Milivoj Bešlin: Nema genocidnih naroda, ali ima zločinačkih politika i ideologija

"Uvek sam se pitao odakle pervertirano uverenje da se negiranjem ili prikrivanjem zločina skida moralna odgovornost, kada je oslobađanje od stigme za počinjena nedela moguće samo individualizacijom krivice i nedvosmislenim diskontinuitetom sa ideologijom i politikom koje su vodile u zločin"

Edin Omerčić | 22. jul 2020 | historiografija.ba

Edin Omerčić: Prošlo je, evo gotovo mjesec dana od objavljivanja KROKODILove Deklaracije – Odbranimo historiju. Kakve su reakcije struke? Kako je Deklaracija primljena u javnosti? U Hrvatskoj je rasprava nastavljena i među samim potpisnicima Deklaracije, a bilo je i napada desnice! No, to je bilo očekivano?

Milivoj Bešlin: Deklaracija o odbrani istorije je važan korak u dolaženju do samosvesti struke, kritičke istoriografije; važna je zbog promišljanja problema i izazova sa kojima se ona suočava, ali i metoda za njihovo rešavanje i prevazilaženje. Utoliko je Deklaracija jedan istorijski dokument, u budućnosti će biti važan izvor o načinu na koji je jedna ad hoc grupa istoričara iz regiona pokušala da promišlja svoju profesiju, detektuje probleme svoje nauke, da ponudi puteve za njihovo rešavanje, da jasno ukaže kako ona vidi naučnu disciplinu i njene ključne karakteristike, ali i da pošalje vrlo jasnu poruku da ne pristaje na dominantne društvene i ideološke matrice koje ugrožavaju slobodu akademskih istraživanja i samostalnost kritičke istoriografije kao autonomne naučne oblasti. Utoliko je ova Deklaracija ispunila svrhu.

Konkretno, kada je reč o reakciji struke, u Srbiji je potpuna ignorancija, što je važan podatak, jer je i odsustvo reakcije – reakcija. Pretpostavljao sam da će slediti napadi ili ignorisanje. Ipak, kritička struja u savremenoj srpskoj istoriografiji, koja je kritična ne samo u smislu istoriografskog metoda, već i kada je reč o analizi društvene zbilje, zaista je u Srbiji manjinska, subverzivna i prokažena, tako da smo već na margini i kada bi se bavili našom Deklaracijom dali bi nam na značaju koji je efemeran. Evo ide leto, slede sve naše tužne godišnjice i da se još jednom setimo svih zloupotreba istorije, revizionizma i brutalnih falsifikata i zbog čega je ova Deklaracija bila potrebna.

E.O.: Kroz reakcije se ipak nazire nada da se struka može odbraniti, ali je i vidljivo da će se napadi na struku nastaviti. Kako komentirate reakcije javnosti i struke? Bosna i Hercegovina šuti i njeno društvo nastavlja da se raslojava, tektonički se i dalje cijepa po nekim starim rasjedima, a stvaraju se i nove oštre podjele. Kakve su reakcije u Srbiji i Vojvodini?

M.B.: Što se tiče javnih reakcija i rezonance u društvenim zajednicama na koje se ona referira, tu je situacija različita. Najviše je reakcija u Hrvatskoj i to nam govori da je ipak intelektualna i javna debata, kultura dijaloga najrazvijenija u Hrvatskoj. Ali nam to govori i da je ljuta desničarska opozicija ovakvom poimanju istorijske nauke najspremnija na bitku. U Srbiji reakcija gotovo da nije bilo. Jedan krajnje prizeman lični napad na autore Deklaracije od strane opskurnog ultradesničarskog politikologa i sociologa na proruskom propagandnom portalu i ništa drugo od onoga što sam video. Mislim da su naša društva, pre svega srpsko, bosanskohercegovačko i crnogorsko zauzeta brojnim drugim problemima, nestabilnostima, izlivima nasilja i nesigurnosti, da nemaju taj “luksuz” da se bave manje-više sofisticiranim intelektualnim raspavama.

E.O.: U međuvremenu smo imali predizborne skupove, pa zatim i izbore u Srbiji. Isto tako i u Hrvatskoj. U Bosni i Hercegovini su izbori odgođeni zbog pandemije. Imali smo i maleni rat prijetnjama zatvaranjem granicama, ponovnim uvođenjem represivnih mjera… a onda je Beograd eksplodirao. No, posmatrajući beogradske proteste iz pozicije ‘’Tete razapete’’ sa sarajevske Skenderije, čini se da nasilje nije izbilo zbog nevolja s covid-19, već zbog toga što je Srbija izgubila ratove 90-ih?

M.B.: Ako bih hteo da budem ironičan, rekao bih da se nasilje vraća kući, posle tri decenije. Na naplatu dolaze agresivni ratovi protiv suseda, porazi, frustracije, ekonomski slom koji takođe nije objašnjiv bez povratka na rat kao najskuplji poduhvat svake države.
Ako bismo tražili jedinstveni okvir i katalizator za najnoviju eksploziju nezadovoljstva i nasilja u Srbiji, onda je to nesumnjivo ličnost predsednika države Aleksandra Vučića. Svojim potezima, metodama, javnim istupima, naposletku i efektima na društvo njegove vlasti – on je pravi inspirator, iako ne u formalnom smislu, ovih demonstracija. Zbog toga su ideološke rasprave među protestantima gurnute u drugi plan i ljude ujedinjuje odnos prema Vučiću lično. To naravno nije dobro i to je najkraći put u banalizaciju protesta i slom, ali činjenica je da je sam Vučić do krajnjih granica polarizovao srpsko društvo upravo na pitanju svoje ličnosti. To je u skladu sa autoritarnim i populističkim karakteristikama njegove vlasti, ali to je kratkovido i loše i za društvo, a pokazaće se i za njega lično.

E.O.: Kada bi Vaš profesionalni angažman saželi na ključne riječi, one bi bile: liberali, modernizacija, 70-e godine, revizionizam. Kuda danas ide Srbija? Na koji je način promjenjen (mijenjan) odnos Srbije prema Bosni i Hercegovini od kraja 60-ih do danas? Postoji li on uopšte? Ili se tu zapravo radi o odnesu prema Republici Srpskoj? Koliko, zapravo suštinsko nepoznavanje Bosne može biti opasno po Srbiju?

M.B.: Savremeni odnos Srbije prema BiH nije moguće posmatrati izvan političkog diskursa vladajuće nacionalističke ideologije, a to je odbacivanje postojanja države BiH, njeno proglašavanje za nemoguću, nefunkcionalnu, veštačku, privremenu, fiktivnu itd. Ako bih parafrazirao Andrića, rekao bih da je odnos dominantne srpske intelektualne i političke elite prema BiH: Bosna – zemlja koje nema. Naravno, paralelno sa tim ide narativ o proglašenju entiteta za državu i etničko fokusiranje isključivo na onaj deo države BiH koji se vidi kao sastavnica zamišljene, imaginarne, dakle, velike Srbije. I tu nema suštinske razlike između vlasti i opozicije, između provladinih i opozicionih medija. Tek retki pojedinci izlaze iz ovog nesrećnog okvira koji je čvrsto postavila ideologija velikosrpstva.

E.O.: Doktorirali ste na temi vezanoj za djelatnost liberala, bavili ste se Markom Nikezićem. Kakav je bio njihov stav prema pitanju odnosa Srba prema Bosni i Hercegovini?

M.B.: Kada je reč o prošlosti, vi ste u pravu, bavio sam se i odnosom srpskih liberala prema Bosni i Hercegovini. Oni su verovali da srpski narod nalazi vlastiti identitet i punu afirmaciju kako u Jugoslaviji i Srbiji, tako i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, republikama u kojima Srbi žive ravnopravno sa drugim narodima. Upravo zbog toga bi bilo kakva pretenzija Republike Srbije za staranjem o Srbima izvan Srbije bio „čist nacionalizam“, poručivao je često Marko Nikezić. On je u Sarajevu rekao da je BiH federalna država u kojoj zajedno žive Hrvati, Srbi i Muslimani, „ne odričući se svog nacionalnog identiteta i kulture, već naprotiv, potvrđujući ih u punoj slobodi“, što je „osnov jedinstva i stabilnosti Bosne i Hercegovine“. Pozivajući na borbu protiv „nacionalističkih koncepcija i ponašanja“ svako unutar svog naroda, Marko Nikezić je posebno neprihvatljivim smatrao pokušaje uplitanja ili tutorstva nad bosanskim Srbima i Hrvatima od strane Beograda i Zagreba. Srpski liberali su Republiku Srbiju u svojim ustavnim granicama doživljavli kao konačan, a ne privremen okvir, koji će biti prvom prilikom zamenjen novim granicama između jugoslovenskih republika. Umesto imperijalnih težnji i intencije za patronatom nad Srbima izvan Srbije oni su nudili novu paradigmu, verujući da „Srbija treba dublje da porine sama u sebe, da se zabavi sopstvenim razvojem, da na tome mobiliše svoje narasle snage… da se oslobađa pijemontske uloge…“ I kako je govorila Latinka Perović, odbacujući nacionalističke koncepcije, Srbi van Srbije su slobodni i ravnopravni građani, a ne „porobljeni delovi srpskog naroda“. Danas nemate političke opcije u Srbiji koje bi ovako nešto rekle, već je na delu zloupotreba Srba u regionu u cilju destabilizacije susednih država ili kako je govorio pisac i novinar Boro Krivokapić, tretiranje Srba u regionu kao „sudetskih Srba“. Tako je od bosanski, crnogorskih, hrvatskih, kosovskih, do makedonskih Srba.

E.O.: Naravno, u predhodnom pitanju aludiram i na već naporan, monoton i uvijek (na kraju) tragičnu binarnu spregu odnosa Hrvati-Srbi, Hrvatska-Srbija prema kojem ne funkcioniraju samo i jedino političke klase u ove dvije države, već na taj način funkcioniraju i historičari. Zapravo rijetki su oni koji, baveći se pojedinim problemima uspjevaju nadići navedeni okvir. Kako komentirate ovu vrstu problema?

M.B.: Pokušaji da se čitava regionalna dinamika svede na srpsko-hrvatske odnose je vrlo očit refleks nacionalističkih politika i mini imperijalizama u Srbiji i Hrvatskoj. Moram da kažem da sam uvek bežao od te srpsko-hrvatske osovine ili dihotomije u tumačenju regionalnih odnosa, jer mi je odavno jasno šta to znači. To su nacionalističke formule: uvek neki sporazum Beograda i Zagreba, zovite ga “Pašić – Radić”, “Cvetković – Maček” ili “Milošević – Tuđman”, ali će uvek biti na račun BiH. Odbacujući te formule, kao što znate, često boravim i sarađujem sa kolegama i u BiH, Crnoj Gori, mimo Zagreba, Beograda ili Novog Sada. Žao mi je što nisam više prisutan u Skoplju ili Ljubljani, ali očito jezička barijera čini svoje.

E.O.: Kako da komentiramo prešućivanje genocida u Srebrenici? Danas se obilježava 25. godina od genocida u Srebrenici i ulaska Mladićevih trupa u slobodnu zonu. Koliko Srbiju boli briga za Srebrenicom? Koliko se Srbija udaljila od onog otvorenog pisma ‘’Poštedite barem Dubrovnik’’ iz 1991. godine?

M.B.: Pre dvadeset i pet godina, nakon pada Srebrenice, zone pod zaštitom UN, izvršen je masakr nad više od 8.000 muškaraca, dečaka i staraca zbog toga što su bili bošnjačke nacionalnosti. Bio je to vrhunac politike zločina koji je primenjen u ratu u BiH, događaj koji će i Haški tribunal i stalni Međunarodni krivični sud okarakterisati kao genocid – izvan svake razumne sumnje! Ipak, srebrenički genocid nije izolovan događaj ili incident tokom rata u BiH. Zauzimanje Srebrenice i masakr tako širokih razmera bio je tragični kontinuitet i nastavak nacionalističkog ratnog pohoda bosanskih Srba, vojno i materijalno potpomognutih Miloševićevom Srbijom, sa ciljem ovladavanja teritorijom istočne Bosne i Podrinja i progona gotovo celokupnog nesrpskog stanovništva koji je izvršen tokom rata 1992–1995. Taj kontinuitet možemo da vučemo i do dešavanja u Drugom svetskom ratu.

U današnjoj Srbiji, osuđenoj presudom Međunarodnog suda pravde zbog nesprečavanja i nekažnjavanja genocida, umesto u ratu počinjenih masovnih zločina, za dominantne tokove intelektualne i političke elite, predmet osude i moralne diskreditacije su međunarodne institucije koje ne daju da se počinjeni genocid relativizuje ili negira. Navedeni trend je posebno postao izražen posle dolaska preimenovanih radikala na vlast i doživeo svoj vrhunac 2015. u vreme spora oko britanske rezolucije u UN.

Osporavanje sudskih presuda o genocidu u Srebrenici i čitav bestidni napor u vezi sa negiranjem, neraskidivo je povezan sa pokušajima prikrivanja temelja na kojima je stvorena „najvrednija ratna tekovina“, kako je manji bosanskohercegovački entitet determinisao Dobrica Ćosić. Uvek sam se pitao odakle pervertirano uverenje da se negiranjem ili prikrivanjem zločina skida moralna odgovornost, kada je oslobađanje od stigme za počinjena nedela moguće samo individualizacijom krivice i nedvosmislenim diskontinuitetom sa ideologijom i politikom koje su vodile u zločin. Nema genocidnih naroda, ali ima zločinačkih politika i ideologija. Jednu od takvih se pokušava sačuvati bestidnim istorijskim revizionizmom i negacionizmom kada je reč o srebreničkom genocidu.