugoslavia.' Social Identities:
Journal for the Study of Race,
Nation and Culture, 2:1. Str. 73-92.
Stergar, Rok (2004): Slovenci in
vojska, 1867-1914: slovenski odnos
do vojaških vprašanj od uvedbe
dualizma do začetka 1. svetovne
vojne. Ljubljana: Oddelek za
zgodovino Filozofske fakultete.
Van Gennep, Arnold (1960): The Rites
of Passage. Chicago: The University
of Chicago Press.
Veličković, Vukša (2012): Homofobni
nacionalizam i kriza maskulinosti u
Srbiji. Sarajevske sveske 39-40.
Str. 255–260.
Wilford, Rick (1998): 'Women,
ethnicity and nationalism. Surveying
the ground.' V: Rick Wilford in
Robert Miller (ur.): Women,
Ethnicity and Nationalism. London
and New York: Routledge. Str.
120-132.
Woodward, Rachel (2003): Locating
Military Masculinities: Space,
Place, and the Formation of Gender
Identity and the British Army. V:
Paul Higate (eds.): Military
Masculinities: Identity and the
State. Westport: Praeger. Str.:
43–56.
Yuval-Davis, Nira (2009): Spol in
nacija. Ljubljana: Sophia.
Žižek, Slavoj (2006) The Universal
Exception, London, New York:
Continuum.
|
