Analiza slučaja 1

Jugoslovenstvo je jedna od mnogih „nesrećnih“ tema srpske istoriografije. Njeno postojanje u fokusu naučnika bilo je, uglavnom, određeno političkim razlozima. To bi se lako moglo dokazati već kvantitativnom analizom istoriografske produkcije. Tokom postojanja dve jugoslovenske države, dok je jugoslovenstvo bilo državna ideologija, istraživanje tog fenomena bilo je forsirano, a potraga za njegovim korenima bila je gotovo obavezna naučna disciplina i tema. U potrazi za korenima Jugoslavije istoričari su odlazili sve dublje u prošlost, sežući, s mnogo razloga, do Prosvetiteljstva1. Budući da je u to vreme studijama prošlosti metodološki prevladavala politička istorija, koreni Jugoslavije nalaženi su u političkim idejama intelektualne, pa zatim i političke elite, u njenim proklamovanim ili neproklamovanim projektima i programima, u izjavama, deklaracijama, državnim «smernicama»...

Posle raspada zajedničke države počelo je poricanje njene predistorije, pa su čak i u školske udžbenike ušle rečenice kao što je bila ona da «ideja jugoslovenstva nije bila do početka 20. veka raširena u Srbiji»2. Nisu se više isticali jugoslovenski projekti ni programi, izjave se više nisu pominjale, od deklaracija ostale su samo one koje se baš nikako nisu mogle izbrisati, dok je sama Jugoslavija jednostavno proglašena političkom greškom3. Krvavi raspad Jugoslavije ohrabrio je mnoge istoričare da sebi dozvole da umesto prethodne generacije njenih advokata, pređu na stranu tužilaca ili sudija bivšoj državi, iako nijedan od tih poslova nije njihov. Upravo zbog svega toga potrebno je vratiti se toj temi, sada skoro četvrt veka od raspada države i skoro vek od njenog nastanka. Ne zbog jubileja, već upravo zbog toga što se nastanak te države danas najčešće svodi samo na posledicu tog prvog velikog svetskog sukoba i odluke velikih sila da posle raspada velikih centralnoevropskih carstava na njihovoj nekadašnjoj teritoriji naprave nacionalne ili višenacionalne države malih naroda. Takvim tumačenjima se poriču svi procesi koji su prethodili ne samo 1918, već i 1914. godini. Kao da se želi zaboraviti činjenica da je jugoslovenska ideja bila stara već više od 100 godina kada je država napravljena4 i da baš ta duga istorija ideje može da ukaže na snažne i kontroverzne motive iz kojih je ona dva puta stvarana i dva puta rušena. Razlozi koji su doveli do stvaranja dve jugoslovenske države i razlozi koji su doveli do njena dva rušenja ključevi su za razumevanje dubokih društvenih, ekonomskih i političkih problema tog prostora, pa nam nova istraživanja mogu pomoći da ih detektujemo.

Temi jugoslovenstva važno je vratiti se upravo zbog toga što je zaboravljena poslednjih 25 godina, ali je to potrebno uraditi iz metodološki novog ugla koji može promeniti dosadašnju sliku i dopuniti znanja. Zbog toga je tema ovog rada «svakodnevno jugoslovenstvo», ono koje su građani Beograda i Srbije živeli u decenijama pre stvaranja jugoslovenske države. Otkrivaće se znaci povezivanja malih ljudi, načini na koje su oni doživljavali i iskusili ideju zajedništva mnogo pre nego što je ona uopšte postala istorijski moguća. Daleko od velikih programa i prihvatanja jugoslovenstva od strane svih, pa i konzervativnih srpskih političkih stranaka, dešavao se jedan proces uzajamnog upoznavanja, potrebe da se stvaraju neformalne veze s ljudima koji su govorili razumljivim, ako ne i istim jezikom i koji su, pritisnuti Habzburškom carevinom, osećali istu nacionalnu frustraciju kao i građani Srbije, okružene velikim, neprijateljskim imperijama.

Tema ovog rada je ono što Džon Lempi definiše kao promenu koja se osećala u vazduhu, od vremena kada je reč Jugosloven ušla u jezik i prešla u svakodnevnu upotrebu5. Ovo istraživanje treba shvatiti kao „hvatanje tog vazduha“, kao prvi pokušaj da se oseti duh vremena, razmišljanja i osećanja običnih ljudi. Glavni izvor biće kratke vesti o životu Beograda, o raznim kulturnim aktivnostima, događajima koji su bojili život prestonice i odražavali dublje političke ideje i procese. Biće analiziran pozorišni život, koncerti, sport, turizam, one oblasti koje spadaju u novu pojavu - masovnu kulturu, koja je obeležje tog vremena i koja je demokratizovala politički prostor dajući reč svim pripadnicima društva. Analiza tih novih, modernih sfera gradskog života posebno je važna jer pokazuje da jugoslovenstvo nije postojalo samo u glavama najuglednijih intelektualaca ili dokumentima ministarstava spoljnih poslova, već da je sišlo na ulice, trgove i postalo svakodnevica. Ovo početno istraživanje tog fenomena zasnovano je isključivo na štampi, posebno onoj „bulevarskoj“, koja je prenosila raspoloženje s ulica Beograda, svakodnevne događaje i, bez mnogo komentara, donosila informacije i najavljivala događaje. Iako se radi samo o jednoj vrsti izvora, ona je posebno značajna. Bulevarske novine prenose atmosferu koja vlada u gradu, ali mediji i učestvuju u njenom stvaranju. Oni su glavni nosioci zamišljene zajednice, oni stvaraju raspoloženje i raznose ideje, oni omasovljuju političke koncepte i „spuštaju“ ih iz elitnih sfera do masovne kulture. I bez dodatnih arhivskih istraživanja, samo praćenje dnevnih novina pokazuje raznovrsnost veza među narodima koji će stvoriti Jugoslaviju, pa ovaj članak treba shvatiti kao podsticaj za dalja, dublja istraživanja fenomena «podzemnog jugoslovenstva».

Networking Yugoslavism

Vesti koje su dnevne novine prenosile iz kulturnog života Beograda pokazuju da su kontakti između predstavnika naroda koji će stvoriti Jugoslaviju bili raznovrsni i da su sve oblasti kulture bile okrenute ka uspostavljanju međusobnih veza i upoznavanju. Raznovrsnost i brojnost tih veza uticali su na to današnji istraživač ondašnje štampe stiče utisak da se svako trudio da sa svoje strane napravi neku kopču, doprinese uspostavljanjem još jedne mreže, pomogne povezivanju i upoznavanju. Prednjačile su elitne oblasti kulture, ali je, kako je vreme prolazilo, jugoslovenstvo sve više postajalo deo popularne kulture i uključivalo sve veći broj institucija, organizacija civilnog društva i samih građana, pojedinaca. To „spuštanje u narod“ značilo je umrežavanje društvenih grupa i širenje ideje vertikalno, kroz društvo i u dubinu, u unutrašnjost zemlje.

Kad je istorija kulture u pitanju, moglo bi se zaključiti da su najraniji kontakti sa drugim južnim Slovenima uspostavljeni u oblasti pozorišne umetnosti. Dosadašnja istoriografija obeležila je godinu 1841. kao prvu u kojoj je ostvaren kontakt između pozorišnog Zagreba i Beograda, kada su, pod pokroviteljstvom kneza Mihaila u Beograd došla tri zagrebačka glumca da pomognu novoosnovanom prvom prestoničkom pozorištu, Teatru na Đumruku6. Kasnije, tokom druge Mihailove vlade, podstaknuta «Zakonom o kazalištu jugoslovenskom Troedne kraljevine», hrvatska Drama krenula je 1862. godine na turneju tokom koje je, iz Pančeva i Zemuna, prešla u Beograd. Predstave zagrebačkog pozorišta koje su igrane od 4. do 18. avgusta 1862. u prostorijama Kneževe pivare, u atmosferi oduševljenja «bratskom slogom i ljubavi južnoslovenskih naroda“, o čemu su svedočili brojni natpisi u tadašnjoj zagrebačkoj i beogradskoj štampi7. Ubrzo posle te prve posete, Odbor za stalno Narodno pozorište iz Beograda uputio je 28. februara 1863. identično pismo upravama novosadskog i zagrebačkog pozorišta s pozivom na buduću saradnju. Ta saradnja bila je veoma otežana pritiscima Habzburške monarhije koja nije na svojoj teritoriji mogla da dozvoli gostovanje pozorišta iz Srbije. Ipak, uprkos burnim političkim godinama i sve većim sukobima između Austro-Ugarske i Srbije, kontakti nikada nisu bili prekinuti. Saradnja se, u prvom redu, odvijala preko izvođenja komada hrvatskih pisaca u Beogradu (Kukuljević, Frojdenrajh, Okrugić, Ban, Bogović i Vojnović) i srpskih pisaca u Zagrebu (Sterija, Subotić, Kostić, Trifković)8, prihvatanjem prevoda stranih dela i, na prvom mestu, razmenom glumaca, tako da se moglo reći da počevši od 1863. godine nije prošla nijedna pozorišna sezona da glumci nisu odlazili na gostovanja «s druge strane granice». Važan trenutak u međusobnom povezivanju bio je i dolazak Andrije Fijana na mesto glumca i prvog stalnog reditelja Narodnog pozorišta u sezoni 1894-1895.

Smena dinastija 1903. godine i dolazak na vlast kralja Petra doneli su velike promene. Bio je to i veliki zaokret u nacionalnoj politici, a Srbija je krenula otvorenije i energičnije u proces „oslobođenja i ujedinjenja“. Iako današnja tumačenja naginju tome da se radilo o težnjama da se stvori Velika Srbija, već samo krunisanje kralja Petra u spetembru 1904. godine i sve svečanosti održane u tu čast nedvosmisleno su imale jugoslovenski znak. U okviru krunidbenih programa priređena je Prva jugoslovenska umetnička izložba koju je organizovao Pavle Vasić, a na kojoj je učestvovalo oko 100 umetnika iz svih krajeva koji su kasnije ušli u zajedničku državu. Održan je i Prvi kongres jugoslovenske omladine, a dan pred krunisanje odigrao se i centralni događaj – Jugoslovensko umetničko veče, održano u Narodnom pozorištu. Program je započeo Marinkovićevom uvertirom, pa se preko Zajcove Večeri na Savi i Ćorovićeve «Haremske slike On» došlo do Nedvedove «zanosne pesme» Drag i mlad koju je izveo poznati slovenački oktet. Mara Čeren izvodila je na klaviru dela Šuberta, a Petar Stojanović na violini «dve pijese uz pratnju glasovira». Hrvatsko pevačko društvo «Mladost» dobilo je dug aplauz za izvođenje Novakovih pesama U letnji suton, Matuški i Dalmaciji.

I drugi događaji koji su bili organizovani te 1904 godine u sklopu krunidbenih proslava nedvosmisleno su propovedali zajedništvo južno-slovenskih naroda, imajući već u svom nazivu pridev «jugoslovensko». Tako je, takođe u septembru 1904. godine, održan u Beogradu Kongres južnoslovenske omladine. U decembru je osnovana «Lada», udruženje hrvatskih, slovenačkih, srpskih i bugarskih umetnika. U Sićevu je organizovana Jugoslovenska umetnička kolonija koju su predvodili Nadežda Petrović, Ivan Meštrović i Rihard Jakopič, kao što je, takođe u oblasti likovnih umetnosti, osnovana Jugoslovenska umetnička galerija pri Narodnom muzeju, kao prva muzejska zbirka slika 20. veka. Sledeće, 1905. godine održan je Prvi kongres jugoslovenskih književnika, a naredne godine Kongres jugoslovenskih učitelja koji je finansirala srpska vlada, a otvorio kralj Petar. Ukupno su održane četiri Jugoslovenske umetničke izložbe: 1904. u Beogradu, 1906. u Sofiji, 1908. u Zagrebu i 1912. ponovo u Beogradu, kada je u Narodnom pozorištu izvedena Koštana sa uvertirom pod nazivom «Sloga Srbo-Hrvata». U periodu od 1904. do 1906. održana su i četiri kongresa južnoslovenskih novinara9.

I oblast muzike otvarala je prostor na kome je dolazilo do uspostavljanja dubinskih veza susednih jugoslovenskih naroda. Od prvih turneja Beogradskog pevačkog društva počele su da se uspostavljaju muzičke veze. Posebno je bilo zapaženo i u štampi podrobno praćeno gostovanje Beogradskog pevačkog društva Splitu 1906. godine. Novine su prenosile detalje iz te posete, navođeni su izleti i zakuske na koje su beogradski pevači išli, mesta na kojima su se slikali, vožnje brodom po moru. Odatle je društvo nastavilo svoj put i koncerte po Dalmaciji10.

Iste, 1906. godine, novine su donosile i vesti o drugim nivoima muzičke saradnje koji su svedočili o tome da je umrežavanje već sišlo sa elitne na nivo popularne kulture. Tako je, u januaru 1906. godine, Đački tamubraški klub hrvatskih sveučilišnih gradova bio na gostovanju u zgradi Beogradskog univerziteta, budući da se radilo o nekoj vrsti univerzitetske saradnje. Prilikom dolaska hrvatskih maturanata iz Osjeka, novine su se uključile u „marketing“ i radile na popularizaciji tih kulturnih događaja, podstičući publiku da dođe na koncert: rečima “Beograđani treba u što većem broju da posete ovaj pravi umetnički koncert braće Hrvata“11. Publika je preko medija podsticana da ovim događajima da posebno značenje i da „za ove koncerte mlade braće Hrvata kao i za njihovo boravljenje među nama čine se naročite pripreme, pa se može očekivati da će njihovi koncerti biti najlepše posećeni i da će naša mlada braća moći poneti isto tako lepe uspomene iz Srbije kao što su odneli braća hrvatski Sokoli“12. Važna je i činjenica da su tamburaški orkestar i pevačko društvo iz Osjeka, posle Beograda napravili čitavu malu turneju po Srbiji, održavajući koncerte i u Nišu, Kruševcu, Vrnjcima i Kragujevcu, što pokazuje kako su se ideje o zbližavanju širile i u unutrašnjosti zemlje i kako nisu ostale samo potreba elitne prestoničke publike.

Kulturna saradnja i umrežavanje postali su naročito intenzivni posle 1910, kada su novine često pisale o najrazličitijim gostovanjima. U poznu jesen 1910. godine na veliko gostovanje došlo je društvo „Sloga“ iz Sarajeva, koje je danima najavljivano kao veliko gostovanja Bosanaca u Beogradu. U Narodnom pozorištu izveli su svečani koncert na kome je izvedeno 7 komada, od čega najviše srpskih kompozitori Mokranjac, Binički i Marinković13. Gostovanje pevačkog društva Balkan iz Zagreba, koje je u hotelu Kasina davalo koncert na kome su izvodili razne autore, pored evropskih, Mokranjca i Marinkovića, pevali su dela slovenačkog kompozitora Hudolina Satnera i hrvatskog kompozitora Vilka Novaka sa kompozicijom „Hrvatskoj“14.

Novine su posebnu pažnju obratile i na nastanak novih umetničkih dela, pa su naročit prostor posvetile nastajanju nove kompozicije Bože Joksimovića, čije ime je trebalo da bude „Jugoslavija“. Kompozicija je, sudeći po novinama, trebalo da bude sastavljena od srpske, bugarske, slovenačke i hrvatske pesme15. U kompoziciju je trebalo da uđe Zmajeva Snohvatica, bugarska Hajdučka pesma, Hrvatsku je trebalo da predstavlja Preradovićeva Jelica, Sloveniju Zupančićeva Iz Bele Krajine. Kako je u novinama pisalo pesme je na srpski trebalo da prevede Vladimir Stanimirović, za koga je pisalo da je „najviše kod nas radio na upoznavanu jugoslovenske poesije“.

Na umrežavanje jugoslovenstva uticalo je i jačanje civilnog društva, koje je od poslednjih decenija 19. veka u srpskoj javnosti imalo sve značajniju ulogu. Kao i u drugim evropskim društvima i u srpskom su se institucije civilnog društva pojavile kao zakonito je dete moderne, kao nova vrsta veza između države i društva. Civilno društvo pojavilo se kao vrsta portparola novih, građanskih očekivanja, medij koji je prenosio novoformulisane društvene i političke zahteve onima koji su određivali pravac kretanja16. U krajnjoj liniji, bio je to izraz sazrele potrebe da pravac kretanja određuju sve širi krugovi društva. To je bila srž procesa demokratizacije, čiji je prvi institucionalni stub bilo upravo civilno društvo. S vremenom, jačanje društva dovelo je do jačanje socijalnih zahteva i do izrastanja čitavog niza institucija, u prvom redu strukovnih udruženja, koja su pred državu postavljala zahteve pojedinih delova društva. Prihvatljiva je, zbog toga, definicija Jirgena Koke da u preteče civilnog društva treba staviti sve one ustanove koje su organizovale, kanalisale i pomagale u artikulaciji zahteva novoosveštenih građana pred institucijama države. Bile su to prvorazredne institucije u kojima se formulisala politička, socijalna i kulturna energija narastajućeg građanskog društva.

Zbog toga je važna uloga u umrežavanju jugoslovenstva pripadala i javnom prostoru civilnog društva, koji je doprinosio «svakodnevnom jugoslovenstvu», upoznavanju i zbližavanju predstavnika elita naroda koji će posle 1918. godine formirati zajedničku jugoslovensku državu. Saradnja raznih udruženja bila je formalizovana već pomenutim nizom kongresa strukovnih i drugih udruženja koji su održani u Beogradu u čast krunisanja kralja Petra, u jesen 1904. godine. Kontinuitet njihovih veza trebalo bi posebno istraživati, ali već i letimična analiza dnevne štampe stvara nam sliku o tim povezivanjima koja su se dešavala iza zavesa «velike politike».

Novine su prenosile aktivnosti udruženja, pa se tako lako može uočiti da su ona koristila razne proslave da bi ih podelili sa kolegama iz pokrajina susedne monarhije za koje se verovalo da pripadaju jugoslovenskom prostoru. Tako, na primer, izveštaji sa proslave muzičkog društva «Stanković» iz 1910. godine pokazuju da su učešće u proslavi uzela društva iz Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine: «Slavec» iz Ljubljane, «Javor» iz Vukovara, «Srpsko Akademsko Pevačko društvo» iz Zagreba, «Milutinović» iz Bosanske Krupe, «Sloga» iz Sarajeva, «Sloga“ iz Dubrovnika, «Branka» iz Zadra17.

Bosansko-Hercegovačko udruženje iz Beograda bilo je takođe veoma aktivno u pokušajima da približi dve sredine. To udruženje organizovalo je niz manifestacija, naročito posle aneksije Bosne i Hercegovine, na kojima je izražavana solidarnost sa «tužnom, bratskom Bosnom»18. Na osnovu ovako šturih istraživanja nije jednostavno utvrditi koji je bio stvarni «sadržaj» tih bratskih osećanja, u kojoj meri je on bio srpski, jugoslovenski, južnoslovenski ili panslovenski. Ti identiteti postojali su istovremeno, preplićući se i sukobljavajući se, delujući promenjivo: ujedinjujući, u pravcu jugoslovenskog zajedništva ili razjedinjujući, u smeru odvojenih nacionalnih homogenizacija. Posebne nacionalne svesti naroda koji će činiti Jugoslaviju nastale su tokom 19. veka, ali se njima, uporedo ili nešto kasnije, pridružila potreba za širim integracijama na slovenskom jugu, kao i u okviru panslavističkog pokreta. To pitanje naročito je teško razložiti u pokretima koji su bujali posle aneksije Bosne i Hercegovine, natopljenim emocijama koje zamagljuju razumevanje shvatanja zajedništva u Bosni i u Srbiji. Preplitanje i sukobljavanje ideja srpstva i jugoslovenstva u Srbiji u decenijama pred Prvi svetski rat veoma je važna tema kojom bi trebalo da se bavi srpska istoriografija, jer bi joj takvo istraživanje pomoglo u tumačenju složenih identiteta u Srbiji. Dublje proučavanje nanosa srpstva i jugoslovenstva u okviru nacionalne ideologije moglo bi pomoći razumevanje kasnije zajedničke države i nesporazuma koji su nastajali između nacionalnih pokreta.

Ipak, jedan incident u Ruskom klubu iz 1910. godine može pomoći u naslućivanju prirode interesovanja za Bosnu i Hercegovinu. Program Bosansko-hercegovačkih večeri bio je u srpskom tonu: čitala se pesma Petra Kočića; guslar je izvodio «Smrt Starca Vujadina» dok su Jefta Dedijer i Radoslav Vasović držali predavanja o susednim austrougarskim pokrajinama19. Nekoliko dana nakon izvedenog programa Večernje novosti, inače bliske obrenovnićevskim krugovima i konzervativnoj opoziciji, izrazile su svoj protest zbog tako sačinjenog programa. Navedeno je da «Srpsko-Ruski klub“ prilikom priređivanja „Bosansko-Hercegovačkog dana» sasvim zaboravio na braću vere muhamedanske, što po našem shvatanju o gajenju interesa Srpstva i Slovenstva nije nikako ni trebalo ni smelo da bude. Zar da hoćemo Jugoslovenske i Sveslovenske zajednice, a da pritom sasvim nipodaštavamo one koji su nam najbliži. Niti smo mi krivi što su nama Grci naturili njihovu, niti su oni krivi što su Turci njima naturili muslimansku veru. Glavno je to da niti smo mi niti su oni zbog naturenih nam vera napustili narodno obeležje, napustili naš zajednički maternji jezik srpski. Srbi smo i jedni i drugi sasvim(...). Prvo treba raditi na zbližavanju svih Srbova, pa onda kad u tome uspemo, daćemo time dokaz da umemo raditi na zbližavanju Jugoslovena i svih ostalih Slovena»20. Iz ovoga se vidi jedno kasnije napušteno razumevanje srpske nacije kao one čiji pripadnici mogu biti svih vera, ali ovaj odlomak pokazuje da je jasno pravljena razlika između Srba i drugih Jugoslovena, odnosno da ne stoje teze da je jugoslovenstvo bilo samo maska za velikosrpstvo, već da su se te kategorije jasno razlikovale. Iako ti programi i nisu bili u potpunosti odvojeni, posebno u godinama kada je Austrougarska delovala moćno i kada je Jugoslavija mogla biti samo daleka utopija, iz pisanja štampe se, makar na ovom nivou istraživanja, može utvrditi da je pravljena jasna razlika između srpstva i jugoslovenstva, da su ti fenomeni, čak u konzervativnoj štampi, shvatani kao dve faze ujedinjenja, a da preplitanje tih ideje nije dovodilo u pitanje ujedinjenje Jugoslavije kao krajnji cilj. Ostvarenje užeg, srpskog cilja, nije značilo napuštanje jugoslovenstva.

Institucije civilnog društva, u prvom redu, strukovna udruženja, bila su važan deo procesa umrežavanja i to je bio segment koji je jugoslovenstvo „spuštao u narod“, sa visina elitne kulture do običnih, malih ljudi. Posebno dobra ilustracija te pojave je bila poseta hrvatskih gostioničara srpskim kolegama. U martu 1912. godine održavao se u Zemunu Kongres gostioničara, što je hrvatska delegacija iskoristila da dođe u posetu Beogradu. Beogradski domaćini su brodom otišli u Zemun po svoje kolege, a onda su došli u Beograd gde su u Topčideru priredili «Drugarsko veselje». Novine su prilježno prenosile program posete, koji je bio brižljivo planiran. Posle zabave u Topčideru, bila je organizovana večera u «Kasini» sa koncertom vojnog orkestra. Sutradan ujutru gosti su posetili Jugoslovensku izložbu, a poslepodne otišli na izlet u Smederevo, u pratnji vojne muzike21.

Gostovanje slovenačkog pevačkog društva «Ljubljanski zvon» u Narodnom pozorištu 1910. godine, zaslužilo bi zasebnu studiju zbog mnogostrukosti i višeznačnosti poruka koje su tom prilikom poslate. Naime, nije se radilo samo o umetničkoj razmeni i saradnji, već humanitarnom karakteru tog događaja, jer je koncert bio izveden kao želja slovenačkih umetnika da pomognu poplavljenima u Resavi, dakle u dobrotvorne svrhe22. Taj podatak više govori o potrebi za zajedništvom i međusobnim pomaganjem, nego o samoj umetničkoj saradnji. Ideja da slovenačko pevačko društvo daje humanitarni koncert u korist poplavljenih govori o tome da su osećanja empatije i saučesništva bila snažna u novim srpsko-slovenačkim odnosima i da su se ona odnosila i uključivala upravo najšire društvene slojeve koji su bili pogođeni prirodnom nepogodom. Ta „narodna solidarnost“ bila je kvalitativni korak dalje u odnosu na prvobitne utopijske ideale intelektualaca i značila je značajno produbljivanje pokreta koji je nosio jugoslovensko ime.

Važnu ulogu u umrežavanju pojedinaca i grupa koji su podržavali i širili ideje jugoslovenskog zajedništva igrali su i novi vidovi masovne zabave, u prvom redu turizam i sport. Kao deo moderne, turizam i sport, nužno su bili i deo nacionalnih ideologija. Kao i drugi oblici masovne kulture oni su postali prostor definisanja nacionalnog identiteta. Upoznavanje prirodnih lepota i istorijskih znamenitosti otadžbine, isto kao i priprema tela za stvaranje «novog, nacionalnog čoveka»23 bili su načini na koje su se pojedinci uvodili u službu otadžbini i efikasni medijumi za konstrukciju poželjne slike o sopstvenoj naciji. Đačke ekskurzije čiji su itinereri ocrtavali stvarne ili imaginarne granice nacije, kao i stvaranje sportskih udruženja koja će kao svoje ciljeve postaviti virilnost, heroizam i solidarnost postaće vrsta «treniga» nacionalne homogenizacije. Preuzimajući iz zapadne Evrope te mode i oblike ponašanja, srpska elita preuzela je i tu društvenu i nacionalnu funkciju tih oblika zabave.

Turizam je imao posebnu ulogu u međusobnom u upoznavanju i umrežavanju nosilaca ideja zajedništva. Tome su doprinosili i novi običaji viđenijih stanovnika prestonice koji su krajem 19. veka počeli da odlaze i na more. Zbog dobrih železničkih saobraćajnih veza odlazilo se gotovo isključivo na Kvarnersko primorje, u prvom redu u Abaciju (Opatiju). Do 1908. godine taj put trajao je dva dana i bilo je nužno noćenje u Fiumi (Rijeci), ali je kasnije put bitno ubrzan, pa su u novinama izašle reklame za brzo putovanje na more, za svega jedan dan24. Privatna pisma ili dnevnici otkriće još mnogo više o prvim boravcima na moru, ali i štampa je javljala o tome da su pojedini građani odlazili na kraći ili duži odmor. Uglavnom su se odlasci na primorje doživljavali kao zdravstvena potreba, pa je tako, recimo javljeno da je g. Jaša Vekerić, eksploatator Radikalne stranke otišao da se «malo popravi»25. Na duže odmore odlazili su i viđeniji političari, pa su novine obaveštavale da je predsednik vlade, Mihailo Vujić otišao u Abaciju na jednomesečni odmor26.

U reklamiranju primorja i hrabrenju srpskih građana da se odluče na daleki put, posebno se navodio da na primorju, u Abaciji, ima sve veći broj srpskih radnji, i to prodavnica, berberskih radnji i soba za iznajmljivanje koje drže Srbi. Poseta tim radnjama bila je podsticana, između ostalog, i sledećom reklamom: «Ni jedan Srbin, posetilac Arhimandrije (Opatije), ne treba da se brije niti kosu da reže kod drugog do jedino kod Srbina. Svoj svog treba da pomaže»27. Ali već i ove reklame govore koliko su se dve sredine upoznavale i povezivale, pa se može govoriti o dvosmernom karakteru međusobnih veza, jer posete primorskim krajevima nisu uticali samo na goste iz Srbije, već su neizbežno menjali i sredinu „primaoca“, odnosno Opatiju u kojoj su napravljene radnje sa srpskom robom, kao što su i stigle brice i rentijeri koji su dodatno produbljivali novouspostavljene veze. Iako je naizgled ova reklama pozivala na nacionalnu podelu čak i kada je šišanje u pitanju, pojava „srpskih brica“ za potrebe „srpskih turista“ neminovno je povezivala dve sredine i podsticala nova poznanstva.

Pred Balkanske ratove počela je da se razvija još jedna vrsta turizma na primorju. Dobrostojeći stanovnici Beograda počeli su da zidaju vile na moru, pa je vest o prvim takvim poduhvatima objavljena u dnevnoj štampi: «Iz Novog kraj Fiume javljaju nam da su od pre nekoliko dana dva Srbina iz Beograda: D. Branković i V. Lukić kupili zemljište na jednom od najlepših mesta kraj samog mora u nameri da podignu vile za sebe i svoje porodice»28. Izvesno je da je i ta nova moda uticala na obe sredine i da je dolazak turista i „vikendaša“ iz Srbije pomagao uspostavljanju bližih „komšijskih“ veza.

Posebnu vrstu turizma činila su organizovana putovanja koja su za svoj prvenstveni cilj imala upoznavanje „bratskih krajeva“ i ciljano izražavanje bliskosti. Prvi svečano organizovani izlet «u Slovenačku» bio je u leto 1905. godine. Kako su novine pisale, bio je to izraz želje Beograđana da se Slovencima «na taj način nekoliko oduže za njihovo obilno učešće prilikom krunisanja i otvaranja Prve Jugoslovenske umetničke izložbe». Program je predviđao učešće gostiju iz Srbije na svečanostima u čast slovenačkog romantičarskog pesnika France Prešerna i posetu Postojnskoj jami29. Zanimljivo je da su u oglašavanju izleta organizatori naveli da očekuju čak 130 prijavljenih, mada nemamo podatke koliko ih je na put i otišlo. Plan je bio da se u Zagrebu promeni voz i da se u tom gradu turisti zadrže čitavo prepodne, uključujući i ručak30.

Velika poseta Slovenaca Beogradu bila je organizovana pet godina kasnije, u leto 1910. godine. Bilo je to gostovanje čiji je deo posvećen solidarnosti poplavljenim Resavcima, ali je čitava ta poseta izazivala veliko uzbuđenje u prestonici. Bilo je predviđeno da gosti budu ugošćeni u Građanskoj Kasini, ustanovi koja je imala ogroman značaj za društveni život tadašnjeg Beograda, jer su tu održavani najvažniji balovi, koncerti, izložbe i predavanja koja su određivala urbani život i kreirali modne standarde31. U plan posete spadala je i poseta grobu tada preminule poznate beogradske glumice slovenačkog porekla Vele Nigrinove, kao i poseta Sabornoj crkvi i ostalim znamenitostima grada. Gosti su odvedeni i na dva izleta: lađom u Smederevo i na Topčider, gde su se, kako su pisale novine, održavale narodne svečanosti. Posle toga bila je pripremljena zakuska u poznatom izletištu Smutekovcu i kermes na Kalemegdanu32, što pokazuje da je tom novo m zajedništvu dat značajan prostor na mapi grada, baš na onim mestima koja su Beograđanima bila omiljena i gde su bila centralna mesta urbanog života.

Posebnu pažnju zaslužuju vesti o tri slovenačka maturanta, koji su, nakon završetka velike slovenačke posete, ostali u Beogradu. Na osnovu kasnijeg pisanja novina saznajemo da su mladi Slovenci u Srbiji ostali čitav mesec dana, iskoristivši tu priliku za turističko upoznavanje raznih krajeva zemlje. Njihova želja da Srbiju detaljno upoznaju jasno se može čitati iz činjenice da su zemlju obilazili pešice, pa da su iz Beograda otišli u Obrenovac, Valjevo i, dalje za Užice i Višegrad33. Po okončanju posete novine su javile da su, pristigavši u Ljubljanu, oni izjavili zahvalnost braći Srbima na lepom dočeku i ispraćaju i da su im slali, kako su se novine trudile da prenesu na Slovenačkom „srčne pozdrave“34.

U godini koja prethodila Balkanskim ratovima intenzivirale su se posete čiji je cilj bilo bolje upoznavanje među jugoslovenskim narodima. Posebno može biti zanimljiva poseta Zagrebu grupe od 20-tak viđenijih Beograđana, među kojima su bili i Svetomir Nikolajević i Stanislav Binički sa suprugama, u januaru 1912. godine. Novine su prenosile da su viđeni Beograđani tom prilikom razgledali grad i prisustvovali izvođenju Toske u Hrvatskom narodnom kazalištu. Zanimljivo je da su novine objavile da su ova dva ugledna Beograđana «došli kao izaslanici beogradske slobodno-zidarske lože» da bi prisustvovali svečanom otvaranju zagrebačke lože35. Ova vest daje zanimljiv doprinos teorijama o značaju masonskih loža u stvaranju Jugoslavije, ali i o tome da su njihove aktivnosti novine javno pratile i saopštavale.

Istraživanja ranog turizma pokazuju da posete nisu bile samo na tako visokom društvenom nivou, što upravo dokazuje početnu tezu da je jugoslovenstvo, kao deo nove masovne kulture, došlo do nižih društvenih slojeva i steklo masovnu podršku. Tako je, iste godine kad je bila i visoka masonska poseta, i jedna đačka ekskurzija odvela srpske đake u Zagreb, gde su posećivali muzeje i Maksimir, posle čega su nastavili put do Ljubljane i Trsta36. Pred kraj tog leta stigla je u Beograd jedna grupa Slovenaca i Hrvata «koji su došli da se bliže upoznaju sa Srbima iz Kraljevine i Bugarima». Bilo je predviđeno da posete Jagodinu, Niš i Beograd37.

Agents of Yugoslavism

Iako je, kako je rečeno, Jugoslavija bila centralna istraživačka tema tokom postojanja te države, njeni idejni koreni bili su manje istraženi od političkih postupaka koji su, naročito tokom Prvog svetskog rata, vodili ka njenom stvaranju. Budući da je i sama decenija pred Prvi svetski rat, iako poznata kao „zlatno doba srpske demokratije“, nedovoljno istražena38, nastao je prazan naučni prostor koji je omogućio da se danas pojave tvrdnje da jugoslovenske ideje nije bilo pre Prvog svetskog rata. Naprotiv, istraživanje javnog govora, skupštinskih beležaka ili štampe o jugoslovenstvu brzo i lako dokazuju da je Jugoslavija bila široko prihvaćeni koncept kod svih političkih stanaka i kod intelektualne elite. Već su i sami savremenici analizirali taj fenomen i rasprostranjenost jugoslovenske ideje, zaključujući da je ona u potpunosti osvojila javno mnjenje. Tako su predstavnici levog krila Samostalne radikalne stranke i njihov Dnevni list 1910. godine pisali: „za ceo pametan svet u Srbiji, izuzimajući patriote oko Pravde, „intelektualce“ oko Večernjih novosti i državnike oko pokojnog „Nedeljnog pregleda“, je jasna velika, istorijska vrednost jugoslovenske ideje. Ta životna i spasonosna ideja poslednjih sedam – osam godina učinila je ogroman napredak. Danas se bez ikakvih preterivanja može kazati: jugoslovenska ideja je zahvatila sve bolje elemente i umnije ljude u našim krajevima i svaki dan donosi joj jedan novi uspeh“39. Partijski neutralna, ali izrazito jugoslovenski orijentisana Politika već je 1906. godine zaključivala: „Ideja koju je nekada zastupao samo Štrosmajer postala je danas dominanta ideja sviju trezvenih srpskih i hrvatskih političara“40. Glavni ideolog Narodne radikalne stranke, koja je na vlasti s manjim prekidima bila od prevrata 1903. godine, do stvaranja Jugoslavije, Stojan Protić je u svojoj brošuri posvećnoj srpsko-hrvatskom jedinstvu, da s izuzetkom vojvođanske Zastave i Pravde, „Nije poznato da u svem našem narodu ima ljudi koji drugačije misle“41.

Ali, zanimljivo je da su i oni koji su u javnosti bili napadani kao protivnici ujedinjenja, zapravo takođe davali javne izjave u korist nove zajednice i ako su čuvali manje rezerve. Pisanje Večernjih novosti koje su optuživane za antijugoslovenske stavove upravo je okosnica i glavni izvor na kome počiva ovaj rad, i pokazuje kako su u visokoj meri i te novine uticale na „širenje jugoslovenskog vazduha“, dok je Stojan Novaković, vođa Napredne stranke, čiji je list bila Pravda, nedvosmisleno pisao: „ujedinjujmo, ujedinjujmo, srce onoga na Timoku i onoga ukraj Gruža na moru Jadranskome, onoga iz Skadra na Bojani i onoga na Moravi i onoga na Uni i onoga na hladnom Vardaru“42. Čak je i Pijemont, glasilo Crne ruke koja važi za okosnicu velikosrpskog koncepta, bez dileme, u svom programskom tekstu, stao na stranu šireg koncepta ujedinjenja: „Treba zvanično ne samo smatrati da su Srbi i Hrvati jedan narod, već da su Bugari i Slovenci njihova najbliža braća i da je rad na ujedinjenju ili savezu ovih jednokrvnih plemena jedina nacionalna politika Srbije“43.

Ovi, kao i mnogi drugi tekstovi, izjave, govori pokazuju da je u celom političkom spektru, od socijaldemokrata koji su bili zastupnici ideje balkanske federacije i samostalaca na levici, preko vladajućih radikala do desnih naprednjaka ili crnokrukaca, ideja Jugoslavije u deceniji pred Prvi svetski rat postala opšte mesto politike u Beogradu i da, sa izuzetkom nekih medija ili desno orijentisanih intelektualaca, ona nije imala veće protivnike.

Za tu temu, bulevarska štampa predstavlja prvorazredni istorijski izvor, jer su pored osnovnih informacija donosile i “pikanterije“ kojima su začinjale šture informacije. Od tih pikanterija za ovakvu vrstu društvene istorije posebno je značajno što su, u prenošenju gradskih vesti, često navođena imena građana koji su učestvovali u manifestacijama ili bili članovi organizacionih komiteta. Zahvaljujući tome možemo da pratimo socijalnu strukturu nosilaca javnog života i da vidimo uloge određenih društvenih grupa i zanimanja u organizovanju društvenog života. To je posebno važno za ovu temu, jer nam približava socijalne korene jugoslovenstva i pokazuje koji su pojedinci i predstavnici kojih slojeva bili nosioci te ideje.

Spiskovi organizatora i učesnika svedoče o tome da su predstavnici vrhova vlasti podržavali susrete „Jugoslovena“ i da su svojim prisustvom tim događajima davali autoritet i podršku vlasti. Svečanosti krunisanja, koje su u potpunosti bile posvećene Jugoslaviji, više nego nedvosmisleno govore o podršci koju je dvor Karađorđevića davao toj ideji. I na drugim manifestacijama, pa i onim koje su imale karakter narodnih zabava, često se u novinama moglo pročitati da su prisustvovali predstavnici Dvora, pa čak i kada se radilo o besplatnim koncertima za građane na Kalemegdanu44. I gradske vlasti su, sa svoje strane, podržavale takve svečanosti, pa se u novinama može naći podatak da je predsednik opštine na otvaranju jugoslovenske svečanosti držao govor, kao što je to bilo u slučaju gostovanja ljubljanskog hora Zvon45. Kako su novine izveštavale, njihovom koncertu u Narodnom pozorištu je, uz predstavnike Dvora prisustvovao i diplomatski kor, što je političkoj podršci davalo još jednu dodatnu notu međunarodne podrške46.

Za ovu vrstu istraživanja posebno su važni „mali, obični ljudi“, koji su se preko organizacija civilnog društva uključivali na javnu scenu povezujući na taj način različite nivoe delovanja – oni su svoju privatnu društvenu poziciju stavljali u funkciju javne, ali su i te javne trendove spuštali na nivo svoje kuće, kruga prijatelja, porodice.. na taj način povezivale su sfere javnog i privatnog, a ideje širile novim društvenim kapilarima, postajući deo svakodnevne prakse širih slojeva društva.

Analize spiskova učesnika i organizatora mogle bi da posluže kao udžbenik za analizu nacionalnih pokreta i njihovih nosilaca. Gotovo kao po zamišljenoj listi, imena su svedočila o učešću građanske elite u ovim dešavanjima, objedinjujući tačno one društvene grupe koje se smatraju ključnim za stvaranje i diseminaciju nacionalnih pokreta. Izvanredan je primer i prva zvanična poseta beogradskog građanstva Ljubljani za koju smo naveli da je brojala oko 130 ljudi, na žalost, spisak svih putnika nije sačuvan, ali su imena organizatora više nego nedvosmisleno pokazala da se radi o socijalnoj i intelektualnoj eliti prestonice. Na čelu odbora nalazio Jovan Cvijić, geograf i etnograf, jedan od najvažnijih i najpoletnijih nosilaca Jugoslovenstva i onih koji su svoju struku koristili da bi dokazala i postojanje dinarske rase, kao one koja narode slovenskog juga povezuje dublje od samog jezika, porekla ili kulturnih sličnosti. Uz njega je tu bio Vladislav Ribnikar, vlasnik i glavni urednik vodećeg nezavisnog dnevnog lista Politika. Već je prisustvo vodećeg naučnika i vlasnika medija dovoljno da udžbenička lista nosilaca nacionalizma bude potvrđena. Ali, na to dolazi predstavnik državne administracije da bi se pokazalo da ideja nije subverzivna i, da bi sve bilo kao na filmu, bogati trgovac, Marko Vuletić. Budući da je njegova radnja u oglasu navedena kao ona u koju se mogu prijaviti izletnici saznajemo da se ona nalazila u glavnoj, Knez Mihajlovoj ulici, što joj davalo poseban značaj u ondašanjoj mapi grada i eliti, a izletu u Sloveniju davalo značenje mode i gradskog trenda.

Posebna uloga u diseminaciji osećanja zajedništva bila je uloga studenata koji su često priređivali i zajedničke svetkovine. Vrhunac je bila poseta Bosanaca Beogradu. Njihovi dnevni izleti svakog drana počinjali su u zgradi Univerziteta, što je takođe značajno jer se nije dakle radilo samo o pokretu samostalnih studenta, već je iza njih stajala i moćna ustanova kakva je Univerzitet47. Zanimljivo je da je i vrh organizacije bio uređen, kako se to mnogo kasnije govorilo „po ključu“, odnosno činili su ga srpska studentkinja na mestu predsednice i mostarski student …..Đihić, kao njen potpredsednik. U novinama se posebno napominjalo da je Ljubica Stakićeva, studentkinja matematike, što je bilo posebno važno jer je ukazivalo na sposobnosti i visoku inteligenciju glavne organizatorke, kao i na njenu emancipovanost. I, naravno, od ogromnog je značaja što je ona bila devojka, jer je beogradski univerzitet bio ponosan na školovanje devojaka, što je bio značajan dokaz modernosti48.

Ali, nije sve ostalo na eliti i zato je ova vrsta istraživanja posebno važna jer spušta sondu dublje nego što se do sada znalo. Tako je značajan izlet aka iz škole za stočarstvo i planinsko gazdovanje iz Kraljeva, koji su sa svojim profesorima otišli na put u Zagreb. Oni su tamo razgledali grad, posetili muzej i poljoprivredna gazdinstva. U Križevcima su bili gosti tamošnje Ratarske škole, a odatle su otišli dalje u Ljubljanu49. Ova informacija značajna je ne smao što se radilo o saradnji među poljoprivrednicima, dakle najširem sloju stanovništva, već i što su i ovakve informacije donosile dnevne novine. To istovremeno govori o značaju tih poseta za tadašnji društveni život, ali i o tome da su takve informacije produbljivale osećanje zajedništva.

Emocije i politika

Kada se govori o „svakodnevnom jugoslovenstvu“ važno je imati na umu da su novine koje su prenosile informacije, svoje tekstove često „začinjale“ prenošenjem snažnih emocija koje su kontakti izazvali i reakcije publike koje su neretko bile veoma burne. Već je prvo veliko gostovanje hrvatskih umetnika u vreme krunidbenih svečanosti 1904. godine izazivalo u javnosti veliko uzbuđenje, a novine su dodatno pojačavale emocije. Jedan od najboljih primera bio je veliki promenadni koncert koji je bio održan u Narodnom pozorištu, u prisustvu kralja Petra i prestolonaslednika Đorđa. On je u novinama bio propraćen euforičnim tekstovima koji su potencirali emocije i uzbuđenje: «U svih slušalaca su bili probuđeni i ustreptali svi osećaji koji se nisu mogli stišati za dugo posle izlaska iz pozorišne zgrade. Pozorište je bilo puno, ni jednog jedinog mesta nije bilo praznog. Napunila ga je većinom jugoslovenska mladost. Oduševljenje, zanos, svežina, inteligencija i omladina i još mnogo što šta drugo lepo, idealno, bujno zasenjavajuće, uz diskusiju o velikim, značajnim i zamašnim idejama ušlo je bilo sinoć u naše Narodno pozorište da osvoji one koji slušaju jugoslovensku umetnost i umetnike koji osvajaju». Sudeći po istom tekstu, poseban utisak ostavilo je beogradsko pevačko društvo «Obilić» kada je zapevalo Slaviju, posle čega se «među slušaocima pripremala prava bura u izlivu osećanja, koja je i izbila, na kraju, kao zaglušno aplaudiranje»50.

Pisanje štampe o gostovanjima pojedinih hrvatskih umetnika prenosilo je i raspoloženja sa ulica srpske prestonice. Zanimljiva je bila debata koja se razvila u štampi o događaju na centralnom gradskom trgu koji se tada zvao Pozorišni trg, posle gostovanja hrvatske glumice, kako je u novinama pisalo «naše mile gošće i umetnice g-djice Krnićeve»51. Po završetku predstave, kako opisuju Večernje novosti, na trgu je bio organizovan njen ispraćaj u Zagreb: «Posle predstave kad se Krnjićeva pojavila na vratima oduševljena omladina koja je čekala klicala je oduševljeno i jednoglasno: «Živela Krnjićeva». (...) Kola su vukli oduševljeni omladinci, a oko kola orilo se iz stotina grla »Živela Sadoma! Živela Krnjićeva!». Slične reakcije pobudilo je i gostovanje Nine Vavre, zagrebačke glumice koja je u aprilu 1908. godine gostovala u Narodnom pozorištu, što je izazvalo razneženost novinskog izveštača: «I ovog puta umela je da izgovara jasno i lepo reči južnjačkim dijalektom, da je prosto bilo milina slušati»52. Kao miljenica kritike i beogradske publike Nina Vavra je sledeće, 1909. godine potpisala je i ugovor sa beogradski pozorištem o stalnom angažmanu53.

Vrhunac saradnje bilo je gostovanje Zagrebačke opere u Beogradu, u proleće 1911. godine. Zbog oduševljenja publike umetnici su, umesto predviđenih 6 izveli 16 predstava prikazavši dela Smetane, Čajkovskog, Bizea, Verdija, Pučinija i Albinija54, što je podstaklo tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta, Milana Grola, i zagrebačkog intendanta da pregovaraju o sistematskim naizmeničnim gostovanjima i stalnoj saradnji55, što je bilo prekinuto ratovima koji su počeli naredne godine. Večernje novosti, koje su inače bile bliske obrenovićevcima i naprednjacima, dakle tadašnjoj opoziciji, i bile optuživano za antijugoslovenske stavove, su iz dana u dan izveštavale o poseti velikog ansambla zagrebačke opere od 120 umetnika. Pišući o tom gostovanju novine su navodile da je «gostovanje opere bratskog nam hrvatskog naroda, osvojilo je Beograđane» kojima su poručivali da «budu uvereni da sve što u zbijenim redovima bude kazano potiče iz iskrenih srca, kao što je iskreno i puno ljubavi i ono burno sinoćnje pozdravljanje»56. Činjenica da su predstave izvođene pred prepunom salom, navodilo je kritičare da zaključe da je «vreme gostovanja Hrvatske opere možemo nazvati svečanim danima za Beograd»57. Bio je to samo deo opšte atmosfere koja je potencirala zajedništvo s drugim južnoslovenskim narodima koje je podržavala tadašnja srpska vlast, ali i celokupna opozicija, videvši u svojoj zemlji maticu tog okupljanja, jugoslovenski Pijemont.

Posebno su novine prenosile gostoljubivu praksu da se gosti dočekuju i ispraćaju do železničke stanice. Poneke goste domaćini su odlazili u najbliži austrougarski grad Zemun, odakle su ih lađama, uz svečanu pratnju a često i muziku, dovodili u Beograd.

Posebno emotivno opisivan je dolazak Tuzlaka na čelu sa Smajl Agom Ćemalovićem, maturantom, kako je pisalo, iz Herceg Bosne58. Gosti su prvo bili dočekani u Zemunu, a zatim svečano prevezeni u Beograd. Novine su prenosile da se u Zemunu još iz daleka počelo s mahanjem maramama i kapicama, dok je na beogradskoj železničkoj stanici doček bio veliki, svečan i sjajan59. Medijima je bilo važno da stalno naglašavaju kako je poseta na priredbama u čas Tuzlaka bila ogromna, pa su „po sudelovačima i po obilju i izvođenju koncerata i po posetiocima, mogli uvaženi i mili gosti videti koliko ih cenimo i volemo“60. Novine su se čak posebno zahvaljivale organizatorima na tome što su, kao u slučaju gostovanja Sarajlija, svesrdno predusreli i ispratili sestre i braću Sarajlije61, kao što su naglašavale da je ispraćaj Bosanaca iz Beograda bio „divan i oduševljen“62. Prenosili su i da su pojedini građani Beograda, u svom oduševljenu, i lično želeli da doprinesu novouspostavljenim vezama i emocijama, pa su novine javljale da su mnogi Beograđani, „koji su se zimus upoznali sa članovima Sloge poslali su u Sarajevo telegrafske pozdrave“, koristeći tako i najmodernija sredstva komunikacija da izraze svoje stavove i emocije. U svemu tome, novine su prenosile atmosferu sa brojnih svečanosti, dočeka i ispraćaja, ali su aktivno učestvovale u kreiranju tog novog osećaja zajedništva, iscrtavajući zamišljenu zajednicu buduće države svih južnih Slovena.

Već ovi početni rezultati istraživanja ove teme nedvosmisleno pokazuju da je ideja jugoslovenstva bila daleko više zastupljena u svakodnevnici običnih građana Beograda u decenijama pred Prvi svetski rat nego što se to ranije mislilo. Kao što je na početku rečeno, ovaj rad trebalo bi da bude podsticaj za dalja istraživanja raznolike istorijske građe koja svedoči o tom fenomenu, ali već uvid u pisanje štampe, posebno one bulevarske, govori o tome da se „osećanje jugoslovenstva“ proširilo na mnoge segmente društva, od publike koja je posećivala kulturne manifestacije, preko udruženja gostioničara do učenika poljoprivredne škole. Ti podaci dovode u pitanje tezu da jugoslovenstvo nije nikada prešlo sve faze poznate Hrohove podele nacionalnih pokreta. Izvesno je da se u početku ono pojavilo, kao što i predviđa faza A, kod „probuđenih“ intelektualaca. Što se Srbije i njene politike scene tiče nedvosmislena je podrška toj ideji od strane svih političkih stanaka, što bi odgovaralo fazi B. Ali ovaj rad je pokazao da nisu tačne ocene63 da jugoslovenstvo nije otišlo dalje od političkih elita i da nije „sišlo u narod“, što bi označavalo fazu C. Za takve zaključke potrebno je još istraživanja, ali podaci navedeni u ovom članku ipak govore o tome da je ta ideja bila daleko dublje i šire prihvaćena nego što je to ranijim istraživanjima pokazano, kao i da društvena istorija, istorija kulture i istorija svakodnevnog života još imaju mnogo toga da doprinesu našim saznanjima o ovoj temi. Ukoliko prihvatamo ovakve zaključke i pojačamo ih dodatnim istraživanjima, mogli bismo da napravimo platformu za dalja razmišljanja o idejama zajedništva na slovenskom jugu, ali i o novim fenomenima jugonostalgije koja se pojavljuje u mnogim sredinama bivše Jugoslavije, i o to opet najviše u oblastima masovne kulture. Mogla bi se onda postaviti teza o jugoslovenstvu koje je istrajnije od jugoslovenske države, koje je daleko od nje starije, ali pokazuje jasne znake da je i nadživelo. Time bi se floskule o Jugoslaviji kao veštačkoj tvorevini dodatno osporile, a postavilo bi se, iznova, pitanje uzroka neuspeha zajedničke države.