68, tačka preloma
Kako je
juriš na nebo završio padom u ambis
Zar nije
došlo vreme da se šezdesetosmaši
izvine građanima Srbije zbog onoga
što su uradili. Mladost – ludost,
može im se oprostiti. Ili neka makar
prestanu da od studentskih
demonstracija prave mit. Mnogo smo
propatili zbog onog kosovskog, ne
moramo i zbog ovog
Piše: Mijat Lakićević | 7. juni
2018. | Novi Magazin
Studentske
demonstracije u Beogradu 1968.
godine bile su prelomna tačka u
istoriji Jugoslavije. Od tada ona
kreće putem kojim će stići u
katastrofalne devedesete, u ratove i
krvavi raspad, a Srbija još i dalje,
preko ubistva premijera Đinđića, do
današnjeg ličnog režima “kralja”
Aleksandra. Nije to, naravno, bio
jedini uzrok potonjih događaja,
slagali su se i nadovezivali na
njega drugi, manje ili više
značajni, ali on je bio koren iz
kojeg je niklo srpsko “cveće zla”.
Zahtevi koje su
vlastima postavili studenti tog juna
bili su – pogrešni. To nije
zaključak nekog (neo)liberala, to
tvrdi Branko Milanović, za koga bi
se sve drugo pre moglo reći. Naime,
u tekstu napisanom 2015. godine, ako
sećanje ne vara u Politici,
Milanović analizira uzroke i
posledice protesta. Daćemo
Milanoviću malo više prostora.
I NAIVNO I POGREŠNO:
“Studentski pokret
je imao dve ideološke odrednice. U
političkom smislu on je kritikovao
tadašnji jugoslovenski socijalizam
kao nedemokratski poredak i zalagao
se za demokratizaciju koja ne bi
bila višepartijska već
‘bespartijska’. Našao je svoju
inspiraciju u Marksovim spisima iz
1848. (tzv. mladi Marks). U
ekonomskom smislu, pokret je takođe
kritikovao jugoslovenski sistem, i
naročito privrednu reformu iz 1965,
kao otklon od ‘pravog socijalizma’.
Ekonomska kritika je bila
levičarska: odbacivala je bilo kakvo
privatno vlasništvo nad sredstvima
za proizvodnju (koje je stidljivo
bilo dozvoljeno reformom iz 1965) i
zalagala se za ‘pravo’ radničko
samoupravljanje (smatralo se da je
tadašnje titovsko samoupravljanje
bilo izvitopereno velikim uticajem
partije). Oba dela programa iz
sadašnje perspektive u isto vreme
deluju i naivno i pogrešno”, kaže
Milanović, a zatim objašnjava:
“Bespartijska demokratija nikada
nije postojala i mala je verovatnoća
da će ikada i postojati. Kada se o
njoj govorilo, to je uvek bio
paravan iza kojeg je političko
organizovanje bilo zabranjeno da bi
neka grupa držala vlast pod svojom
kontrolom. Suprotstavljanje
privatnom vlasništvu, kako su to i
državni i samoupravni socijalizam
pokazali, bilo je upravo recept za
ekonomski neuspeh. Znači, oba dela
studentskog programa bila su
pogrešna”, konstatuje Milanović, a
potom prelazi na analizu političkih
i ekonomskih rezultata
šezdesetosmaša.
“Na ekonomskom
planu studentski pokret je proizveo
upravo suprotne efekte od onih koji
se čine poželjnim. Napadajući
samoupravni socijalizam sa levice, i
to u vreme ekonomske reforme, on je
titoističkoj garnituri poslao jasnu
poruku koju su oni dobro shvatili:
svaka ekonomska liberalizacija vodi
zahtevima za političku
liberalizaciju. Zato je ekonomska
reforma već ranih sedamdesetih bila
okončana. Drugim rečima, jedina
šansa da Jugoslavija dođe do
održivog ekonomskog sistema, koja se
otvorila zahvaljujući reformi iz
1965, bila je napuštena. Te su
godine bile poslednja prilika da se
‘uhvati voz’ za moderno evropsko
društvo.
U političkom
smislu, takođe, studentski pokret je
bio promašaj: umesto liberalizacije
režima, došlo je do povećanog
dogmatizma, još značajnije kontrole
društva od strane SKJ i negativne
selekcije kadrova unutar partije.
Intenziviralo se čišćenje ‘svih
neprijateljskih elementa iz naših
redova’, tako da su upravo oni koji
su mogli da dovedu do pretvaranja
Saveza komunista u modernu
socijaldemokratsku partiju bili
izbačeni. Ostali su većinom
karijeristi i potpuno ideološki
neobrazovani ljudi. Zato i nije
čudno što su se dvadeset godina
kasnije svi republički savezi
komunista pretvorili u ekspoziture
nacionalističkih partija”.
Na kraju,
Milanović zaključuje: “I pored
simpatija za mladost i pobunu mladih
(o kojoj veoma afirmativno govore
reditelji postavke nove ‘Kose’),
potrebno je razlučiti ‘domen srca’ i
‘domen razuma’. Ma kako nam se
pobuna mladih dopadala u apstraktnom
smislu, trezvena analiza ideologije
kao i rezultata tadašnje pobune
pokazuje nam da je ona bila
pogrešna. Nečije iskreno uverenje
nije i dovoljan razlog da se društvo
reorganizuje u skladu s takvim
uverenjem. Imamo upravo dovoljno
istorijskih primera da su najveći
ideali proizveli najveće tiranije”,
zaključuje Branko Milanović. To
jest, kako kaže stara izreka, “put u
pakao popločan je dobrim namerama”.
Kao što je rečeno na početku, upravo
to se desilo u Srbiji.
Ne bi bilo fer
prema činjenicama i ljudima ovde ne
reći da je i tada, dok su događaji
još tekli, bilo onih koji su
kritikovali studentske zahteve. Ne,
ne misli se ovde naravno na one
salve najoštrijih reči koje su
upućivane prema studentima zbog toga
što su se usudili da se pobune i
izađu na ulicu. U stvari, takoreći
svi mediji (mada ih tada nije bilo
kao danas) jesu žestoko kritikovali
studente, ali ne zbog sadržine
njihovih zahteva, koje su štaviše
podržavali, nego zbog načina na koji
zahteve iznose, odnosno zbog samih
demonstracija. To je bila pojava
strana samoupravnom društvu i bila
je prosto ideološki neprihvatljiva.
Zato je, recimo, bilo zabranjeno da
se radnički štrajkovi tako nazivaju
već se govorilo o “obustavama rada”.
U skladu s tim,
opšta parola protiv studentskih
demonstracija glasila je: “Ciljevi
da – metodi ne.” Izuzetak je bila
Ekonomska politika – koja nažalost
već odavno ne postoji, a bila je
list velikog ugleda i van granica
Jugoslavije – koja je zastupala
sasvim suprotnu tezu: “Metodi da –
ciljevi ne.” Dakle, podržavala je
pravo studenata da se bune, ali
istovremeno ukazivala da su njihovi
ciljevi pogrešni, tj. da su upereni
protiv tržišta i da teže “vraćanju
na čvrstu ruku i tvrdi komunizam”.
Dimitrije Boarov, koji je karijeru
počeo u Ekonomskoj politici, čitavoj
priči dodaje još jednu dimenziju.
“Iako sam nekada to mišljenje s
prezirom odbacivao, danas mi se čini
da su bili u pravu oni koji su
govorili da su se iza studentskih
demonstracija nalazili ‘rankovićevci
i nacionalisti’. Kasnije će se
videti da je to bilo tačno”, rekao
je Boarov u jednom razgovoru pre
nekoliko godina.
SLOM LIBERALA:
Da su “studenti
zaustavili privrednu reformu” u
literaturi, što bi se reklo, više
uopšte nije sporno. Na kraju
krajeva, u svojoj autobiografiji –
kojoj je za naslov, ne slučajno,
razume se, uzeo šezdesetosmaški
slogan “Juriš na nebo” – to je
napisao jedan od gurua “lipanjskih
gibanja”, profesor Filozofskog
fakulteta, uz Ljubomira Tadića
svakako najslavniji praksisovac
Mihailo Marković. Ali, to nije bio
jedini, možda ni najveći, efekat
studentskih protesta. To je zapravo
bila grudva koja je zakotrljala
lavinu.
“Slom srpskih
liberala”, da se poslužimo naslovom
knjige Slavoljuba Đukića, usledio je
kao zakonita posledica načina na
koji su okončane studentske
demonstracije, tj. svojevrsnog,
neformalnog, razume se, saveza
između Tita i studenata koji je na
kraju sklopljen.
Knjiga “Dosije
Vihor” Nikole Kartalovića, direktora
u kragujevačkoj fabrici automobila,
kasnije prvog čoveka opštinskog
rukovodstva Saveza komunista,
izvanredno je svedočanstvo iz prve
ruke kako se u republičkom
rukovodstvu posle 1968. godine na
lokalnom nivou zaoštravala borba
između dogmatskih snaga, sa jedne, i
reformističkih snaga, sa druge
strane. I kako su pobedile ove prve,
i kakve je to posledice imalo.
Zaostavština
Slavka Zečevića, prvog policajca
Srbije toga doba, koji je bio tesno
povezan sa šefom policije u
Kragujevcu, gde je bio “šumadijski
centar” obračuna sa liberalima,
sadrži niz zapisa o tome kako je
Služba bezbednosti prisluškivala
Marka Nikezića i Latinku Perović i
slala Josipu Brozu izveštaje u
kojima su ovo dvoje označeni kao
njegovi najveći neprijatelji.
Poraz liberala u
Srbiji nije došao – kao što se to
često govori – pre svega zato da bi
se napravila “ravnoteža” sa smenom
hrvatskog rukovodstva Savke Dabčević
i Mika Tripala nego zato da bi se
zaustavile liberalne tendencije u
Jugoslaviji. O tome svedoči i
činjenica da je u istom paketu
(nakon takozvane “cestne afere”)
smenjeno i slovenačko rukovodstvo,
tačnije Stane Kavčič, predvodnik
liberalnog krila u slovenačkoj
partiji, kao i makedonsko (Krste
Crvenkovski i Slavko Miloslavevski)
i Bosni i Hercegovini (Osman
Karabegović, Avdo Humo).
Ipak, obračun je u
Srbiji bio najtemeljitiji. Ne
ulazeći u sve detalje – jer ovo nije
ni prilika za to – treba ipak istaći
da su tada smenjeni i “pokrajinski
kadrovi”, recimo Marko Čanadanović
(Vojvodina) i Orhan Nevzati (Kosovo
i Metohija). Smenjen je i čitav niz
glavnih urednika (Aleksandar
Nenadović – Politika, Ljubomir Erić
i Veroslava Tadić – Radio-televizija
Beograd, Ljubomir Veljković –
Ekonomska politika), kao i veliki
broj – procene kažu između pet i 12
hiljada – lokalnih i privrednih
rukovodilaca. Među ovim poslednjim
posebno treba istaći Prvoslava
Rakovića, generalnog direktora
kragujevačke Crvene zastave
(“uzgred”, i utemeljivača tamošnjeg
Mašinskog fakulteta), i Vladimira
Jasića, generalnog direktora
Elektronske industrije (i osnivača
Elektronskog fakulteta) u Nišu.
Naročito je Jasićev slučaj
paradigmatičan jer je taj čovek
zajedno sa foteljom bukvalno izbačen
kroz prozor svoje kancelarije (koja
se, srećom, nalazila u prizemlju).
Optužba je bila: ili
anarholiberalizam ili
tehno-menadžerstvo. I jedno i drugo
bilo je na “indeksu” studentske
pobune.
Zaustavljanje
(pro)tržišne reforme imalo je za
posledicu uvođenje tzv. dogovorne
ekonomije. To je bio pokušaj da se
ekonomski odnosi između privrednih
subjekata i društvenih ustanova
umesto ugovorima regulišu
“samoupravnim sporazumima” i
“društvenim dogovorima”, što se
naravno pokazalo kao potpuno
nefunkcionalno. Sa druge strane,
slabosti privrednog sistema
“rešavane” su povećanim zaduživanjem
zemlje u inostranstvu, što je dovelo
praktično do bankrotstva Jugoslavije
početkom osamdesetih.
To su bile
socio-ekonomske dimenzije, tj.
posledice 68. godine. Postoje i
nacionalno-političke, mada su one
više došle do izražaja malo kasnije.
Odlazak Marka
Nikezića i “ekipe” – u kojoj je bio,
treba li podsećati, i jedan Koča
Popović – imao je vrlo nepovoljne
posledice po međunacionalne odnose u
SFR Jugoslaviji. To srpsko
rukovodstvo bilo je praktično
poslednje koje je uživalo poverenje
ostalih naroda, Slovenaca i Hrvata
pre svega, da neće zemlju voditi
putem “čvrste ruke” i
centralizacije. Raskol se video u
raspravi o ustavnim amandmanima
početkom sedamdesetih, kada je
Srbija bila na jednoj, a svi ostali
jugoslovenski “entiteti” na drugoj
strani. Sam Ustav iz 1974. dobrim
delom je rezultat Kardeljevog straha
od unitarizma i ruskog uticaja, za
koji je verovao da može doći preko
Srbije. I u vezi sa čim je, kao što
je vreme pokazalo, bio potpuno u
pravu. Jer su tome naginjale ne samo
oficijelne političke strukture nego
i (možda još više) tzv. disidentski
krugovi i demokratska opozicija,
koji su sve više pokazivali svoje
nacionalističko lice. U političkom
programu između Draže Markovića i
Dobrice Ćosića nije bilo suštinskih
neslaganja; pitanje je samo bilo ko
će da drži vlast.
Tako da Srbijom
posle 68. teku dva paralelna toka:
jedan nadzemni, socijalistički, i
drugi podzemni, nacionalistički. Dok
se nisu slili u Memorandum Srpske
akademije nauka i umetnosti. U čiju
je rehabilitaciju poslednjih godina
uloženo mnogo truda, ali koji se
može rehabilitovati koliko i svaki
drugi nacional-socijalizam.
UBISTVO REFORMISTE:
Ako su liberalima
krajem šezdesetih glave došli
socijalisti, krajem osamdesetih to
su bili nacionalisti. Reformisti su
ubedljivo poraženi, u Srbiji je
pobedio nacionalistički program koji
su od nacionalista preuzeli i
formalno nosili socijalisti.
Drugim rečima,
političkom scenom Srbije na kraju
20. veka vladaju, formalno ili
neformalno, kako kaže Vladimir
Gligorov, “komunistički disidenti,
jedno vreme identifikovani sa
časopisom Praxis, i njihovi
saputnici koji su se profesionalno
bavili filozofijom, društvenim
naukama ili književnošću.., ali su
imali pre svega političke ciljeve”.
Gligorov posebno naglašava “njihov
neverovatan uspeh u osvajanju
političkih i ustanova obrazovanja i
kulture i u očuvanju kontrole nad
njima”. To je paradoks koji će skupo
koštati Srbiju. “Ovo je
zapanjujuće”, ističe Gligorov, “zbog
toga što je reč o grupi koja je bila
neverovatno neuspešna upravo u onome
što bi trebalo da je osnovna
delatnost njenih članova: u
filozofiji, društvenim naukama i
književnosti”. Sa druge strane,
nastavlja, “teško je naći generaciju
u srpskoj istoriji koja je bila
manje uspešna – njihov učinak bio je
bukvalno katastrofalan... To je,
dakle, taj veliki kontrast: izuzetan
lični, politički i društveni uspeh i
potpuni intelektualni i opšti
politički neuspeh”.
Iako je u početku
pripadao ovoj grupi, Zoran Đinđić,
kao poslednji srpski reformator i
modernizator, uvideo je brzo njenu
posvemašnju jalovost. I odlučio je
da menja tu “miloševićevsku”, tj.
“memorandumsku”, kako god, političku
i društvenu paradigmu. Ta odluka
koštala ga je glave, bukvalno. Jer,
Đinđićev uspeh ne samo da bi do
kraja razgolitio svu bedu te grupe,
koju je, uostalom, jako dobro opisao
Dragoljub Todorović u prebrzo
zaboravljenoj “Knjizi o Ćosiću”,
nego bi je lišio moći, funkcija i
privilegija koje i dan-danas uživa.
“Značajnu ulogu u
politici koja je vođena od dolaska
Miloševića na vlast, pa sve do danas
(Gligorov misli na 2005, kada je
pisao navedene redove, ali se to
razdoblje komotno može produžiti do
naših dana – prim. M.L.) imaju
kreatori intelektualne javnosti čiji
bi pogled na svet i, pre svega,
shvatanje nacionalizma i politike
nacionalnih interesa bili osporeni
ukoliko bi se prihvatio, čak i na
uzdržan način, nekakav
neoliberalizam. To bi značilo da su
svi, i Akademija nauka, i Dobrica
Ćosić, i Matija Bećković, i Srpska
pravoslavna crkva, i najveći deo
Pravnog fakulteta, da su svi oni
jednostavno pogrešili. Ne bi to bio
samo poraz u ratu i u politici već
bi to bio moralni i intelektualni
poraz. Krivica ne bi bila u
konspiraciji svetskih sila već u
gluposti srpske inteligencije”.
Za proteklih 50
godina mnogo toga se menjalo u
srpskom društvu i srpskoj politici,
samo je jedna stvar ostala kao
konstanta: Otpor liberalizmu.
Tačnije – antiliberalizam.
* * *
Srbijom
posle 68. teku dva paralelna toka:
jedan nadzemni, socijalistički, i
drugi podzemni, nacionalistički. Dok
se nisu slili u Memorandum Srpske
akademije nauka i umetnosti
Branko
Milanović: Na ekonomskom planu
studentski pokret je proizveo upravo
suprotne efekte od onih koji se čine
poželjnim. On je titoističkoj
garnituri poslao jasnu poruku koju
su oni dobro shvatili: svaka
ekonomska liberalizacija vodi
zahtevima za političku
liberalizaciju. Zato je ekonomska
reforma već ranih sedamdesetih bila
okončana. Drugim rečima, jedina
šansa da Jugoslavija dođe do
održivog ekonomskog sistema, koja se
otvorila zahvaljujući reformi iz
1965, bila je napuštena. Te su
godine bile poslednja prilika da se
“uhvati voz” za moderno evropsko
društvo. U političkom smislu,
takođe, studentski pokret je bio
promašaj: umesto liberalizacije
režima, došlo je do povećanog
dogmatizma
Vladimir
Gligorov: Značajnu ulogu u politici
koja je vođena od dolaska Miloševića
na vlast pa sve do danas imaju
kreatori intelektualne javnosti čiji
bi pogled na svet i pre svega
shvatanje nacionalizma i politike
nacionalnih interesa bili osporeni
ukoliko bi se prihvatio, čak i na
uzdržan način, nekakav
neoliberalizam. To bi značilo da su
svi, i Akademija nauka, i Dobrica
Ćosić, i Matija Bećković, i Srpska
pravoslavna crkva, i najveći deo
Pravnog fakulteta, da su svi oni
jednostavno pogrešili. Ne bi to bio
samo poraz u ratu i u politici već
bi to bio moralni i intelektualni
poraz. Krivica ne bi bila u
konspiraciji svetskih sila već u
gluposti srpske inteligencije
|