Živan Berisavljević

Od isturenog podvižnika Davidove (jugoslovenske) „mrtve straže“ do stratega trijumfalne faze borbe sa (sovjetskim) Golijatom

(Raif Dizdarević, Sudbonosni podvig Jugoslavije, UMHIS, Sarajevo, 2018.)

Novi Sad, septembar 2018.

Da počnem sa jednom ličnom, pa pomalo i emotivnom opservacijom: kad čovek u mojim godinama, posle više od decenije od poslednjeg viđenja, sretne starog prijatelja u - kako to kažu uviđavna panonska gospoda - „godinama još izrazitije dostojnim poštovanja“, a pri tom još i druga s kojim je nekoliko najvitalnijih godina i neposredno sarađivao, a Raif i ja smo bili par godina zajedno pomoćnici ministra spoljnih poslova Miloša Minića početkom sedamdesetih - onda je malo reći da je zadovoljan, a bolje i tačnije - da je istinski radostan.

Knjiga Raifa Dizdarevića ima i podnaslov koji glasi: “Podsećanje na istorijsko NE staljinizmu - događaj koji je opredelio sudbinu Jugoslavije“. A odmah na početku uvodnih napomena, na samom kraju str. 9, autor - skoro do upozorenja izričito - naglašava da je reč o “podsećanju na činjenice o tom velikom istorijskom podvigu Jugoslavije - podvigu koji je donio sve ono što je dobro Jugoslavija doživjela“. Očevidno je iz ovoga da pisac rasprave već na početku, odnosno - već podnaslovom na koricama, želi skromno da skrene pažnju čitaocu da pretenzija knjige nije celovita analiza događaja kojima je ona posvećena, nego da - s obzirom na to da je reč o zbivanjima od kojih nas deli punih sedam decenija, a i s obzirom na silna tendenciozna izvitoperavanja istine o tim zbivanjima - želi da ukaže na bitne činjenice o njima i time baci uverljivo svetlo istine na to dramatično i slavno razdoblje u istoriji Druge Jugoslavije. Ali, tako merodavan autor kakav je Raif Dizdarević, naravno, ne može - uprkos deklarisanim skromnim pretenzijama - da ne ukaže na onu bazičnu istinu, koja je zapravo ideja vodilja i najdragoceniji dokazani zaključak njegove knjige, a da je, kako on sam to kaže, “Rezolucija Informbiroa 1948. bila objava svojevrsnog rata Jugoslaviji;“ odnosno - da je ona imala širi uticaj i na odnose na Balkanu, U Evropi i međunarodnim odnosima u celini, čime je trajni „otpor Jugoslavije“ objektivno „od slučaja prerastao u faktor tih odnosa.“.(Podv. Ž.B).

To zašto Raifa Dizdarevića smatram izuzetno merodavnim autorom, odnosno - to zašto smatram da bi bila velika šteta da on nije uspeo da napiše ovu knjigu, temelji se na mom uverenju da je samo čovek sa tako kompleksnim i celokupnim diplomatsko - političkim iskustvom mogao izvršiti tako znalački i toliko nepogrešivo ubedljiv odabir činjenica i informacija o skoro osam decenija dugom procesu permanentnih konfrontacija, pa i grubih svađa, koji karakterišu sovjetsko - jugoslovenske odnose, i odnose KPJ/ SKJ sa KPSS, komunističkim partijama i socijalističkim pokretima u svetu pod njihovom kontrolom. Uprkos povremenih zatišja i intenziviranja saradnje, ti su odnosi po pravilu bili mukotrpni odnosi dubokog neslaganja i postojanog nepoverenja.

Trud, iskustvo i znanje su preduslovi koji jedino udruženi - mogu da iznedre takav odabir . A odabir je takav da - sam po sebi - predstavlja ,kako bi to rekao sam Raif,“činjeničnu analizu“, a ja bih dodao - i

sintezu, koje sugerišu neoborive zaključke o složenim istinama o tom politički još složenijem periodu. Knjiga koja je pred nama, u tom viđenju, u punoj meri potvrđuje ocenu na koju je - u svojoj lapidarnoj, majstorski i dopadljivo napisanoj, a moram da kažem pomalo i intrigantno subjektivističkoj „Subjektivnoj istoriji jugoslovenske diplomatije...“ - ukazao veliki znalac i hroničar te istorije, publicista Ranko Petković.1 Naime, govoreći o trojici braće Dizdarevića kao istaknutim imenima diplomatske istorije socijalističke Jugoslavije, on je rekao, parafraziram - voleli neki ili ne Dizdareviće “ne mogu da im oporeknu sledeće: sposobnost, bistrinu i vrednoću“. (Usput, u tu sam se nesumnjivu istinu i sam, sarađujući na različite načine neposredno i sa Raifom, i sa Nijazom, i ja čvrsto uverio...).

A na drugi, sebi svojstveno direktan i jezgrovit način, tu Raifovu posvećenost i kompetentnost ističe i Veljko Mićunović, u svom svetski renomiranom memoarskom delu „Moskovske godine...“2. Jedno od najvećih, a svakako najsamosvojnije ime naše diplomatije i - uz Tita, Kardelja i Koču Popovića - verovatno i najuticajnije ime među tvorcima spoljnopolitičke strategije i ciljeva jugoslovenske međunarodne politike, dok putuje avionom na dužnost ambasadora u Moskvu, zapisuje doslovce ovo: “Sa mnom putuje i Raif Dizdarević, koji je imenovan za prvog sekretara u našoj ambasadi. On je već „ispekao zanat“ u našim odnosima sa zemljama socijalističkog lagera. Proveo je tri godine na radu u Sofiji. I to u najteže vrijeme... Pravedno bi bilo Raifu priznati godine službe kao ratne, pa i više od toga...“ (Podv. Ž. B.).

Verujem da i Raif ovo priznanje čoveka kog su smatrali i najvećim „mrgudom“ jugoslovenske ne samo diplomatije, nego i Revolucije, ceni mnogo više od silnih odličja kojima je u životu zasipan. Premda, skroman kakav je, sam Raif Dizdarević ovo visoko priznanje pominje stidljivo tek pred sam kraj svoje knjige, u kratkoj fusnoti na str. 159.

A za mene je ono, to priznanje, u velikoj meri ključ za razumevanje kako to čovek od podvižnika koji u Staljinu najprivrženijoj Bugarskoj odoleva najtežim maltretiranjima, brutalnim provokacijama i silnim poniženjima, služeći svojoj zemlji kao samosvojna „diplomatska mrtva straža“, vremenom i sam izrasta - dosledan sebi i svojim uverenjima - u stratega one politike u ime koje postojano izdržava na takvom mestu i zadatku… I to u godinama kada je pritiscima staljinističke politike i vrbovkama lagerskih obaveštajnih službi podleglo na desetine ambasadora, ministara, španskih boraca, narodnih heroja, najodgovornijih generala i inih, koji su se tih godina priklanjali razgoropađenom Staljinu i famoznoj Rezoluciji IB.3

I eto, zbog svega toga, smatram da je samo takav autor mogao načiniti tako uverljivu činjeničnu analizu geneze sovjetsko - jugoslovenskih odnosa od samih početaka NOB do kraja postojanja obe države i ukidanja Varšavskog pakta. Ja, naravno, nemam nameru da ovde podrobnije analiziram autorov prikaz te geneze, opisane u dvanaest pregnantnih poglavlja knjige. Samo ću istaći da je svako od njih krcato dragocenim činjenicama, informacijama, ilustracijama i ocenama, zbog kojih knjiga i zavređuje pažnju kako najšire, posebno mlađe čitalačke publike, tako i istoričara i drugih istraživača toga perioda istorije avnojevske Jugoslavije, sovjetsko - jugoslovenskih odnosa i socijalizma u svetu uopšte.

Rekao bih još da smatram izuzetno značajnom i vrlo tačnom autorovu ključnu ocenu - da je sudbonosni sukob između Titove Jugoslavije i staljinističkog Sovjetskog saveza bio zakonomeran. Odnosno, da je on bio isto toliko neizbežan, koliko i sudbonosan, jer je proisticao iz autentičnosti jugoslovenske Narodnooslobodilačke borbe i samosvojnosti naše socijalističke revolucije - kao i velikosilske pretenzije Staljina i njegove hegemonističke politike da tu borbu i tu revoluciju - podrede interesima takvog SSSR, nalozima i hirovima njegovog apsolutistički neprikosnovenog vladara i njegovih satelita i naslednika.

Na dramatičnom višedecenijskom otporu takvoj politici, partija jugoslovenskih komunista se, zapravo, i sama emancipovala od vlastitog staljino-birokratizma i dogmatizma, a njena avangarda uspela da izgradi široko prihvaćenu predstavu o Jugoslaviji kao istinski nezavisnoj zemlji, prvoj euro- komunističkoj državi u svetu - i da iznedri Program SKJ kao, kako se govorilo tada: „novi komunistički manifest“, ali i da izbori da Sovjeti posle Staljina potpišu nekoliko svetsko-istorijski relevantnih dokumenata, poput Beogradske, Moskovske i Deklaracije koju je marta 1988. potpisao Mihail Gorbačov. (Nažalost, u predvečerje raspada obe države).

To je sve uplivisalo da Titova Jugoslavija, kao „mala zemlja među svetovima“, kako je kvalifikuje mudri Oto Bihalji - Merin, izraste u relevantni faktor ukupnih međunarodnih odnosa, u nespornog lidera nesvrstanih zemalja kao najmasovnijeg pokreta naroda i država u istoriji sveta, kao i u izuzetno uticajnu članicu OUN i međunarodne zajednice.

Meni je knjiga Raifa Dizdarevića bila posebno zanimljiva u onim delovima koji govore o njegovim spoznajama i iskustvu kao čelnika sektora SSIP za saradnju sa SZ, kao ministra spoljnih poslova, kao člana i predsednika Predsedništva SFRJ… Dakle, iz vremena kad je postao i sam jedan od uticajnih stratega naše spoljne politike. Mislim da je izuzetno važno sve ono što je napisao kao sagovornik Mihaila Gorbačova, Edvarda Ševernadzea i drugih pokretača i nosilaca sovjetske perestrojke (Tim pre što znam da je u pripremi te istorijske posete bio i u našem političkom vrhu niz konflikata, koji su samo ilustrovali političku krizu u koju smo tada već beznadežno duboko uronili)…

To - zapravo poslednje, a vrlo pozitivno iskustvo - najpotpunije dokazuje da su naši odnosi sa SSSR i SZ uvek bili direktno uslovljeni stepenom spremnosti sovjetskog vođstva na temeljitiju destaljinizaciju i otvorenost za korenitije reforme okoštalog staljinističkog poretka, kao i na radikalnije odustajanje od komandne uloge KP u društvu i od ideologije velikodržavlja i hegemonije u međunarodnim odnosima.

Naravno, knjiga je vredna i zato što podsticajno otvara niz pitanja za nova istraživanja i promišljanja tema kojima se bavi. Počev od tako krupnih kao što je: da li je s obzirom na svoju dugu carističku istoriju, a i na međunarodne okolnosti od Velike oktobarske revolucije do svog raspada, Sovjetski savez objektivno mogao da igra drugačiju ulogu u svetu i da vlastiti razvoj oblikuje na drugim, humanističkom marksizmu primerenijim osnovama? Preko toga koliko su tokom tog dugog perioda zastoji u razvoju naših odnosa s SSSR povratno bili povod unutrašnjeg razvoja i uticali na naše unutrašnje jedinstvo? Pa sve do pitanja kakva su: da li je i zašto inače neminovna odbrana naše tek oslobođene zemlje i revolucije od staljinističke pete kolone i odlučnim merama pravne države morala da bude i do aprilskog plenumaCC KPJ 1951. toliko i sama grubo staljinistička? Ili - zašto je Deklaracija o međusobnim i međunarodnim odnosima, bez sumnje najbolji dokument o odnosima dve zemlje i o principima njihovih odnosa sa drugim državama, prema pokretu NZ, pitanju rata i mira i dr., potpisana tek marta 1988.,dakle- samo nekoliko meseci pre famozne„jogurt revolucije“ ,koja je označila početak kraja avnojevske Jugoslavije, odnosno- tek uoči skorog raspada SSSR?

A otvara i brojna druga pitanja . Ne manje važna.

Ali, sve to su teme o kojima će se još dugo raspravljati.

Na kraju, još jednom: Hvala mom drugu Raifu za knjigu koju nam je podario.