Analiza slučaja 5
Sažetak:
Desni i levi populizam se razlikuju,
jer je prvi klasni, dok je drugi
nacionalistički. Među njima,
međutim, postoje sličnosti u
sredstvima, a ponekad i u poželjnim
ciljevima. U uslovima zaoštrene
ideološke konkurencije i, pogotovo
međudržavnih, posebno teritorijalnih
sporova, desni populizam ima veću
mobilizacionu snagu i stoga veće
izglede da osvoji vlast. Oba su
autoritarna, pri čemu je teže
demokratizovati desni autoritarizam.
Oba valja razlikovati od
totalitarnih sistema, mada njima
znaju da vode. Neki vid
institucionalizacije međunarodnih
odnosa je od velikog značaja da do
širenja populizma ne dođe. U napisu
se koriste primeri iz Jugoslavije i
Srbije.
Uvod
Demokratije nisu bezuslovno
stabilne. Da li će biti, zavisi od
bar tri stvari. Jedna jeste
pluralizam interesa. Druga jeste
postojanost vrednosnih opredeljenja.
Treća jeste bezbednost, fizička,
pravna i socijalna. Kako se
demokratije destabilizuju? I koja je
uloga populizma u tome?
Pluralizam interesa
Teorijski posmatrano, potrebno je
usaglasiti tri konkurentna ishoda u
tri oblasti javnog odlučivanja.
Jedna jeste politička, gde je od
ključnog značaja raspodela moći, gde
je moć izražena stepenom podrške,
kakogod da se ona mobiliše (Gligorov
1985). Druga jeste ideološka, dakle
vrednosna opredeljenost pojedinaca
ili grupa. Treća jeste, u najširem
smislu, privredna, gde je reč o
pravičnosti raspodele, ili o
nejednakosti.
Ove tri dimenzije imaju različitu
strukturu ili, drugačije rečeno,
konkurencija – politička, ideološka,
privredna - dovodi do različite
distribucije u svakoj od njih.
Recimo, politička konkurencija teži
da ukrupnjava podršku, jer većina
jedne ili druge vrste ima veći
uticaj na odluke, recimo, vlasti,
usled čega najčešće ne daje prednost
perifernim ili manjinskim
interesima. Nasuprot političkoj,
ideološka konkurencija teži da
osnažuje autentične, izvorne, prave
ili dosledne stavove i stoga može da
daje prednost manjinskim, ali u
nekom smislu, istinitim ili moralnim
vrednovanjima. Konačno, nejednakost
podstiče nesaglasnost između,
recimo, srednje klase i siromašnih,
o nesaglasnoti i jednih i drugih sa
bogatima da i ne govorimo.
Tako da imamo tri konkurentne
dimenzije odlučivanja: jednu u kojoj
se udružuju ljudi sličnih interesa
kako bi uvećali političku moć,
drugu, koja suprotstavlja dosledne
sa, recimo, pragmatičnim stavovima,
i treću koja je redistributivna,
recimo po klasnoj osnovi (Acemoglu,
Egorov, Sonin 2012).
Primera radi, demokratsko
odlučivanje, odlučivanje većinom,
dovodi do podele na većinu i
manjinu; ideološki sporovi, na
pravoverne i revizioniste; privredna
konkurencija, na siromašnije i
bogatije. Ukoliko su, na primer,
interesi dovoljno raznoliki,
većinski skup interesa, većinska
koalicija interesa, koja bi
demokratskim odlučivanjem trebalo da
bude i program vlasti, uglavnom je
skoncentrisana oko sredine
političkog prostora. Međutim, kako
ideološki stavovi teže ispravnosti i
valjanosti, imaju istinonosnu i
etičku vrednost, teže pravovernosti,
recimo, oni su, po prirodi stvari
veoma udaljeni jedni od drugih, tako
da je sasvim moguće da ih brani
manjina, usled čega će istinski
sledbenici ideologije biti pre
zastupnici krajnjih, ekstremnih, a
ne središnjih vrednosti – na primer,
u odnosu na one koji su u
saglasnosti sa preovlađujućim
političkim interesima. Raspodela,
pak, dobrobiti bi najčešće trebalo
da je nagnuta na stranu na kojoj se
nalaze imućniji, dakle, ustranu od
interesa i vrednosti koje zastupa
većina, mada obično ne i do
krajnosti do koje mogu da idu
ideološke podele.
Konkretnije, uzmimo raspodelu
vrednosti u ovim trima dimenzijama u
nekoj stabilnoj demokratiji.
Interesi ne bi trebalo da su
polarizovani, već bi trebalo da budu
pluralistički i relativno ravnomerno
raspoređeni u političkom prostoru,
zbog čega bi oni koji se nalaze u
nekoj vrsti središta trebalo da
predstavljaju one oko kojih bi se
složila većina glasanjem na izborima
(Aristotelova ideja srednje klase
ili, kasnije, građanske klase).
Ideološke vrednosti, međutim, moraju
da održavaju određenu udaljenost
jednih od drugih (šta nas razlikuje
od njih), usled čega će, recimo,
biti više u levo i više u desno od
onih koji su u skladu sa političkom
većinom.
Raspodela dobrobiti, opet bi imala
određeni stepen nejednakosti, gde bi
siromašnijih bilo više nego bolje
stojećih, tako da bi prosečno imućna
osoba bila imućnija od one koja
predstavlja demokratsku većinu (ovo
je u osnovi takozvane teorije
središnjeg glasača, iz koje se
izvodi zaključak da demokratije teže
da daju prednost siromašnijima).
Uzmimo da prostor sa ove tri
dimenzije podelimo na levi i desni
deo, ideološki bi trebalo da su
suprotstavljeni ljudi sa ektremnijim
gledištima, ulevo i udesno od
političkog centra, dok bi većinu
predstavljao središnji glasač, onaj
koji je potreban da jedna ili druga
strana obezbede većinsku podršku, a
opet prosečno imućna osoba bi se
nalazila, recimo, udesno od tog
središnjeg glasača.
Jasno je da većina zavisi od toga,
da li je ili nije stabilan ovaj,
nazovimo ga uopšteno, javni prostor.
Jedan način da se odnosi u njemu
promene jeste da se čitav prostor
pomeri u levu ili desnu stranu.
Uzmimo da su interesi relatvno
stabilni, recimo, usled ukupne
društvene i privredne stabilnosti,
pa da je i stepen nejednakosti
relativno stabilan, prostor se može
pomeriti u jednu ili drugu stranu
ideološkom konkurencijom. Kako su
ideolozi gotovo profesionalno
dosledniji, ili dogmatičniji, od
većine njihovih sledbenika, ukoliko
se politički i privredni interesi
podrede ideološkim, recimo, zato što
se smatra da je potrebno jasnije i
doslednije opravdanje političkih i
privrednih odluka, čitav prostor bi
mogao da se pomeri u jednu ili drugu
stranu.
Tako da je mogućnost političkog
ekstremizma sadržana u samoj prirodi
ideološke konkurencije.
Štaviše, zbog mogućnosti da se
politički prostor pomeri ideološkom
konkurencijom, ona može da bude
instrumentalizovana upravo sa tim
ciljem. Zbog toga, osim zalaganja za
pravo tumačenje nekog ideološkog
učenja, ona može da bude i
racionalizacija pojedinih političkih
ili privrednih interesa. I zaista,
izraz ideologija se koristi u oba ta
smisla: kao autentično tumačenje
određenih vrednosti i kao uzdizanje
političkih ili privrednih interesa
na nivo istinskih vrednosti. Možemo
ih nazvati inherentnom i
instrumentalnom ideologijom. I u
jednom i u drugom slučaju, one teže
ispravnom, nasuprot pogrešnom
tumačenju, dogmatskom, nasuprot
revizionističkom, zbog čega teže da
budu ekstremnije ili nesklonije
kompromisu od, recimo, političkih
ili privrednih interesa. Cilj je da
se privrženost vrednostima odvoji od
posvećenosti ostvarenju interesa,
ili od vođenja računa o tome da
prihvatanje određene ideologije može
da zahteva odricanje od postojeće
ili ostvarive dobrobiti.
U meri u kojoj je ideološka
konkurencija uspešna, javni će se
prostor pomeriti ustranu, pa će,
primera radi, biti više u skladu sa
interesima bolje stojećih ili, u
suprotnom slučaju, siromašnijih. Za
to je potrebno i da se smanji uticaj
pluralizma interesa ili bar da se
oni polarizuju u skladu sa
ideološkom podelom.
Poželjno i ostvarivo
Podela na ideološku i političku
konkurenciju potiče od same prirode
javnog delanja, gde je potrebno
utvrditi poželjnost cilja i njegovu
ostvarivost, gde društveni doprinos
može da bude različito raspoređen.
Svaki od ova tri elementa javnog
vrednovanja i delanja može da bude
predmet nezavisnog izbora – čemu bi
trebalo da se cilja, ne mora da bude
izabrano po osnovu ostvarivosti, dok
sama ostvarivost može da zavisti od
spremnosti, a ne samo od
sposobnosti, od volje a ne samo od
dostupnih sredstava. Recimo, cilj
može da obavezuju čak i ako nije
ostvariv trenutno, već možda tek u
budućnosti, dok nespremnost da se
pristupi ostvarenju dostupnog cilja,
jer podrazumeva, recimo, nepravičnu
raspodelu odgovornosti, može da ga
učini nepoželjnim.
Uzmimo, primera radi, Rolsovu
realističnu utopiju (Rawls 1971),
što je skup ciljeva i načina na koji
se oni ostvaruju, koja je zamisliva
i ostvariva ukoliko bi se značajno
promenila raspodela prava i obaveza.
To bi bila ideološka ponuda koja bi
bila ekstremna u odnosu na postojeće
političko i svako drugo ustrojstvo
i, stoga, utopijsko. Mada ne i
neostvarivo ukoliko bi se ideološki
prostor dovoljno pomerio upravo u tu
stranu i obezbedio potrebnu
mobilizaciju političke podrške.
To je, dakle, način na koji se
posredstvom ideološke konkurencije
obezbeđuje legitimnost alternativnim
političkim projektima.
Pretpostavka je ovde, da je reč o
poželjnom cilju koji je ostvariv
ukoliko se obezbedi potrebna
spremnost da se u ostvarenje toga
cilja uloži dovoljno potrebnih
sredstava. U odnosu na realnu
utopiju moguće je odrediti bar jednu
vrstu populizma. Reč je o skupu
poželjnih ciljeva koji nisu
ostvarivi i to ne samo zato što
nedostaje za to potrebna spremnost
ili politička podrška, drugačije
rečeno.
Ovde možda ima smisla napraviti
digresiju u oblast ekonomskog
shvatanja populizma. Verovatno su
najopsežnija istraživanja političkih
kretanja u Latinskoj Americi
sedamdesetih i osamdesetih godina
prošloga veka (Dornbush i Edwards
1991). Pod populizmom se mislilo na
privrednu politiku koja bi trebalo
da obezbedi preraspodelu dohodaka od
imućnijih siromašnijima. Cilj ovih
istraživanja je bio da se razmotri
izvodivost takve preraspodele, bilo
uobičajenim merama privredne
politike ili sistemskim promenama.
Iz ovih istraživanja je proizašla
kritika populizma kao neizvodive
privredne politike. Tu su najvažniji
razlozi za neizvodivost.
Možda je najjednostavniji primer, da
se ne bi ulazilo u detaljnije
razmatranje ove teorije populizma,
takozvani „prvobitni greh“. Uzmimo
da se vlasti odluče da inflatorno,
pojednostavljeno rečeno, štampanjem
novca, finansiraju javnu potrošnju.
To će voditi zameni domaćeg novca
stranim (to je „prvobitni greh“),
tako da će se smanjiti poreska
osnova, da se tako izrazim, koju
predstavlja ukupna suma domaćeg
novca. Pa će biti potrebna sve brža
inflacija kako bi se obezbedio
željeni fiskalni rezultat.
Ovo je, primera radi, način na koji
su finansirani srpski ratovi
početkom devedesteih godina prošloga
veka. Na kraju je hiperinflacija
ilustrovala neostvarivost ovakve
monetarne i privredne politike. Reč
je o prvobitnom grehu, jer zamena
domaćeg za strani novac postaje
trajan način da se ograniči upotreba
inflatornog poreza. Ovaj prvobitni
greh se „nasleđuje“ jer dolazi, kao
što i jeste slučaj u Srbiji, do
trajnije upotrebe stranog novca –
nemačke marke pre, eura sada – i u
izmenjenim okolnostima, dakle i kada
se odustane od inflatornog
oporezivanja. Zbog toga monetarna
politika postaje nedostupna, a to
onda ograničava fiskalnu i stoga,
praktično svaku politiku
preraspodele u korist siromašnijih,
pa levi populizam postaje
neostvariv.
Tu se može reći da je razlog
pomenute neizvodivosti to što je
strani novac uopšte dostupan.
Ukoliko bi postojala stroga kontrola
prekograničnih finansijskih
transakcija, bežanje iz domaćeg u
strani novac naprosto ne bi bilo
moguće. Opštije rečeno, jedna ili
druga vrsta protekcionističkih mera
bi dovele do ostvarivosti
populističkih ciljeva. Ovo je u
osnovi shvatanja kao što su ona
Denija Rodrika da privredni
nacionalizam, u njegovom slučaju
demokratski, obezbeđuje privredni
napredak uz smanjenje nejadnakosti u
raspodeli bogatstva i dohotka
(Rodrik 2008). U srpskom slučaju, a
o tome će biti više reći kasnije, to
je bila argumentacija protiv
zaključivanja Sporazuma o
stabilizaciji i pridruživanju sa
Evropskom unijom.
Ne ulazeći detaljnije u privrednu
ostvarivost ekonomskog populizma,
valja uočiti da je ovde reč o dva
različita tipa populizma, koji su
donekle spojeni, kada su spojeni, u
ideji protekcionizma od, ili
konkurencije stranih država ili
stranaca uopšte. Jedan jeste,
uslovno rečeno, levi ili klasni,
koji ima za cilj da smanji
nejednakost između siromašnijih i
bogatijih, dok je drugi, takođe
uslovno rečeno, desni ili
nacionalni, gde je cilj da se poveća
naša, za razliku od njihove
dobrobiti ili, kako se to kaže, da
se privredna politika rukovodi
nacionalnim ili javnim interesima.
Ideolozi i jednog i drugog populizma
teže da spoje klasni i nacionalni
interes, što otvara ne samo pitanje
poželjnosti nego i ostvarivosti tako
shvaćenog populizma.
Uopšteno govoreći, ekonomska
istraživanja populizma, pre svega u
Latinskoj Americi, u drugoj polovini
prošloga veka su uglavnom ukazivali
da nesaglasnost između političkih
ciljeva i dostupnih sredstava, sa
zaključkom da populizam, u ovom
slučaju levi, pre vodi nazatku nego
privrednom i društvenom napretku.
Ovo je i dalje dominantna analiza
ekonomskog populizma nezavisno od
toga što su u međuvremenu neki
nalazi i neki zaključci korigovani
(Rodik 2017).
Dva populizma
Najviše je ekonomskih istraživanja
populizma, kao što je već
napomenuto, u Latinskoj Americi. Ovo
i zato što je na tom iskustvu nastao
i takozvani Vašingtonski konsenzus
(Williamson 1990), koji je posebno
predmet kritike ekonomista i
komentatora na levici, ma da ne samo
njih. Međutim, verovatno je
relavantnije iskustvo iz tridestih
godina prošloga veka, kada su zaista
bili suprotstavljeni zagovornici
levog, klasnog, i desnog,
nacionalnog populizma. U
istraživanjima latinoameričkog
populizma iz šezdesetih i
sedamdesetih godina prošloga veka
ova suprotstavljenost izostaje, jer
se na desnoj strani nalaze
zagovornici autokratizma ili
diktature, koji nisu u neposrednoj
vezi sa desnim, nacionalističkim
populizmom.
Ključna razlika između levog i
desnog populizma jeste u tome - od
koga je poželjno uzeti i kome dati –
u politici redistribucije imovine i
dohodaka. Levi populizam je klasni –
uzeti od bogatih i dati siromašnima.
Desni populizam je nacionalistički –
uzeti od „njih“ i dati „nama“.
Tridesetih godina prošloga veka, u
ne maloj meri pod uticajem
Oktobarske revolucije u Rusiji, ali
i zbog ideologije revolucionarnih
promena, levica nije videla u
demokratiji efikasno sredstvo
smanjenja klasnih razlika. Klasni
sukobi se ne mogu, smatralo se,
razrešiti na izborima, već na ulici.
Desni populizam je, s druge strane,
zagovarao etnička čišćenja i
međunarodne sukobe kako bi se
promenio nacionalni sastav i granice
država. Desnom populizmu je
neophodno da postoje neprijatelji po
rasnoj, etničkoj, kulturnoj ili
teritorijalnoj osnovi. Tako da je u
konkurenciji levog sa desnim
populizmom od najveće važnosti kojem
se sukobu daje prednost, da li je
nacionalno jače od klasnog, da se
tako izrazim.
Na primeru tridesetih godina
prošloga veka može se zaključiti da
je mobilizaciona, ideološka i
uostalom, privredna privlačnost
desnog nacionalizma veća od klasnog,
posebno ukoliko se tvrdi, kao što se
i tvrdilo, da je nacionalno isto što
i klasno, to jest da je nacionalizam
zapravo briga za siromašne i
obespravljene. Kao i za nacionalne
teritorije ili uopšte za teritorije
koje bi obezbedile bolje uslove
upravo za ponižene i uvređene.
Razlog za veći politički potencijal
desnog u odnosu na levi populizam
jeste, pre svega u tome što ima veću
mobilizacionu moć. Po prirodi
stvari, nas pripadnika nacije je
više nego nas pripadnika klase,
usled čega je, recimo, lakše
neposredno demokratskim metodama, na
primer, referendumom, obezbediti
podršku nacionalnim u odnosu na
klasne interese. Ovo utoliko pre, a
to je i najvažnije, što su sredstva
ispunjenja tih interesa – sredstva
ideološka, politička i privredna –
uglavnom identična.
Razlika je, i to je daleko
najvažnije, u očekivanjima da je
desni populizam ostvariv, dok levi
nije.
Primer, gde je desni populizam
preovladao nad levim jeste uspon i
uspeh srpskog nacionalizma
osamdesetih godina prošloga veka.
Dok je kritika režima, bar u
disidentskim krugovima, i posebno
posle 1968, bila prvenstveno sa
stanovišta levog populizma, sa
ukazivanjem u prvom redu, na rastuću
nejednakost, sredinom osamdesetih
godina je postala nacionalistička,
jer je postalo jasno da levi
populizam nije odgovor na tadašnju
upornu privrednu i političku krizu.
Tako da se od zalaganja za
poboljšanje položaja siromašnijih i
od kritike „nove klase“ prešlo na
zagovaranje nacionalnih ne samo
ekonomskih, već pre svega,
političkih i konačno teritorijalnih
interesa. Pokazalo se da
nacionalizam, za razliku od
doslednog socijalizma, ima veliku
moć mobilizacije. Uz to, što je
karakteristično za svaki populizam,
ta mobilizacija podržava
autoritarizam i može da posluži
promeni sastava vladajuće elite,
takozvanog establišmenta, i da
opravda diskriminaciju manjina po
raznim osnovama.
Šta nije populizam
Tridesetih godina prošloga veka su
se staljinizam i nacizam (i fašizam)
pozivali na mase odnosno naciju
(narod), uz širenje propagande o
spoljašnjim i unutrašnjim
neprijateljima. Staljinistima su
neprijatelji bile klase privatnih
vlasnika, kulaci posebno, ali i nova
klasa privilegovanih, koji su se
otuđili od naroda. Tu su bile i
nepouzdane nacije, koje su, međutim,
igrale znatno veću ulogu u
nacističkim ideologijama i režimima.
Slično se može reći i za kasnije
fašističke države u Španiji i
Portugalu. No, to nisu populistički
režimi u pravom smilsu reči, jer su
bili pre svega ideološka, politička
i privredna podloga totalitarnih ili
autokratskih režima, koji su u
nacionalizmu i u masama nalazili
racionalizaciju za diktaturu i za
ratne ciljeve. Desni populizam ima
velike sličnosti sa ovim režimima,
ali u načelu, nije totalitaristički.
Takođe, takozvane narodne
demokratije u periodu posle
napuštanja najgorih formi
staljinizma nisu bile populističke,
bez obzira na to što su se same tako
nazivale. Reč je bila o formalnoj
legitimizaciji alternativnog,
navodno neposrednog demokratskog
sistema, koji je bio autoritaran i
diktatorski ako bi se cenio po
kriterijima uobičajenim za liberalne
demokratije. Narod je bio sredstvo,
a ne cilj tih režima. Njegova je
uloga bila da masovnim izrazima
podrške, na skupovima ili na
izborima, iskažu podršku političkim
i privrednim ciljevima ideološke
avangarde. Taj bi se režim mogao
nazvati plebiscitarnom
jednopartijskom diktaturom.
Tako da ne bi trebalo brkati
totalitarne režime, kolikogod da su
meki ili umekšani, sa populističkim
režimima, bilo desnim ili pogotovo,
levim.
Drugačije stoji stvar sa tvrdnjom da
populizam može da završi ne samo u
autoritarizmu, već i u
totalitarizmu. Zaista, postoji izbor
po srodnosti između populizma i
totalitarizma sa čime je potrebno
računati. Ovde je opet potrebno
uočiti razliku između levog i desnog
populizma, jer je, po prirodi
stvari, teže uspostaviti
totalitarizam na klasnoj osnovi nego
na nacionalnoj. Ovo zato što je u
prvom slučaju reč o sukobu unutar
države, a u drugom između država.
Tako da, dok u prvom slučaju
postoje, bar načelno, postupci
razrešavanja sukoba interesa, recimo
demokratskim sredstvima, u drugom je
potencijalno uvek reč o jednom ili
drugom tipu neprijateljstva, koje
može da zahteva nasilne metode
razrešavanja, posebno ukoliko
postoji spor oko teritorija.
Kriza demokratije
Mada totalitarni režimi iz
tridesetinh godina nisu isto što i
populistički režimi, kriza
demokratije doprinosi nastanku i
jednih i drugih. Zbog toga
razmatranja o krizi predstavničke
demokratije u periodu između dva
rata nisu lišena značaja za
razumevanje problema sa kojma se
suočavaju demokratske zemlje danas.
U tome je verovatno jedna od
najuticajnijih Šmitova knjiga
(Schmitt 1923). Njegova teorija
krize predstavničke demokratije
deluje veoma moderno i sada. Naime,
raspravom, ključnim sredstvom
predstavničkih tela, po njemu, ne
može se doći do političke odluke i
zapravo je realno očekivati paralizu
u predstavničkim telima, mada ne
nužno i polarizaciju. Usled toga
dakle, kao posledica nesaglasnosti i
nemogućnosti donošenja odluka u
predstavničkim telima, može doći do
neposredno demokratske, ili podrške
na ulici da se ovlašćenje poveri
jednoj osobi ili jednoj grupi ili
stranci.
Paraliza dakle, u predstavničkim
telima, za koju Šmit smatra da je
neminovna karakteristika
predstavničke demokratije, može da
dovede do povećane uloge
autoritarnih vođa koji imaju
neposrednu podršku naroda.
Iz toga ne sledi da je neophodno da
populistički režimi prerastu u
totalitarne, jer je za ovo drugo
potrebna i određena ideološka, a uz
nju i privredna potpora. Tridesetih
godina prošloga veka ovi su uslovi
bili zadovoljeni utoliko što je
došlo do ideološkog sumraka
liberalizma i zbog duboke privredne
krize, koja je opet pripisana
liberalnim i demokratskim ustanovama
i politikama. Uz to, teritorijalni
sporovi među državama nisu razrešeni
nezavisno od ishoda Prvog svetskog
rata. Konačno do paralize je došlo i
zbog polarizacije zasnovane na
udaljenim, esktremnim levim i desnim
ideologijama, i to ne samo u
predstvaničkim telima, već pre svega
na ulici.
Tako da su se složili uslovi da
populizam, uglavnom podstaknut
masovnom nezaposlenošću, prihvati
nacionalističku ideologiju i
protekcionističke i
intervencionističke mere, koje su
zajedno omogućili ne samo
autoritarnu vlast, već i korišćenje
te vlasti da se homogenizuju ciljevi
nacije i mobiliše društvo.
Taj poslednji korak nije nužan i
verovatno ga nije lako napraviti u
nedostatku spoljnog neprijatelja.
Kada je reč o totalitarnim režimima
između dva svetska rata, oni su
izrasli iz ideološkog i privrednog
populizma usled toga što su imali
ratne ciljeve jedne ili druge vrste.
Strani neprijatelj je potreban ne
samo da bi se postigla neophodna
homegenizacija, već i da bi se
totalitarna vlast održala kad počne
da gubi podršku i poverenje naroda.
Rat, hladan ili topao, jeste jedan
od načina da se demokratski sistem
odlučivanja odbaci, kao što je to i
bio slučaj tridesetih godina
prošloga veka.
Opet, na primeru Srbije vidi se
sasvim jasno kako politička paraliza
i ideološka radikalizacija
nacionalizma, uz ratne ciljeve vodi
populističkoj i autoritarnoj vlasti.
Njena sudbina je, kao uostalom i u
drugim slučajevima, bila vezana za
ishod u ratu. I dok su politički i
teritorijalni ciljevi ostali
neostvareni porazima u ratovima,
nacionalistička ideologija koja je
prevladala je opstala i ostala
predominantna u javnosti. Kao i sa
njom povezana sklonost
autoritarizmu.
Različiti ciljevi, slična sredstva
Da bi populisti osvojili vlast,
potrebno je da se promeni javni
prostor. Demokratija u načelu,
omogućuje individualizaciju
interesa, jer svako ima jedan glas,
pa se ti individualni glasovi
sabiraju na izborima, kako bi se
dobila dovoljna podrška da bi se
preuzela vlast. Tako, da se podstiče
i pluralizacija političkog prostora
i njegova podela na većinu i
manjinu. Uz to, ni individualna niti
kolektivna doslednost nisu
neophodni, bar ne protokom vremena –
demokratija je sistem u kojem narod
i vlasti mogu da promene mišljenje
(recimo svake četvrte godine). Ovo
poslednje je važno, jer obezbeđeuje
potrebnu fleksibilnost u uslovima
kada se okolnosti menjaju. U tim
okolnostima, dakle u okolnostima kad
demokratije valjano funkcionišu,
pluralizam interesa i na njoj
zasnovana stranačka konkurencija
stabilizuju vlast i osnažuju joj
legitimnost.
Opet, da bi populizam obezbedio
podršku u demokratskim sistemima,
potrebno je da se formira koalicija
onih koji ne dele ciljeve, i zapravo
su veoma ideološki udaljeni jedni od
drugih, recimo, tako što su jedni na
levici a drugi na desnici. Do te
populističke, leve uz desnu,
koalicije može doći ukoliko se
postigne saglasnost, ne toliko o
ciljevima, koliko o sredstvima.
Naime, i levi i desni populizmi su
skloni protekcionizmu, kao i merama
koje privileguju delove
stanovništva, naroda, u odnosu na
one koji predstavljaju nenarodne
elemente, po jednoj ili drugoj
osnovi.
Primera radi, i na levici i na
desnici, u SAD i u Evropi, populizam
je odgovor na globalizaciju.
Sredstva zaštite su manje-više ista,
kako kada je reč o trgovini tako i
kod prekograničnog investiranja. U
tome, posebno značajnu ulogu imaju
radnici iz drugih zemalja ili
imigranti, generalno. Bez obzira na
razlike u motivima i u
obrazloženjima, a pogotovo u
ciljevima, i levi i desni populizam
zagovaraju zabrane jedne ili druge
vrste zapošljavanja ili doseljavanja
stranaca.
Mada se može činiti da je taj odnos
prema strancima i njihovim pravima
zapravo samorazumljiv, jer nisu
građani iste države, isti otpor
prema širenju prava unutar
sopstvenog naroda ujedinjuje leve i
desne populiste. Jer, zapravo, čisto
instrumentalno posmatrano, nezavisno
od ciljeva kojima se teži, zaštita
od povećanih prava pojedinih slojeva
ili kategorija stanovništva
identična je onoj od stranaca. Jer,
svako izjednačavanje prava povećava
konkurenciju za ograničena dobra,
bilo da je reč o zapošljavanju, što
je od posebnog interesa za levicu,
ili o, recimo, kulturnim dobrima,
koja mogu biti od posebnog interesa
za desne populiste.
Tako da mere zaštite od stranaca,
bilo da je reč o uvozu robe i usluga
ili o stranim ulaganjima ili o
prilivu imigranta, te mere su u
osnovi iste i kad se primenjuju u
osporavanju jednakih prava jednoj
ili drugoj grupi građana sopstvene
države, članovima sopstvenog naroda
– tako da populizam nije
sveobuhvatan, zapravo, uvek postoje
delovi naroda koji mu, po jednom ili
drugom populističkom osnovu, ne
pripadaju. Negiranje prava strancima
i pojedinim članovima sopstvenog
naroda jeste zajedničko levom i
desnom populizmu, nezavisno od toga
što ciljevi mogu da im budu sasvim
različiti.
Populizmima bilo koje vrste nisu
potrebni samo strani narodi, već i
stranci u sopstvenom narodu –
odnarođene elite ili neasimilovane
manjine ili one koji uživaju jednaka
prava sa pravim pripadnicima naroda.
Strah od otvorenog društva
To je, naravno, očigledno u dva
slučaja. Jedan je posebno
karakterističan za desni populizam,
gde je na udaru pre svega, takozvani
establišment. Drugi je onaj levih
populista koji implicitno
suprotstavljaju društvenu homogenost
razornoj ulozi otvorenog društva, da
se tako izrazim.
Možda je najbolji primer
nacionalističkog populizma, bar u
slučaju Srbije, prigovor otuđenim
slojevima društva za građanizam ili
autošovinizam, ili i za jedno i za
drugo. Kako je reč o maloj i
nerazvijenoj zemlji, ove se optužbe
povezuju sa autokolonijalizmom i sa
jednom ili drugom vrstom
intelektualne korupcije iz, ponekad
navodnog, osećaja manje vrednosti, a
mnogo češće zbog neposredne ili
prikrivene korupcije. Svi su oni,
obično nespecifikovani,
suprotstavljeni pravim interesima
naroda ili, jednostavno rečeno,
narodu – stvarnom, autentičnom,
pravom ili pravovernom i
patriotskom. Verovatno je najbolji
primer uporna kritika knjige
Filosofija palanke Radomira
Konstantinovića. U njoj on detaljno
analizira strah od otvorenog
društva, pre svega na primeru
srpskog pesništva. Kritičari, pak,
zagovaraju jednu ili drugu vrstu
zatvorenog društva, ako ne
neposredno, onda posredno, ističući
potrebu za trajnom posvečenošću
nacionalnim i državnim interesima u
kulturnoj politici, o unutrašnjoj i
spoljnoj politici da se i ne govori.
Za razliku od desnog, levi populizam
polazi od pretpostavke o homogenom
društvu koje se raspada prodorom
kapitalizma, kako kod kuće tako i
preko granica. Verovatno
najuticajnija je kritika liberalizma
i tržišne privrede koja je sadržana
u knjizi Velika transformacija Karla
Polanjija, čiji je moderni sledbenik
Deni Rodrik. Društva su, po njima,
vezana za teritoriju i njima
specifične društvene odnose, do
čijeg raspada dolazi kad se otvore
tržišta zemlje, kapitala i rada.
Trgovina robom je takoreći,
prirodna, što se ne može reći za
fiktivnu robu kao što su rad,
kapital i zemlja. Njihovim
iznošenjem na tržište dolazi do
društvene diferencijacije i do
raspada ustaljenih i homogenih
odnosa među ljudima. U srpskom
kontekstu, primera radi, veoma se
često ističu društveni odnosi u
samoupravnom ssitemu, koje je
narušio prelazak na tržišnu i
kapitalističku privredu.
Za razliku od levog i desnog
populizma gde su sredstva ista, bez
obzira na razlike u ciljevima, kada
je reč o odnosu prema otvorenom
društvu, ciljevi levih i desnih
populista su sličniji od sredstava.
I levi i desni populizam imaju za
cilj određenu političku i društvenu
homogenost, razlike su u njenoj
konceptualizaciji i u načinima
kojima se do nje dolazi. Jedna od
sličnosti je u tome što i levi i
desni populisti vide u otuđenim
elitama, koje su ili anacionalne ili
sebične, one koji su odgovorni za
negativna kulturna ili društvena
kretanja. I jednima i drugima je,
nacionalna ili društvena, homogenost
cilj kojem bi politika trebalo da
teži, mada su sredstva kojima bi to
trebalo postići različita, osim što
su u nekom opštem smislu
protekcionistička, jer bi trebalo da
zaštite naciju ili društvo od
spoljašnjih uticaja jedne ili druge
vrste.
Nelagodna sličnost
Ne mali broj zagovornika levog
populizma oseća nelagodu zbog
sličnosti, bilo po ciljevima ili po
sredstvima s desnim populistima. Kod
toga je levica u gorem položaju od
desnice. I ideološki i politički.
Ovo je posebno vidljivo na primeru
trgovinske politike. Budući da je
ovo tako značajna oblast, ima smisla
posvetiti joj nekoliko rečenica.
Naime, za malu privredu otvorenost
za međunarodnu trgovinu je važna,
jer je svakako moguće proizvesti
više i prodati na velikom svetskom
tržištu nego na domaćem. Uz
otvaranje, međutim, ide i
specijalizacija, jer nije moguće
biti konkuretnan u svemu, pogotovo
ukoliko je reč o relativno
ograničenim sredstvima sa kojima
jedna mala privreda teži da
raspolaže. Ta se specijalizacija,
takođe, menja u skladu sa onim što
se dešava na svetskom tržištu, jer
druge zemlje mogu da povećaju
konkurentnost upravo u oblastima gde
se privreda specijalizovala. U tim
okolnostima, razvijenije male
privrede, pre svega u Evropi, teže
da imaju programe osiguranja od tih,
nazovimo ih, strukturnih pomeranja.
Tu je pre svega reč o zaštiti posla
i dohodaka onih koji nisu nikako
bili u položaju da predvide promene
do kojih je došlo. Tako da, ako je
neko uložio u određenu
kvalifikaciju, sa kojom više ne može
da nađe posao, taj rizik, da bi
njegov rad prestao da bude tražen,
može da bude javno osiguran tako što
će biti obezbeđena sredstva za
prilagođavanje, recimo,
prekvalifikacijom, ili na druge
načine kojima se može ostvariti
adekvatno zapošljavanje.
U većim zemljama, javne vlasti mogu
da ne nude takve oblike osiguranja,
jer su eventualni efekti strukturnih
promena, dakle gubitka
konkurentnosti u jednom sektoru
proizvodnje, relativno mali u odnosu
na ukupnu privredu. Ovo i zato što
su veće privrede, po pravilu, manje
otvorene, što će reći, izvoz i uvoz
imaju manji udeo u ukupnoj
proizvodnji. U meri u kojoj tih
oblika osiguranja od rizika koji je,
bar sa stanovišta zaposlenih,
nepredvidiv, može da dođe do
pritiska na vlasti da zaštite domaću
proizvodnju od strane konkurencije.
I ukoliko je reč o strukturnim
promenama koje imaju negativan
efekat na neku regiju ili na
industrijske gradove, protekcionizam
može da dobije značajnu političku
podršku. Pogotovo ukoliko se može
upotrebiti kao sredstvo
mobilizacije, klasne ili nacionalne.
Na ovome se mogu videti razlike
između mobilizacione snage desnice
nasuprot levici. Kako je reč o
prekograničnoj konkurenciji, desni
populizam može da se osloni na
patriotizam, jer je reč o
suprotstavljenim interesima „našeg
naroda“ i stranaca. Uz to, može se
vršiti pritisak na, u srpskom
slučaju, građaniste i autošoviniste
uz korumpirane poslovne ljude i
kosmopolitsku inteligenciju, da se
suoče sa svojim patriotskim
obavezama. Levi populizam bi,
nasuprot tome, verovatno bio
skloniji zalaganju za proširenje
socijalne države, dakle da predlaže
proširenje prava i vidova osiguranja
od strukturnih promena na svetskom
tržištu, ali je mobilizaciona snaga
tih zahteva manja ukoliko je broj
ljudi koji su time pogođeni manji.
Zbog toga, nije neočekivano ukoliko
glasači pogođeni, recimo, stranom
konkurencijom, glasaju za desne
populiste. To onda utiče na program
levice koja prihvata populistička
sredstva - povećanu zatvorensot
privrede - od desnih populista.
Srbija pruža primer kada do takvih
političkih kretanja dolazi, iako je
reč o maloj privredi kojoj
zatvorenost ne može biti poželjna
privredna politika. Međutim, u dužem
vremenskom periodu, svakako od
momenta stupanja na snagu
spoljnotrgovinskog dela Sporazuma o
stabilizaciji i pridruživanju sa
Evropskom unijom, veoma su uticajni
bili desni populisti, koji su se
pozivali na radničke i socijalne
interese, mada su uglavnom imali za
cilj ono što su oni smatrali da su
nacionalni interesi, kad su oni
kritikovali taj sporazum kao štetan,
kako po privrednu aktivnost, tako
posebno po državnu kasu, zbog
izgubljenih carinskih prihoda. Kako
je reč o maloj privredi, pokazalo se
protokom vremena, da je srpska
privredna aktivnost u velikoj meri
održana upravo zbog slobodnog
pristupa evropskom tržištu, pa je ta
kritika prestala. U većim privredama
ti su efekti manji, pa je i
istrajnost ovake populističke
mobilizacije veća.
Ovo se vidi iz istraživanja o
efektima globalizacije, dakle
slobodnije trgovine i prekograničnog
kretanja finansija i kapitala, kako
u Americi tako i u Evropi (Autor et
al. 2016; Algan et al. 2017).
Verovatno najuticajnija studija,
zapravo skup studija, o uticaju
ulaska Kine u Svetsku trgovinsku
organizaciju, posle čega je trgovina
sa Kinom značajno olakšana, na
američko tržište proizvoda i rada,
našlo se da je bio značajan, i
zapravo neočekivano veliki u
pojedinim regijama i sektorima
proizvodnje, ali relativno mali sa
stanovišta privrede u celini. Slični
su nalazi i o uticaju na evropske
privrede, koji su zapravo još i
manji. Nasuprot tome, političke
posledice su bile veće, jer su
pogođeni glasači u značajnoj meri
podržali desne populiste i povećali
polarizovanost u tom smislu što su
povećali udaljenost između desnih
populističkih zahteva i
tradicionalnih levih političkih
programa. Recimo, povećana je
podrška zatvaranju tržišta, a
smanjen uticaj zahteva za povećanom
socijalnom i imovinskom zaštitom.
Na levici se oseća nelagoda kod onih
koji su zagovarali protekcionizam, a
koga sada zagovara desni populizam.
Ovo je delimično posledica kasnog
uočavanja da ne postoji samo levi
populizam, već i desni. Oni koji su
populizam izučavali na primeru
Latinske Amerike težili su da vide u
industrijskoj politici razvojnu
alternativu, koja je ostvarljivija
ukoliko postoji trgovačka zaštita. U
većini zemalja Latinske Amerike ova
poslednja pretpostavka je
zadovoljena usled činjenice da su
veće zemlje u toj regiji bile veoma
malo izložene spoljnoj trgovini, a
nejednakost je bila verovatno
najveća u svetu, zbog čega je levi
populizam imao prednost nad desnim
(osim toga, teritorijalni sporovi
među državama su retki).
Drugačije stoje stvari kad se
predlaže dodatno povećanje zaštite
od strane konkurencije u
tradicionalno otvorenijim
privredama. Opravdanje takvih mera
ide uz populističku mobilizaciju i
uz povlačenje razlike između „nas“ i
„njih“, što ide na ruku desnom
populizmu. Tako da su se levi
populisti našli u položaju da brane
svoje predloge protekcionističke
privredne politike u uslovima kada
su taj privredni program preuzeli
desni populisti. Recimo u Americi i
Britaniji.
Dodatno nelagodnost dolazi otuda
što, opet, levica ima značajnog
saveznika u demokratiji, jer je, po
prirodi stvari, siromašnijih i onih
koji rade za platu više od onih koji
su bogatiji i žive od prihoda od
bogatstva ili imovine. Međutim,
populizmi gotovo po pravilu vode
autoritarnim režimima, bar
privremeno. Tako da je, recimo,
teško braniti Rodrikov demokratski
nacionalizam u uslovima kad program
nacionalne privrede uglavnom vodi
prevlasti desnih, autokratskih
populista.
Tako da je zaista složen zadatak
zagovornika levog populizma i
protekcionističke privredne politike
da se distanciraju od preovlađujućeg
desnog populizma. Pogotovo sada,
kada levi populizam nije uticajan ni
u Latinskoj Americi. U srpskom
slučaju je do postepenog odumiranja
populističke i protekcionističke
privredne politike, to jest
odustajanje od zagovaranja
protekcionizma u odnosu na Evropsku
uniju pre svega, došlo zbog
pozitivnog doprinosa izvoza na
tržište Unije u uslovima privredne i
fiskalne krize u zemlji. To,
međutim, daje određenu prednost
desnim populistima, kojima je od
ključnog značaja ideološki,
kulturni, nacionalistički
protekcionizam, a manje trgovinski,
pogotovo ukoliko je oligarhijski
ili, kako se govori, u nacionalnom i
državnom interesu.
Privlačnost ekstrema
Zašto populizmi obično vode ili
podržavaju autoritarne oblike
vlasti? Jedan od razloga može biti
već pomenuta paraliza predstavničkih
ustanova. Drugi može biti upotreba
sredstava za koje je teško
obezbediti podršku u pluralistikim
uslovima. Treći se nalazi u prirodi
ideološke konkurencije, koja daje
određenu prednost ekstremnijim
stavovima.
Pri analizi ideološke konkurencije
potrebno je razdvojiti različite
vidove racionalizacije interesa, što
je prvobitno marksističko shvatanje
ideologije, od sveobuhvatnih
interpretacija političkih ciljeva i
njima pripadajućih sredstava, kao u
slučaju, primera radi, ideologija
zasnovanih na veri. Ove druge vuku u
ekstremizam, ili bar mogu da posluže
opravdavanju ekstremnih stavova.
Ovo nije novo zapažanje. Zapravo je
u osnovi razumevanja evropske
istorije, posebno ukoliko se ona
proširi na sve one delove sveta koji
su bili pod značajnim uticajem
Evrope, koji su, ili vesternizovani
ili su se suprotstavljali
vesternizaciji. Ovde ima smisla
ukazati na multikulturalizam, ili
sekularizam, na jednoj strani, i na
evrospke političke integracije, na
drugoj strani. U tom kontekstu,
naravno, ima smisla ukazati i na
primer Jugoslavije, njenog nastanka
i razloga raspada.
Nije nepoznato da su jedan od
problema stabilnosti i bezbednosti u
Evropi bili verski sukobi. Zbog toga
je vremenom došlo do sekularizacije
evropske politike. Slično se može
reći i za nacionalističke sukobe,
koji su uticali na ideje stvaranja
neke vrste evropske političke
zajednice. Konačno, ideološki sukobi
ekstremne desnice na jednoj strani,
i staljinizma na drugoj, su svakako
uticali na povećano razumevanje
značaja demokratskog načina
odlučivanja.
U evropskoj istoriji i politici nije
nepoznato da ideološka konkurencija
podstiče ekstremizam i da je stoga
potreban kontekst javnih rasprava i
odlučivanja u kojem se njihov uticaj
smanjuje, ako ne može da se
racionalizuje. Taj okvir je
sekularan i pluralistički.
Ovo što se sada događa u Evropi je u
određenom smislu slično političkom
razvoju uoči raspada Jugoslavije.
Ovde je potrebno uzeti u obzir i
sličnost u privrednim okolnostima,
jer je u svojoj poslednjoj deceniji
jugoslovenska privreda stagnirala, a
i značajan deo Evropske unije
prolazi kroz slična privredna
kretanja. Razlika je, da odmah
kažem, u tome što za sada u
Evropskoj uniji ne postoje
teritorijalni sporovi, dok je to
bilo od odlučujeućeg značaja u
slučaju raspada Jugoslavije
(Gligorov 1994).
Nezavisno od toga, oživljavanje
ideoloških sporova u Evropi, kako
kada je reč o naionalizmu, tako i na
verskoj ili proto-verskoj osnovi,
teži da podstiče ekstremna
shvatanja. Opet, ova su uticajnija
na desnici nego na levici. Levi
populizam bi prešao na teritoriju
desnog ukoliko bi pribegao verskom
ili nacionalnom ekstremizmu, što bi
bilo suprotno političkim interesima
levice, kao što vidimo na primerima
gde je do toga došlo. Uglavnom, bar
na primeru Evrope, levi populizam je
pomogao usponu desnog, dok obratno,
bar do sada, nije bio slučaj.
Opet, Jugsolavija i zemlje koje su
iz nje nastale su dobar primer ili
primeri. Mada levica najčešće krivi
liberale ili neoliberale za
manje-više sve, u osnovi,
nespremnost da se jasno uspostavi
ideološka granica sa desnim,
nacionalističkim populizmom jeste
razlog što je politički prostor u
velikoj meri nagnut na desnu stranu
u svim tim državama, kao što je i ta
strana pretegla uoči raspada
zajedničke zemlje.
Tako da je ideološka konkurencija,
koja nije usmerena na mobilizaciju
podrške glasača, već sledbenika
jedne ili druge vrste, vernika,
recimo, najčešće sklona ekstremizmu,
posebno ukoliko se poziva na
kolektivne ciljeve – nacionalne,
verske, kulturne, civilizacijske čak
– i stoga uglavnom daje prednost
desnom i autoritarnom populizmu.
Zaključak
Populizmi su slični po sklonosti
protekcionizmu, mada se levi,
klasni, razlikuje od desnog,
nacionalnog, po ciljevima ili bar po
mogućim ciljevima. Desni,
nacionalistički populizam obično ima
i teritorijalne ciljeve, zbog čega
je neretko u neprijateljskim
odnosima sa susedima. No, generalno,
populizmi su nedemokratski, bilo
zato što su predstvanička tela
paralizovana, ili zato što nastaju u
uslovima ideološke polarizacije. Ovo
poslednje je posledica ideološke
konkurencije koja ima za cilj
uklanjanje pluralizma i stoga teži
da podstiče ekstremizam. Pri tome,
mobilizaciona, ideološka i politička
moć nacionalizma je veća od bilo
koje verzije levog populizma.
Posebno u uslovima privredne krize i
pogotovo produžene stagnacije.
Srbija pruža dobar primer uspona
desnog populizma i njenog ideološkog
opstanka i posle ratnih poraza. Levi
populizam je lakše demokratizovati
od desnog, jer je prvi
pluralistički, bar po klasnoj
osnovi, dok drugi nije, jer se
zasniva na homogenizaciji koju
omogućuje ideologija, po pravilu
ektremna, o nacionalnim, državnim,
kulturnim, istorijskim uostalom,
ciljevima.
Navedena literatura
Acemoglu, D., G. Egorov, K. Sonin
(2012), „A Political Theory of
Populism“, The Quarterly Journal of
Economics 128: 771-805.
Algin, Y. et. al. (2017), „The
European Trust Crisis and the Rise
of Populism“, CEPR Discussion Paperr
Series DP12444.
Autor, D. et al. (2016), „The China
Shock: Learning from Labor-Market
Adjustment to Large Changes in
Trade“, Annual Review of Economics
8: 205-240.
Dornbusch, R., S. Edwards (1991),
The Macroeconomics of Populism in
Latin America. University of Chicago
Press.
Gligorov, V. (1985), Politička
vrednovanja. Beograd: Partizanska
knjiga.
Gligorov, V. (1994), Why Do
Countries Break Up? The Case of
Yugoslavia. Acta universitatis
upsaliensis.
Konstantinović, R. (1969),
Filosofija palanke. Beograd: Treći
program.
Polanyi, K. (1994), The Great
Transformation. Farrar & Reinhart.
Rawls, J. (1971), A Theory of
Justice. Belknap.
Rodrik, D. (2008), One Economics,
Many Recipes: Globalization,
Institutions, and Economic Growth.
Princeton University Press.
Rodrik, D. (2017), “Populism and the
Economics of Globalisation”, NBER
Workin Paper Series WP23559
Schmitt, K. (1923), Die
geistesgeschichtliche Lage des
heutigen Parlamentarismus. Duncker &
Humblot.
Williamson, J. (1990).”What
Washington means by policy reform”,
in J. Williamson (ed.), Latin
American adjustment: how much has
happened: 5-20. Washington DC:
Institute of International
Economics.
|