Analiza slučaja 5

Državnost jednog naroda je suštinsko obeležje. Makedonski etnikum se krajem XX veka zaokružio formiranjem nacionalne, nezavisne, suverene države. Stremljenja za izgradnju sopstvene, nezavisne države, za priznavanje makedonske državnosti i identiteta su suštinsko obeležje makedonskog naroda.

Konstituisanje nezavisne i suverene Republike Makedonije (RM) je rezultat dugog istorijskog procesa, pri čemu su se najpovoljni uslovi stekli u poslednjoj deceniji prošlog veka, u periodu kad je aktuelna RM egzisitirala kao republike, federativna jedinica u okviru jugoslovenske federacije.

Izgradnja savremene makedonske države počela je još tokom Narodno-oslobodilačkog i antifašističkog rata (NOAR) 1941-1944. godine. Ciljevi borbe za čije se ostvarivanje zalagao makedonski narod su javno proglašeni u Manifestu Glavnog štaba (GŠ) Narodno-oslobodilačke vojske i partizanskih odreda Makedonije (NOV i POM) iz 1943. godine, iz čijeg sadržaja se jasno vidi da je osnovni cilj "... oslobađanje Makedonije i stvaranje nove, slobodne i narodne Makedonije..."1

Osnove državnosti, proizašče iz borbe, dograđene su i utemeljene najpre odlukama Drugog zasedanja Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) (29-30. novembar 1943), konkretno Odlukom o izgradnji Jugoslavije na federativnom principu, u kojoj je istaknuto da će narodi, poimenično nabrojani, u budućoj zajednici imati celovitu ravnopravnost,2 a potom i u odlukama donetim na Prvom zasedanju Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Makedonije (ASNOM) (8. februara 1944), kojima je proglašena izgradnja makedonske države.3

Entuzijazam s kojim je makedonski narod činio svoje prve državničke korake po ASNOM-konstituisanju, ubrzo je napusten. U tom periodu, kad su sticana prva državnička iskustva, kad su uspostavljani novi društveni odnosi, makedonski narod nije u potpunosti ostvario svoje ideale; naprotiv, suoči se sa novim izazovima. U okviru centralizovane federacije izostala su najznačajnija obeležja državnosti: spoljna politika, odbrana, bezbednost, monetarna politika, investicije i dr.

Duh paternalizma bio je prisutan tokom celog poluvekovnog federativnog perioda, u kome je Makedonija "gradila" svoju državnost, a u godinama nakon smrti Josipa Broza Tita dobio je razmere krize koja se, pre svega, manifestovala porastom nacionalizma.

U anketi sprovedenoj 1988. godine, 50 odsto ispitanika je međunacionalne odnose okrakterisalo kao loše.4 Osim toga, u anketi je većina, kao uzroke krize navela i ekonomsku zaostalost, gubitke privrednih subjekata i banaka, rast nezaposlenosti, izuzetno niske plate, opadanje životnog standarda, dinarsku i deviznu prezaduženost.5

Otvoreno se diskutovalo o ukidanju nekih saveznih i nevladinih organa.6 Osim toga, tokom 1986. godine, većina republika i pokrajina nije podmirivalo svoje obaveze prema federalnom budžetu, ostvarujući na taj način fiskalni suverenitet.7

Republički legitimitet je u praksi bio iznad saveznog. Sve je izvesnije bilo da federacija mora da se reformira. Decentralizacija federacije i jačanje državnosti republika bila je jedna od opcija za reformu pretočena u amandmanske izmene Ustava SFRJ.8

Izmene republičkih ustava u nakon toga, dodatno su produbile jaz između republičkih i saveznih vlasti. Nesaglasnost i različiti interesi republika su bili izraženi i u inicijativama za očuvanje, odnosno preuređenje federacije, koje su, u osnovi predstavljale zalaganja za nekoliko koncepcija: konfederacija, federacija i liberalno-ekonomski koncept zajednice, centralizovano vođenje makroekonomske politike.9

***

Kriza koja je zahvatila federaciju, dodatno je produbljivana i aktivnostima pojedinih republika koje su vodile ka njihovom osamostaljivanju.10 To je važilo i za Makedoniju gde je takođe podsticano preduzimanje određenih aktivnosti političke i zakonodavne prirode i u Makedoniji. Prvo se pristupilo izmeni Zakona o društvenim organizacijama i udruženjima građana,11 kao i izmeni Ustava SRM12 čime je ozakonjen višepartijski sistem u Makedoniji.

Šta je bila suština amandmana? Buduća država će biti decentralizovana unitarna republika s političkim sistemom zasnovanom na građanskoj demokratiji, poslaničkom sistemu s jednodomnom višestranačkom skupštinom, izvršnom vlašču oličenom u vladi umesto izvršnog veća i uvođenjem izborne funkcije predsednika Republike, umesto dotadašnjeg kolektivnog tela predsedništva i sl.13 Saglasno s prihvaćenim LXXXII amandmanom na ustav SRM, prefiks "socijalistička" u nazivu države je izbrisan14.

Zakonske promjene su uticale da broj novoregistrovanih političkih stranaka tokom 1990. godine dostigne čak 23. Većina se pojavila kao alternativa dotadašnjem jednopartijskom monopolu. Dokaz za to je bila struktura rukovodstava novoizgrađenih političkih subjekata, u kojoj su dominantne bile ličnosti koje je na jedan ili drugi način iznedrio Savez komunista Makedonije (SKM). Političko delovanje tih subjekata bilo je odraz težnje makedonskog naroda za samostalnošću i suverenitetom. Po strukturi, mogu se grupisati u četiri kategorije: istorijske, reformisane, etničke i nove partije.15

Njihovi partijski programi obilovali su nizom razlika i sličnosti, ali globalno se mogu klasifikovti u tri grupe, s obzirom na opcije (takođe tri ) budućeg statusa Makedonije u jugoslovenskoj federaciji.

Makedonija kao samostalna suverena nezavisna država;

Makedonija kao sastavni deo jugoslovenske federacije;

Makedonija kao ravnopravan entitet konfederativne zajednice samostalnih i suverenih republika.16

Sa izvesnim odstupanjima, za te tri opcije, zalagala su se tri, uslovno govoreći partijska bloka na izborima 1990: levi blok, na čelu sa SKM-PDP, desničarski, nacionalni blok, na čelu sa VMRO-DPMNE, i blok stranaka pripadnika etničkih zajednica, na čelu sa PDP i NDP.

***

Prve višestranačke parlamenatrne izbore u RM, predsednik Skupštine raspisao je 24. septembra 1990, a prvi izborni krug je trebalo da bude 11.novembra 1990. godine.17 Kao model za njihovo sprovođenje izabran je većinski izborni sistem, u skladu s tadašnjom tranzicionom situacijom.18

Teritorija RM bila je podeljena na 120 izbornih jedinica, svaka s približnim (istim pri.prev.) brojem ljudi s pravom glasa, ali sa ne više od 14.000 glasača; izborni principi su utvrđeni Ustavom. Njihova suština je imala istorijsku dimenziju. Njima su, prvi put, legalizovani opšti, neposredni, tajni, slobodni izbori, kao uslov za nesmetano ostvarivanje elementarnog demokratskog načela prava izbora.

U izbornoj trci za 120 poslaničkih mesta u parlamentu učestvovalo je 1158 kandidata, od kojih je većinu podržavalo 18 političkih partija, 1 društveno-politička organizacija (OPO), a 43 su bili nezavisni kandidati.19

Po većinskom izbirnom sistemu, izbori su održani u dva kruga. U prvom krugu pravo glasa je iskorisilo 84.82 odsto građana s pravom glasa, a u drugom 76.75odsto.20 U parlamentu, u skladu sa izbornim rezultatima, mesta su dobili poslanici devet političkih stranaka i tri nezavisna kandidata.21

Konstitutivna sednica prve makedonske višestranačke skupštine održana je 8. januara 1991. godine. Njen svečani karakter je označen intoniranjem državne himne,22 verifikacijom mandata i polaganjem zakletve.23

Čin konstituisanja, po međupartijskom dogovoru, dopunjen je izborom predsednika i potpredsednika Skupštine24. Osim toga, Skupština je, po Zakonu o izboru i razrešenju predsednika i potpredsednika SRM,25 trebalo da izabere predsednika i potpredsednika. Za predsednika, poslanici su izabrali Kiru Gligorova, na predlog poslaničke grupe SKM-PDP, a za potpredsednika Ljupča Georgievskog, na predlog poslaničke grupe VMRO-DPMNE.26

***

Predsednik SRM, u skladu sa zakonskom regulativom, daje mandat za sastav vlade partiji koja je osvojila najveći broj poslaničkih mesta u skupštini, i ona predlaže mandatara. Za predlog VMRO-DPMNE, da Aleksandar Lepavcov bude mandatar za sastav vlade, Gligorov nije dobio saglasnost drugih parlamenatarnih partija. Zbog nemogućnosti partija da se dogovore i da predlože zajedničkog kandidata ili kandidate određene partije, predsednik Gligorov je, da bi dobio saglasnost drugih stranaka, za mandatara predložio akademika Nikolu Kljuseva, lično obrazlažući predlog pred poslanicima: "... mandatar je čovek koji ima kredibilitet da formira ekspertsku vladu, u kojoj će svako učestvovati kao ličnost, a svaki sektor će na taj način dobiti priznatog ministra, dokazanog u svom sektoru".27 Skupština je odluku o izboru Vlade SRM donela 20. marta 1991. godine.28 Za predsednika vlade je izabran akademik Nikola Kljusev. Program vlade, kako je on objasnio, koncipiran je na principu podele vlasti na zakonodavnu, izvršno-upravnu i sudsku, depolitizaciji armije, državne bezbednosti i policije, i profesionalno nezavisnih medija.29

Ekspertska i nestranačka, bio je atribut koji je nosila ta vlada?! Iako je na vlasti bila samo 15 meseci (20. marta 1991-7.jula 1992), u izuzetno teškim, reklo bi se i vanrednim okolnostima, kad je budućnost države bila stavljena na probu, postigla je istorijske podvige, ključne za budućnost zemlje. Ponela je teret rešavanja zateknute teške ekonomske situacije, gomilane godina, uspela da stavi u funkciju sve nepohodne institucije vlasti, na način svojstven samostalnoj, suverenoj državi i po međunarodnim standardima. Uspostavila je novo sirovinsko-energetsko tržište za potrebe privrednih kapaciteta, kao i nov uvozno-izvozni režim, bila je kreator sopstvene monetarne politike i samostalnog odbrambenog sistema.30

Sobranje SRM, u periodu kada je Jugoslavija još formalno postojala i kad su u opticaju bile inicijative za njeno očuvanje, donelo je istorijsku odluku, važnu za izgradnju nezavisne i suverene države.31 To je odluka o raspisivanju referenduma32 na kome je trebalo da se građani na najdemokratskiji način, neposredno, izjasne o budućem konstituisanju države.

Poslaničke grupe SDSM i SRSM-Liberalne stranke, na sednici parlamenta, 26. jula 1991. godine, zatražile su da Sobranje po hitnom postupku donese odluku o sprovođenju referenduma i proglašenju nezavisne Makedonije i o njenom uključivanju u jugoslovenski savez država.33 Taj zahtev je zapravo bio predlog za donošenje odluke o samoopredeljenju RM, kao nezavisne i suverena države i o stupanju u savez suverenih država Jugoslavije.34 Osim toga, predlog je dostavila i poslanička grupa VMRO-DPMNE. Oni su predlagali da skupština donese deklaraciju o nezavisnosti Makedonije, a poslanik Stoile Stojkov iz VMRO-DPMNE, predlagao je da se donese Odluka o proglašenju nezavisnosti.35 Predlog je dostavio i nezavisni poslanik Todor Petrov, prema kome bi Sobranje trebalo da donese zaključak kojim će se zadužiti vlada da dostavi Sobranju: Ustavni zakon i druge zakonske akte ustavno-pravnog karaktera, odluku o samoopredeljenju makedonskog naroda, odluku nezavisne i suverene Republike Makedonije da može da pristupi savezu šest suverenih država i odluku o raspisivanju referenduma.36

U Sobranju RM podnošeni su predlozi, kretali se i menjali kao na sceni. Poslanici VMRO-DPMNE su povukli prvi predlog i dostavili nov, čija je suština bila da Sobranje donese Ustavni zakon i Odluku o raspisivanju referenduma37. U vezi sa referendumom, VMRO-DPMNE je predlgala izjašnjavanje građana o dva pitanja, nezavisnih jednog od drugog -Da li ste za suverenu i nezavisnu Makedoniju? i Da li ste za šest jugoslovenskih suverenih država?

Podneti predlozi ustalasali su diskusiju članova Komisije za ustavna pitanja, povodom pitanja - da li građani treba da se izjašnjavaju na referendumu pre ili posle donošenja skupštinske odluke o tome? U cilju prevazilaženja nesuglasica u Komisiji, Vlada je ponudila kompromisne predloge koji su poslužili kao osnova da se članovi Komisije usaglase i da pred poslanike izađu sa jedinstvenim stavom o dilemi - kad, kako i u kojoj formi bi se građani izjasnili, a Makedonija najbolje izrazila svoju nezavisnost.38

Pitanje suvereniteta je unelo dodatnu zabunu u Komisiju i izazvalo različita tumačenja i među poslanicima u Sobranju. Ako se tom pitanju daju istorijske dimenzije, da se traženjem suvereniteta negira ono što već postoji?! Po još važećem Ustavu i u dokumentima ASNOM, Makedonija je proglašena za nezavisnu i suverenu. Imajući u vidu tu činjenicu, bila je opravdana reakcija dela poslanika koji su smatrali da, odlučujući o referendumu negiraju već stečeni suverenitet, Ustav i, na kraju, i sopstvenu istoriju. Ako se, pak, uzme u obzir aktuleni trenutak (iskustvo Slovenije koja je bila promoter inicijative o suverenim i nezavisnim republikama, a ipak je odlučila da se narod plebiscitarno izjasni o tome Lj.J.), potvrđuje se istinitost onog što je kazano sa skupštinske govornice, "Nijedna odluka ovog parlamenta neće biti pogrešna, ako se o njoj pita narod".39 U pokušaju da se reši nastala zabuna, na sednici Sobranja je u više navrata reč uzimao predsednik Kiro Gligorov, ističući da održavanje referenduma ne treba shvatati kao negaciju sopstvene državnosti: "Mi smo država, mi smo to proglasili još na ASNOM- i zašto bismo sada ponovo proglašavali državnost? .... Ja sam jedan od učesnika ASNOM i izgradnje te države. Mi smo stvarno želeli i doneli smo takve akte, da budemo nezavisna i suverena država, republika... ali postoji jedan problem, država ima mnogo, takođe je mnogo i federacija u svetu .... ali nijednoj nije priznat međunarodno-pravni subjektivitet. Za sada to nam nije potrebno. Jer, duboko sam uveren da se makedonski narod neće odreći svoje države i bez priznavanja međunarodno-pravnog subjektiviteta, a kamoli ako ima mogućnosti da se prizna".40

Sobranje RM, aklamacijom je, na istorijskoj 20. sednici, na osnovu člana 10. Zakona o republičkom referendumu,41 i članova 314. i 318. Ustava SRM,42 donelo Odluku o raspisivanju referenduma.43 Trebalo je da se građani izjasne o suverenoj i nezavisnoj državi Makedoniji, s pravom da stupi u budući savez suverenih država Jugoslavije. Sobranje je uputilo proglas kojim je narod pozvan da podrži referendum.

Aklamativno doneta odluka o raspisivanju referenduma nije se odnosila i na proglas. Poslanici iz albanske etničke zajednice u Sobranju nisu ga podržali.44 Tokom skupštinske rasprave oni su u više navrata sa skupštinske govornice potencirali da su Albanci za nezavisnost i suverenost, ističući pritom svoje nezadovoljstvo zbog neravnopravanog odnosa.45 U tom smislu, i na račun referenduma, postavljali su i pitanje - "da li makedonski narod želi da živi sa albanskim narodom u ravnopravnim odnosima".46

Albanske stranke su održale zajednički sastanak, usvojile zajedničko saopštenje i obavestile javnost da neće pozvati svoje članstvo i svoj narod da se izjasni na referendumu. U saopštenju su istakli da je albansko stanovništvo u Makedoniji razočarano i nezadovoljno položajim i statusom, kao i donošenjem niza zakona i propisa, suprotnih njihovim stavovima, počev od nacrta ustava, kojima, ne samo da se neće rešiti neke stare dileme, nego se otvaraju i nove, masovnim kažnjavanjem prosvetnh radnika zbog pedagoške evidencije, bojkotom popisa i sl. "Nema sumnje da Albanci žele Makedoniju kao suverenu i nezavisnu državu, jer je to i njihova država, ali sva naša nastojanja da se pred referendum daju jasne garancije i saznanja da će Albanci u budućoj Makedoniji biti ravnopravni i suvereni građani, sa svim nacionalnim, ekonomskim, socijalnim i političkim pravima, ostala su bez rezultata..."47

Referendum je održan 8. septembra 1991. godine. Republička komisija za sprovođenje referenduma48 na sastanku 18. septembra 1991. godine, predstavila je rezultate: od 1,495.807 građana s pravom glasa, na referendumu je glasao 1,132.981 građanin, ili 75,75 odsto, od čega se "ZA" izjasnilo 1,079.308 građana, ili 95,26 odsto, "PROTIV" je bilo 39.639 građana, ili 2,65 odsto, a 13.648 ili 0, 91 odsto listića je bilo nevažećih49.

Pravomoćnost referenduma je potvrđena Deklaracijom,50 usvojenom u Skupštini, kojom je konstatovano da su se građani na referendumu, plebiscitarno izjasnili za državnost i suverenost Makedonije.

***

Uspostavljanje pravnih osnova državnog, političkog i ekonomskog sistema, sa svim standardima savremenog demokratskog društva, čiji temelj je trebalo da budu ljudska prava i slobode, sadržan je u predlogu za pristupnje izmenama ustava, s predlogom donošenje novog ustava, koji je komisiji za ustavna pitanja i poslanicima dostavio i obrazložio predsednik Kiro Gligorov.51

Teze za nacrt teksta Ustava pripremio je tim eksperata koga je imenovala vlada. Posle njegove izrade glavnu reč je imala komisije za ustavna pitanja čiji je posao bio složen, ali krajnje transparentan. Njen rad su pratile stranke koje nisu imale svoje predstavnike u komisiji, i Sobranju, s pravom da iznesu svoje mišljenje. O određenim delovima nacrta teksta, bilo je velikog neslaganja među članovima komisije i ekspertima. Predlog preambule ustava izazvao je burnu diskusiju. Komisija je dodatno precizirala taj deo, tako što su osnovne odredbe bile bez nacionalne odrednice.52

Niz nesporazuma izazvali su članovi kojima su se uređivala prava i obaveze etničkih zajednica. Na primer, član 8. nacrta kojim se utvrđuju službeni jezik i pismo u Makedoniji, kao i upotrebe jezika i pisma etničke zajednice: kao kompromisno rešenje, izdvojeni su službeni jezik i jezik za službenu upotrebu. U vezi s članom 78. koji se odnosio na Savet za međunacionalne odnose, Komisija je prihvatila sugestije ekspertskog tima da za pojedine zakonodavne odluke skupštine, mora uspostaviti mehanizam konsenzusa kolektiviteta. Ekspertska grupa nije prihvatila Deklaraciju PDP o ravnopravnom statusu Makedonaca i Albanaca. Oni su svoj stav potkrepljivali obrazloženjem da se odnosi koji se postavljaju u Deklaraciji, rešavaju i uređuju isključivo ustavom. To se odnosi na ravnopravnost građana, na prava zasebne nacionalnosti i nacionalni kolektivitet koji živi u Makedoniji, i nedopustiv je bilo kakav paralelizam ustava i nekakve deklaracije.53 Osim međuetničkih nesporazuma, u Komisiji je neslaganja bilo i po partijskoj osnovi.

U završnoj fazi tekst Predloga ustava je dostavljen Sobranju na usvajanje. Rasprava se vodila po amandmanima (podneto je 500 amandmana Lj.J) Sobranje je prihvatilo samo amandman poslanika VMRO-DPMNE koji su predlagali da se preambula dopunji rečima, "pri donošenju novog Ustava se polazi između ostalog i od slobodno izražene volje makedonskog naroda i građana na opštenarodnom referendumu 8. septembra."54

Svojevrstan kuriozitet bilo je usvajanje člana 1. Ustava. Od više podnetih amandmana usvojen je samo jedan kojim se tom članu dodaje još jedan stav po kome se Makedonija definiše kao matične države makedonskog naroda i država građana koji u njoj žive. Zbog sumnji partija u verodostojnost glasanja, zatraženo je ponovno glasanje o spornom amandmanu, posle čega amandman nije dobio potrebnu većinu, a član 1. je prihvaćen kako ga je predložila Komisija. Svoj doprinos usvajanju člana 1. Ustava dao je predsednik Gligorov, istakavši da je u preambuli precizno istaknuto da je Makedonija drzava makedonskog naroda i da nema potrebe da se to potencira i u normativnom delu Ustava.55 Opširna debata se vodila i o članu 7, kojim se uređivala upotreba jezika. Na taj člana je podneto 17 amandmana, ali nijedan nije dobio potrebnu većinu. Neslaganje su uglavnom izražavali poslanici albanskog bloka partija u skupštini, sa obrazloženjem da nerešen status albanskog jezika u Makedoniji doprinosi zahlađenju međunacionalne klime i stvaranju atmosfere nepoverenja. Polemike je izazvao i amandman PDP-NDP na član 44, koji bi garantovao opšte pravo na obrazovanje svim etničkim zajednicama, na maternjem jeziku na svim nivoima obrazovanja.56 Amandman nije usvojen, ali kasnijim izmenama, etničke zajednice u RM su praktikovale i to pravo. Dopuna rasprave o članu 44, bila je diskusija o članu 48, na koji je podneto 14 amandmana. Tim članom se uređivalo pitanje obrazovanja nacionalnosti, na način utvrđen zakonom. Diskutabilan i odbačen bio je amandman PDP-NDP, kojim se tražilo pravo na upotrebu nacionalnih simbola i na obrazovanje na svim nivoima obrazovanja.

Izvesno revidiranje jedne istorijske nepravde je obavljeno usvajanjem člana 36. Njime je republika garantovala posebna socijalna prava, osim borcima antifašističkog rata i svih narodno-oslobodilačkih ratova Makedonije, i progonjenima i zatvorenima zbog ideje o samobitnosti makedonskog naroda i o njegovoj državnosti. Novinu u Ustavu predstavljao je član 78 kojim se uređuju pitanja međunacionalnih odnosa u institucijama novijeg datuma, poput Saveta za međunacionalne odnose.57 Posle višednevne skupštinske rasprave, Ustav je usvojen 17. novembra 1991. godine sa 92 glasa "ZA".58

Ustav je koncepcijski bio zasnovan na nekoliko postulata: ustav nezavisne i suverene države, ustav građanske i demokratske države, ustav pravne i socijalne države i ustav suživota makedonskog naroda sa etničkim zajednicama koje žive u njoj.59 Po karakteru je liberalno-demokratski, dopunjen socijalnim i regulativnim funkcijama države, kojim se Makedonija "oprostila" od jugoslovenskog federalizma koji je značio unitarizam. Državi je data tipično građanska definicija, oslobođena nacionalnih tenzija.

***

Proces osamostaljivanja, osim političkog haosa, doveo je i do ekonomskiog kolapsa. Dotadašnje jedinstveno jugoslovensko tržište nije moglo da funkcioniše. Protok robe i novca je bio prekinut, što je izazvalo niz internih i eksternih šokova u Makedoniji. Unutrašnji šokovi bili su izazvani platnim deficitom koji je iznosio više od 500 miliona dolara, a inflacija je u aprilu 1992. godine dostigla 86 odsto.60 Eksterne šokovi pak, izazvala je ekonomska blokada koju je nametnula Grčka, i finansijski izolacija zbog odsustva međunarodnog priznanja Evropske unije (EU).61

Monetarno osamostaljivanje je integralni deo procesa osamostaljivanja. Makedonija je u okviru jugoslovenske federacije primenjivala jugoslovenski monetarni sistem kao njegov republički podsistem. Morao je da se zaštiti od enormnog priliva obazvređenih dinara, što je svakodnevno narušavalo tržišnu ravnotežu, a posledice su bile inflacija i porast cena.

U uslovima kada su proglašeni nezavisnost i suverenitet, usvojen ustav, a u opticaju je još bio jugoslovenski dinar, za RM je postojala opasnost produbljavanja ekonomske nestabilnosti, pre svega zbog toga što su se dugovi plaćali iz zajedničkih sredstava. Zato je bilo neophodno uvođenje sopstvene valute i izgradnja sopstvene monetarne politike, kao temelja finansijske i poreske politike, i kao osnove za realizaciju ozbiljnog programa razvoja.62 Priprema antiinflacioniog programa, projekti za uspostavljanje i izgradnju zdrave ekonomske politike, osnivanje nezavisne centralne banke, odnosno Narodne banke, uvođenje sopstvene valute i sl, bili su deo mera koje je preduzela vlada RM. U tadašnjim prilikama takvi napori izgledali su apsurdno, ali ne i neizvodljivo.

Formirane su posebne radne grupe koje su diskretno pripremale antiiflacioni program, materijal za monetarno osamostaljivanje i dizajn banknota (bonova) i monete.63 Pitanje je bilo da li da se pripreme bonovi, koji bi se povezali sa određenom konvertibilnom valutom, ili da se traži zajam neke razvijene zemlje, da se njena valuta koristi određeno vreme. Uvođenje bonova je nametnulo pitanje deviznih rezervi koje bi bile pokriće za izdavanje sopstvenih bonova ili novca, a RM ih nije imala. Ta alternativa bi očekivano otežala platni promet sa ostalim jugoslovenskim republikama, s kojima je u tadašnjim okolnostima lakše bilo da se plaćanje izvodi posustalim jugoslovenskim dinarom, nego stranom valutom koje RM nije imala dovoljno. Za eksperte, bolja je bila druga alternativa, vezivanje za određenu konvertibilnu valutu, ili zajam od zemlje čija bi se valuta koristila u RM određeno vreme.

Na vanrednoj sednici Sobranja, 26. aprila 1992. godine,64 predstavljen je i usvojen tzv. uskršnji anti-inflacioni program, prihvaćen paket zakona, uredbi i odluka o monetarnom osamostaljivanju.65 Na istoj sednici predsednik vlade je predstavio prelazne makedonske novčanice, bonove.

Monetarno osamostaljivanje je donelo niz problema koji su iziskivali jaku monetarnu kontrolu. U periodu kad su građani menjali dinare za denare, velike količine dinara su bile ubacivane s ciljem da denar devalvira.66 Na osnovu sopstvene monetarne politike, počelo je sprovođenje programa prestrukturiranja privrede, stimulisanja izvoza, povećanja deviznih rezervi. Najvažnije od svega je bilo jačanje osećaja da je "jugoslovenska brod" konačno napušten.67

***

Posle čina monetarnog osamostaljivanja, jedina karika kojom je RM još bila povezan sa ostalim republikama federacije je bila odbrana, odnosno JNA. Gubitak legitimnosti federacije je značio i gubitak njenog legitimiteta.68 Najpogubnije za JNA je bilo to što je do kraja ostala na stavu o odbrani socijalizma i nije uspela da se depolitizira.69

Prva pluralistička vlada, skupština i predsednik Kiro Gligorov imaju zasluge i za mirno osamostaljenje, uglavnom zbog zabrane makedonskim regrutima da služe u JNA i da se vihor rata ne proširi i na makedonsku teritoriju.70 Sobranje RM je 9. maja 1991. godine održalo sednicu u vanrednim okolnostima, na kojoj je usvojeno nekoliko zaključaka.71 Slanje regruta za služenje vojnog roka izvan republike treba strogo kontrolisati, s tendencijom da se broj smanji, a da se upućuju na služenje vojnog roka u Makedoniji.72 Prvo veće povlačenje makedonskih regruta koji su vojni rok služili van Makedonije, desilo se u leto 1991. godine, kad je više od 100 makedonskih vojnika bilo zarobljeno na slovenačkoj teritoriji. Oni su, uz posredovanje vlade, iz Slovenije transportovani u Makedoniju.

Predsednik Kiro Gligorov, pod pritiskom roditelja čija su deca služila vojni rok u Sloveniji i Hrvatskoj, a na osnovu zaključaka skupštine i saveta za narodnu odbranu, uputio je pismo generalu Veljku Kadijeviću, tadašnjem saveznom sekretaru za narodnu odbranu.73 Odgovor generala Veljka Kadijevića, potkrepljen obrazloženjem u kome je potencirano da će, po predlozima za koje se zalagala Makedonija, JNA prestati da postoji kao jedna od poslednjih zajedničkih jugoslovenskih institucija, a to će ujedno biti kraj Jugoslavije, "za čije ste se očuvanje, ako ne grešim, zalagali i vi kao Predsednik", bio je jasan, i zahtevi se neće ispuniti!74 Reakcije javnosti na takav odgovor, bile su burne.75

Potvrda iznetog stava generala Kadijevića bilo je masovno prekomandovanje vojnika iz Makedonije na bojišta u Hrvatskoj.76 Vlada je uputila apel komandi Treće armijske oblasti kojim je tražila da se svi vojnici iz Makedonije vrate iz kriznih područja. Istovremeno, obavestila je komandu da će, u tim okolnostima, makedonska strana preispitati obavezu za upućivanje novih regruta u JNA do postizanja dogovora o budućnosti Jugoslavije!77

Aktuelni momenat je nalagao da se pitanje služenja vojnog roka vojnika iz Makedonije u JNA, kao prioritetna tačka stavi na dnevni red sednice Sobranja.78 U vezi sa odgovorom Kadijevića, na sednici je govorio predsednik Kiro Gligorov s konstatacijom da konstruktivnost i dobra volja za saradnju s vojnim vrhom JNA više ne postoje.79 Zaključak sednice bio je da se obezbedi celovita zaštita vojnicima iz Makedonije. Vlada je predložila da se usvoji Zakon o neprimenjivanju Zakona o vojnoj obavezi, koga je ministar odbrane Risto Damjanovski povukao.80

Član 13. ustavnog zakona predviđao je rešenje za odbrambeno osamostaljivanje za period kada dogovor sa JNA nije bio postignut. Prema tom članu, do donošenja republičkog Zakona o odbrani, predviđeno je da to bude teritorijalna odbrana Makedonije. Po oceni eksperata, konstatovano je da je JNA izvan makedonskog pravnog sistema, a jedinice JNA su definisane kao "strana vojska".81

Sobranje RM je 31. januara 1992. godine po kratkom postupku usvojilo Zakon o narodnoj odbrani.82 Tim činom, savezni sekretar za narodnu odbranu bio je prinuđen da dođe, i da počne pregovore o povlačenju JNA iz Makedonije.

S makedonske strane pregovore je vodio predsednik Kiro Gligorov, a JNA je zastupao zamenik saveznog sekretara za narodnu odbranu, general-potpukovnik Blagoje Adžić. Pregovori su završeni potpisivanjem dogovora, prema kome je dislociranje JNA s makedonske teritorije trebalo da se odvija etapno, a da se završi najkasnije do 15. aprila 1992. godine.83

Sledstveno postignutom sporazumu, predsjedništvo Jugoslavije, na sednici održanoj 14. februara 1992. godine, donelo je odluku o "predislociranju jedinica i ustanova JNA iz Makedonije, do donošenja definitivnog dogovora o rešenje krize u Jugoslaviji".84

U okviru postignutog dogovora, primopredaja graničnih objekata završena je 20. marta 1992. godine, a poslednji vojnik JNA teritoriju Makedonije je napustio 26. marta 1992. godine. Završni akt prethodno potpisanog dogovora o povlačenju jedinica i komande JNA iz Makedonije, potpisan je u Sobranju 27. marta 1992. godine.

***

Međunarodni subjektivitet koji je u okviru federacije bio limitiran u korist federacije, bio je poslednja karika u procesu osamostaljivanja RM. Međunarodni subjektivitet je bio planiran i u Platformi o budućnosti jugoslovenske zajednice, poznatijoj kao Platforma Gligorov-Izetbegović, u kojoj se celo (III) poglavlje odnosilo na spoljnu politiku buduće zajednice, u kojoj bi republike imale međunarodno-pravni subjektivitet.85

Vlada RM, odnosno ministarstvo za odnose sa inostranstvom, u predvečerje nezavisnosti bilo je istinski reprezent njene međunarodne pozicije. Tačnije, ministarstvo je donelo dokument kojim se utvrđivala međunarodna pozicija RM.86 Taj dokument, upućen državama-članicama Evropske zajednice (EZ), odnosno Evropske unije (EU) (saglasno dogovoru iz Mastrihta Lj.J.) s jedne strane imao je za cilj da se članice upoznaju s makedonskim stavovima o krizi u Jugoslaviji i predlozima za njeno mirno rešenje, a, s druge, to je bio odgovor na memomorandume drugih jugoslovenskih republika, isto tako upućenih EZ, u kojima je istaknuto da RM kao deo budućnosti vidi redukovanu jugoslovensku zajednicu, sastavljenu od od četiri republike?87

Na osnovu rezultata referenduma o samostalnosti i suverenosti, Sobranje RM je usvojilo deklaraciju.88 U vezi s međunarodno-pravnim subjektivitetom u članovima 2. i 3. deklaracije istaknuto je da će se međunarodno-pravni subjektivitet RM temeljiti na principima međunarodnih normi, sadržanih u dokumentima OUN, KEBS i sl, odnosno na osnovu tih polazišta RM se opredeljuje za politiku dobrih odnosa i saradnje sa susednim državama, sa ostalim evropskim državama, međunarodnim organizacijama, grupaciama i dr. i svakako, u skladu sa Ustavom RM, u kome su međunarodni odnosi uređeni u delu VI, (član 118-121).89

U turbulentnom periodu, kad je veliki deo teritorije tadašnje federacije bio zahvaćen vojnim dejstvima, na snazi su bile sankcije EZ i OUN,90 mirovna konferencija u Hagu je bila u toku, arbitražna komisija je završavala svoj rad, a na vidiku je bio dokument EZ o priznavanju novih država.

Predsednik Kiro Gligorov, poštujući volju naroda jasno iskazanu na referendumu, a u saglasnoti i sa Deklaracijom EZ o kriterijumima za priznavanje novih država u Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu,91 poslao je pismo svim šefovima država i vlada u svetu da priznaju RM.92 Pismo sličnog sadržaja uputio je i ministar za odnose sa inostranstvom.93 Jasno izraženo opredeljenje, Sobranje RM je pretočilo u dokumenat, Deklaraciju o međunarodnom priznavanju RM, kao suverene i neavisna države, usvojenu 19. decembra 1991. godine,94 a isto proizilazi iz prethodno usvojene Deklaraciju EZ o Jugoslaviji, kojom je EZ pozvala sve jugoslovenske republike, ukoliko žele da budu priznate kao nezavisne, da to učine do 23. decembra 1991. godine95.

U tom roku, Hansu van den Bruku, ministru spoljnih poslova Kraljevine Holandije, tada predsedavajućem EZ, upućeno je pismo kojim ga informišu da je Sobranje RM usvojilo i Deklaraciju o međunarodnom priznavanju RM kojom izražava svoju želju da bude priznata. U prilog zahteva za priznavanje bio je dostavljen i odgovor na upitnik kog je dostavila EZ96.

U funkciji pozitivnog mišljenja o zahtevu za međunarodno priznavanje, a po preporuci EZ, bili su usvojeni i amandmani I i II, koji su se odnosili na član 3. i član 49. Ustava RM.97 Njima se RM obavezuje da se "ne meša u suverena prava drugih država ili u njihove unutrašnje poslove" (amandman II) i da "nema teritorijalne pretenzije prema susednim državama" (amandman I). Navedene izmene bile su dodatne ustavne garancije za međunarodno priznavanje Republike.98

Proces međunarodnog priznavanja Makedonije bio je deo izveštaja Arbitražne (Badenterove) komisije,99 predstavljenog na ministarskom sastanku, 15. januara 1992. godine. Lord Piter Karington (glavni pregovarač, koordinator i predsednik Mirovne konferencije o Jugoslaviji Lj.J.) u vezi s tim je izjavio: "Ne bi trebalo da bude većih teškoća za priznavanje Makedonije ...."100

Komisija je u izveštaju konstatovala da međunarodni pravni subjektivitet koga su tražile republike, nije u suprotnosti s međunarodno-pravnim normama. U Jugoslaviji se govorilo o razdruživanju-sukcesiji, ne o otcepljivanju-secesiji, a zbog činjenice da su se na delu teritorije Jugoslavije vodila borbena dejstva, samo Makedonija i Slovenija su ispunjavale uslove da bude međunarodno priznate.101

Mišljenje Arbitražne komisije o Makedoniju je bilo sadržano u odeljku 6 izveštaja. Uprkos pozitivnim ocenama, Makedonija nije bila priznata. Zbog "postojanja važnih pitanja koja treba da se razjasne," priznanje je odloženo. Takav stav je potvrđen u Deklaraciji EZ o Jugoslaviji, usvojenoj na sastanku u Lisabonu, 18. februara 1992. godine.102 Uz to je priložena izjava portugalskog ministra spoljnih poslova Žoaa de Penjeira, tadašnjeg predsedavajućeg EZ "... rešavanje makedonskog pitanja bi trebalo da bude u tolerantnoj i mirnoj atmosferi".103

Na sastanku u Gimaraešu (1-2. maj 1992), usvojena je Deklaracija o Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji (prvi put je upotrebljena formulacija BJRM Lj. J. ) kojom su zemlje članice EZ izrazile svoju spremnost da je priznaju, kao suverenu i nezavisnu državu, u okviru njenih postojećih granica, pod nazivom koji bi mogle da prihvaćte sve zainteresovane strane.104 "Istinska" spremnost za priznavanje bila je potvrđena i u deklaraciji evropskog saveta EZ o bivšoj Jugoslaviji, poznatoj kao Lisabonska deklaracija, u kojoj je bio potvrđen stav zemalja članica sa sastanka u Gimaraešu, dopunjen uslovom "...pod nazivom koji neće sadržati termin Makedonija"105.

Deklaracija je izazvala burne reakcije u RM, ministar Denko Maleski je, kao čin moralne odgovornosti, podneo ostavku.106 Sobranje je usvojilo Deklaraciju kojom je deo Lisabonske deklaracije koji se odnosio na priznavanje RM, bio odbačen.107 Rezolucijom sa samita EU u Edinburgu (11-12. decembar 1992, Lj.J.) pitanje priznavanja Makedonije je bilo upućeno u OUN. Rezolucijom br. 225 Generalne skupštine OUN, 8. aprila 1993, RM je postala 181. članica te organizacije pod "privremenom" referencom "Bivša Jugoslovenska Republika".108

Istorijska je činjenica da je Makedonija postala međunarodni subjekat, a potvrda za to su bila pisma, odnosno sporazumi o međusobnom priznavanju velikog broja država (više od 130) pod njenim ustavnim nazivom. RM je u procesu međunarodnog priznavanja odlučila da bude konstruktivna i, po engleskoi izreci "lako je biti polemičan, teško je biti konstruktivan", izabrala je težak put.

BIBLIOGRAFIJA (korišćena i konsultovana)

Izvori

ДАРМ, ф. 427, ЦК КПМ–СКМ, ф. 1270, Државна изборна комисија (ДИК), (neobrađena arhivska građa).

Документи за борбата на македонскиот народ за самостојност и национална држава, том втори, УКИМ, Skoplje, 1981

Документи АСНОМ, том I, кн.1, док. 37–38, Државен архив на Република Македонија (ДАРМ), Skoplje, 1984

Документи за Република Македонија 1990-200, кн.III, Избор редакција и коментар д-р Сашо Георгиевски и м-р Сашо Додевски, УКИМ, Pravni fakultet "Justinijan Prvi", Skoplje, 2008

Jugoslavija 1918-1988, tematska zbirka dokumenata, (Izbor, redakcija, komenatar, Branko Petranović / Momčilo Zečević), IRO "Rad", Beograd, 1988

Republic of Macedonia: Independence through peaceful self–determination: documents, Balkan Forum, Skoplje, 1992

Službeni list SFRJ, Beograd, 1988

Службен весник на СРМ/РМ 1989-1992

Стенографски белешки седници на Собрание на РМ 1990-1992,
http://www.sobranie.mk/ext/SessionDetails

Устав на СРМ (уставни амандмани), „Службен весник“, Skoplje, 1989

Устав на Република Македонија, НИП „Магазин 21”, Skoplje, 1991

Literatura/Memoari/Prilozi

• Ајановски Ѓорѓи, Признавањето на Македонија, избор од светскиот печат, НИП „Нова Македонија“, Skoplje, 1993

Андов Стојан, На мој начин, Матица Македонска, Skoplje, 2003

Арсовски Митре, Хроника на еден неминовен распад, Време, Skoplje, 1995, 332

Bjelajac Mile, Vojska kao činilac integracije i dezintegracije jugoslovenske države 1918-1991, Jugoslovenska država 1918-1998, ISI, Beograd, 1999

Велјановски Новица Македонија 1945–1992 државност и независност, ИНИ/Матица Македонска, Skoplje, 2002

Vilić Dušan/Todorović Boško, Razbijanje Jugoslavije 1990-1992 DIK Književne novine "Enciklopedija", Beograd, 1995

Vudvord Suzan, Balkanska tragedija, "Filip Višnjić", Beograd, 1997

Vukmanović Svetozar Tempo, Zašto se i kako raspala Jugoslavija, NIU "Službeni list", Beograd, 1996

Габер Наташа, Мнозинството во политичката реалност, НИК „Лист“, Skoplje, 1996

Георгиев Ангел/Дамев Огнен идр. Развој на Македонија како самостојна и суверена држава, УКИМ, Ekonomski institut; Pravni fakultet; Ekonomski fakultet, Skoplje, 1993

Гоцевски Трајан, Одбрамбено осамостојување на Македонија, чекор кон суверена држава, Македонска ризница, Kumanovo, 2001

Глигоров Киро, Правни темели за демократска држава, Македонија, 38/463, Skoplje, 1991

Глигоров Киро, Независна Македонија може да спречи нова балканска војна, Македонија, 39/476, Skopje, 1992

Глигоров Киро, Нова арбитража одлагање на проблемот, Македонија, 49/16510, Skoplje, 1993

Глигоров Киро, Македонија е се што имаме, ТРИ, Skoplje, 2001

Глигоров Киро, Македонската национална валута-значаен сегмент во изградбата на македонската држава, Создавање на македонскиот денар видувања и сеќавања, НБРМ, Skoplje, 2002

Давитковски Борче, Трансформација на Република Македонија од држава–федерална единка во самостојна и суверена држава, Македонците и Словенците во Југославија, ИНИ Скопје/ Институт за наука филозофски факултет Љубљана, Skoplje, 1999

Drnovšek Janez, Moja istina, Jugoslavija 1989-Slovenija 1991, „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1996

Zečević Momčilo, Početak kraja SFRJ, Beograd, 1998

Zimerman Woren, Izvori jedne katastrofe, Globus internacional/Znanje, Zagreb, 1996

Јанчева Љубица, Повеќепартиски парлементарни избори во Република Македонија, Историја, XLVI/1–2, 2010/11, Skoplje, 2011

Јанчева Љубица, Последните децении со СФРЈ, Менора, Skoplje, 2012

Јовевска Анета, Изборните концепти во теориите на демократијата, ИСППИ, Skoplje, 1999

Jović Borislav Poslednji dani Jugoslavije (drugo izdanje), Beograd, 1996

Катарџиев Иван, Македонија 100 години по Илинден, Култура, Skopje, 2003

Китановски Лазар, Поделба на власта, Анископ, Skoplje, 1996

Климовски Саво, Конституирање на Република Македонија како модерна правна држава, УКИМ, Pravni fakultet, Skoplje, 1995

Кљусев Никола, Монетарно осамостојување на Република Македонија и воведување на македонска валута–денар, Создавање на македонскиот денар видувања и сеќавања, НБРМ, Skopje, 2002

Кљусев Никола, Илинденските пораки преточени во првата демократска плуралистичка влада на Република Македонија (1991/92 година), Република Македонија 60 години по АСНОМ, МАНУ, Skopje 2005

Kolšek Konrad Prvi pucanj u Jugoslaviji (Sećanja na početak oružanih sukoba u Sloveniji i Hrvatskoj), Dan Graf, Beograd, 1995

Максимовски Илија, Македонија во стратегијата на претседателот, Skopje, 1995

Mesić Stipe, kako je Srušena Jugoslavija, Misalav press, Zagreb, 1994

Мојаноски Цане, Демократијата и политичките партии, Годишник на факултетот за безбедност, 15/1, 1996/97, Skoplje, 1997

Мојаноски Цане, Летопис на македонската демократија, Пакунг, Skoplje, 2000

Poslednja šansa Jugoslavije, Haška mirovna konferencija, 1991, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2002

Петрушевска Татјана, Реконституирање на Република Македонија и прием во ООН и ЕУ, Република Македонија 60 години по АСНОМ, МАНУ, Skopje 2005

Тошевски Методија, Размислувања за еден процес, Создавање на македонскиот денар видувања и сеќавања, НБРМ, Skoplje, 2002

Тунтев Ахил, Република Македонија, прва декада (1990-1999), Книгоиздателство МИ–АН, Skoplje 2005

Фрчковски Љубомир, Стекнување на независноста на Република Македонија: политика и процедура, Република Македонија 60 години по АСНОМ, МАНУ, Skopje 2005

Фрчковски Љубомир, Новиот југословенски политички плурализам, Трета програма, Македонско радио, Skoplje, 2002

Цакирапароглу П./Верагиќ Д. Изборите во Македонија 1990, ИСППИ, Skoplje, 1990

Шкариќ Светомир, Уставно право, книга прва, Унион Траде, Skoplje, 1994

Шкариќ Светозар, Македонија на сите континенти, мир-демократија-геополитика, Унион Трејд, Skopje, 2000