Latinka Perović

Knjiga koja zaslužuje rasprave

Dragan Jović: Rat i mit. Politika identiteta u suvremenoj Hrvatskoj; Fraktura, Zaprešić 2017, str. 406

Beograd, 23. mart 2018.

Izdavač knjige Rat i mit. Politika identiteta u suvremenoj Hrvatskoj – koju večeras predstavljamo – je „Fraktura“ iz Zaprešića nedaleko Zagreba.

Njen autor je Dejan Jović, profesor političkih znanosti u Zagrebu i gostujući profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Jedinstvena pozicija da izbegne ono što mi je jednom prilikom rekao u Zagrebu: niti zagrebačka intelektualna zajednica poznaje Beograd, niti beogradska – Zagreb. Obe istrajavaju na stereotipima.

Profesor Dejan Jović je poznat beogradskoj akademskoj javnosti. Njegova knjiga Jugoslavija država koja je odumrla objavljena je 2003. godine i u Beogradu, izazvavši polemiku. Njegova najnovija knjiga Rat i mit. Politika identiteta u suvremenoj Hrvatskoj feljtonizirana je u beogradskom dnevniku Danas. Beogradski nedeljnik Novi magazin objavio je intervju sa autorom knjige. Vaše prisustvo na večerašnjoj promociji potvrđuje veliko interesovanje za nju. U napetim političkim odnosima između dve države – i pojava knjige i razgovori o njoj su relaksirajući.

Reč je o knjizi koja zaslužuje rasprave. Ona ima istorijsku i teorijsku razinu, dobar uvid u stara i nova istraživanja u Hrvatskoj, kao i uvid u obimnu inostranu literaturu, prevedenu i neprevedenu. Ali, knjiga je pisana i iz lične perspektive. Jović je od 2004, do 2006. godine bio poseban savetnik ministara inostranih poslova, a od 2010, do 2014. godine glavni analitičar predsednika Hrvatske Ive Josipovića. Pošto se „ogrešio“ o službenu istinu o Domovinskom ratu, bio je prisiljen na ostavku, a predsedniku Josipoviću je i iz akademskih krugova zamereno zbog izostanka sigurnosne provere.

Svesna sam uloge koju večeras imam: učestvujem u predstavljanju višeznačne knjige Rat i mit… Kretaću se, dakle, njenim glavnim linijama tek nagoveštavajući ona njena mesta koja podstiču raspravu.

* * *

U fokusu Jovićeve knjige je Hrvatska u poraću. U vrlo pregnantnom tekstu „Uvod i glavni argument“ postavljena su pitanja i više nego nagovešteni odgovori. Reklo bi se da je u ovom tekstu sažet sadržaj knjige. Međutim, to ne može da zameni čitanje celine koja je, po mome mišljenju, vrlo složena.

Jovićevo ključno pitanje je: zašto Hrvatska koja je u ratu devedesetih godina ostvarila sve svoje ciljeve: stekla nezavisnost, međunarodno priznata, ostvarila teritorijalnu celovitost, postala članica NATO i Evropske unije – 25 godina posle rata, živi u vanrednom stanju? Zašto joj je potreban mit o ratu kao isključivo pravednom i oslobodilačkom, kao „tvoriteljskom“? Jer, paralelno sa idejom o hiljadugodišnjem snu o državi, stvara se mit o Domovinskom ratu kao nultoj tački hrvatske istorije? Zašto je bila potrebna Deklaracija o Domovinskom ratu, kojom je udaren pečat interpretaciji rata? Doneta 2000. godine, kada je na vlasti bila Socijaldemokratska partija, opozicija Hrvatskoj demokratskoj zajednici, Deklaracija je dovela do pomirenja, do jedinstva u nacionalizmu, do „mešanja kostiju“ i „mešanja ideja“. Zašto je postala tako važna, egzistencijalno važna, interpretacija Domovinskog rata? Zašto su dužnosnici savremene Hrvatske insistirali na tome da istoriju Hrvatske mogu pisati samo Hrvati, a za rad na istorijskim izvorima starim više od 30 godina bila potrebna sigurnosna provera istraživača i specijalne državne komisije. Hrvatska, zaključuje Jović, nije postala država liberalne demokratije, već, uz Kosovo, etnički najhomogenija država od svih koje su proizišle iz Jugoslavije. Homogenija i od Slovenije. Na delu je etnototalitarizam, termin koji Jović uvodi umesto banalnog termina etnonacionalizam. Zašto je interpretacija Domovinskog rata postala uslovom za održanje tekovina ostvarenih u ratu devedesetih godina?

Poljski filozof Lešek Kolakovski u svom delu Prisutnost mita, koje je na srpski jezik prevedeno 1989. godine, kaže:

„U trajnosti mitova i inerciji konzervativizma uvek postoji izvestan razlog koji treba otkriti“.

Ako sam dobro razumela Dejana Jovića, on upravo to pokušava dekonstruišući mit o Domovinskom ratu. Moram da napomenem da ta potreba ne važi samo za Hrvatsku. Na njenom tragu su dve važne knjige nastale u Beogradu: Boj na Kosovu Ivana Čolovića i Teški teret prošlosti Milana Subotića, nažalost još uvek samo u elektronskoj verziji, o slučaju Poljske.

Uz neizbežan rizik, koji nosi predstavljanje svake knjige, pa i ovo moje, knjige Rat i mit. Politika identiteta u suvremenoj Hrvatskoj, pokušaću da ocrtam njene glavne linije. To jest: da formulišem ono što mi se u njoj kao pojava u postjugoslovenskim zemljama čini da je opšte, a šta posebno, hrvatsko.

* * *

Spoljni činioci nisu, po Dejanu Joviću, bili odlučujući za raspad Jugoslavije i ratove devedesetih godina prošlog veka. Ako se ne varam, mislim da on čak reč zavera i ne pominje. Ali ni ratovi nisu zamislivi bez promene međunarodnog okvira i nestanka paradigme o nepovredivosti granica koje je ustanovila Helsinška povelja 1975. godine. Ujedinjenje Nemačke bilo je onaj događaj koji je izazvao tektonski poremećaj ne samo u Evropi nego i u svetu. Široko su otvorena vrata reviziji Drugog svetskog rata: njegova je interpretacija postala pravo bojno polje. Ali, recepcija tog događaja bila je različita. Na Zapadu, u srcu Evrope, kako kaže Dejan Jović, odgovor je bio – integracije; na jugoistoku: stvaranje nacionalnih država. Tu se nije dogodila 1989, već 1990. i 1991. Vraćamo se u XIX vek, pisali su ideolozi srpskog nacionalizma. Ratovaćemo sa Hrvatima, Muslimanima i Albancima. Baš kako je i bilo.

Tranzicija u Jugoslaviji imala je, uz tri opšta elementa (ideološki, politički, ekonomski) i dva posebna: iz mira u rat, iz rata u mir. Jović ističe moguće ishode tranzicije. Od nje se može odustati (Arapsko proleće), krenuti u regresiju (neke azijske zemlje Sovjetskog Saveza, gde su predstavnike sovjetske nomenklature zamenile dinastije – to je kod nas istraživao i objavio odlične knjige Boris Varga); zatim prividna tranzicija (zemlje Višegradske grupe i bivše Jugoslavije) sa prihvatanjem zapadnoevropskog zakonodavstva koje ne prodire u društveni supstrat, lepi se spolja i izaziva frustraciju. U svim tim zemljama stvara se politička klasa koja svoje posebne interese nameće kao narodne: nacionalizam joj služi kao ideologija, rat kao sredstvo. Jović se razložno pita da li većina igde preferira liberalnu demokratiju i liberalne lidere? On upozorava na tradiciju autokratije i opoziciju koja menja aktuelnog autokratu da bi se, u ne-promenjenom socijalnom i ekonomskom kontekstu, ponovo javio autokrata. Tako se kretanje vrti u začaranom krugu. Dodala bih tome i matricu neponavljanja zapadnoevropskog puta, to jest odbacivanja kapitalizma i liberalizma. I shvatanja komunizma kao aberacije, a ne kao razdoblja jedinstvenog istorijskog procesa u kome je permanentno osujećivana alternativa. Posle 1989. godine, posle promene statusa quo, i do tada vladajuće paradigme, u alternativu je trebalo „uskočiti“. Ali, kako? To pitanje je u Srbiji postavljao i na njega tražio odgovor, Zoran Đinđić.

Jović najveću pažnju posvećuje unutrašnjim razlozima raspada Jugoslavije. I mene vlastita istraživanja, a i lično iskustvo, uveravaju da se Jugoslavija iznutra raspala. Za Jovića su raspad Jugoslavije i rat devedesetih godina dve teme. Ali do rata je ipak došlo. Jugoslavija nije jednostavno „odumrla“. Na neki način, rat se i dalje vodi, samo drugim sredstvima. I ne samo u Hrvatskoj i samo iz Hrvatske. Proklamuje se pomirenje, a na delu je nepoverenje. A, nepoverenje je, kako je govorio srpski istoričar iz Bosne i Hercegovine, Milorad Ekmečić, gore od rata. Zašto?

Tačno je da do rata nije dovela „vekovna mržnja“ između Srba i Hrvata. Ali, i da je odnos između ova dva naroda bio odlučujući i za prvu i za drugu Jugoslaviju. Kroz celu svoju istoriju, Jugoslavija je tražila formulu održivosti. Srbi i Hrvati, to jest njihove intelektualne i političke elite, formulisale su dva različita shvatanja države: centralistička i unitarna i – složena, to jest federalna i konfederalna. Bilo je pokušaja sporazuma, ali su oni, kao u slučaju Krfske deklaracije iznevereni, ili su, kao 1939. godine došli prekasno, pa i tada uz otpor.

Tek 2011. godine u Beogradu su objavljeni svi projekti prvog ustava jugoslovenske države. Pisali su ih: političke partije, društvene grupe, pojedinci. Među njima nema nijednog u kome je dovođena u pitanje jugoslovenska država, ali je mnogo onih, i sa srpske strane, koji su preferirali složenu državu, federaciju ili konfederaciju. To se ponovilo i sedamdesetih godina XX veka. Prvi put o mogućnosti građanskog rata u socijalističkoj Jugoslaviji govorilo se u vreme rada na ustavnim amandmanima 1971. godine koji su bili osnov za Ustav 1974. godine. Bila sam iznenađena da veoma akribični Dejan Jović o tome gotovo ne govori. Srbija je u tim raspravama, i internim i javnim, bila na jednoj strani, sve ostale republike na drugoj. Ustav iz 1974. godine donet je na bazi odnosa snaga, i taj odnos je važio do 1980. godine, do smrti Josipa Broza Tita.

* * *

U obe Jugoslavije postoji granica na kojoj postaje upitan opstanak Jugoslavije. U prvoj Jugoslaviji to je ubistvo političkih prvaka hrvatskog naroda u Narodnoj skupštini 1928. godine. U drugoj – Karađorđevo 1. decembra 1971. godine, kada je faktički smenjeno legalno rukovodstvo Hrvatske, bez prethodne rasprave u jugoslovenskim institucijama o pitanjima koja je pokretala Hrvatska. To je bilo moguće, kao što izvori pokazuju, uz podršku dela srpskog rukovodstva.

Ruzvelt je Srbe i Hrvate video kao dva antagonizirana naroda, i zbog toga je bio protiv zajedničke države. A, Aleksandar Tišma je u svom Dnevniku, objavljenom 2000. godine, pisao da je Titov kompromis spasio Hrvate od osvete Srba, a Srbe od sopstvene osvete Hrvatima. Antagonizam je izazivalo različito shvatanje države, a mit o državi je ne samo u podlozi mita i jednog i drugog naroda nego i političke pragme.

Među uzrocima koji su doveli do rata Jović posebnu pažnju posvećuje „faktoru Milošević“. Ali, Milošević samo kristališe proces koji traje mnogo duže. Praktično, od Drugog zasedanja AVNOJ. Do pomirenja sa stvarnošću u Srbiji dolazi 1948. godine. Vodeći srpski praksisovac, Mihailo Marković pisao je da je to Titova najveća pobeda: dobio je pristanak Srba za eventualni rat sa Crvenom armijom, da bi se sačuvala nezavisnost. Ali, ono što je bilo ispod površine, izbija na svetlo dana polovinom šezdesetih godina XX veka: 1965 – neuspeh privredne reforme, 1966, uklanjanje Aleksandra Rankovića, 1986, Memorandum SANU. Tada partijski vrh Hrvatske uspostavlja vezu sa disidentima Hrvatske, a srpski disidenti učestvuju u pisanju Memoranduma SANU. Jedan od njih odlazi u Zagreb sa projektom ustava na načelu jedan čovek – jedan glas. Zagrebački deo Praxisa (Eugen Pusić, Rudi Supek) odgovara: „to je udarac u temelje države“, i jugoslovenski praksisovci prestaju da deluju kao celina. Dolazi do antibirokratske revolucije. Ako je na mitinzima, ali i na XIV kongresu SKJ, Slobodan Milošević, u ime Srbije, odbacio sve reforme, šta mu je drugo ostalo nego da krene u rat.

Ali, šta je racionalno, šta je onaj „stvarni razlog“, o kome govori Lešek Kolakovski, mita u Domovinskom ratu. Zašto je iz kolektivnog Mi bilo potrebno izbaciti Drugog, pre svega Srbe i Jugoslovene? Po Joviću, to su strah i neizvesnost. Hrvatskoj je potreban etnonacionalni totalitarizam da bi se oslobodila drugih, da bi postala isključivo hrvatska. Na to utiče njeno proživljeno iskustvo. Države su nestajale: Austro-Ugarska, Kraljevina Jugoslavija, NDH, Socijalistička Jugoslavija, Republika Hrvatska. Kao i, geografski položaj savremene Hrvatske, dužina njenih novih granica, demografski pad. Odgovor vladajuće političke klase na te razloge nije liberalna demokratija već etničko jedinstvo.

Sam Jović ukazuje da je društvo, ipak, složenije. Dokaz su istraživanja koja o tome svedoče, knjige samog Jovića, koje se objavljuju u Hrvatskoj i o kojima se raspravlja. Najzad, Hrvatska je članica NATO i Evropske unije. Srpski nacionalisti to gube iz vida. Pravu optiku im otežava takođe mit o jedinstvu Srba u vremenu i prostoru: Srbi su nepromenljivi od Srednjeg veka do danas. Ni političkoj klasi u Srbiji ne odgovara pluralna istoriografija koja ih podseća na onu tendenciju u srpskoj političkoj misli koja je odbacivala ideju Velike Srbije kao, po definiciji nespojivu sa idejom moderne i demokratske države. Izdeljeni istorijom, delovi srpskog naroda imaju i svoje posebne istorije, i deo su identiteta naroda sa kojima su živeli i obrnuto. To važi za sve države nastale na tlu bivše Jugoslavije. Bez takve politike identiteta sve će one nastaviti da se vrte u „začaranom krugu“, udaljavajući se od alternative, koju Jović vidi u liberalnom društvu i državi. Njegova je knjiga pledoaje za slobodu, a i sama je njen izraz.

Reč na promociji knjige u Centru za kulturnu dekontaminaciju
u Beogradu, 23. marta 2018.