68, tačka preloma

Kako je juriš na nebo završio padom u ambis

Zar nije došlo vreme da se šezdesetosmaši izvine građanima Srbije zbog onoga što su uradili. Mladost – ludost, može im se oprostiti. Ili neka makar prestanu da od studentskih demonstracija prave mit. Mnogo smo propatili zbog onog kosovskog, ne moramo i zbog ovog

Piše: Mijat Lakićević | 7. juni 2018. | Novi Magazin

Studentske demonstracije u Beogradu 1968. godine bile su prelomna tačka u istoriji Jugoslavije. Od tada ona kreće putem kojim će stići u katastrofalne devedesete, u ratove i krvavi raspad, a Srbija još i dalje, preko ubistva premijera Đinđića, do današnjeg ličnog režima “kralja” Aleksandra. Nije to, naravno, bio jedini uzrok potonjih događaja, slagali su se i nadovezivali na njega drugi, manje ili više značajni, ali on je bio koren iz kojeg je niklo srpsko “cveće zla”.

Zahtevi koje su vlastima postavili studenti tog juna bili su – pogrešni. To nije zaključak nekog (neo)liberala, to tvrdi Branko Milanović, za koga bi se sve drugo pre moglo reći. Naime, u tekstu napisanom 2015. godine, ako sećanje ne vara u Politici, Milanović analizira uzroke i posledice protesta. Daćemo Milanoviću malo više prostora.

I NAIVNO I POGREŠNO:

“Studentski pokret je imao dve ideološke odrednice. U političkom smislu on je kritikovao tadašnji jugoslovenski socijalizam kao nedemokratski poredak i zalagao se za demokratizaciju koja ne bi bila višepartijska već ‘bespartijska’. Našao je svoju inspiraciju u Marksovim spisima iz 1848. (tzv. mladi Marks). U ekonomskom smislu, pokret je takođe kritikovao jugoslovenski sistem, i naročito privrednu reformu iz 1965, kao otklon od ‘pravog socijalizma’. Ekonomska kritika je bila levičarska: odbacivala je bilo kakvo privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju (koje je stidljivo bilo dozvoljeno reformom iz 1965) i zalagala se za ‘pravo’ radničko samoupravljanje (smatralo se da je tadašnje titovsko samoupravljanje bilo izvitopereno velikim uticajem partije). Oba dela programa iz sadašnje perspektive u isto vreme deluju i naivno i pogrešno”, kaže Milanović, a zatim objašnjava: “Bespartijska demokratija nikada nije postojala i mala je verovatnoća da će ikada i postojati. Kada se o njoj govorilo, to je uvek bio paravan iza kojeg je političko organizovanje bilo zabranjeno da bi neka grupa držala vlast pod svojom kontrolom. Suprotstavljanje privatnom vlasništvu, kako su to i državni i samoupravni socijalizam pokazali, bilo je upravo recept za ekonomski neuspeh. Znači, oba dela studentskog programa bila su pogrešna”, konstatuje Milanović, a potom prelazi na analizu političkih i ekonomskih rezultata šezdesetosmaša.

“Na ekonomskom planu studentski pokret je proizveo upravo suprotne efekte od onih koji se čine poželjnim. Napadajući samoupravni socijalizam sa levice, i to u vreme ekonomske reforme, on je titoističkoj garnituri poslao jasnu poruku koju su oni dobro shvatili: svaka ekonomska liberalizacija vodi zahtevima za političku liberalizaciju. Zato je ekonomska reforma već ranih sedamdesetih bila okončana. Drugim rečima, jedina šansa da Jugoslavija dođe do održivog ekonomskog sistema, koja se otvorila zahvaljujući reformi iz 1965, bila je napuštena. Te su godine bile poslednja prilika da se ‘uhvati voz’ za moderno evropsko društvo.

U političkom smislu, takođe, studentski pokret je bio promašaj: umesto liberalizacije režima, došlo je do povećanog dogmatizma, još značajnije kontrole društva od strane SKJ i negativne selekcije kadrova unutar partije. Intenziviralo se čišćenje ‘svih neprijateljskih elementa iz naših redova’, tako da su upravo oni koji su mogli da dovedu do pretvaranja Saveza komunista u modernu socijaldemokratsku partiju bili izbačeni. Ostali su većinom karijeristi i potpuno ideološki neobrazovani ljudi. Zato i nije čudno što su se dvadeset godina kasnije svi republički savezi komunista pretvorili u ekspoziture nacionalističkih partija”.

Na kraju, Milanović zaključuje: “I pored simpatija za mladost i pobunu mladih (o kojoj veoma afirmativno govore reditelji postavke nove ‘Kose’), potrebno je razlučiti ‘domen srca’ i ‘domen razuma’. Ma kako nam se pobuna mladih dopadala u apstraktnom smislu, trezvena analiza ideologije kao i rezultata tadašnje pobune pokazuje nam da je ona bila pogrešna. Nečije iskreno uverenje nije i dovoljan razlog da se društvo reorganizuje u skladu s takvim uverenjem. Imamo upravo dovoljno istorijskih primera da su najveći ideali proizveli najveće tiranije”, zaključuje Branko Milanović. To jest, kako kaže stara izreka, “put u pakao popločan je dobrim namerama”. Kao što je rečeno na početku, upravo to se desilo u Srbiji.

Ne bi bilo fer prema činjenicama i ljudima ovde ne reći da je i tada, dok su događaji još tekli, bilo onih koji su kritikovali studentske zahteve. Ne, ne misli se ovde naravno na one salve najoštrijih reči koje su upućivane prema studentima zbog toga što su se usudili da se pobune i izađu na ulicu. U stvari, takoreći svi mediji (mada ih tada nije bilo kao danas) jesu žestoko kritikovali studente, ali ne zbog sadržine njihovih zahteva, koje su štaviše podržavali, nego zbog načina na koji zahteve iznose, odnosno zbog samih demonstracija. To je bila pojava strana samoupravnom društvu i bila je prosto ideološki neprihvatljiva. Zato je, recimo, bilo zabranjeno da se radnički štrajkovi tako nazivaju već se govorilo o “obustavama rada”.

U skladu s tim, opšta parola protiv studentskih demonstracija glasila je: “Ciljevi da – metodi ne.” Izuzetak je bila Ekonomska politika – koja nažalost već odavno ne postoji, a bila je list velikog ugleda i van granica Jugoslavije – koja je zastupala sasvim suprotnu tezu: “Metodi da – ciljevi ne.” Dakle, podržavala je pravo studenata da se bune, ali istovremeno ukazivala da su njihovi ciljevi pogrešni, tj. da su upereni protiv tržišta i da teže “vraćanju na čvrstu ruku i tvrdi komunizam”. Dimitrije Boarov, koji je karijeru počeo u Ekonomskoj politici, čitavoj priči dodaje još jednu dimenziju. “Iako sam nekada to mišljenje s prezirom odbacivao, danas mi se čini da su bili u pravu oni koji su govorili da su se iza studentskih demonstracija nalazili ‘rankovićevci i nacionalisti’. Kasnije će se videti da je to bilo tačno”, rekao je Boarov u jednom razgovoru pre nekoliko godina.

SLOM LIBERALA:

Da su “studenti zaustavili privrednu reformu” u literaturi, što bi se reklo, više uopšte nije sporno. Na kraju krajeva, u svojoj autobiografiji – kojoj je za naslov, ne slučajno, razume se, uzeo šezdesetosmaški slogan “Juriš na nebo” – to je napisao jedan od gurua “lipanjskih gibanja”, profesor Filozofskog fakulteta, uz Ljubomira Tadića svakako najslavniji praksisovac Mihailo Marković. Ali, to nije bio jedini, možda ni najveći, efekat studentskih protesta. To je zapravo bila grudva koja je zakotrljala lavinu.

“Slom srpskih liberala”, da se poslužimo naslovom knjige Slavoljuba Đukića, usledio je kao zakonita posledica načina na koji su okončane studentske demonstracije, tj. svojevrsnog, neformalnog, razume se, saveza između Tita i studenata koji je na kraju sklopljen.

Knjiga “Dosije Vihor” Nikole Kartalovića, direktora u kragujevačkoj fabrici automobila, kasnije prvog čoveka opštinskog rukovodstva Saveza komunista, izvanredno je svedočanstvo iz prve ruke kako se u republičkom rukovodstvu posle 1968. godine na lokalnom nivou zaoštravala borba između dogmatskih snaga, sa jedne, i reformističkih snaga, sa druge strane. I kako su pobedile ove prve, i kakve je to posledice imalo.

Zaostavština Slavka Zečevića, prvog policajca Srbije toga doba, koji je bio tesno povezan sa šefom policije u Kragujevcu, gde je bio “šumadijski centar” obračuna sa liberalima, sadrži niz zapisa o tome kako je Služba bezbednosti prisluškivala Marka Nikezića i Latinku Perović i slala Josipu Brozu izveštaje u kojima su ovo dvoje označeni kao njegovi najveći neprijatelji.

Poraz liberala u Srbiji nije došao – kao što se to često govori – pre svega zato da bi se napravila “ravnoteža” sa smenom hrvatskog rukovodstva Savke Dabčević i Mika Tripala nego zato da bi se zaustavile liberalne tendencije u Jugoslaviji. O tome svedoči i činjenica da je u istom paketu (nakon takozvane “cestne afere”) smenjeno i slovenačko rukovodstvo, tačnije Stane Kavčič, predvodnik liberalnog krila u slovenačkoj partiji, kao i makedonsko (Krste Crvenkovski i Slavko Miloslavevski) i Bosni i Hercegovini (Osman Karabegović, Avdo Humo).

Ipak, obračun je u Srbiji bio najtemeljitiji. Ne ulazeći u sve detalje – jer ovo nije ni prilika za to – treba ipak istaći da su tada smenjeni i “pokrajinski kadrovi”, recimo Marko Čanadanović (Vojvodina) i Orhan Nevzati (Kosovo i Metohija). Smenjen je i čitav niz glavnih urednika (Aleksandar Nenadović – Politika, Ljubomir Erić i Veroslava Tadić – Radio-televizija Beograd, Ljubomir Veljković – Ekonomska politika), kao i veliki broj – procene kažu između pet i 12 hiljada – lokalnih i privrednih rukovodilaca. Među ovim poslednjim posebno treba istaći Prvoslava Rakovića, generalnog direktora kragujevačke Crvene zastave (“uzgred”, i utemeljivača tamošnjeg Mašinskog fakulteta), i Vladimira Jasića, generalnog direktora Elektronske industrije (i osnivača Elektronskog fakulteta) u Nišu. Naročito je Jasićev slučaj paradigmatičan jer je taj čovek zajedno sa foteljom bukvalno izbačen kroz prozor svoje kancelarije (koja se, srećom, nalazila u prizemlju). Optužba je bila: ili anarholiberalizam ili tehno-menadžerstvo. I jedno i drugo bilo je na “indeksu” studentske pobune.

Zaustavljanje (pro)tržišne reforme imalo je za posledicu uvođenje tzv. dogovorne ekonomije. To je bio pokušaj da se ekonomski odnosi između privrednih subjekata i društvenih ustanova umesto ugovorima regulišu “samoupravnim sporazumima” i “društvenim dogovorima”, što se naravno pokazalo kao potpuno nefunkcionalno. Sa druge strane, slabosti privrednog sistema “rešavane” su povećanim zaduživanjem zemlje u inostranstvu, što je dovelo praktično do bankrotstva Jugoslavije početkom osamdesetih.

To su bile socio-ekonomske dimenzije, tj. posledice 68. godine. Postoje i nacionalno-političke, mada su one više došle do izražaja malo kasnije.

Odlazak Marka Nikezića i “ekipe” – u kojoj je bio, treba li podsećati, i jedan Koča Popović – imao je vrlo nepovoljne posledice po međunacionalne odnose u SFR Jugoslaviji. To srpsko rukovodstvo bilo je praktično poslednje koje je uživalo poverenje ostalih naroda, Slovenaca i Hrvata pre svega, da neće zemlju voditi putem “čvrste ruke” i centralizacije. Raskol se video u raspravi o ustavnim amandmanima početkom sedamdesetih, kada je Srbija bila na jednoj, a svi ostali jugoslovenski “entiteti” na drugoj strani. Sam Ustav iz 1974. dobrim delom je rezultat Kardeljevog straha od unitarizma i ruskog uticaja, za koji je verovao da može doći preko Srbije. I u vezi sa čim je, kao što je vreme pokazalo, bio potpuno u pravu. Jer su tome naginjale ne samo oficijelne političke strukture nego i (možda još više) tzv. disidentski krugovi i demokratska opozicija, koji su sve više pokazivali svoje nacionalističko lice. U političkom programu između Draže Markovića i Dobrice Ćosića nije bilo suštinskih neslaganja; pitanje je samo bilo ko će da drži vlast.

Tako da Srbijom posle 68. teku dva paralelna toka: jedan nadzemni, socijalistički, i drugi podzemni, nacionalistički. Dok se nisu slili u Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti. U čiju je rehabilitaciju poslednjih godina uloženo mnogo truda, ali koji se može rehabilitovati koliko i svaki drugi nacional-socijalizam.

UBISTVO REFORMISTE:

Ako su liberalima krajem šezdesetih glave došli socijalisti, krajem osamdesetih to su bili nacionalisti. Reformisti su ubedljivo poraženi, u Srbiji je pobedio nacionalistički program koji su od nacionalista preuzeli i formalno nosili socijalisti.

Drugim rečima, političkom scenom Srbije na kraju 20. veka vladaju, formalno ili neformalno, kako kaže Vladimir Gligorov, “komunistički disidenti, jedno vreme identifikovani sa časopisom Praxis, i njihovi saputnici koji su se profesionalno bavili filozofijom, društvenim naukama ili književnošću.., ali su imali pre svega političke ciljeve”. Gligorov posebno naglašava “njihov neverovatan uspeh u osvajanju političkih i ustanova obrazovanja i kulture i u očuvanju kontrole nad njima”. To je paradoks koji će skupo koštati Srbiju. “Ovo je zapanjujuće”, ističe Gligorov, “zbog toga što je reč o grupi koja je bila neverovatno neuspešna upravo u onome što bi trebalo da je osnovna delatnost njenih članova: u filozofiji, društvenim naukama i književnosti”. Sa druge strane, nastavlja, “teško je naći generaciju u srpskoj istoriji koja je bila manje uspešna – njihov učinak bio je bukvalno katastrofalan... To je, dakle, taj veliki kontrast: izuzetan lični, politički i društveni uspeh i potpuni intelektualni i opšti politički neuspeh”.

Iako je u početku pripadao ovoj grupi, Zoran Đinđić, kao poslednji srpski reformator i modernizator, uvideo je brzo njenu posvemašnju jalovost. I odlučio je da menja tu “miloševićevsku”, tj. “memorandumsku”, kako god, političku i društvenu paradigmu. Ta odluka koštala ga je glave, bukvalno. Jer, Đinđićev uspeh ne samo da bi do kraja razgolitio svu bedu te grupe, koju je, uostalom, jako dobro opisao Dragoljub Todorović u prebrzo zaboravljenoj “Knjizi o Ćosiću”, nego bi je lišio moći, funkcija i privilegija koje i dan-danas uživa.

“Značajnu ulogu u politici koja je vođena od dolaska Miloševića na vlast, pa sve do danas (Gligorov misli na 2005, kada je pisao navedene redove, ali se to razdoblje komotno može produžiti do naših dana – prim. M.L.) imaju kreatori intelektualne javnosti čiji bi pogled na svet i, pre svega, shvatanje nacionalizma i politike nacionalnih interesa bili osporeni ukoliko bi se prihvatio, čak i na uzdržan način, nekakav neoliberalizam. To bi značilo da su svi, i Akademija nauka, i Dobrica Ćosić, i Matija Bećković, i Srpska pravoslavna crkva, i najveći deo Pravnog fakulteta, da su svi oni jednostavno pogrešili. Ne bi to bio samo poraz u ratu i u politici već bi to bio moralni i intelektualni poraz. Krivica ne bi bila u konspiraciji svetskih sila već u gluposti srpske inteligencije”.

Za proteklih 50 godina mnogo toga se menjalo u srpskom društvu i srpskoj politici, samo je jedna stvar ostala kao konstanta: Otpor liberalizmu. Tačnije – antiliberalizam.

* * *

Srbijom posle 68. teku dva paralelna toka: jedan nadzemni, socijalistički, i drugi podzemni, nacionalistički. Dok se nisu slili u Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti

Branko Milanović: Na ekonomskom planu studentski pokret je proizveo upravo suprotne efekte od onih koji se čine poželjnim. On je titoističkoj garnituri poslao jasnu poruku koju su oni dobro shvatili: svaka ekonomska liberalizacija vodi zahtevima za političku liberalizaciju. Zato je ekonomska reforma već ranih sedamdesetih bila okončana. Drugim rečima, jedina šansa da Jugoslavija dođe do održivog ekonomskog sistema, koja se otvorila zahvaljujući reformi iz 1965, bila je napuštena. Te su godine bile poslednja prilika da se “uhvati voz” za moderno evropsko društvo. U političkom smislu, takođe, studentski pokret je bio promašaj: umesto liberalizacije režima, došlo je do povećanog dogmatizma

Vladimir Gligorov: Značajnu ulogu u politici koja je vođena od dolaska Miloševića na vlast pa sve do danas imaju kreatori intelektualne javnosti čiji bi pogled na svet i pre svega shvatanje nacionalizma i politike nacionalnih interesa bili osporeni ukoliko bi se prihvatio, čak i na uzdržan način, nekakav neoliberalizam. To bi značilo da su svi, i Akademija nauka, i Dobrica Ćosić, i Matija Bećković, i Srpska pravoslavna crkva, i najveći deo Pravnog fakulteta, da su svi oni jednostavno pogrešili. Ne bi to bio samo poraz u ratu i u politici već bi to bio moralni i intelektualni poraz. Krivica ne bi bila u konspiraciji svetskih sila već u gluposti srpske inteligencije