Analiza slučaja 2
Prva decenija
postojanja Kraljevine Srba, Hrvata i
Slovenaca završila se krvoprolićem:
u Narodnoj skupštini je 20. juna
1928. godine radikalski poslanik,
pripadnik skupštinske većine, Puriša
Račić, pištoljem ubio dva zastupnika
Hrvatske seljačke stranke (dr Đuro
Basariček i Pavle Radić), dvojicu
ranio (dr Ivan Pernar i Josip
Granđa), i smrtno ranio vođu HSS-a
(Stjepan Radić). Od petorice
pogođenih – četvorica su bili
članovi najužeg rukovodstva HSS-a
(do 1925. godine – Hrvatske
republikanske seljačke stranke),
koja je mandatima na svim prethodnim
izborima stekla status političkog
predstavnika hrvatskog naroda.
Događaj je imao i neposredne i
dugoročne posledice. Prve su brzo
postale vidljive: slom
pseudoparlamentarizma i
monarhistička diktatura kralja
Aleksandra (6. januar 1929). Druge
su se mogle naslutiti iz odjeka koji
je zločin imao naročito u inostranoj
štampi. Sudeći po načinu na koji je
zločin izvršen, a koji je morao
poniziti čitav hrvatski narod,
autori su logično naslućivali novo
zaoštravanje odnosa u Kraljevini.1
U istoriografskim
delima koja su nastala u raznim
centrima Kraljevine a potom
Republike Jugoslavije, faktografska
strana zločina u Narodnoj skupštini
nije ostala nepoznata. Ipak, najviše
su se i njome bavili autori iz
Hrvatske.2 Neki od njih su kao
istorijski izvor prvog reda
objavljivali Stenografske beleške
Narodne skupštine Kraljevine SHS, i
to u celini, sa onih sednica na
kojima je zločin uživo zabeležen.3
Neki su napominjali da to čine „iz
pijeteta prema žrtvama“.4 Istina je,
da teško može bilo koja
interpretacija da zameni
autentičnost pomenutih Beležaka.
Ali, njihovo navođenje je oslobađalo
istoričare da razdvoje povod od
dugog istorijata zločina, od njegove
suštine.
Drugi svetski rat,
u kome se dogodilo mnogo od onoga
što je u Kraljevini SHS bilo
pripremljeno tokom njenog
nestabilnog mira, a zatim obnova
Jugoslavije i novo državno uređenje
– potisnuli su interesovanje ne samo
za krvoproliće u Narodnoj skupštini
nego i za samu Kraljevinu. Međutim,
stvarale su se pretpostavke da se
ono obnovi 60-ih i 70-ih godina 20.
veka. Već je postojala distanca, još
su bili živi savremenici događaja
koje su okolnosti ranije
prisiljavale na ćutanje. Boraveći u
emigraciji, mnogi od njih napisali
su memoare i počeli da ih objavljuju
(V. Maček, I. Meštrović, S.
Pribićević, M. Stojadinović). Ipak,
presudna je bila obnova starih
kontroverzi, naročito onih o
karakteru države, koja je kroz
stalne ustavne promene bila
permanentno prisutna. Uz veću
slobodu naučnog stvaranja,
istoričari su počeli da obraćaju
pažnju na uzročno-posledične veze
događaja iz bliže i dalje prošlosti.
Tako je došlo na red i krvoproliće u
Narodnoj skuštini kao događaj sa
pogubnim uticajem „na jačanje
separatističkih strujanja kod nas, i
to posebno za vrijeme okupacije
Jugoslavije 1941–1945.“ I na
kontekst događaja: „Račićev atentat,
izrastao je iz tada nerazriješenih
suprotnosti koje su prožimale sav
javni život stare Jugoslavije,
predstavljao je vrhunsku tačku
dotadašnjeg političkog vrijenja u
sukobima između oficijelnog
centralizma i opozicionog
anticentralizma…“5
Razdoblju
povećanog interesovanja za
krvoproliće u Narodnoj skupštini
pripada jedno istraživanje samog
događaja, koliko detaljno i celovito
toliko i skrupulozno.6 U posebnu
zaslugu autora spada što je došao do
očevidaca događaja i dao im reč. Oni
su već bili u dubokoj starosti, „na
ivici groba“, i za istoričara su od
pojedinosti kojih su se sećali mnogo
važnije njihove refleksije o
složenostima istorije Jugoslavije i
njihovimuzročno-posledičnim vezama.
Te refleksije nisu plod neke teorije
istorije, već ljudske težnje za
istinom i pravdom, uz pomoć znanja.7
Idealan način da
se dođe do istorijskog objašnjenja
zločina u Narodnoj skupštini 20.
juna 1928. godine uporediv je sa
spuštanjem sonde u utrobu države i
društva, u strukturu mentaliteta i
političke kulture. U nelegalnu sferu
koju su činila tajna udruženja poput
„Bele ruke“, tajne organizacije
kralja Aleksandra u vojsci.8
Uprkos teškoćama
istraživanja upoređenim sa
spuštanjem sonde, i na površini
postoje upadljive tačke koje,
povezane u jedinstvenu liniju, vode
relevantnom zaključku o uzrocima i
posledicama zločina. Posao je
istoričara da tu liniju izvuče. Zato
i nije dovoljno citiranje
autentičnog istorijskog izvora kakav
su Skupštinske beleške Narodne
skupštine.
Posle donošenja Vidovdanskog ustava:
zaoštravanje političkih
odnosa u državi, pokušaj kompromisa,
promena strategije
Usvajanje
Vidovdanskog ustava nije dovelo do
sređivanja stanja u zemlji.
Naprotiv, jaz između centralista i
anticentralista postao je dublji.
Stjepan Radić je objavio da ne
priznaje Ustav, i to nije bilo bez
pokrića. Četiri hrvatske stranke
stvorile su Hrvatski blok koji je
uživao podršku većine hrvatskog
naroda.
Ubrzo posle
donošenja Vidovdanskog ustava u
Beogradu je (10. avgusta 1921) umro
kralj Petar I. Zagrebačka opština
odbila je da pošalje delegaciju na
državni pogreb, zbog čega je vlada
raspustila odbor. Na novim izborima
za župana je izabran Stjepan Radić
što je svedočilo o podršci koju je
HRSS uživala ne samo na selu nego i
u gradu. Međutim, pozicioni rat je
nastavljen: vlada je u Zagreb
poslala svoga komesara.
Nastojeći da
skrene pažnju Evrope na „hrvatsko
pitanje“, Hrvatski blok je (25. mart
1922) uputio svoj memorandum
Međunarodnoj konferenciji u Đenovi.9
U Kraljevini nisu prestajala vrenja.
Krajem 1922. Radikalna stranka je
formirala svoju vladu. Već u martu
bili su zakazani izbori za 18.
avgust 1923. godine. U predizbornoj
kampanji Radikalna stranka je
prečišćavala svoje odnose sa
Demokratskom strankom, prebacujući
joj spremnost na sporazum sa
Hrvatima.
Na pomenutim
izborima HRSS je doživela trijumf,
ostajući i dalje u bojkotu Narodne
skupštine. Kako iz „ćorsokaka“? O
tome su razmišljali i HRSS i
Demokratska stranka. HRSS je dala
inicijativu za razgovore sa
radikalima, koji su (početkom aprila
1924) držani najpre u Beogradu a
zatim u Zagrebu. Iz tih razgovora
proizašao je Zagrebački ili Markov
protokol10 koji je predstavljao osnovu
za sporazum. Međutim, radikali su sa
ovim dokumentom postupili kao i sa
Krfskom deklaracijom: to i nije
nikakav sporazum već običan zapisnik
sa razgovora. Pašić je u govoru (7.
jun 1923) počeo da odustaje od ovog
sporazuma.
Ogorčen
nelojalnošću Pašića, Radić je na
skupštini HRSS, na godišnjicu
francuske revolucije (14. jul 1924)
rekao da je Hrvatska zarobljena „u
srpskoj Bastilji“. Dao je i jednu
izjavu koja je primljena kao uvreda
kralja i kraljice. Zbog toga je
pokrenut postupak da mu se oduzme
poslanički imunitet i da se preda
sudu. Da bi ovo izbegao, Radić je,
uz pomoć saradnika, ilegalno otišao
u inostranstvo. Iz Beča je nastavio
u Pariz i London, tražeći od ovih
evropskih vlada razumevanje za
„hrvatsko pitanje“. Naravno, bez
uspeha zbog zainteresovanih partnera
u razgovoru za stabilnost na Balkanu
i u istočnom Sredozemlju. To jest:
za opstanak Kraljevine SHS po cenu
srpske dominacije nad manjim
narodima u njoj.
Na putovanju po
evropskim zemljama, Radić je primio
poziv od sovjetskog ministra
inostranih poslova G. V. Čičerina da
dođe u Moskvu. U Moskvi je svoju
stranku učlanio u Seljačku
internacionalu koja je bila deo
Treće internacionale (Kominterne).
Ta vest je u zemlji primljena kao
veleizdajnički čin.
Radić se u zemlju
vratio posle godinu dana izbivanja.
Bio je uhapšen 5. januara 1925.
Teretilo ga je delo za koje mu je
sledovala desetogodišnja robija i
stavljanje stranke van zakona. Tada
dolazi do promene strategije. Ali i
kod anticentralista i kod
centralista.
Za 8. februar
1925. godine bili su zakazani
izbori, na kojima je HRSS osvojila
67 mandata, a Stjepan Radić, iako u
zatvoru, pobedio u tri izborna
okruga. U toj krajnje napetoj
situaciji, Stjepan Radić se, u
zatvoru, odlučuje na jedan rizičan
korak različito nazivan:
kapitulacija, politički manevar,
nova strategija. U Narodnoj
skupštini (27. mart 1925), Pavle
Radić, njegov sinovac i čovek od
najvećeg političkog poverenja,
zastupnik HRSS, saopštava Izjavu
vođstva HRSS, koja zaokružuje
razdoblje od 1918. do 1925. godine.
U delima o
istoriji Kraljevine SHS najčešće je
citiran onaj deo Izjave koji je u
datom trenutku predstavljao
istorijski zaokret:
„Priznajemo
sveukupno političko stanje kako je
danas po Vidovdanskom ustavu sa
dinastijom Karađorđevića na čelu“.11
Međutim, Izjava je
dokument sa više značenja.
Pragmatičan, ali ne iz straha i
nastojanja da svoje vođstvo oslobodi
zatvora, HRSS, odnosno HSS,
postavila je osnovu na kojoj će se
odvijati njen rad i ubuduće:
„Mi hoćemo da smo
politički ravnopravni kao Hrvati,
Srbi i Slovenci, kao tri jednaka
brata. Kaže se, pa kad smo jedan
narod, svejedno je, je li na jednom
položaju Srbin ili Hrvat činovnik,
pa na koncu svuda bude Srbin, i onda
se kaže – to je svejedno.
Nama nije
svejedno, ako će to biti u ovoj
zemlji. Mi nećemo ovde da budemo
quantité négligeable (broj bez
vrednosti). Mi hoćemo ovdje, da
imamo svoj udjel, da budemo tvorci
ove države… Hoćemo da budemo
ravnopravni članovi da suodlučujemo,
jer je naš narod hvala Bogu tako
politički zreo, da ne može biti kao
građanin drugog reda, niti može to
podnositi…“12
U isto vreme,
priznajući faktičko stanje, tj.
Vidovdanski ustav, u Izjavi je
rečeno: „Ispravak tih činjenica i
toga stanja, što ga po svojoj volji
i savjesti ne možemo odobriti, ima
biti predmet revizije Ustava,
dotičnog narodnog sporazuma između
naroda srpskog, hrvatskog i
slovenskog“.13
Da li je Dvor bio
siguran da je, najzad, slomio
Hrvate? Nastavio je da ih stavlja na
probu, imenujući ih, uključio i
Stjepana Radića, za ministre. Ali je
u rezervi imao i drugačiji plan. Sam
Radić se okrenuo borbi protiv
korupcije čiji je centar bio sam
dvor: „Ljudi oko kralja više su za
rešetke nego za Dvor“.14 Sa tom
orijentacijom, Radić je prodirao u
seljačke mase u Srbiji i Makedoniji.
To je tek bilo opasno i tada se
aktivirala namera da Stjepana Radića
treba „maknuti“. Pogotovo, posle
njegovog udruživanja sa nekadašnjim
protivnikom Svetozarom Pribićevićem
u Seljačko-demokratsku koaliciju.
Poslednji izbori
pre Šestojanuarske diktature održani
su 11. septembra 1927. godine. Već
citirani Dragoljub Jovanović
uporedio je državu sa ludnicom. Iako
je ideja o ubistvu Radića u Srbiji
postojala i ranije,15 ona je dobila
„pravo građanstva“ baš 1928. godine,
za vlade Velje Vukićevića.
Srednjoškolski profesor, bez
političkog autoriteta i ugleda,
Vukićević je bio čovek kralja
Aleksandra. Preko svog lista
„Jedinstvo“ otvoreno je pozivao na
ubistvo Stjepana Radića.
Pripreme za ubistvo Stjepana Radića
i njegovih saradnika
Pripreme za
ubistvo Stjepana Radića i njegovih
saradnika u Narodnoj skupštini 20.
juna 1928. godine (nabavka preciznog
revolvera; sprečavanje Stjepana
Radića da ode na konferenciju
Interparlamentarne unije već da 20.
juna 1928. godine svakako bude u
Beogradu; predsedavanje skupštinskim
sednicama protivno skupštinskoj
proceduri, koju je predsednik
Narodne skupštine dr Ninko Perić kao
profesor Pravnog fakulteta u
Beogradu morao poznavati) – do
detalja su istražene u hrvatskoj
istoriografiji16. To je dalo osnove
za zaključak, koji sa hrvatskim dele
i drugi istoričari, da je atentat
bio naručen i organizovan, mirno i
hladnokrvno izveden, sa sigurnošću
njegovih izvršilaca. Izvršioci su
bili poznati, uži krug zaverenika –
takođe. Što se tiče nalogodavca,
niti su vodile ka dvoru, to jest ka
kralju Aleksandru. Ali, u ovom, kao
i u drugim političkim ubistvima,
nije bilo direktnih dokaza, iz
jednostavnog razloga što se ta vrsta
dokaza nikada ne ostavlja.
Posebno podrobno
istražena je atmosfera koja je
stvarala psihološki i politički
ambijent za ubistvo, ona priprema
javnosti koja je prethodila i drugim
političkim ubistvima u Srbiji.17
Počelo je sa glasinama u čaršiji. Na
više mesta se moglo čuti: Ubijen
Radić. Zatim je reč ubistvo postala
frekventna. Antijugoslovenski
raspoložen, glavni urednik
„Politike“ Milan Gavrilović uticao
je na njeno pisanje koje je stvaralo
„zlu krv“ između Srba i Hrvata. A
„Jedinstvo“, lični organ predsednika
vlade Velje Vukićevića, koji ga je
finansirao iz dispozicionih fondova
kojima je on upravljao, izašlo je sa
otvorenom pretnjom ubistvom vođama
Seljačko-demokratske koalicije,
Stjepanu Radiću i Svetozaru
Pribićeviću.
Drska pretnja
„Jedinstva“ bila je i posledica
tesnaca u kome se vlada nalazila. U
Narodnoj skupštini na dnevnom redu
su bile Netunske konvencije sa
Italijom. One su nanosile štetu
državnim interesima u Dalmaciji,
Hrvatskom primorju i na ostrvima.
Posebno su bili ogorčeni Hrvati. U
Beogradu (31. maja 1928. godine)
došlo je do demonstracija sa parolom
Dole fašizam!, Dole Musolini!,
Živela Dalmacija!, Živela
jugoslovenska Rijeka! U nasilju koje
je upotrebila žandarmerija stradao
je veliki broj demonstranata.
Oipozicija je tražila otvaranje
rasprave i ostavku vlade.
Vukićevićevo
„Jedinstvo“ je (14. juna 1928), dve
nedelje pre krvoprolića u Narodnoj
skupštini objavila članak sa
naslovom preko cele strane: „Sa
svinjama se može samo njihovim
jezikom razgovarati“. Potpisani
autor je najavio „da će padati glave
izdajnika i nevaljalaca, ako bude
nužno, ali će se red u zemlji i
autoritet parlamenta održati“. U
nastavku članka citirao je jedno
svoje pismo (1922) tadašnjem
pukovniku Pavlu Juzbašiću: „Onda Vam
je prva dužnost da Svetozara
Pribićevića u Beogradu i Stjepana
Radića u Zagrebu, ubijete“. Ni druga
strana nije ostajala dužna. Radićev
list „Narodni val“ je (16. juna
1928), između ostalog, pisao: „Tako
mogu pisati samo balkanski hajduci“…
Da se katastrofa
sprema znali su i mnogi radikalski
poslanici. Na osnovu njihovih
upozorenja, Radić je samo 22 sata
pre atentata, telefonski, iz
Beograda poslao „Narodnom valu“
članak „Pakleni plan Velje
Vukićevića“:
„Jedan od
radikalskih prvaka, narodni
zastupnik i bivši ministar, javio mi
je da je Velja Vukićević tako
bijesan, da je spreman na sve. Od
ove riječi na sve, upravo se
naglašuje da neće birati ni sredstva
da ostane na vlasti. I zato ono šta
je njegov list Jedinstvo pisao, da
Radića i Pribićevića treba ubiti,
nije nažalost samo puka prijetnja.
Još nije bilo situacije, koja je
bila ovoliko divljačka i ovako
protivna svim pojmovima politike i
parlamentarne borbe (podv. L.P.). I
zato su nekoliki radikalni prvaci
odlučili protiv svemu… tome ustati
javno u parlamentu…“
Pucnji u Narodnoj skupštini
Zagovarana najpre
u čaršiji i štampi, uz ličnu
diskreditaciju Radića, ideja ubistva
je na velika vrata ušla i u Narodnu
skupštinu. Uoči krvoprolića (19. jun
1928) grupa od 23 poslanika na čelu
sa Punišom Račićem podnela je
predlog da se Stjepan Radić uputi na
lekarski pregled jer njegovi
postupci „izazivaju jaku i opravdanu
sumnju da je on normalan čovek“ – s
ciljem „da bi se izbegli događaji
koji mogu nastupiti“.18 A na sam dan
ubistva, među poslanicima se moglo
čuti: „Danas će Radić biti ubijen“.
Rasprave su naterale više istoričara
na zaključak da je Skupština ličila
na „balkansku krčmu“. Te su rasprave
vrlo precizno registrovane u
Stenografskim beleškama Narodne
skupštine i u tadašnjoj štampi.
Njihova violentnost impresionirala
je istraživače, čak i mnogo kasnije,
zasenila je i njihovu političku
suštinu. Teške reči izgovarane su u
ime jedne politike, moglo bi se reći
čak u ime jednog već
kriminalizovanog ideala čiji su
zastupnici, pozivajući se na narod,
branili interese jedne kamarile. U
svakom slučaju, atmosfera uoči
krvoprolića bila je takva da su
saradnici i prijatelji savetovali
Stjepana Radića da fatalnog dana ne
ide na skupštinsku sednicu. On je
ipak otišao i sednicu pratio bez
upadica. A radilo se o njegovoj
glavi.
Radikalski
poslanik sa Kosova Toma Popović,
obraćajući se zastupnicima iz
Hrvatske, rekao je: „Ako vaš vođa,
ako Stjepan Radić koji bruka
hrvatski narod, i dalje produži sa
vređanjem, ja vam jamčim da će
njegova glava pasti ovde… Ja vam,
gospodo, to kažem i ja vam to
jamčim… Za to neće biti kriva
Srbija, neće biti krivi Srbi nego
ćete biti krivi vi, koji niste
dresirani. Sramota je da takvi kakvi
ste, da ste došli u Narodnu
skupštinu. (Graja, protesti i lupa u
klupe ne prestaje kod opozicije.)“19
Puniša Račić je
samo čekao povod, i dobio ga je u
jednoj upadici dr Ivana Pernera,
koju, kolebaju se očevici, nije
sigurno ni da je dobro čuo a još
manje razumeo. On je, sa skupštinske
govornice, pre nego što će početi da
puca, rekao:
„Gospodo, od kako
sam se ja umešao u ljude, kad sam
postao čovek (smeh), ja nisam nikada
u svojemu javnome radu izgubio iz
vida ni jedan momenat da čuvam
interese srpskog naroda, interese
svoje Otadžbine.
Izjavljujem, pred
vama svima da nigda srpski interesi
kad ne pucaju puške i topovi nisu
više bili u opasnosti nego sada.
(Velika graja.) I, gospodo, kao
Srbin i narodni poslanik kad vidim
opasnost prema svojoj naciji i
Otadžbini otvoreno kažem da ću
upotrebiti drugo oružje, koje treba
da zaštiti interese Srpstva.
Ima nekoliko
godina, od kada je trebalo da se
naša država konsolidira, kad je
trebao naš narod da iskoristi što je
stekao u ratu svojim junaštvom
(podv. L.P.) i vjernošću prema
saveznicima, dotle je jedan deo
našega naroda upotrebljavao, što je
najgore, klevete da omete sređenje i
izdaje interese našega naroda i ove
naše zemlje“.20
Na ovom mestu,
Račića je prekinuo besmislenom
upadicom dr Ivan Perner: „Opljačkali
ste begove“. Račić je zatražio od
predsednika Narodne skupštine da
kazni Pernera, „ili ću ga ja
kazniti“ – rekao je. Zapretio je
poslanicima: „Ko god pokuša da se
stavi između mene i Pernera,
poginuće“. I pucao u Pernera.
Predsednik Narodne skupštine rekao
je samo: „Prekidam sednicu“. A
stenografi su zabeležili: „Sednica
je prekinuta u 11:20 časova“.21 Tu
prestaju Stenografske beleške.
Puniša Račić je
nastavio da puca. Na mestu je ostao
mrtav dr Đuro Basariček. U bolnici
je odmah umro Pavle Radić. Ranjen je
Josip Granđa, koji je pokušao da
zaštiti Stjepana Radića, koji je bio
smrtno ranjen: umro je u Zagrebu 8.
avgusta 1928. godine. Istoričari su
raspravljali da li je Puniša Račić
pucao ciljano ili nasumice. Međutim,
sasvim je izvesno da je njegova
glavna meta bio Stjepan Radić.
Na osnovu
Stenografskih beležaka i izveštaja
svojih novinara, „Politika“ je
gotovo čitav broj (21. jun 1928)
posvetila izveštaju sa ove
„istorijske sednice“. A zatim je
danima pisala o zločinu. Bilo je
nagoveštaja o „neuračunljivosti“
ubice. Registrovana je poseta kralja
Aleksandra ranjenom Stjepanu Radiću
u bolnici. Njihov dijalog, prema
„Politici“ trebalo bi da je ovako
tekao – Kralj: „Došao sam da Vas
vidim“. Radić: „Hvala, mnogo Vam
hvala“ i poljubio mu ruku. Međutim,
u sudskom iskazu, koji je dao 14
dana pre smrti, Radić je rekao
istinu kako ju je on video: „Sve u
svemu je moje duboko mišljenje da je
Puniša Račić samo izvršitelj onoga,
što je bilo zamišljeno i dogovoreno
u jednome dijelu radikalskoga kluba,
vjerojatno sa znanjem, a možda i sa
odobrenjem predsjednika skupštine
dra Ninka Perića i predsjednika
vlade Velje Vukićevića“.22 Radićev
iskaz vodio je do ministra dvora
Dragomira Jankovića, odnosno do
samog vrha Dvora koji je ohrabrivao
celu hijerarhiju. To osećanje
prožimalo je Hrvatsku. Na pogrebu
Stjepanu Radiću bilo je 300.000
ljudi, i to masovno prisustvo ljudi
„imalo je značaj snažne antisrpske,
antivladine i antirežimske
manifestacije“.23
Posle atentata: iznevereni heroj i
privilegovani ubica
Posle izvršenog
zločina, Puniša Račić je, uzvikujući
Živela Srbija, živela Velika Srbija,
prošao kroz ministarsku sobu, i
izašao na ulicu. Čekao ga je
automobil sa prijateljem Dragomirom
Bojovićem, saučesnikom u pripremi
atentata. Sporno je gde je proveo
vreme do prijave policiji: u nekom
stanu ili vojnom objektu. Posle
podne otišao je ministru unutrašnjih
poslova dr Antonu Korošcu.
Odbijajući da ga primi, jer nije
izvršni organ, Korošec ga je uputio
u Upravu grada.
Puniša Račić se
ponašao sigurno, ne shvatajući da je
u organizaciji zločina on samo
instrument. Beogradski list „Reč“
(23. jun 1928) opisao je njegov prvi
susret sa novinarima pošto je već
stupio u zatvor:
„Fijaker je stao…
Puniša je izašao i niko ne bi rekao
da vidi ubicu. U potpuno novom odelu
svetlo-lila boje, sa novim slamnim
šeširom i braon cipelama, izašao je
Puniša Račić glatko obijan. Ni traga
zabrinutosti. Videći da se fotografi
spremaju da ga fotografišu, on im se
obratio: smešeći se: čekajte da
stanem, pa me onda fotografišite. I
stao je na prve stepenice i mirno,
vedro pogledao u objektiv. Sve je
iznenadio izgled ubice, jer su svi
očekivali da će biti doveden u
lisicama na rukama“.
Račić je bio
uveren da vrši veliko delo. Imao je
podršku najužeg kruga oko Dvora,
stranke, predsednika Narodne
skupštine, premijera? Očekivao je
priznanje i slavu. A postao je samo
zaštićen ubica. Sudski proces bio je
farsa. Protiv zakona, istražnog
sudiju odredio je ministar pravde.
To je bio način da se proces
usmereva. Većina beogradskih
advokata odbila je zbog toga da
učestvuje u odbrani. Porodica i
stranka Stjepana Radića bojkotovali
su proces. Propao je pokušaj da se
angažuju francuski advokati. Ali,
„sondu“ u proces, to jest: u
mentalitet i političku kulturu,
pustio je otpravnik poslova SAD u
Beogradu. U svom izveštaju državnom
sekretaru (15. jun 1929) napisao je,
pored ostalog:
„Za zapadnog
promatrača vođenje ovog suđenja je
ogavno. Zaista je teško upotrijebiti
blaži izraz, jer od početka do kraja
postupci su bili karakteristični
pomanjkanjem dostojanstva za šta je
predsjednik suda bez sumnje
odgovoran a što je često izazivalo
podsmjehivanje i čak šaljivo
zadirkivanje, kako od strane
optuženih tako i auditorija, koji se
sastojao od nekih dvadeset advokata
i gotovo istog broja novinskih
dopisnika. Tako, kada je neki srpski
poslanik opisivao na šaljiv način
kako su njihove kolege (ali,
naravno, ne oni) bježale pod klupe
čim je počela pucnjava, publika je
dočekala ovu neprikladnu upadicu sa
ne prikrivenim veseljem“.
Američki diplomata
još kaže: „Žalosno je primjetiti u
takvom slučaju kao što je ovaj da je
lično držanje ubojice, Račića, bilo
nametljivo i bez kajanja za vrijeme
čitavog suđenja, jer je on uz veliko
razmetanje hrabrošću zauzimao ulogu
patriote napadnutog od buntovnih
elemenata koji su navodno nastojali
napasti njegovu ličnu čast. Još je
žalosnije primjetiti da je nekoliko
srpskih poslanika i jedan bivši
ministar pokušalo opravdati ubojičin
čin, navodeći da je Račić djelovao u
’samoobrani’… Ne može biti sumnje da
je odjek ove neprikladne
razuzdanosti izgledao nalik na
oskrvnuće za nekoliko miliona Hrvata
koji su gledali na Stjepana Radića u
svjetlu oca, i opći je utisak
nepristrasnih promatrača da efekat
ovih nesretnih postupaka ne može a
da ne bude štetan za razvoj boljeg
razumijevanja između zapadnih i
istočnih dijelova ove Kraljevine…
Nije mišljenje poslanstva, ipak, da
je bilo tko drugi stvarno odgovoran
za ovo gnusno umorstvo osim samoga
Račića, ali nema sumnje da je
vođenje procesa… utvrdilo među
hrvatskim masama poziciju
antisrpskih vođa… Bojim se da će ovo
suđenje doći do idućih generacija
kao jedan od najžalosnijih
historijski poznatih slučajeva
(causes célèbres)“.
U pomenutom
izveštaju se još kaže: „Opće je
mišljenje u Beogradu da Račić neće
izdržati čitavu ovu kaznu (20 godina
robije – L.P.), već da u stvari može
biti uključen u različite amnestije
koje s vremena na vrijeme budu
proklamirane od Krune“.24 U osnovi ovo
predviđanje je bilo tačno, samo što
je situacija za Punišu Račića bila
još povoljnija.
Od 20 godina
robije, Račić je 12 godina proveo u
jednoj vili pored zatvora Zabela u
Požarevcu. Prebacio je porodicu u
Požarevac. Njegova žena je, mesečno,
od dispozicionog fonda Ministarstva
inostrani poslova primala 3000
dinara. Posedovao je fijaker.
Za vreme okupacije
i kvislinškog režima Puniša Račić je
formalno oslobođen. Prešao je u
Beograd. Postoji više verzija o
njegovom kraju. Po jednoj, ujesen
1944. otišao je u jedan mlin pod
Avalom. Tu ga je našla jedna
partizanska jedinica i ubila ga.
|