Polemika između Dobrice Ćosića
i Dušana Pirjevca 1961/62. godine
Analiza slučaja 6
Brutalni ratovi u
poslednjoj deceniji XX veka u kojima
je nestala jugoslovenska država
doveli su do šoka, čak do izvesne
fascinacije, na raznim stranama. To
stanje ima produženo dejstvo i
predstavlja svojevrsnu blokadu
analize onih uzroka ratova koji
imaju dugo trajanje i dubok koren.
Jugoslavija je
smatrana državom koja je uspešno
rešila svoju glavnu unutrašnju
protivrečnost – nacionalno pitanje.
Posle sukoba sa Staljinom 1948.
godine, ona je još smatrana
različitom od ostalih
istočnoevropskih država, bez obzira
na to što je i u njoj postojao
politički monopol Komunističke
partije. Glavni kriterij za ovo
razlikovanje bila je otvorenost
Jugoslavije prema svetu. Samim tim,
Jugoslavija je, teorijski gledano,
bila najpripremljenija za
uključivanje u procese evropske
integracije. Neočekivano, dogodilo
se sasvim suprotno: Jugoslavija se
našla na začelju istočnoevropskih
država. Ušla je u ratove o čijem
karakteru postoje različita
tumačenja koja se toliko razlikuju,
da idu do tvrdnji da ratova zapravo
nije ni bilo.1 Iako proces disolucije
Jugoslavije još uvek traje, na
prostoru bivše Jugoslavije nastalo
je nekoliko nezavisnih, međunarodno
priznatih država. Između ovih država
danas postoje razlike, ne samo u
pitanju njihovog pridruživanja
Evropskoj uniji nego i u pitanju
samog pridruživanja kao cilja. Da li
se ovakav razvoj može smatrati
paradoksalnim?
O raspadu
Jugoslavije i ratovima devedesetih
godina XX veka napisano je već mnogo
knjiga koje čine čitavu jednu
literaturu. Te su knjige vrlo
različite provinijencije. One potiču
iz pera istoričara, politikologa,
sociologa, demografa, lingvista,
antropologa, psihijatara. Svoja
viđenja saopštili su i akteri
događaja: vodeći političari,
generali, diplomati, predstavnici
međunarodne zajednice. Opsežna je i
memorijalna literatura. Dostupni su
i istorijski izvori.
Ne želim nipošto
da kažem da u svemu ovome dosad
napisanom nisu postavljena prava
pitanja. Hoću samo da utvrdim koja
pitanja nisu postavljena a bitna su
za razumevanje ishodišta, toka,
aktera i vodećih ideja raspada
Jugoslavije. Da bi se ova pitanja
identifikovala mora se proširiti
istraživačka osnova i moraju se
analizirati istorijski izvori koji
samo formalno nisu primarni.
U najnovijim
istraživanjima druge Jugoslavije
dominiraju: totalitarni karakter
vladajuće ideologije, politički
monopol Komunističke partije, lična
vlast Josipa Broza Tita, odnos snaga
u svetu posle Drugog svetskog rata i
mesto Jugoslavije u hladnoratovskoj
podeli sveta. Sve je to neizbežno,
ali ništa ponaosob, pa ni sve
zajedno, ne objašnjava način na koji
je nestala jugoslovenska država.
Pogotovo ako se uzme u obzir da su
se druge socijalističke federacije,
Čehoslovačka i imperijalni Sovjetski
Savez, raspale na miran način.
Među dosad
postavljenim pitanjima nema pitanja:
da li su civilizacijski napredak i
veliki međunarodni ugled
Jugoslavije, te dve neupitne
karakteristike druge Jugoslavije,
samo pažljivo uglačana površina i
dobro kontrolisan okvir ispod kojih
su, ili unutar kojih su tinjale
protivrečnosti koje su kad-tad
morale izbiti na površinu?
Esencijalna
protivrečnost jugoslovenske države
sadržana je u njenoj različitoj
percepciji. Ona je karakterisala i
prvu i drugu Jugoslaviju. Ne može
se, dakle, reći da se ova
protivrečnost nije dala
identifikovati zato što ju je
politički sistem ukrotio i sprečio
da se ona manifestuje. Pitanje je
samo gde se i kako ona
manifestovala. To, svakako, nije
bilo moguće među političkim elitama
koje je vezivalo ideološko
jedinstvo. Intelektualne elite bile
su te koje su artikulisale različite
nacionalne interese. Stoga,
istraživanje intelektualnih elita –
njihovog socijalnog porekla i
njihovih ideja o naciji, državi i
društvu – postaje vrlo važno za
razumevanje ishoda jugoslovenske
države.
Intelektualne i
političke elite nisu se u istoj meri
podudarale u svim narodima bivše
Jugoslavije. U svakom od njih
postojao je, međutim, prećutni
konsenzus u percepciji Jugoslavije:
kao centralizovane i unitarne ili
kao savezne višenacionalne države.
Postkomunistička
homogenizacija komunizma je
razumljiva, ali ona vodi
uprošćavanju istorije komunizma i
dugoročno je neodrživa. Deo te
istorije je i sukob Komunističke
partije sa Staljinom 1948. godine.
Postoje razlike i u percepciji ovog
sukoba. Dugoročno, nisu bile
najvažnije one razlike koje su se
manifestovale preko kominformovaca.
Oni su bili optuženi za izdaju i
Partije i Države. Sama Partija nije
se, međutim, odrekla staljinizma kao
dogme, niti metoda imanentnih dogmi.
Upravo tih metoda se držala u
obračunu sa kominformovcima kao
svojim glavnim unutrašnjim
protivnikom. Suštinske razlike u
percepciji pomenutog sukoba
kristalisale su se u procesu i
ispoljavale su se u osciliranju
Jugoslavije između pokušaja
udaljavanja od sovjetskog modela
države i društva i vraćanja tom
modelu. Da li se ove razlike mogu
posmatrati sasvim nezavisno od
razlika u percepciji jugoslovenske
države?
Pedesete i
šezdesete godine prošlog veka su
vreme polemika, "borbi mišljenja", u
Jugoslaviji i na tragu su njenog
pokušaja da se udalji od sovjetskog
modela.2 Ali, za odgovor na
postavljeno pitanje relevantne su
one polemike između predstavnika
intelektualnih elita koje su
reflektovale stanovišta formalno
jedinstvenih komunističkih
političkih elita. Prva takva
polemika vođena je između Dobrice
Ćosića, srpskog književnika i Dušana
Pirjevca, slovenačkog istoričara i
teoretičara književnosti. U ovoj
polemici ništa nije bilo slučajno.
Ni vreme, kraj 1961. – početak 1962.
godine, kada postaje aktuelna
reforma državnosocijalističke
privrede s neizbežnim posledicama za
politički sistem, posebno za odnose
u federaciji. Ni mesto: stranice
književnih časopisa, u Beogradu Dela
a u Ljubljani Naše sodobnosti, što
je trebalo da stvori privid
nepolitičke polemike. Ni središna
pitanja polemike: nacija –
integracija, slovenstvo –
jugoslovenstvo.
U skoro pola veka,
koliko je proteklo od polemike Ćosić
– Pirjevec, sažeto je iskustvo koje
opravdava njenu ocenu kao
anticipacije: Proročki ocrtana
budućnost.3 U njoj su zapravo
kristalisane one kontroverze unutar
komunističkog pokreta do kojih još
ne dopiru autori knjiga o
Jugoslaviji, a bez čijeg
komparativnog istraživanja nije
moguće objašnjenje ishoda: geneza
nacionalnih elita u Jugoslaviji i
njihove različite pozicije u Drugom
svetskom ratu; nacija i integracija;
Jugoslavija i republike.
1.
Lične istorije
polemičara ne bi bile zanimljive da
ne reflektuju višestruke
različitosti unutar komunističke
elite u bivšoj Jugoslaviji.
Dušan Pirjevec i
Dobrica Ćosić su vršnjaci: obojica
su rođeni 1921. godine. I jedan i
drugi imaju veze sa agronomijom:
prvi je pred Drugi svetski rat
studirao agronomiju u Zagrebu, drugi
je završio nižu poljoprivrednu školu
u Aleksandrovcu. Obojica su
učestvovali u antifašističkom ratu i
upravo od ove formalno zajedničke
činjenice počinju stvarne razlike u
komunističkoj eliti koje njih
dvojica reprezentuju. Prvi je u rat
ušao kao revolucionarni
intelektualac, pripadnik već četvrte
revolucionarne generacije slovenačke
inteligencije; drugi je pripadao
novoj inteligenciji koju je Partija
stvarala nasuprot buržoaskoj
inteligenciji. Igrali su duboko
različite ali nesporno velike uloge:
Dušan Pirjevec se, sa zadrškom,
smatrao jednim "od najvećih
Slovenaca XX veka",4 Dobrica Ćosić,
bez zadrške, "ocem nacije".
Dušan Pirjevec je
poticao iz primorske porodice koja
je zbog italijanskih fašista morala
da napusti zavičaj. Njegov otac bio
je naučnik, slavist. Komunističkom
pokretu je prišao još kao student i
bio partijski kurir između Ljubljane
i Zagreba, gde je tada boravio Tito.
Privlačio ga je Miroslav Krleža. U
partizanima je od 1941. do 1945.
godine, i to "u šumi a ne u barakama
na Rogu",5 kako kaže Taras Kermauner
aludirajući na Glavni štab
Slovenije. U dvadeset trećoj godini
bio je politički komesar divizije.
Poveravane su mu teške i odgovorne
dužnosti; prebacivani su mu
bezobzirnost, surovost, čak zločini.
Još u toku rata, a naročito posle
oslobođenja, nazivan je partizanskim
"vojvodom".
Posle oslobođenja,
Dušan Pirjevec je postao šef
slovenačkog Agitpropa, institucije
sa velikom moći naročito u
intelektualnoj sferi. Tu, za
revolucionarnog intelektualca i
nastaje pitanje: šta da radi u miru?
Revolucija je, kako kaže Kermauner,
"tražila pojednostavljenje ličnosti,
jer je sve bilo na kocki, morao je
svako postati jednosmeran, efikasan,
monolitan. Kraj rata doneo je
temeljnu promenu. Partija je nije
htela ni priznati ni dozvoliti;
nastupala je zato sa sve
redukovanijim monolitizmom.
Slobodniji i autonomniji morali su
se odlučiti za pluralniji odnos
prema životu."6 Pirjevec je bio jedan
od njih. Rano je počeo da
problematizuje revoluciju ali je
nikad nije odbacio u celini. Ona za
njega nije borba za vlast i položaj,
već žrtva za čovečnost.
Partija nije
podnosila alternativu, pogotovo onu
koja se ređala u njenim vlastitim
redovima. Neki od pripadnika četvrte
generacije revolucionarnih
intelektualaca ostali su u Partiji
nastojeći da iznutra deluju u pravcu
postepene pluralizacije društva.
Partija nije, međutim, mogla podneti
autonomne ličnosti, samorefleksivne
revolucionarne intelektualce bez
kojih, kako kaže Kermauner, ne bi
bilo ni Kučana. U takvoj ulozi,
Dušan Pirjevec je uticao na
generaciju slovenačke inteligencije
u formiranju a bio je u sukobu sa
partijskim inteligentima koji su
imali moć, ali ne i kulturu,
pogotovo ne i dar. Razlaz je postao
neminovan. Ako je u antifašističkoj
borbi učestvovala bez ostatka,
slovenačka komunistička
inteligencija nije bila jedinstvena
u izboru ciljeva posle rata.
Dušan Pirjevec je
morao početi od nule. Naročito posle
godinu dana provedenih u zatvoru
(1948-1949). Ali, on je dokazao da
"ako je čovek ličnost, lako dođe
sebi".7 Nastavio je studije
komparativističke književnosti koje
je bio započeo još pre zatvora. U
Slovenačkoj akademiji nauka i
umetnosti priređivao je dela
slovenačkih pisaca. Na Univerzitetu
je prošao put od asistenta do
redovnog profesora. Posle odbrane
doktorata o Ivanu Cankaru (1963)
važio je za najboljeg poznavaoca
njegovog dela.
Predratni
komunistički intelektualci,
manje-više svi građanskog porekla
(diplomati Vilfan, Bebler,
Vodopivec), koji su u Partiji
predstavljali liberalnu manjinu,
nisu nikad tretirali Dušana Pirjevca
kao unutrašnjeg neprijatelja. Ali,
ni oni među njima koji su se našli
na visokim partijskim i državnim
funkcijama nisu prestali da sa njim,
čovekom široke kulture i velikog
uticaja na mlade, ipak računaju.
Najpre Boris Kidrič, koji je rano
preminuo (1953). Potom, i naročito,
Boris Krajger.8 Uostalom, Pirjevec se
vratio u Partiju. Sve su ove
činjenice važne za razumevanje
njegove pozicije u polemici sa
Ćosićem. On je, nema sumnje,
zastupao stanovišta koja su bila ne
samo lična već i stanovišta
pojedinca sa vrha partijske i
državne strukture u Sloveniji.
2.
Dobrica Ćosić je
poticao iz seljačke porodice. U
mladosti je pripadao bogomoljačkom
pokretu Nikolaja Velimirovića. Svoje
pristupanje komunističkom pokretu
(1939) tumačio je kao reakciju na
stanje u društvu: "Niko danas ne
može da shvati koliko je bilo
socijalno beznađe, korupcija,
pokvarena vlast. Naročito su seljaci
živeli u velikoj bedi, sa dugovima i
neshvatljivo niskom cenom
poljoprivrednih proizvoda... U meni
se tada dogodila velika podela:
pravda pripada selu i seljacima, a
sve nepravde su u varoši među
kaputašima. Svako ko je tada ponudio
prevrat, svako ko je rušio poredak i
obećavao novi, bio sam mu
pristalica."9 Komunistički pokret u
Srbiji činili su studenti,
srednjoškolci i seljaci.10
U ratu, Dobrica
Ćosić je bio partijski ilegalac i
politički komesar odreda. Posle
rata, završio je partijske škole;
bio urednik lista omladine Srbije;
radio u srpskom Agitpropu; biran za
narodnog poslanika (1945–1957) u
Narodnoj skupštini Srbije a zatim
Jugoslavije.
Izvan kruga svojih
saboraca i partijskih drugova,
Dobrica Ćosić postaje poznat od
1951. godine. Tada je objavio svoj
prvi roman Daleko je sunce koji je
označio početak raskida Partije sa
poetikom socijalističkog realizma u
književnosti. Tim romanom Ćosić je
zauzeo prvo mesto u generaciji nove
srpske inteligencije. Zatim su
sledili njegovi romani
karakterističnih naslova: Koreni i
Deobe. U prvom romanu zaokuplja ga
srpsko selo u XIX veku, u drugom –
traumatična tema novije istorije
Srbije, građanski rat 1941–1945.
godine. Za ove romane dobio je
prestižne književne nagrade i stekao
široku popularnost.
Sa književnom
slavom Dobrice Ćosića rasla je
injegova politička uloga. Njegova
pozicija je bila i ostala
jedinstvena. Govoreći uvek u ime
odgovornosti koju ima "kao pisac",
Dobrica Ćosić je u tekućoj politici
mnogo više od njenog učesnika. U
misijama koje je sam poduzimao, ili
su mu bile dodeljivane, teško je
razdvojiti književno od političkog.
Dobrica Ćosić je
bio prvi Jugosloven koji je 1952.
godine, iz poriva književnika,
posetio Goli otok na kome su
kominformovci prolazili kroz
torturu. Iz istog poriva našao se u
vrtlogu pobune u Mađarskoj 1956.
godine koju su sovjetski tenkovi
ugušili u krvi. Da bi se našao na
ova dva neuralgična mesta nije bila
dovoljna samo njegova radoznalost
"kao pisca". Bilo je potrebno i
poverenje najužeg partijskog vrha.
Bez tog poverenja, Dobrica Ćosić se
ne bi mogao naći ni u pratnji Tita
na njegovom dugom putovanju (14.
februar – 26. apri 1961) brodom
"Galeb" po zemljama Afrike.
Naknadno, iz
razgovora koje je sa Dobricom
Ćosićem vodio Slavoljub Đukić, može
se zaključiti da je Ćosić u polemiku
ušao podstaknut od Tita koji ga je
zatim ostavio na cedilu. Ali i da ta
epizoda nije uticala na njihove
potonje odnose. Sudeći po
razgovorima Dobrice Ćosića sa
Slavoljubom Đukićem, a naročito po
Piščevim zapisima Dobrice Ćosića,
Tito se sa njim sretao i posle
pomenute polemike. Da to nisu bili
formalni susreti govori činjenica da
sâm Ćosić smatra da još nije vreme
da saopšti njihovu sadržinu.
Titov odnos prema
sebi Ćosić tumači na sledeći način:
"Ja mislim da je on (Tito – L.P.) u
meni video čoveka koji može i koji
sme da ga istinito obavesti o
izvesnim političkim pitanjima.
Osobito u vreme kada je on počeo
opsesivno da sumnja u lojalnost
srpskog rukovodstva prema njemu, a
imao je na umu uticaj i ličnost
Aleksandra Rankovića".11 Ali, ako je
tako, onda upravo tu govori da je i
sâm Tito bio svestan one jedinstvene
pozicije koju je imao Dobrica Ćosić.
To sigurno nije mogla biti samo
pozicija pisca, ma koliko on "kao
pisac" bio veliki.
U polemici sa
Pirjevcem, Ćosić je, sasvim izvesno,
zastupao vlastita stanovišta koja su
se podudarala sa Titovim
stanovištima. Ćosićeva i Pirjevčeva
stanovišta u polemici stoje u istom
odnosu u kom i jugoslovenski državni
i partijski vrh, oličen u Titu – i
republika, u konkretnom slučaju
Slovenija. Obraćajući se, preko
Pirjevca, Sloveniji, Ćosić se
obraćao i svim ostalim republikama.
Veoma je važno
vreme u kome je došlo do pomenute
polemike. Te daleke 1961. godine
obeležavana je dvadesetogodišnjica
revolucije, odnosno ustanka. U
partijskom vrhu već su bila otvorena
pitanja o daljim pravcima razvoja
društva i države. U raspravama su se
iskristalisale dve orijentacije:
reformistička i dogmatska. Stožer
ove druge struje bio je Tito, što
je, uz snažnu podršku Aleksandra
Rankovića, odlučilo odnos snaga u
partijskom vrhu. Edvard Kardelj,
rodonačelnik reformističke struje,
arhiđavo za KP Sovjetskog Saveza od
1948. godine, posle ranjavanja u
jednom lovu, otišao je u Englesku na
lečenje, što je bilo tumačeno kao
njegovo povlačenje.
Opasnost od vojne
intervencije Sovjetskog Saveza bila
je smanjena. Održan je XX kogres
KPSS (1956), znalo se za Hruščovljev
referat o zločinima pod Staljinom,
došlo je do Beogradske deklaracije,
odnosno do pomirenja Tita i
Hruščova. Barem formalno, oslabio je
spoljnopolitički razlog za
unutrašnju koheziju višenacionalne
Jugoslavije. U polemici, Dobrica
Ćosić kaže: "Nismo se mi ni juče
voleli više no danas. Što smo manje
pokazivali svoj nacionalni egoizam,
'zasluga' je jedne političke
konstelacije u kojoj se nalazila
Jugoslavija i posle 1948. i niskog
nivoa društvene strukture i
nerazvijenosti naših potreba i
zahteva."12 U dubini pomenute polemike
leži različito razumevanje
mogućnosti daljeg razvoja
Jugoslavije, odnosno same
jugoslovenske države, i u ovom
istorijski novom razdoblju, kad je
nivo društvene strukture bio viši,
potrebe i zahtevi razvijeniji, a
zemlja nije bila spolja ugrožena. Iz
više razloga u koje se ovom prilikom
ne ulazi, te su razlike ostale
neprevladane i u vladajućoj
Komunističkoj partiji, da bi u novoj
istorijskoj situaciji, u
međunarodnoj konstelaciji bez
blokovske podele sveta, svoj ishod
dobile u raspadu Jugoslavije. One su
nadživele i Jugoslaviju, i to kroz
različite interpretacije njenog
raspada.
3.
Povod za polemiku
bio je intervju Dobrice Ćosića
zagrebačkom listu Telegram 20.
januara 1961. godine. Na pitanje
lista – "Je li još uvijek aktuelna
tema da smo suviše pasivni u
međurepubličkim kontaktima" – Ćosić
je odgovorio da će ta tema biti
aktuelna "dokle god postoje
republike". Izrazio je mišljenje da
najaktuelnijim oblikom
međurepubličke saradnje smatra borbu
protiv "povampirenih nacionalizama".
"Vidite li", rekao je, "te srpske,
hrvatske i slovenačke vampire,
vidite li da mnogi nemaju brkove i
bradu? Mlade, musave neke utvare.
Ove bradate će, ipak, morati da
pocrkaju jednog dana, ali ove, ove
što rastu..." Već tada, u svojoj
četrdesetoj godini, "umoran", Ćosić
je pozvao svakog da ga "propisno i
javno" išiba ako "podleže(m) starim
strahovima".13
Na Ćosićev
intervju Telegramu reagovao je
Pirjevec glosom Izvinite, kako ste
rekli? zapitavši da li to znači da
će "pasivnost u međurepubličkim
odnosima nestati tek onda kad
republikâ ne bude više."14
U polemici koju je
zapravo započeo Dobrica Ćosić svojim
opširnim člankom O savremenom
nesavremenom nacionalizmu,15 a
nastavio Dušan Pirjevec svojim
takođe opširnim člankom Slovenstvo,
jugoslovenstvo i socijalizam16
izražena su dva različita shvatanja
nacije iz kojih su proizlazila i
različita shvatanja Jugoslavije,
odnosno republika.
Pozivajući se na
Marksa, Lenjina, Tita i Kardelja,
Ćosić je obrazlagao teoriju o naciji
kao istorijskoj pojavi i jasno joj
pretpostavljao kao viši oblik
integraciju, kakvim je smatrao i
"socijalističko jugoslovenstvo".
Njegovim glavnim pretpostavkama
smatrao je: socijalističku
ideologiju, odumiranje države i
internacionalizam. Svaka
manifestacija posebnog, u konkretnom
slučaju nacionalnog, ipso facto je
nacionalizam, separatizam,
birokratski egoizam – sve po
definiciji retrogradno.
Kad se Ćosićevi
prilozi u polemici liše retorike i
depatetizuju, oni se apsolutno, čak
ni po izrazu, ne razlikuju od
tadašnjih referata na partijskim i
državnim forumima. U
državnosvojinskom odnosu,
komunističkoj ideologiji i
centralizovanoj državi podjednako se
vide istorijske determinante
Jugoslavije:
"Danas stvarno ne
postoji antagonizam između
nacionalnih i socijalističkih
interesa. Izazivanje takvog
antagonizma nužno vodi nacionalizmu
ili klasnom sektaštvu. Ako
nacionalna svest u Jugoslaviji nije
prožeta i socijalističkom svešću,
ona je nacionalistička, i, u našim
društvenim uslovima, u suštini
sitnoburžoaska, bez obzira što je
mogu zastupati i ljudi sa
partizanskim biografijama i u plavim
odelima i kačketima. Jer stvarni
nacionalni cilj i nacionalni
interesi u ovim istorijskim
determinantama nalazi se samo u
klasnom cilju revolucije i
socijalističkom interesu svih naroda
Jugoslavije. Opredeljenje je prosto
i neumitno. Za sve koji se na
jugoslovenskom tlu angažuju za
ljudsku budućnost, alternative
nema."17
U svom odgovoru
Ćosiću, Pirjevec je najpre
konstatovao da se radi o pitanjima
čiji značaj prevazilazi ulogu koju
svaki od njih dvojice igra u javnom
životu: "nismo u pitanju ni Ćosić ni
ja, ni njegov intervju ni moja
glosa".18 Zbog toga je potrebno,
smatrao je Pirjevec, "sva ta
pitanja... sagledati mirno, bez
žurbe i bez nestrpljenja, a naročito
s jasnom svešću da je u pitanju
zajedničko rešavanje zajedničkih
problema, da je u pitanju
određivanje zajedničkog puta..."19 Za
razliku od Ćosićevog odgovora koji
je, po njemu, bio "pun... osećajnog
zanosa i ponekad, naročito u nekim
ocenama konkretnih pojava,
izvanredno drastičan i čak
apodiktički neopoziv",20 Pirjevec se
odlučio za drukčije razmišljanje i
suštinski različit metod.
Dobrica Ćosić je
govorio o pitanjima koja se bitno
razlikuju po svom karakteru: s jedne
strane, o pitanjima "koja imaju
sasvim konkretno aktuelan, praktičan
značaj"; s druge strane, o
problemima "koji zadiru u područje
načela". Dušan Pirjevec – "samo o
nekim... bitnim načelnim pogledima"
Ćosića verujući da na taj način može
doprineti "što potpunijoj dijagnozi
konkretnih odnosa, mogućnosti i
orijentacija".21 Zato svoju javnu
komunikaciju sa Ćosićem i nije
smatrao polemikom već razgovorom: "S
obzirom na takve namere i čvrste
odluke, nadam se da me izvesne
Ćosićeve suviše temperamentne i
jednostrane interpretacije, da me
izvesne njegove osećajne reakcije,
te premalo kontrolisana vizija neće
zavesti u podrobnu političku
analizu".22
Držeći se rečenog,
Pirjevec je govorio o naciji koja se
tek kroz svoje ostvarenje
iscrpljuje; odnosno o integraciji
kao dugoročnom istorijskom procesu
kome se daju različita značenja;
odnosno o naciji kao konstitutivnom
elementu slobodne individue; odnosno
o demokratskom društvu koje uvažava
razlike.
Pirjevčeva
stanovišta o Jugoslaviji i
jugoslovenstvu, o nacijama unutar
jugoslovenske države i republikama
kao nacionalnim državama na tragu je
njegovog razumevanja integracije.
Nasuprot onima koji integraciju
zamišljaju "tako što će prvo
izgubiti svoju individualnost neke
manje jedinice i manji organizmi",
koji su već uključeni u veće a ovi
će se uključivati u još veće
organizme i jedinice – Pirjavec je
stvarnu integraciju smatrao mogućom
samo ako svi ti organizmi i sve te
jedinice "dožive takvu potvrdu samih
sebe... do kraja iscrpu sve one
zdrave energije zbog kojih danas
nužno egzistiraju kao posebni, kao
samostalni organizmi, kao posebne,
kao samostalne jedinice". Zato je
integracija "istovremeno i borba
protiv ograničavanja i nasilja,
borba za istinsku slobodu i potpunu
ravnopravnost svih jedinica i
organizama".23
U svom novom
prilogu pod naslovom Nacija,
integracija, socijalizam Dobrica
Ćosić je izoštrio ton i ušao u
polemiku koja, po Pirjevcu, nije
mogla doprineti "proširenju baze...
debate" već ju je "neukrotivom
silovitošću" zatvorila "u uske
okvire polemičkog dijaloga... u
prvom redu svojim polemičkim
metodom".24
Razlike između
Dobrice Ćosića i Dušana Pirjevca
bile su suštinske prirode. Ćosić ih
je izvodio iz različitog odnosa
prema marksističkoj teoriji nacije.
Kao nepomirljiv marksist, podsećao
je Pirjevca da nacija nije večna već
istorijska pojava; da je
ujedinjavanje u klasnom interesu
proletarijata; da nacija nije bitni
konstitutivni elemenat ljudske
ličnosti.25
Sa ovih pozicija
posmatrao je Jugoslaviju, odnosno
njene republike koje, uostalom, "ne
predstavljaju nacionalne granice".26 U
revoluciji, isticao je Ćosić,
jugoslovenski narodi "nisu negirali
Kraljevinu Jugoslaviju – zajedničku
državu, već samo (podv. L.P.)
društveno-političke odnose u njoj,
sadržaj i oblik političke vlasti,
socijalnu strukturu vlasti".27 Na taj
način su Jugoslavija i socijalizam
postali nedeljivi.
Dobrica Ćosić je
smatrao da se Jugoslavija već
odredila prema raznim vidovima i
metodima integracije u svetu:
kolonijalnoj, blokovskoj, onoj u
prostoru "male Evrope" i
"zajedničkog tržišta", kao i prema
unitarističkoj integraciji u
Kraljevini Jugoslaviji. "Na takve
integracije", kaže Ćosić, "mi
Jugosloveni jedinstveno gledamo. Mi
smo se radikalno odrekli sreće da
budemo građani takvog sveta, takve
Evrope, takve Jugoslavije".28 Iz ovog
ugla, Ćosić je Pirjevčeva stanovišta
o integraciji video kao "nacionalno
odbrambena", i to toliko da su ga
podsećala na "slovensku bolečinu".29
On, Pirjevec, jugoslovenstvo
prihvata samo kao deo istovremene i
univerzalne integracije sveta: "zato
integriranje u jugoslovenskim
državnim okvirima uslovljava i
sadržajem i intenzitetom
integriranja sa Evropom i čitavim
svetom".30
U Jugoslaviji
ranih šezdesetih godina nije se
moglo raspravljati i razgovarati
upravo o ovom poslednjem. Ćosić je
zaključio polemiku obraćajući se
čitaocima. Ustvrdio je da on i
Pirjevec nisu istomišljenici, ali je
kao glavni argument za prekid
polemike naveo Pirjevčevu kritiku
njegovog metoda kao staljinističkog.
Ali, do dijaloga nije došlo ni
kasnije.31 Nacionalne protivrečnosti u
Jugoslaviji pažljivo su držane u
ravnoteži sa značajnim pokušajima da
se sloboda i ravnopravnost naroda
naznače kao pravac njihovog
razrešavanja. Ti su pokušaji
konstantno trpeli poraze. Poslednji
je bio odbijanje Ustava iz 1974.
godine u Srbiji kada se ona našla na
jednoj a sve ostale republike na
drugoj strani. To otvara pitanje: da
li je Jugoslavija zaista bila od
svih istočnoevropskih zemalja
najspremnija da se uključi u proces
evropske integracije ili je ovaj
proces samo ubrzao kristalizaciju
njenih unutrašnjih protivrečnosti?
Ćosić je govorio o
objektivnoj vrednosti Pirjevčevih
stanovišta. A Pirjevec mu je
odgovorio da: "Pravedan i krajnji
sud o objektivnoj vrednosti izriče
samo vreme, izriče istorija.
Određivanje objektivne vrednosti
stvar je naučno tačnog proučavanja,
i koliko-toliko poslednja reč je
moguća tek onda kad su u evidenciji
sve činjenice, kad je dokučena
čitava istina".32
Sada su činjenice
evidentne. Dušan Pirjevec nije
doživeo raspad Jugoslavije. Ali,
čini se, nije teško pretpostaviti
kakav bi bio njegov izbor 1990.
godine. Dobrica Ćosić je doživeo
raspad Jugoslavije i u događajima je
igrao onu svoju jedinstvenu ulogu.
Od tvrdog zagovornika integracije
unutar jugoslovenske države, on je
postao "otac nacije". To nije
paradoks kako bi, na prvi pogled,
moglo da izgleda. Kada je ideologija
"socijalističkog jugoslovenstva"
ispražnjena od državnosocijalistčkog
sadržaja, put do ideologa
velikodržavnog nacionalizma bio je
pre zakonit nego neočekivan.
|