Uvodni tekst

Uvod

Stvaranje Jugoslavije nije bilo motivisano privrednim, pa ni društvenim razvojem, već je trebalo da posluži uobičajenim državnim ciljevima, pre svega bezbednosti, ali i pravičnosti. Ovo drugo, shvaćeno kao ostvarenje nacionalnih, u etničkom smislu, prava i ciljeva, je bilo i osnova legitimnosti. Oko ustavnog okvira nacionalne i jugoslovenske legitimnosti nije, međutim, nikada postignut trajniji sporazum. U potrazi za pravičnim rešenjem nacionalnih pitanja, zemlja je bila u stalnom stanju krize legitimnosti. Nezadovoljeni nacionalizam je stajao na putu demokratizaciji i imao za posledicu donošenje pogrešnih odluka, između ostalog i u sferi privredne politike.

Istorija Jugoslavije, privredna kao i politička, sastoji se od niza pogrešnih ustavnih odluka uz povremene pokušaje sprovođenja potrebnih reformi kako bi se one korigovale, a koje bi se redovno pokazale kao nedoržive, jer su i same bile rukovođene istim, etničkim ili nacionalnim motivima. Neka vrsta diktature je uvek bila viđena kao opravdana, pre svega sa stanovišta bezbednosti. A opet, u jednoj ili drugoj vrsti teritorijalne decentralizacije se tražila pravičnost za nacionalne teritorijalne i privredne interese.

Uz to, spoljašnje okolnosti nisu bile povoljne. Zemlji je bio potreban (i) liberalno-demokratski ustav u eri rastućeg nacionalizma, (ii) razvoj privatne privrede otvorene za razmenu sa svetom u vreme rastućeg protekcionizma i totalitarizma i (iii) vladavina prava u revolucionarna vremena. Povoljni uslovi za liberalizaciju i demokratizaciju su se stekli tik pre nego što se zemlja raspala.

Tokom poslednjih nekoliko decenija, posle raspada, sedam jugoslovenskih država koegzistira unutar sistema regionalne saradnje koji pati od istih nedostataka kao i zajednička država. Tako da trenutno stanje deluje isto toliko privremeno i neprirodno kao i bilo koje od jugoslovenskih ustrojstava od nastanka zajedničke države do njenog nestanka.

Ukupna posledica jugoslovenskih političkih i privredni traganja koja su redovno donosila privremena i pogrešna rešenja, jeste zaostalost, ne samo privredna. Iako je zajednička država bila zamišljena kao modernizujući projekat, kako nacionalni tako i socijalni. Ovaj neuspeh ne bi trebalo uzeti kao dokaz protiv samog projekta, budući da ni pre niti posle postojanja Jugoslavije, politička nestabilnost i ukupna zaostalost nisu uklonjeni. Ali, istorija nije podobna za protivčinjenična vrednovanja, osim kada se nagađa o budućnosti. U realnom vremenu, recimo krajem osamdesetih godina prošloga veka, demokratski jugoslovenski projekat nije bio inferioran nacionalističkim alterativama po onome šta se od tih alternativa moglo očekivati. Ali su nacionalizmi prevladali, i to je ono što je istorija i što je potrebno objasniti. To što je pad bio toliko veliki, to je naravno izazov za to objašnjenje. No, to je stvar političkog izbora, a ne istorijske neminovnosti.

U ovom napisu će biti dat istorijski prikaz privrednog razvoja i privredne politike, gde će veća pažnja biti posvećena periodu posle 1948. Najpre ću naznačiti teorijski okvir, potom ću prikazati najznačajnije institucionalne i razvojne karakteristike, zatim ću prikazati, pre svega fiskalne dileme zajedničke države, i konačno privredni razvoj posle raspada, dakle u poslednjih nekoliko decenija. Nezavisno od toga, kratki osvrti će biti posvećeni finansijskim krizama, propasti privredne reforme iz šezdesetih godina prošloga veka, stagnaciji osamdesetih godina, neravnotežnom razvoju novih država i stvaranju zajedničkog tržišta 2006.

Politika između nacionalizma i liberalizma

Politička istorija nije sasvim pozitivistička, jer se zasniva na bar prećutnoj pretpostavci da postoje određene trajnije pravilnosti, ako ne baš istorijski zakoni. Te se pravilnosti održavaju iz dva razloga. Jedan su trajni problemi sa kojima se donosioci političkih odluka suočavaju. Na jednoj strani je potreba da se obezbedi određen nivo javnih dobara, pre svega bezbednosti, a na drugoj, opet, promenljive okolnosti koje zahtevaju prilagođavanje u ostvarivanju političkih ciljeva. Drugi razlog su ustavna ili druga režimska rešenja koja ograničavaju skup sredstava koja se mogu koristiti kako bi se rešavali trajni politički problemi u promenljivim spoljašnjim i unutrašnjim okolnostima. Tu je reč o ustavnom okviru koji je osnova legitimnosti nezavisno od toga koliku podršku ima jedna ili druga vlada, jedan ili drugi nosilac vlasti.

Privredna istorija, pak, jeste bar delimičko autonomna u odnosu na političke odluke i zapravo, deo je promenljivih okolnosti koje se moraju uzeti u obzir kod odlučivanja, jer se menjaju kako ciljevi tako pogotovo, dostupna sredstva. Ovo kako zbog razvoja tehnologije, tako i zbog promena u značaju i karakteru spoljnih privrednih odnosa. Spoljna trgovina i javne finansije su svakako od posebno velikog značaja za male zemlje i privrede. Jugoslavija je svakako bila mala zemlja, bar privredno posmatrano. A, to su pogotovo jugoslovenske zemlje posle raspada zajedničke države.

Imajući u vidu političke okolnosti i privredni razvoj u XX veku, Jugoslavija je bila političko rešenje sa stanovištva osnovnog političkog problema, sa stanovišta bezbednosti kao javnog dobra. Problem sa kojim se, međutim, trajno suočavala bila je neusklađenost nacionalističkog shvatanja politike sa privrednom potrebom za liberalnim unutrašnjim i spoljnim odnosima. Usled toga, država nije ozbebeđivala poželjni nivo pravde i suočavala se sa društvenim nezadovoljstvom nivoom i raspodelom blagostanja.

Zemlja je, na jednoj strani, trebalo da zadovolji nacionalističko poimanje pravde sa liberalnim zahtevima privrednog razvoja. Ovo drugo, opet, je podsticalo socijalno nezadovoljstvo. Zemlja se raspala kad je nacionalizam postao politički izraz socijalnog nezadovoljstva, a odbačena je liberalno-demokratska alternativa. Posle raspada, spora i neodlučna demokratizacija i liberalizacija su uzrokovali relativno nezadovoljavajući politički i privredni razvoj, donekle i zbog pogrešne privredne politike.

Dakle, neusaglašenost nacionalističkih ciljeva sa liberalnim sredstvima jeste, jednostavno govoreći, razlog trajne nestabilnosti jugoslovenske države i gotovo zakonomernog donošenja progrešnih ili, u najbolju ruku, kratkovidih političkih rešenja.

Opšti prikaz razvoja

Podaci o jugoslovonskom razvoju nisu nepoznati, tako da nije potrebno ulaziti u detalje. Slika 1 prikazuje BDP po glavi stanovnika u stalnim dolarima. Od 1921, do izbijanja Drugog svetskog rata, zemlja se ne odlukuje naročitim privrednim napretkom. Po tome se, međutim, ne razlikuje od većine susednih zemalja, bilo da je reč o, primera radi, Grčkoj, Mađarskoj, ili Bugarskoj. Delimično je to posledica demografskog rasta, no, kako je reč o nekoliko decenija, jasno je da je privreda uglavnom bila stagnantna i da nije moguće govoriti o nekom naročitom napretku u odnosu na privredni razvoj na jugoslovenskim prostorima u vreme pre stvaranja zajedničke države.

Slika 1: Jugoslavija, BDP per capita, stalni dolari

Izvor: Maddison database

Posleratni razvoj, posle Drugog svetskog rata svakako, kad se stave po strani godine sovjetske blokade, karakteriše se značajnim privrednim rastom i razvojem, ako se ovo drugo izrazi, opet, proizvodom (BDP) po glavi stanovnika. Dok je u prvih dvadesetak godina BDP po glavi stanovnika povećan za nešto manje od 40 posto, u periodu od 1952, do 1979, povećan je za nešto manje od 5 puta. Kako je u oba slučaja reč o obnovi zemlje posle velikih ratnih razaranja, nema sumnje da je Jugoslavija posle Drugog svetskog rata ostvarila neuporedivo bolji privredni napredak nego posle Prvog svetskog rata. Naravno, potrebno je imati u vidu da je privredni razvoj u čitavom svetu bio mnogo brži i to ne samo u poređenju sa prethodnim u međuratnom periodu, već u čitavoj istoriji, bar koliko je to moguće upoređivati.

To se može videti i poređenjem sa susednim zemljama, koje su sve imale uspešan privredni rast u periodu posle Drugog svetskog rata, a pre kraja 1970, i u deceniji koja je sledilila. Nezavisno od statističkih problema, zbog kojih su poređanja nezahvalna, nema sumnje da su, primera radi, Grčka, Mađarska i Bugarska, o razvijenijim zemljama Zapadne Evrope da i ne govorimo, da su dakle one takođe imale ubrzan privredni rast i razvoj.

Ključne su zapravo osamdesete godine prošloga veka. Naime, u socijalističkim zemljama, pa i u Jugoslaviji, dolazi do privredne stagnacije ili do usporenog rasta. To se vidi na Slici 1. U periodu od 1979, do 1989, zapravo i nema rasta dohotka po glavi stanovnika. Slično je i u susednoj Bugarskoj i Mađarskoj, ali ne i u Grčkoj, na primer. Ili, ako se toj grupi doda Austrija, potpuno je jasno da ova stagnacija nije posledica evropskih privrednih i još manje svetskih kretanja. Za razumevanje raspada Jugoslavije, ovo je svakako najvažniji politički i privredni period.

Potom slede devedesete godine prošloga veka koje su najpre, do 1993-1994, dovele do smanjenja privredne aktivnosti za polovinu, grubo rečeno. Dok je ona za oko trećinu manja od 1979, ili 1989, i u 1999. Oporavak počinje negde posle 2000, i za sve jugoslovenske zemlje zajedno takav je, da je uglavnom dostignut nivo iz 1979, ili 1989. Opet, valja imati u vidu demografske promene, koje su sada negativne, jer je izgubljeno dosta stanovništva, što zbog ratova, što zbog negativne stope nataliteta, što zbog emigracije. Svejedno, kad je reč o bruto domaćem proizvodu po glavi stanovnika, on je za oko trideset godina jedva nešto povećan, kad se sve jugoslovnekse države uzmu zajedno. Drugačije rečeno, zemlja ili zemlje su stagnirale praktično tri decenije.

Konačno, privredni razvoj je zaustavljen ili značajno usporen, gde nije čak bio negativan, posle 2008, kao posledica svetske finansijske krize. Zaista, neke su jugoslovenske države prošle bolje, a neke gore, što zahteva posebno objašnjenje. U tom kontekstu, od velikog je značaja uloga liberalizacije trgovine, kako sa Evropskom unijom, tako i regionalno, stvaranjem regionalne zone slobodne trgovine, pod nazivom CEFTA. Evropska unija je otvorila svoja tržišta jugoslovenskim zemljama, koje joj nisu kao Slovenija pristupile, već 2001. godine. CEFTA je opet nasledila bilateralne sporazume o slobodnoj trgovini kad je nastala 2006. godine. U svakom slučaju, značaj spoljne trgovine za ove veoma male jugoslovenske privrede nije moguće preuveličati.

Tokom stotinak godina, između nastanka Jugoslavije i današnjih dana, razvoj je bio ili spor ili neodrživ. U čitavom tom periodu, međutim, nije bilo političke stabilnosti ni u Jugoslaviji, niti između osamostaljenih jugoslovenskih država, pa ni unutar njih. Ovo nezavisno od velikih, revolucionarnih zapravo, promena i nezavisno od različitih ustavnih reformi i političkih promena, uključujući promene u privrednoj politici. Zajednička zemlja i osamostaljene države nisu težila demokratizaciji, dok su mere liberalizacije bile uglavnom dočekivane pitanjem - ko prolazi bolje, a ko gore. Nedemokratska rešenja i neliberalna privredna politika su privremeno doprinosili stabilizaciji, ali se njima zapravo odustajalo od trajnije političke zajednice. Posledica tog nesaglasja između nacionalističkih interesa i liberalnih sredstava privrednog razvoja jeste dugoročno zaostajanje jugoslovenih zemalja.

Ovo zaostajanje nije jednostavno objasniti. Jugoslavija je geografski u neposrednoj bilizi razvijenog sveta, tako da se nazadnost, ako se to tako može nazvati, ne bi mogla objasniti geografskom odsečenošću od naprednog dela sveta. Uz to, bar u vreme stagnacije osamdesetih godina prošloga veka, spoljašnje okolnosti su zapravo bile povoljne za političke promene koje su bile potrebne da bi se zemlja pridružila razvijenom delu sveta. Tako da nedostatak razvoja i zaostajanje, posebno tokom poslednjih četrdesetak godina, mogu biti objašnjeni samo odlukama koje su donosile jugoslovenske vlasti, vlasti jugoslovenskih republika i pokrajina, vlasti osamostaljenih država i, ne na poslenjedm mestu građani.

Regionalne razlike

Imajući u vidu trajnu nestabilnost zemlje, nije nevažno videti, da li je nezadovoljstvo bilo zasnovano na trajnoj pristrasnosti političkog i privrednog sistema prema jednoj ili drugoj regiji. Opet, podaci za razvoj posle Drugog svetskog rata su bolji i lakše uporedivi nego oni za međuratni period. Takođe, oni mogu da se analiziraju više ili manje detaljno. No, gruba slika o uporednom razvoju se može dobiti na osnovu razlika u dohotku po glavi sanovnika.

Tabela 1
Nacionalni proizvod po glavi stanovnika 1910. godine, SAD dolar (vrednost iz 1970. godine)

Izvor: Palairet, The Balkan Economy. CUP, 1997. str. 233.

U periodu pre nastanka Jugoslavije, postoje različite procene razlika u razvijenosti, od kojih je jedna data u Tabeli 1. Nedostaju podaci za Sloveniju i Makedoniju, ali razlike u razvijenosti nisu mogle biti previše velike, jer ni one u odnosu na Austriju i Češku nisu tako velike kao što će biti kasnije. U svakom slučaju, regionalne razlike, koje će dominirati raspravama u obe Jugoslavije, ne izgledaju takve da bi one predstavljale nesavladivu prepreku za stvaranje zajedničke države.

U periodu između dva rata, podaci nisu najboljeg kvaliteta. Između ostalog i zbog česte promene unutrašnjih regija. Verovatno najuticajinija je bila tvrdnja Rudolfa Bićanića da su razvijenije regije, koje su pre ujedinjenja bile deo Austrougarske, plaćale znatno veći porez na poljoprivredno zemljište, dok su Srbija i Crna Gora i Dalmacija plaćali manje. Tabela 2 daje zbrini prikaz za period pre Velike ekonomske krize.

Tabela 2
Porez na zemlju, 1919-1928

Izvor: Bićanić

Razlike u poreskom teretu će biti predmet političkih sporova tokom čitave istorije zajedničke zemlje. Dodatni predmet sporova je bilo trošenje javnih sredstava, gde se obično tvrdilo da se ulaže u manje razvijena područja, srpska u međuratnom periodu, a manje u razvijenije. Kako je poljoprivreda bila dominatna aktivnost u prvoj Jugoslaviji, podaci o različitom opterečenju poreza na zemlju su svakako značajni. Valja obratiti pažnju da je budžet s vremenom zavisio manje od posrednih poreza, gde spadaju porezi na zemlju, čiji je doprinos smnjen sa oko 50 posto odmah posle stvaranja države, na oko jedne trećine ukupnih poreskih prihoda uoči Drugog svetskog rata, dok je porastao udeo neposrednih poreza i prihoda od državnih preduzeća. Ovi poslednji su uoči rata iznosili tek nešto manje od posrednih poreza.

Osnovni prigovor, međutim, u tom periodu je bio, da je poreski teret razvijenijih krajeva povećan prelaskom iz austrougarske u jugoslovensku državu. Ovo će nesumnjivo biti veoma važna tema i kasnije kad se budu upoređeivali poreski tereti u Jugoslaviji sa onima u osamostaljenim državama. Takođe, nije neočekivano da nova država ulaže više u nerazvijena područja, jer bi i trebalo očekivati da se regionalne razlike smanjuju posle državnih ujedinjenja. To je uostalom, ključno privredno opravdnje stvaranja zajedničke države. To će, dakle, biti druga najvažnija tema – da li je Jugoslavija obezbeđivala privredni rast koji bi vodio ujednačavanju nivoa privrednog razvoja u svim regijama, da li vodi konvergenciji u nivoima dohotka po glavi stanovnika?

Podaci nisu pouzdani u slučaju prve Jugoslavije, ali, kako je ukupi rast bio skroman, nije realno očekivati neko naročito značajno povećanje regionalnih razlika. Osim toga, ukoliko i, u meri do koje je do toga došlo, uticaj rđavih međunarodnih privrednih kretanja je, sva je prilika, morao biti veći od domaće preraspodele sredstava. To, naravo, ne menja suštinu problema pravičnosti, kako, kad je reč o manje razvijenim tako i o razvijenijim područjima. Jer bi se očekivalo da država u dužem vremenskom periodu obezbedi konvergenciju nivoa dohodaka po glavi stanovnika između regija. Drugačije rečeno, trebalo bi očekivati da manje razvijena područja imaju brži prvredni rast od razvijenijih, kako bi se ujednačili nivoi standarda života u čitavoj zemlji.

Malo je verovatno da je do toga došlo u prvoj Jugoslaviji, ali je zanimljivije pitanje da li je druga Jugoslavija obezbeđivala brži privredni rast manje razvijenim republikama i pokrajinama? Ovo je tema kojoj je posvećeno nebrojeno mnogo istraživanja, ali grub odgovor nije naročito sporan. Naime, konvergencije u privrednoj razvijenosti između pojedinih regija nije bilo. Ovo se vidi iz Tabele 3.

Tabela 3: Bruto društveni proizvod po glavi stanovnika
(Slovenija = 100, osim ako je drugačije naznačeno)

Beleške: 1) Podaci za 1997. se odnose na bruto materijalni proizvod po glavi stanovnika za sve jugoslovenske republike (uključujući Kosovo) i na bruto društveni proizvod za druge zemlje. – 2) Stvarni BDP po glavi stanovnika (u američkim dolarima po kursnoj listi) za Sloveniju i hipotetski dostižan stepen BDP-a po glavi stanovnika (u američkim dolarima po kursu) za druge republike, pod pretpostavkom da su razlike u regionu (merene na osnovu BDP-u po glavi stanovnika) iste kao 1989. godine.

Izvor: Bečki institut za međunarodne ekonomske studije
za 1997. i 1999. i OECD za ostale godine.

BDP po glavi stanovnika Slovenije je 100. Kao što se vidi, hrvatski BDP po glavi je bio oko dvetrećine slovenačkog, srpski oko polovine, Vojvodine oko 60 posto, dok su ostale republike uglavnom bile negde oko trećine. Kosovo je zaostajalo, uglavnom zbog visokog porasta stanovništva. Inače je stopa rasta Kosova bila čak nešto viša nego u ostatku zemlje. Manje razvijena područja su imala sporiji napredak u prvom periodu posle 1952. godine, što je svakako, bar jednim delom posledica odsečenosti od spoljnih tržišta posle podizanja „gvozdene zavese“. Važno je takođe uočiti da daljih negativnih posledica po njihov razvoj nema, posebno ako se uzmu u obzir demografske promene, posle promene privrednog sistema sredinom šezdesetih godina prošloga veka.

Uopšteno govoreći, ne bi se moglo reći da je Jugoslavija obezbedila konvergentni razvoj različitim delovima zemlje. Zapravo, posebno posle sistemskih promena sredinom šezdesetih godina prošloga veka, regionalni razvoj, i u bolja i u gora vremena, čini se da je bio uravnotežen. Regionalne razlike nisu male – do 1 prema 3, sa izuzetkom Kosova – ali nisu nepoznate u mnogim složenijim zemljama. No, činjenica da se nisu značajnije menjale, a pogotovo da se nisu smanjivale, ukazuje na sistemske nedostatke, ali takođe dovodi u sumnju privrednu motivaciju političkih, posebno nacionalističkih sporova. Ovo poslednje pogotovo, ukoliko se uzme u obzir razlika u zaposlenosti i nezaposlenosti. Tabela 4 daje stope nezaposlenosti od 1952, do pred sam raspad.

Tabela 4: Stopa nezaposlenosti u %

Izvor: OECD.

Jasno je da su manje razvijenija područja, delimično usled veće demografske aktivnosti, imale mnogo gore stanje na tržištu rada od razvijenijih. Zapravo, nezaposlenost, do čega je dišlo naročito osamdesetih godina prošloga veka, prerasla je u strukturnu karakteristiku većine osamostaljenih država do današnjeg dana. Uzroci zasigurno nisu isti, bar ne u potpunosti. Ali jeste veoma važno uočiti trajnost niske zaposlenosti i visoke nezaposlenosti čak i u Hrvatskoj posle osamostaljenja, a pogotovo u ostalim regijama ili državama. Slovenija se izdvaja po tome, što je od posebnog značaja za objašnjenje raspada zemlje, jer je Slovenija bila predvodnik secesionista, bar negde od 1988. godine. To dovodi u sumnju objašnjenje raspada zemlje njenim privrednim neuspehom i privrednim sistemom koji je bio pristrasan prema nerazvijenim, a ne prema razvijenim područjima.

Slika 2: Nacionalni dohodak po glavi stanovnika

Izvor: Maddison database

Posle raspada zemlje došlo je do velikog povećanja regionalnih razlika, odnosno razlika u privrednim aktivnostima u državama nastalim iz Jugoslavije. Tabela 3 daje stanje krajem devedesetih godina prošloga veka, kad su to razlike, usled posledica ratova, bile najveće. U međuvremenu je došlo do ordeđene konvergencije, što se donekle vidi iz Slike 2, ali su današnje razlike svejedno, veće nego što su bile u bilo kom periodu jugoslovenske istorije, a ako je verovati podacima iz ne naročito dobrih izvora doduše, regionalne razlike su bile manje i pre stvaranja zajedničke države 1918. godine.

Sve u svemu, Jugoslavija nije bila zemlja sa konvergentnim privrednim razvojem, ali nije bila ni zemlja koja je bila posebno pristrasna, negativno ili pozitivno, prema manje razvijenim krajevima, bar ako je suditi po razvoju dohotka po glavi stanovnika. Čitav se razvoj, izražen dohotkom po glavi stanovnika, prilično jasno vidi na Slici 2. Razlike između republika se nisu značajno menjale (Kosovo se izdvaja usled demografskog rasta), da bi se povećale bar u odnosu na Sloveniju, a potom i Hrvatsku, dok su ostale zemlje konvergirale pre svega sa Srbijom.

Kad je reč o zaposlenosti i o društvenom razvoju, manje su razvijena područja uglavnom zaostajala. Detaljnija analiza bi svakako pokazala da razvoj po pojedinim dimenzijama i u pojedinim oblastima nije bio jednoznačan, posebno kad je reč o obrazovanju i razvoju industrijske proizvodnje, ali za objašnjenje stabilnosti i održivosti privrede i države, to ne bi trebalo da bude od odlučujuće važnosti.

Reforma i zastoj

Verovatno najviše pažnje je posvećeno izučavanju samoupravnog sistema i privredne reforme iz sredine šezdesetih godina prošloga veka. Motivacija je bila, koliko politička, toliko i privredna. Nije nevažnu ulogu imalo i strano finansiranje. I bilaterlna pomoć i multilaterlani krediti i konačno pristup stranom finansijskom tržištu. Političko ograničenje je bilo očuvanje jednopratijskog monopola vlasti.

Uopšteno govoreći, socijalističke reforme su sledile strategiju – prvo privredna reforma, pa politička. Ili, prvo liberalizacija tržišta, potom demokratizacija. Program Saveza komunista Jugoslavije iz 1958, sadrži jasno rangiranje alternativnih sistema. Višepartijska demokratija je prihvatljivija od sovjetskog sistema, ukoliko se pokaže da su socijalističko samoupravljanje i nepartijski pluralizam neodrživi, u tom smislu da nisu privredno i politički napredniji od alternativnih sistema. Moglo bi se, dakle reći, da je demokratizacija viđena kao izlazno političko rešenje, ukoliko bi se pokazalo da drukčije nije moguće očuvati političku stabilnost i privredni razvoj.

Jedan od problema je predstavljalo podržavljenje investicija. Ključna sistemska razlika između kapitalizma i socijalizma jeste bila, i uostalom ostala, u tome ko donosi investicione odluke? Nacionalizacija sredstava je bila uslov da država monopoliše investicione odluke. One su finansirane iz dobiti preduzeća, koja su bila u državnom vlasništvu, na osnovu centralnog plana. To je srž sovjetskog sistema, koji je nastao Staljinovom kolektivizacijom i nacionalizacijom tridesetih godina prošloga veka. U početku je samoupravljanje viđeno kao prenošenje upravljačke uloge na privredne kolektive, to jest na preduzeća. Reforma iz šezdesetih godina je donela promenu u svojinskim odnosima, državna svojina je postala društvena, i ukinula centralni, državni investicioni fond. Sa njim je otišao i sistem centralnog planiranja. Odluke o investicijama su prenete, bar nominalno, na preduzeća, koja su bila i vlasnici, mada u ime društva, preduzeća u kojima su radili. Konačno, a verovatno najvažnije, uspostavljeni su normalni trgovinski i finasijski odnosi sa svetom, u kojima su posredovale komercijalne banke. To je, opet, zahtevalo da se počnu voditi uobičajena monetarna i fiskalna politika.

Krajnja motivacija je, pak, bila da bi sledeća reforma, ili sledeće privredno i političko prilagođavanje trebalo da donesu privatizaciju i demokratizaciju. I zaista, određenim ustavnim rešenjima i izbornim sistemom s početka šezdesetih godina kao da se bilo krenulo u tom pravcu. Tome valja dodati i otvaranje granica i povećanje međunarodne saradnje. Sva ta sistemska rešenja su imala karakter privremenosti, sledeće promene je trebalo da se odnose na privatizaciju i demokratizaciju. To je otprilike, kako su stvari izgledale sredinom šezdesetih godina prošloga veka.

Reforma je doživela politički neuspeh. Od njenog se nastavka odustalo, dok su poltičke promene otišle u sasvim drugom, mada ne neočekivanom pravcu. Privatizaciju su zaustavili studentski protesti iz 1968, dok su demokratizaciju zaustavili nacionalistički pokreti, koji su pretili da dovedu do raspada države, opet te 1968. godine. Ishod je bio da je većina privrednih promena zadržana, mada su kasnije elementi sistema menjani kako bi bili usklađeni sa političkim promenama. Ove su, pak, uglavnom bile u pravcu jačanja republika i pokrajina na račun federacije. Ključne su bile promene u bankarskom sistemu i u sistemu javnih finansija. U određenom smislu, došlo je do nacionalizacije sredstava i poreskih obveznika.

Istraživanja, strana i domaća, su najčešće bila usredsređena na pogrešne stvari. Strana ekonomska istraživanja, koja su bila ekstenzivna, su se posebno intenzivno bavila ponašanjem samoupravnih preduzeća i nedostacima koja su bila očekivana, ako se polazilo od ekonomske teorije. Domaća, pak, razmatranja su bila posvećena razgradnji zemlje, pre svega sa pravne ili konstitucionalne tačke gledišta, kao i nedostacima decentralizovanog socijalističkog sistema, u kome se ne mogu ni kontrolisati naknade za rad, a niti investirati iz centra, jer su federaciji nedostajali, pre svega poreski, ali i politički instrumenti za to.

Ključno je, međutim, bilo odustajanje od demokratizacije, do čega je došlo kako bi se očuvala stabilnost, koja se postigla povratkom autoritarizmu i preraspodelom nacionalnih nadležnosti. Rasprava slična onoj koja je vođena u prvoj Jugoslaviji, a pre svega posle teritorijalne reorganizacije iz 1939, je obnovljena. Ovaj zaokret je i odredio političke sporove i rešenja koji će konačno dovesti do raspada zemlje.

Kako je funkcionisao sistem koji je nastao zaustavljanjem privredne reforme? Sedamdesetih godina je monetarna politika uglavnom korišćena kako bi se obezbedilo da privreda posluje s negativnom realnom kamatnom stopom. Ovo je ključna makroekonomska činjenica. Kako je federalna vlada imala veoma ograničena ovlašćenja u sferi fiskalne politike, monetarna je politika bila najvažnije sredstvo privredne politike. Detalji nisu od najvećeg značaja; dovoljno je ukazati da su kamatne stope bile niže od stope inflacije u uslovima praktično fiksnog kursa. Ovo je imalo za posledicu povećanje ulaganja i potrošnje, koji su finansirani zaduživanjem u inostranstvu i rastom uvoza. Kako je sedamdesetih godina novac bio jeftin u čitavom svetu, ova privredna politika nije bila u neskladu sa onim što se događalo ne samo u razvijenijim zemljama sveta, već i u nekim socijalističkim zemljama. Jugoslavija je verovatno prošla bolje, jer su njeni strani dugovi bili ne malim delom usmereni na ulaganja, dok su u drugim socijalističkim zemljama, recimo u Sovjetskom Savezu, bili usmereni na potrošnju (uvoz žitarica, recimo). Svejedno, nastala je velika neravnoteža u trgovinskom bilansu, dok su strani dugovi rasli. Do privrednog sloma s početka osamdesetih godina prošloga veka.

Privredni sistem koji je nastao sredinom šezdesetih godina trebalo je da poveća efikasnost ulaganja i da podstakne konkurentnost na stranim tržištima. Skup reformskih mera se ne razlikuje previše od onih koje su preduzele zemlje u vreme napuštanja socijalizma krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Ujednačen je režim kursa, centralna je banka osposobljena da vodi računa o inflaciji, a fiskalni je sistem trebalo da obezbedi održivost javnim finansijama. Konačno, osnovane su komercijalne banke, koje su uzimale depozite u stranom novcu i postepeno su postale osposobljene da se zadužuju u inostranstvu i finansiraju ulaganja domaćih preduzeća. Neposredno strano ulaganje nije bilo moguće, kao uostalom ni privatno domaće ulaganje, što su bili nedostaci koje je trebalo naknadno otkloniti. Sistem, onako kako je uspostavljen, bio je osposobljen i za recikliranje stranih sredstava i za monetarno subvencionisanje privrede, čemu je i poslužio kad je došlo do odustajanja od daljih reformi. Tako da je sistem koji je uspostavljen sa ciljem povećanja efikanosti privrede, upotrebljen za održanje samoupravnih preduzeća, nacionalnih budžeta i za kupovanje stabilnosti povećanjem potrošnje.

Sedamdesete godine su period kad je taj sistem dao te poželjne rezultate. U mnogim istraživanjima, ovaj se period, kao i kratki period vlade Anta Markovića 1990, vidi kao zlatno doba zajedničke zemlje. Dinar je bio jak, uvozna je roba bila dostupna, ulaganjima su podizani kapaciteti, a donekle obnovljena ili izgrađena infrastruktura. Određeni doprinos su dale i doznake iz inostranstva, jer je šezdesetih godina veliki broj ljudi emigrirao u Nemačku i druge zemlje koje su imale brži rast nego što su imale raspoložive radne snage. Nastao je makroekonomski sistem koji se u određenim elementima zadržao u najvećoj meri u Srbiji do krize iz 2008-2009.

Spoljna trgovina

U prvoj Jugoslaviji, koliko se može zaključiti iz podataka Narodne banke, trgovinski bilans je bio uglavnom uravnotežen. Takođe, privreda je bilo dosta zatvorena, mereno po odnosu uvoza i izvoza i domaćeg proizvoda. Reč je o nekih desetak postotaka, odnosno dvadesetak, ako se uzme u obrzir ukupna spoljna razmena. Jednim delom je to bilo posledica privrednih kretanja odmah posle Prvog svetskog rata, kad je inflacija bila problem u velikom delu Evrope, a potom je došla Velika kriza kad je spoljna trgovina smanjena svuda. No, država je u kasnijem periodu težila da koristi mere zaštite, što je takođe ograničavalo kako uvoz, tako i izvoz, jer je povremeno zabranjivan izvoz poljorivrednih proizvoda, koji su bili najvažniji izvozni proizvodi.

U drugoj Jugoslaviji, spoljno finansiranje je igralo značajnu ulogu, zbog čega je uvoz uglavnom bio veći od izvoza. No, trgovinski deficit počinje da biva značajan tek posle privredne reforme iz šezdesetih godina, a pogotovo posle političke stabilizacije početkom sedamdesetih godina. Osim politike kursa (relativno stabilan) i cena (ubrzna inflacija), značajan uticaj su imale rastuće doznake iz inostranstva. Takođe, u drugoj polovini sedamdesetih godina pogotovo, zaduživanje u inostranstvu. Tako da je krajem sedamdesetih godina, pokrivenost uvoza robe izvozom bila oko 50 posto. Bilans usluga je bio pozitivan, zbog prihoda od tranzita, a i rastućeg turizma, tako da je, kad se uzmu u obzir doznake zaposlenih u inostranstvu, tekući račun bilansa plaćanja bio u znatno manjem deficitu. Ova karakteristika će ostati manje više u većini novonastalih država, bar do krize iz 2008-2009.

Tabela 5
Trgovinski tokovi u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji1

Plasman na lokalnom tržištu, u % BDP

Plasman u druge regije, u % BDP

Izvoz, u % BDP

Beleška: - 1) Sadržani i krajnji i međuproizvodi.

Izvor: OECD.

Tabela 5 sadrži podatke o unutrašnjoj trgovini i o spoljnoj trgovini. Kao što se vidi, unutrašnje tržište je svakako bilo daleko važnije od spoljnog, opet karakteristika koja će opstati i posle raspada, mada ne u Sloveniji, a sada se stvari menjaju pod uticajem krize. Uticaj krize na spoljnu trgovinu je vidljiv i u tabeli 5.

Tabela 6
Trgovina u Jugoistočnoj Evropi (1980-1985)

Beleške: 1) Zapadna Nemačka. – 2) JIE-1 (Jugoistočna Evropa - 1) Uključuje Bugarsku, Mađarsku, Rumuniju i Jugoslaviju. – 3) JIE-2 (Jugoistočna Evropa - 2) Uključuje JIE-1 sa Grčkom i Turskom.

Izvor: Bečki institut za međunarodne ekonomske studije

Odmah posle izbijanja krize početkom osamdesetih godina, izvoz je iskazao značajan rast u odnosu na BDP. Takođe, gotovo tokom čitave te decenije trgovinski bilans je bio mnogo uravnoteženiji nego u prethodnoj deceniji. Slika se poboljšava kad se doda izvoz usluga, koji je postao veoma značajan razvojem turizma. Uopšteno govoreći, ako se uzme ukupna spoljna razmena, Jugoslavija je u periodu posle privredne reforme bila značajno otvorenija nego što je bila većina zemalja naslednica posle raspada, a pre krize iz 2008-2009.

Tabela 7
Trgovina u Jugoistočnoj Evropi (1990.)

Beleške: 1) Uključujući i Zapadnu i Istočnu Nemačku. – 2) JIE-1 (Jugoistočna Evropa - 1) Uključuje Bugarsku, Mađarsku, Rumuniju i Jugoslaviju. – 3) JIE-2 (Jugoistočna Evropa - 2) Uključuje JIE-1 sa Grčkom i Turskom.

Izvor: Bečki institut za međunarodne ekonomske studije

Zanimljivo je videti i promenu u trgovinskim partnerima tokom krize iz osamdesetih godina. Tabela 6 i 7 sadrže neke uporedne podatke. U drugoj polovini osamdesetih godina je došlo do značajnog povećanja izvoza u Nemačku i Italiju, koje će postati najvažniji trgovački partneri novonastalim državama, takođe. Uvoz je, pak, već od ranije bio značajan iz ovih dveju zemalja. U svakom slučaju, Jugoslavija je postajala mnogo otvorenija privreda u periodu posle privredne reforme.

Izgubljena decenija

Osamdesete godine su od odlučujućeg značaja, ne samo za Jugoslaviju već i za evropski sacijalistički svet u celini. Ukoliko se pogledaju Slika 1 i 2 vidi se da je reč o deceniji u kojoj je privreda stagnirala. Iz Tabela 3 i 4 se vidi da su neke republike prošle bolje, a neke gore, posebno kad je reč o zaposlenosti. No, kad je reč o privrednom rastu, praktično da i nema neke razlike među regionima. Slično je i sa drugim socijalističkim zemljama, mada su razlozi različiti. U nekima su problem bili visoki strani dugovi, kao u Jugoslaviji, u drugima pak, pad cena nafte i drugih sirovina.

Jugoslavija je praktično bankrotirala 1981-1982: više nije bila sposobna da vraća strane dugove. Razlog je bio taj što je promenjena monetarna politika u Sjedinjenim Državama Amerike i došlo je do naglog skoka kamatnih stopa. Budući da je u tom času spoljnotrgovinski deficit Jugoslavije bio veoma veliki, dalje finansiranje uvoza zaduživanjem nije bilo održivo, pa je postalo neophodno da se koriguju uvoz i izvoz. Uz to, bilo je potrebno obezbediti refinansiranje postojećih dugova po znatno višim i, sa stanovišta trgovinskih mogućnosti zemlje, neodrživim kamatnim stopama. Smanjenje spoljnotrgovinskog deficita je zahtevalo značajnu korekciju kursa dinara, dok je finansiranje duga zahtevalo da se nađu novi izvori sredstava. Zemlja, međutim, nije mogla da se prilagodi dovoljno brzo i zapravo nije nikako uspela da se valjano prilagodi sve do pred sam raspad. Zašto?

Razlog je bio sistemske prirode. Tri su ključne karkteristike koje je potrebno imati u vidu.

Prva jeste spor oko kursa. Devalvacija bi preraspodelila troškove među republikama. Posebno je bilo osetljivo pitanje deviznih zarada u turizmu. Izvozni sektori, a posebno truizam, bi svakako imali korist od devalvacije, dok bi prodavci na domaćem tržištu prošli gore. Mehanizama kompenzacije nije bilo, pre svega zato što je u međuvremenu značajno izmenjen fiskalni sitstem tako što federalni budžet nije više imao potrebna sredstva da kompenzira one koji prolaze gore iz prihoda ostvarenih oporezivanjem onih koji prolaze bolje. Centralna banka je koristila devizni kurs i selektivno kreditiranje da to nadoknadi, ali to je samo povećavalo sporove, jer su uslovi bili nejednaki u stvari u kojoj bi morali biti jednaki. I zapravo, centralna je banka gomilala obaveze koji su lako mogli da se pretvore u gubitke i tako u fiskalni trošak republika i pokrajina.

Druga karakteristika je očekivanje da će kredit vredeti manje kad dođe na naplatu, jer će mu se pripisivati negativna kamata. U uslovima gubitka vrednosti kursa bilo je potrebno da inflacija ne nadoknadi korekciju nominalnog kursa. Ovo bi, međutim, zahtevalo značajnu promenu u ponašanju preduzeća, koja pak, nisu pokazivala sklonost da se odreknu implicitne subvencije preko ubrzane inflacije. Tako da je čitava decenija protekla u gubitku vrednosti kursa i paralelnom ubrzanju inflacije. Korekcija trgovinskog deficita je više bila posledica nemogućnosti njegovog finansiranja, a manje je na to uticala politika kursa i monetarna politika.

Treća krakteristika jeste, verovatno najvažnija. Kao posledica socijalnog i nacionalnog otpora privrednoj reformi, nije se moglo posegnuti za prodajom imovine kao sredstvom finansiranja stranih dugova. Na početku krize 1981-1982, strani dugovi nisu bili veći od najviše trećine vrednosti jugoslovenskog ukupnog proizvoda. Kamatne obaveze nisu bile male, ali svakako nisu prelazile nekoliko procenata domaćeg proizvoda. Ti su se dugovi relativno lako mogli pretvoriti u ulog stranaca da su preduzeća mogla da izdaju akcije, kako bi obezbedila potrebno finansiranje. Ovo je bilo teško izvodivo, kako zbog vlasničkog sistema koji je sprečavao prodaju imovine, pogotovo strancima, ali i privatnim licima uopšte, a takođe i zato što bi moglo da vodi prelivanju obaveza i dobiti preko republičkih i pokrajinskih granica, što je bilo politički veoma teško izvodivo. Tek je 1988, došlo do sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom o solidarnoj odgovornosti za strane dugove zemlje.

Ove prepreke relativno brzom rešavanju problema stranih dugova dovele su do toga da je bilo veoma teško pokrenuti privrednu proizvodnju u poboljšanim makroekonomskim uslovima, zbog čega je privreda stagnirala čitavu deceniju uz stalno ubrzavanje inflacije i rast broja nezaposlenih. Tek je krajem 1989, vlada Ante Markovića krenula u promene tih sistemskih karakteristika, što je imalo za ishod povoljna privredna kretanja 1990, ali i ponovnu privrednu krizu krajem te godine i raspad zemlje 1991.

Tokom čitavih tih desetak godina, zagovornici liberalnih privrednih rešenja i demokratske političke legitimnosti nisu mogli da pridobiju javnost za potrebne promene, dok je rastao uticaj nacionalista koji su konačno prevladali u Srbiji, posle čega je raspad zemlje bio neminovan. Razvijenije republike su neprestano isticale nepravičnost fiskalnog sistema, kojim su se navodno, prelivala sredstva manje razvijenim područjima, dok je u Srbiji prevladao interes za ponovnim teritorijalnim razgraničenjem, po etničkim osnovama. Dok su fiskalni problemi bili rešivi, teritorijalni su, naravno, značili kraj države.

Slom i nazadovanje

Praktično od samog nastanka države raspodela koristi i troškova između njenih sastavnih delova je bila ključni predmet rasprave i sporenja. Ustavni okvir nije bio prihvaćen od pojedinih nacionalnih zajednica, a sporna je bila i lokalna kontrola teritorija. U privrednom smislu, fiskalni sistem je bio smatran nepravičnim praktično, od svih. Na kraju se zemlja raspala zbog spora oko toga ko koliko plaća u zajedničku kasu. To je, naravno, bila samo racionalizacija. Ali je taj spor trebalo svakako očekivati, budući da je smanjenje fiskalnih nadležnosti federalne vlasti bio ključni zahtev u periodu od 1968, do samog raspada. Najpre je, dakle, došlo do fiskalne devolucije, koja je bila gotovo potpuna, da bi se posebno spornim smatrao Fond za nerazvijene, koji je praktički, bio jedino preostalo fiskalno sredstvo preraspodele sredstava, a konačno je sporna postala i centralna banka, koja je intervenisala selektivnim kreditima, što je svakako imalo različite regionalne posledice.

U čemu je posebno bio problem sa centralnom bankom i sa bankarskim sistemom uopšte? U periodu prilagođavanja na krizu stranog duga osamdesetih godina, finansijska je slika promenjena tako što su razvijene republike imale trgovinski suficit u razmeni sa manje razvijenim republikama i pokrajinom Kosovo; što će reći, zemlja se podelila na republike kreditore i one koje su bili dužnici. Posebno je porastao finansijski značaj Slovenije. Jednim delom to je bila posledica postojanja Fonda za nerazvijene, mada su upravo razvijenije republike, pre svih Hrvatska i Slovenija, težile da ga ukinu. Međutim, u meri u kojoj je zaista novac išao iz, recimo, Slovenije u Makedoniju, njega je sledila i roba. Tako da su republike koje su uplaćivale više novca u Fond za nerazvijene nego što se on njima vraćao, te su republike u većoj meri i prodavale svoju robu manje razvijenim republikama i pokrajini Kosovo. To je prosto unutrašnji bilans plaćanja. Ta se unutrašnja trgovina finansirala kreditima razvijenijih republika, zbog čega su one postale zemlje kreditori, a manje razvijena područja su postala dužnici. Usled te finansijske asimetrije, mere koje bi na jedan ili drugi način pomogle sanaciju finansijskog stanja dužnicima, nisu bile prihvatljive republikama kreditorima. A, ako bi se promenio odnos snaga u federalnoj vlasti, to bi moglo da postane izvodivo.

U tom kontekstu, rast nacionalizma u Srbiji je bio posebno zabrinjavajući. Motivi srpskih nacionalista nisu bili ni privredni niti prevashodno finansijski (mimo ličnih interesa, naravno), već se, pre svega težilo promeni odnosa snaga u federaciji sa ciljem revizije postojećeg ustava i uz eventualne teritorijalne korekcije. I zapravo, srpski je nacionalistički pokret bio kombinacija antiliberlanih socijalnih zahteva iz 1968, i nacionalističkih teritorijalnih zahteva, pre svega prema pokrajijana, a implicitno i prema ostalim srpskim krajevima. Ovi politički ciljevi su doveli do raspada zemlje, koja, međutim, nije valjano privredno funkcionisala, a potrebna reforma nije bila u skladu ni sa čijim nacionalističkim interesima.

Troškovi raspada

Devedesete godine su bile privredno veoma rđave za sve države nastale iz Jugoslavije, osim Slovenije. Došlo je do prekida trgovačkih veza, osim onih unutar krnje Jugoslavije i između Bosne i Hercegovine i susednim Srbijom i Hrvatskom, ali ta je razmena bila znatno manja nego pre raspada i rata. Tabela 3 pokazuje razliku u dohotku po glavi stanovnika u odnosu na onaj koji bi bio ostvaren da je sačuvan dugoročni odnos sa slovenačkom privredom. Tako da je devedesetih godina došlo do velikog zaostajanja svih drugih jugoslovenskih zemalja u odnosu na Sloveniju i takođe, u odnosu na ostale zemlje Evrope. Iz Slike 2 se vidi da je praktično u svim jugoslovenskim državama nivo dohotka po glavi stanovnika na početku druge decenije XXI veka bio na nivou s kraja sedamdesetih ili osamdesetih godina (budući da su osamdesete označene stagnacijom). Drugačije rečeno, zemlje su izgubile bar tri decenije razvoja. Ako se uzme u obzir činjenica da veće zemlje – Hrvatska, Srbija, Bosna i Hercegovina – nisu ostvarile neki primetan rast u periodu od 2008, do sada, može se govoriti o četiri decenije zaostajanja. Samo je Slovenija imala pozitivan rast, mada je po određenim pokazateljima sada udaljenija od razvijenih zemalja Evrope, nego što je bila krajem sedamdesetih ili krajem osamdesetih godina.

Sve u svemu, teško je govoriti o privrednim koristima napuštanja Jugoslavije. Uz to, ako se upoređuju poreski tereti, pogotovo s obzirom na to šta se tim izdacima dobija, i ako se stave po strani izdaci za odbranu koji su u drugoj Jugoslaviji bili veliki, a sada su znatno smanjeni, teško je govoriti o tome da su nove države manji teret poreskim obveznicima i privredi. Nije u neskladu sa logikom i činjenicama da manje države koštaju poreske obveznike više (sa izuzetkom mikro država, gde se samo Crna Gora može svrstati), naprosto iz razloga ekonomije obima.

Na kraju, kada je reč o demokratizaciji i o liberalizaciji, nove su države, sa izuzetkom Slovenije, zatvorenije od Jugoslavije, ili se bar to tek u skorije vreme menja. Demokratizacija je nezavršena, a jedan broj država se nalazi u ustavnom provizorijumu. Slovenija i Hrvatska su se učlanile u Evrospku uniju, što stabilizuje privredne i poltiičke odnose, ali ostatak bivše Jugoslavije nije dospeo do trajne stabilizacije demokratskog sistema odlučivanja.

Reginalna saradanja

Po završetku rata u Bosni i Hercegovini i pogotovo, posle rata na Kosovu, međunarodna zajednica, a posebno SAD i Evropska unija, su formulisale politiku regionalne saradnje sa ciljem da povećana privredna povezanost dovede do političke stabilizacije i normalizacije. Naročito je Evropska unija uložila trud da mobiliše interes za regionalnom saradnjom posebno između jugoslovenskih država. Verovatno najvažniji takav regionalni projekat jeste regionalna zona slobodne trgovine, ili CEFTA. Do stvaranja je došlo 2006. godine, pošto su bilaterlani sporazumi o slobodnoj trgovini prerasli u regionali sporazum. Evropska unija dodatno podupire ovaj projekat time što je najpre uklonila carinske barijere uvozu iz jugoslovenskih zemalja, a potom je sa njima sklopila Sporazume o stabilizaciji i pridruživanju koji bi trebalo da dovedu do učlanjenja u Evropsku uniju. Sa CEFTOM i slobodnom trgovinom sa Evropskom unijom, liberalizacija je konačno prevladala jugoslovenskim državama.

Koji je eventualno njen doprinos privrednom razvoju? Ovo je posebno zanimljvo, jer kriza koja je zahvatila jugoslovenske države od 2008, ima dosta sličnosti sa krizom s početka osamdesetih godina prošloga veka. Kao što period koji je prethodio krizi ima dosta sličnosti sa onim iz sedamdesetih godina. Tako da se mogu uporediti ova dva različita krizna perioda i njihove posledice.

Razvoj posle 2000, koji predstavlja neku vrstu novog početka za čitavu regiju, jer sa političke scene odlaze Franjo Tuđman i Slobodan Milošević, ima iste karakteristike neravnotežnog napretka, kao i onaj iz sedamdesetih godina prošloga veka. Trgovinski deficiti su povećani, strani dugovi su narasli, nezaposlenost nije svedena na prihvatljivu meru. Ovo poslednje je zanimljivo i zbog toga što mnoga objašnjenja rasta nezaposlenosti u Jugoslaviji posle privredne reforme, sada mogu da se drugačije razumeju.

Onovremena objašnjenja su rast nazaposlenosti pripisivala institucionalnim faktorima, među kojima posebno samoupravljanjem. Naime, zaposleni kao vlasnici imaju interes da povećaju ulaganja i da ne povećavaju broj zaposlenih, jer na taj način povećavaju svoje prihode, koji osim plate sadrže i udeo u profitu preduzeća. To bi trebalo da objasni rast kapitala u odnosu na rad i ograničenu pokretljivost radne snage. No, kad se pogleda razvoj u većini evropskih postsociajlističkih zemalja, dakle u evropskim zemljama u tranziciji, vidi se da je sklonost da se privredni rast temelji na rastu produktivnosti, a ne na rastu zaposlenosti, prisutna svuda. To ima smisla ukoliko je reč o razvoju koji se finansira stranim sredstvima, kao što je u velikoj meri bio slučaj u Jugoslaviji posle privredne reforme. Jer će se ulagati u najproduktivniju tehnologiju, zbog čega će zapsolenost rasti sporije. Posebno, ukoliko je reč o tome da se zaposleni u državnom sektoru prekvalifikuju za rad u novim industrijskim ili uslužnim preduzećima. Tako da u tranziciji, a to je u začetku bila privredna reforma, produktivnost dominira zaposlnošću. To se dogodilo u velikoj meri i u jugoslovenskim državama u prvoj deceniji XXI veka. Rast je uglavnom bio zasnovan na produktivnosti, dok je zaposlenost čak težila da se smanjuje.

Problem nije dakle, bio u tome, već u sektorima u koja su išla ulaganja. Jugoslavija je sedamdesetih godina ulagala u industriju, ali ne mali deo stranog duga je išao u potrošnju. Uz to, efikasnost je bila problematična zbog subvencionisanja negativnom kamatnom stopom. Za razliku od toga, većina jugoslovenskih država je iskoristila period niskih kamatnih stopa posle 2000, za ulaganja u usluge, uglavnom, sa izuzetkom Hrvatske i Crne Gore, koje nisu izvozne. Tako da je strani dug u najvećoj meri otišao u proizvodnju nerazmenljivih usluga i u potrošnju. Na taj način su sve jugoslovenske zemlje dočekale finansijsku krizu 2008. godine sa visokim stranim dugovima. Kao i početkom osamdesetih godina, njihovo refinansiranje je bilo otežano, ne toliko zbog povećanja troškova, već, pre svega zbog potrebe stranih kreditora da sami dovedu u red sopstvene finansije. Tako da se čitava regija našla u situaciji sličnoj onoj iz osamdesetih godina, sa tom razlikom što je preostalo malo imovine čijom bi prodajom bilo moguće pokriti dugove. Usle čega je bilo potrebno korigovati kurs, tamo gde je bio precenjen, ili smanjiti potrošnju, smanjenjem zaposlenosti ako nikako drukčije, kako bi se uravnotežio tekući račun bilansa plaćanja većim izvozom i manjim uvozom. To je proces koji se odvija već gotovo čitavu deceniju u jugoslovenskim državama, što je vremenski posmatrano slično kao i osamdesetih godina.

Ovde je važno samo videti koja je uloga liberalnijeg trgovinskog okvira u odnosu na onaj iz osamdesetih godina. Postojanje regionalne zone slobodne trgovine je svakako pomoglo, jer je očuvan nivo trgovine nasleđen iz perioda pre 2008. godine. No, ono što je imalo značajno veči uticaj jeste pristup tržištu Evropske unije. U periodu od 2008, do 2016, sve jugoslovenske zemlje su povećale izvoz od 30 do 60 posto, uz stagnaciju uvoza na nivou bliskom onom iz 2008. Prednost aktuelne liberalizacije u odnosu na otpor istoj, osamdesetih godina je svakako uticao na prilagođavanje na krizu. Iako je ključni problem, spoljnotrgovinski defict i strani dug, isti.

Nije na odmet, međutim, ukazati da je Evropska unija svejedno, sve nepopularnija, da je naconalizam u usponu i da je do regionalne saradnje došlo ne kao posledice politike jugoslovenskih država, nego njima uprkos.

Zaključak

Jugoslavija nije uspela sa liberalizacijom i demokratizacijom, ali nije bila prepreka tome, jer ni novonastale zemlje posle njenog raspada ne pokazuju trajnu sklonost ni liberalnim merama, niti održivoj demokratiji, a ne pokazuju ni sklonost ka regionalnoj saradnji. Okolnosti su, međutim, promenjene, zbog čega nacionalističke i autoritarne snage nisu još prevladale kao što jesu kada su razgradili zajedničku državu. Privredni troškovi neliberalnih i nacionalističkih politika su trajna zaostalost zbog neodrživosti modernizujućeg razvoja.

Literatura

Bićanić, R, Ekonomska podloga hrvatskog pitanja. Zagreb 2004 (prvo izdanje 1933).

Gligorov, V, Why Do Countries Break Up? The Case of Yugoslavia. Uppsala, 1994.

Gligorov, V, „Elusive Development in the Balkans: research Findings“ wiiw Policy Notes and Reports 2016.

Lampe, J. R, Zugoslavia as History. Cambridge Universitz Press, 1996.

Palairet, M, Balkan Economies c. 1980-1914: Evolution without Development. Cambridge University Press, 1997.