Temeljna anamneza srpskog nacionalizma

Predgovor knjige Skender Latifi, Ashtu ka qenë: Bisedë me Latinka Peroviq, historiane, politikane dhe intelektuale serbe, Qendra Multimedija, Priština 2021 (Tako je bilo : Razgovor sa Latinskom Perović)

25. mart 2021.

„Tako je bilo” je knjiga razgovora Skendera Ljatifija sa srpskom istoričarkom i političarkom Latinkom Perović (1933). L. Perović je izuzetna ličnost u političkom i intelektualnom i publicističkom životu Srbije. Objavila je veliki broj značajnih dela o društvenoj i političkoj istoriji Srbije i regiona, a odlikuju je inteligentni i iskreni komentari u vezi sa aktuelnim dešavanjima u regionu.

U dijalogu sa Latinkom Perović Skender Ljatifi razmatra glavne teme i teze iz opusa Latinke Perović ne bi li ih približio našem čitalaštvu, pošto njene knjige nisu prevedene na albanski jezik. Objavljivanjem ove knjige albanski istraživači i čitaoci imaju priliku da se iz prve ruke upoznaju sa važnim delom iz korpusa savremene balkanske istoriografije, koji nažalost u našoj sredini nije poznat i o njemu se ne raspravlja ni u stručnim krugovima.

Inače, Latinka Perović je bila istaknuti protagonista srpske i jugoslovenske politike u periodu velikih eksperimenata u bivšoj jugoslovenskoj federaciji. Radi se o kraju šezdesetih i početku sedamdesetih godina XX veka, kada je jugoslovenska federacija nastojala da restruktruiše i transformiše do tada centralistički model federacije, u kojoj su centralne instance bile znatno nadmoćnije od republika koje su bile u njenom sastavu, u jedan decentralizovani model koji je više ličio na konfederaciju: federalne jedinice su suštinski ojačane dok je centralna vlast u mnogim vitalnim aspektima izgubila primat. Štaviše, u ovoj rekonstrukciji Jugoslavije dodatnu vlast u odnosu na centralne organe nisu dobile samo republike nego i dve autonomne pokrajine, Kosovo i Vojvodina, koje su nominalno ostale deo Republike Srbije, ali su realno dobile i status konstituenata federacije sa gotovo istim pravima kao i ostalih šest republika, uključujući i pravo veta u Saveznoj skupštini, kao najvišem zakonodavnom telu države.

No, dve pokrajine nisu imenovane kao republike, čime im je uskraćeno izvorno pravo na samoopredeljenje u vreme raspada jugoslovenske federacije 1991. godine, dok su republike, kao savezne jedinice, po automatizmu postale nezavisne države, osim Crne Gore i Kosova, koje su se drugim procedurama kasnije proglasile nezavisnim državama – Crna Gora 2005, a Kosovo 2008 godine.

Politička karijera Latinke Perović bila je dosta uspešna, posebno u periodu 1968–1972, kada je izabrana za sekretara Saveza komunista Srbije i kada je sa predsednikom SKS Markom Nikezićem bila nosilac pokušaja suštinskog političkog i ekonomskog reformisanja i liberalizacije Srbije. Njena politička karijera prekinuta je 1972. godine nakon što su centralne instance federacije, sa Josip Broz Titom na čelu, preduzele „korektivne” operacije u Srbiji i Hrvatskoj, ocenjujući da su masovni narodni pokret u Hrvatskoj (Maspok), predvodjen Savkom Dapčević i Mikom Tripalom, kao i liberalne politike Marka Nikezića i Latinke Perović u Srbiji, ugrozile jedinstvo i opstanak Jugoslavije.

Zapravo, problem sa rukovodiocima Saveza komunista u dve glavne republike jugoslovenske federacije, Hrvatskoj i Srbiji, bio je u tome što su one ozbiljno shvatili potrebu za reformom političkog i ekonomskog sistema, dok se Tito i stara, partizanska komunistička garda, pošto su bili marginalizovani i počeli da gube vlast, usprotivila promenama. Tito i komunistička garda, kao osnivači AVNOJ-ke federacije, lakše su prihvatali decentralizaciju zemlje, pa i konfederalizaciju Jugoslavije, nego li stvarnu demokratizaciju, koja je vodila do demonopolizacije moći SKJ. Greh lidera Hrvatske i Srbije, kao i Slovenije, koji su ostali nekažnjeni, bio je što su decentralizaciju shvatili kao šansu za demokratizaciju.

Posle odlaska sa vlasti Latinka Perović se više nije aktivno bavila politikom, već se posvećuje proučavanju moderne i savremene srpske političke i intelektualne istorije, objavivši niz kapitalnih dela. Neki od naslova tih obimnih studija su: Od centralizma do federalizma: SKJ o nacionalnom pitanju (Zagreb,1984); Srpski socijalisti XIX veka; u tri toma (Beograd,1985 i 1995); Planirana revolucija: ruski blankizam i jakobinizam (Beograd,1988); Zatvaranje kruga: posledice poremećaja 1971–1972 (Sarajevo,1991); Srpsko-ruske revolucionarne veze: doprinosi istoriji populizma u Srbiji (Beograd,1994); Izmedju anarhije i autokratije: srpsko društvo na prelazima vekova (XIX–XXI vek) (Beograd, 2006); Dominantna i neželjena elita: beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji od XIX do XX veka (Beograd, 2015) itd.

Studije Latinke Perović odlikuje kritički pristup tokovima političkog razvoja Srbijie u tri poslednja veka. Ona nastavlja tradiciju srpske socijalističke misli XIX i XX veka (Svetozar Marković, Dimitrije Tucovičz itd.), otvoreno distancirane od ekspanzionističkih i hegemonističkih politika srpskih elita i Srpske pravoslavne crkve, koje su u svim fazama razvoja vodile do konfrontacije srpske države i srpskog naroda sa svim susedima.

Ovaj kritički pristup srpske političke levice protiv hegemonističkih politika nije uspeo da prevlada u Srbiji, što je za posledicu imalo uzastopne neuspehe Srbije da se nametne kao vodeća država regiona. U tom kontekstu, iako se nije posebno bavila srpsko-albanskim odnosima, treba pomenuti dosledan stav Latinke Perović o pitanju Kosova i u vreme kada se bavila politikom, i u njenim istorijskim studijama.

U ovoj knjizi dijaloga sa Skenderom Ljatifijem postoji jedan fragment koji objašnjava konsekiventnost njenih stavova. Naime, ona na Ljatifijevo pitanje kakav je bio stav srpskih liberala šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka po pitanju rešavanja kosovskog pitanja, odgovara: „Mi smo zapravo bili za to da Kosovo dobije status republike. Čim se završio kongres na kojem smo izabrani na čelo stranke u Srbiji, na Kosovu su izbile demonstracije 1968 g. Marko Nikezić otišao je kod Tita i rekao mu: ’Mi ne podržavamo nikakvu represiju protiv Kosovara, mi smo za to da razgovaramo o svim pitanjima, jer nas niko ne može naterati da se vratimo na kraj 1912. godine. Ne želimo da živimo pod hipotekom naših roditelja’. U to vreme bili smo vrlo prisutni u partijskim poslovima na Kosovu. Bilo je to vreme kada je srpsko stanovništvo počelo da gubi dominaciju, a gubitak te dominacije tumačio se kao ugrožavanje opstanka Srba na Kosovu. Mi smo bili mišljenja da je Ustav sa konfederalnim principima dobar. Kako smo mi liberali Srbije zamišljali jednakost Kosovara najbolje bih ilustrovala sećanjem na jedan dogadjaj. Na kongresu u Kragujevcu 1971. godine Marko Nikezić mi je rekao: ’Zar ne bi bilo dobro da neki albanski intelektualci govore na kongresu, na albanskom?’ S našeg stanovišta to bi bila dobra stvar, ali verujem da je klima u Srbiji bila takva da govor na albanskom jeziku ne bi bio dobro primljen. Dakle, on bi samo predstavljao malu provokaciju u tadašnjoj situaciji. Mi smo verovali u neophodnost emancipacije (srpskog društva – S. Lj.), ali takodje smo znali da postoji diskriminacija i represija nad Albancima, da obi žive u užasnoj zaostalosti.”

Ovaj odlomak verovatno odražava presudnu tačku u ponovnom postavljanju kosovskog pitanja u središte krize albansko-srpskih odnosa, što će takodje biti presudno i za sudbinu jugoslovenske federacije. 1968 godine, kod razmatranja kosovskog pitanja pojavila su se dva suprotstavljena gledišta koja više nisu mogla biti gurnuta na marginu i postala su trajni teret u upravljanju velikom stagnacijom razvoja Kosova u odnosu na druge delove Jugoslavije, što je stvaralo eksplozivnu neravnotežu. Polovični pristupi više nisu funkcionisali: srpska nacionalistička elita, koja je takodje prodrla u Savez komunista, mislila je da će dodatna ulaganja u kulturnu i ekonomsku emancipaciju Albanaca dovesti do neizbežnog odcepljenja Kosova iz Srbije i Jugoslavije.

Maja meseca 1968 g. godine srpski pisac Dobrica Ćosić, koji je imao pretenzije da postane otac nacije i «moralni bič nacionalne savesti, održao je pobunjenički govor na Plenumu Centralnog komiteta SKS, zahtevajući da se Kosovu i Albancima više ne čine ustupci, kao što su ustavni amandmani koji su unapredili položaj Kosova u federaciji. On je otvoreno rekao da je Kosovo za Srbiju praktično izgubljeno i da je tada možda bio poslednji trenutak kada je moguć preokret kako bi Srbija nastavila kontrolu nad Kosovom.

Na tom plenumu Ćosić i njegovi istomišljenici, akademici isključeni su iz Centralnog komiteta SKS, što je bilo stvorilo utisak da se obnavlja jedna od linija razmišljanja srpskih komunista, koji su tradicionalno verovali da je kosovskim Albancima učinjena istorijska nepravda kada je Srbija u balkanskim ratovima i posle Prvog svetskog rata okupirala Kosovo kao područje sa apsolutnom albanskom večinom ne garantujući im ni osnovna demokratska i kulturna prava.

Liberalni stav Marka Nikezića i Latinke Perović, na šta nas podseća Perovićeva, omogućio je da za neko vreme u Srbiji ojača opcija protiv Ćosića, kao što je završen i proces konfederalizacije Jugoslavije donošenjem Ustava iz 1974, iako su srpski liberali smenjeni sa vlasti 1972. godine.

Dok je Tito bio živ – umro je 1980. godine – Ćosićevi protivnici pokušali su da blokiraju afirmaciju novog statusa izuzetno proširene autonomije Kosova, gde vlasti Republike Srbije više nisu imale pravo da se direktno mešaju u unutrašnje stvari Kosova. Posle Titove smrti bilo je pitanje dana i nedelja kada će izbiti nezadovoljstva, pa i kod Albanaca, kojima se nije svidjao kompromis iz 1974. godine. Želeli su da Kosovo i pravno bude sedma republika federacije, dok su Srbi nameravali da ponište Ustav iz 1974. godine, odnosno da se Kosovo vrati u okupirani status.

U intervju Skendera Ljatifija sa Latinkom Perović naći ćete mnogo informacija i razmišljanja o temama koje sam samo nagovestio u ovom predgovoru. Oni mogu da nam pomognu da steknemo realnija zapażanja o poteškoćama procesa koji su se odigrali u medjuvremenu, a koji još uvek drže albansko-srpske odnose u limbu zamrznutog sukoba, gde racionalan pristup i posredovanje svetskih sila još nisu mogli da stvore kritičnu tačku koja može da nas izvuči iz istorijske blokade.

Od osamdesetih godina, kada je započela kosovska kriza, odnosi izmedju Albanaca i Srba toliko su se pogoršali da i u Srbiji i na Kosovu preovladjuje mišljenje o vekovnom neprijateljstvu, kao da je ono praktično hronično i neizlečivo stanje. Smatra se da smo uvek bili i da ćemo uvek biti neprijateljski nastrojeni jedno prema drugim. Ovo mišljenje ide toliko daleko da se veruje da su napori za dijalog i uspostavljanje dobrosusedskih odnosa uzaludni, a to pretpostavlja da smo zapravo u trajnom ratu, gde je trenutna situacija zapravo samo primirje koje može trajati neko vreme, ali da će se jednog dana neminovno početi novi rat, koji će biti fatalan. Lekcije naučene iz trenutne situacije u dva tabora koja propovedaju trajni rat su sledeće: uloga KFOR-a u obezbeđivanju odbrambenog prisustva NATO-a na Kosovu je dobrodošla, ali ova garancija verovatno neće biti trajna, prema tome trebalo bi da se pripremimo za nove bitke i ratove.

Zamišljaju se i predvidjaju različiti katastrofalni scenariji, poput završetka misije KFOR-a i izbijanja novih regionalnih i globalnih ratova.

Ipak, danas nismo u situaciji kakva je bila sedamdesetih godina, kada Republika Kosovo nije mogla biti formalizovana, već je ostavljeno vremenu da se Srbija uveri kako ne može na dużi rok prenebregnuti demografsku stvarnost i emancipaciju kosovskih Albanaca u pravcu samoopredeljenja uz garancije suživota sa kosovskim manjinama, pre svega sa Srbims.

Danas imamo i druge predispozicije: Republika Kosovo i njena nezavisnost medjunarodno je potvrdjena činjenica, tako da što se tiče tog procesa možemo biti mirni. Pritisak je na Srbiji da se pomiri sa stvarnošću.

Latinka Perović jedan je od onih glasova razuma koji ima veliki uticaj u krugovima Druge Srbije i šire, onih glasova koji se racionalno angažuju za dobrosusedske odnose sa svim susedima, a pre svega sa Albancima.